Sila

E: Taj pojam, dakle pojam sile, verovatno je, bar do pojave Kvantne mehanike i Teorije relativnosti, bio najviše korišten u nauci. Danas je on zamenjen pojmom „kvanta", po poznatom „kralj je mrtav, živeo kralj". Sila je dugo carevala u fizici, a koliko ja znam, na presto ju je postavio Njutn. Prevrat je, pak, izvrši Ajnštajn, svrgnuo je jednog cara, a doveo drugog. A desilo se što se uvek dešava kada su u pitanju carevi: Poštovati se moraju bezuslovno, ne podležu kritici, nije dopušteno sumnjati u njihovu pravdu i istinoljubivost. Dok god se neko naivno dete ne usudi viknuti „Car je go"!, sav svet u carskoj golotinji vidi savršene haljine. Šalu na stranu, baš kada sam počeo razmišljati o sili, počeo sam shvatati kako je fizika ustvari daleko od egzaktne nauke, kako si i sam ranije rekao. Eksperimentisanjem i merenjima utvrđene su egzaktne veze među različitim pojavama, ali fizička suština nijedne od tih pojava nije razjašnjena. Uočio sam da se to u prvom redu odnosi na silu. Pitao sam se kako je moguće da se dva tela, ako se nalaze na rastojanju, dakle bez ikakvog kontakta u praznom prostoru, kroz taj prostor mogu odgurivati i privlačiti. „Sila" koja bi to omogućila ne može imati materijalnu prirodu, a ako je tako, takva sila se ničim ne razlikuje od „božanske sile", ili „životne sile", ili bilo kakve sile nematerijalnog porekla. Ona je jednako i na isti način neshvatljiva kao i bilo koja filozofija ili religija koja se bavi raznim silama koje određuju čovekov život i sudbinu. Ako se dosledno zaključuje, nauka koja stoji na takvim metafizičkim temeljima ne može se smatrati materijalističkom, ona pretstavlja nekakvu simbiozu nauke i magije.

E: Dalje sam uočio da postoji samo jedna vrsta sile koja se može neposredno, intuitivno razumeti a to je sila koja je posledica direktnog kontakta, ili sudara raznih tela u kretanju. Bilo da se sudaraju automobili, ili da se sudaraju molekuli gasa sa zidovima neke prepreke, to je praćeno silom koja se može i neposredno uočiti, i meriti, i razumeti, pa i matematički opisati. Što je naročito važno, ako je ta razumljiva mehanička sila prouzrokovana bombardovanjem molekula gasa, ona se ispoljava sa sličnim karakteristikama koje imaju one „nematerijalne" sile privlačenja i odbijanja. To znači da će se neko veliko telo, ako se izloži konstantnom pritisku od strane nekog gasa, ubrzavati na isti ili sličan način na koji se ubrzava telo pod delovanjem gravitacione sile, ili naelektrisano telo izloženo delovanju električne sile. To zapažanje me je, između ostalog, navelo na pomisao da im je i fizička suština jednaka.

E: Sledeće što sam uočio, a važno je za opšti tok zaključivanja, da su sve neposredno uočljive i neposredno razumljive sile uvek i isključivo sile „guranja", a nikada sile „vuče". Da ti to predočim, analiziraćemo neku običnu životnu situaciju, koju smo svi videli, bar mi stariji. Reci mi, da li, naprimer, konj gura ili vuče kola.

A: Je li to neko trik pitanje? Koliko znam, slon se koristi za guranje, a da konj gura kola, niti sam video, niti čuo za tako nešto.

E: Verujem da nisi čuo, ali si video, a nisi znao šta gledaš. Vrlo lako ću ti dokazati, a mislim da se to može dokazati i glupima, da konj nikada ne vuče kola, već da ih gura.

A: Pošto si tako kategoričan, verovatno da znaš šta govoriš. Pa da vidimo kako.

E: Prilično jednostavno. Treba samo da tu vuču kola pogledamo izbliže i proanaliziramo neke detalje. Prvo, kako je konj privezan za kola. Preko ama, je li tako?

A: Naravno.

E: Sad samo obrati pažnju. Kada se napregne da pokrene kola, da li konj vuče kaiš ama na grudima, ili ga sa grudima gura?

A: Vidi ti vraga! Znači tamo ciljaš! Prilično prosta stvar, a da tako lako promakne pažnji.

E: Ne čudi se što je promakla tvojoj pažnji, ali se treba čuditi što su slične stvari promakle pažnji genijalnih fizičara. A sad obrati pažnju na noge konja, čijim delovanjem on pokreće kola. Šta rade noge, da li vuku ili guraju?

A: Pa, pošto si mi otvorio oči, nije teško videti. Kopite konja guraju Zemlju unazad, a po zakonu akcije i reakcije istovremeno guraju i konja i kola napred. Eto vidiš da i ja znam nešto iz fizike.

E: Kad završimo razgovor znaćeš fiziku najviše na svetu, ali posle mene. Dakle, složili smo se da konj ne vuče kola, već da ih gura, je li tako?

A: Tako je, ali ima tu još nejasnih stvari. Konj gura, ali je on privezan za kola preko lanca ili kožnog kajasa, a ipak izgleda da se preko lanca ili kajasa kola vuku.

E: Sada si oprezniji, pa kažeš da tako izgleda. Izgleda, ali ipak nije tako. Da prvo pogledamo lanac koji se sastoji od gvozdenih karika. Da li karike, ako ih gledamo pojedinačno, vuku ili guraju jedna drugu? Ako ti je teško da to zamisliš, zakači svoje kažiprste jedan za drugi, pa vuci. Da li na mestu gde se prsti dodiruju ti vučeš ili guraš jedan prst drugim.

A: Guram.

E: Pa eto, to radi i lanac, karike na mestu kontakta guraju jedna drugu. Vuče tu nema niti je moguća.

A: Dobro, a kajas? Tu nema karika, on se sastoji sav od jednog komada, on valjda vuče.

E: Vreme je da počneš razmišljati svojom glavom a ne na osnovu naučenih gotovih obrazaca. Šta ti znači besmislica „od jednog komada", posle naše priče o česticama koje izgrađuju materiju. Zar nismo rekli da je samo osnovna, najsitnija čestica „od jednog komada". Ali, da ne cepidlačim, pošto se na brzinu ne napušta naučeni način razmišljanja, odgovoriću na pitanje da li vuče kajas. Na mestu gde je kajas preko nekog čvora privezan za konja i kola, radi se o guranju, na isti način na koji si video da tvoji prsti guraju jedan drugog. Ostaje nejasno samo o kakvoj se sili radi unutar tkiva kajasa. Ali obrati pažnju da sam rekao da „ostaje nejasno". I zaista, gde god je „jasno", bez problema se utvrđuje da je na delu sila guranja, a samo tamo gde je „nejasno" uvodi se sila vuče. Pokušaj ti sam izmisliti neku situaciju gde je „jasno" da postoji sila vuče.

A: Ne moram ići daleko u razmišljanju. Svi od momenta rođenja osećamo silu kojom nas Zemlja privlači. Zar to nije očigledan primer sile privlačenja, pa čak i privlačenja kroz prazan prostor?

E: Mogao bih ti nabrojati mnogo primerta „očiglednih" pojava iza kojih je dobro sakrivena sasvim drukčija, neočigledna suština. O gravitaciji ćemo dosta govoriti, a sada ću ti samo ukazati na neke pojave od kojih možeš započeti svoje preispitivanje takvog uobičajenog shvatanja gravitacione sile. Ti sada sediš na stolici, zar ne?

A: Očigledno.

E: Pa mi onda reci, da li tvoja zadnjica vuče Zemlju ka sebi, ili je gura od sebe, šta osećaš, šta je tu očigledno?

A: To mi zvuči kao neki paradoks.

E: Zašto? Pitanje je krajnje jednostavno. Da li svojom zadnjicom guraš ili privlačiš Zemlju?

A: Moram priznati da guram.

E: Naravno. A pošto zadnjica gura Zemlju, već po Njutnovom zakonu akcije i reakcije, jednakom silom i Zemlja gura zadnjicu, ali u suprotnom smeru. Pretpostavljam da je to dovoljno jasno.

A: Dobro, to jeste jasno. Ali šta reći o situaciji dok slobodno padamo ka Zemlji, to bogme nije jasno, gde je tu guranje? Niti ja tada guram Zemlju, niti ona gura mene. A moram skrenuti pažnju i na to, da kada sedim na Zemlji, isto bi se dešavalo i kada bi sve to bila posledica privlačenja između Zemlje i mene.

E: To mi moraš objasniti podrobnije.

A: To nije teško. Recimo da se nas dvojica sada obuhvatimo rukama i međusobno privlačimo. Posledica tog međusobnog privlačenja bila bi da bi se istovremeno počeli odgurivati prsima kad bi se dodirnuli.

E: Tako znači. Razmisli malo bolje, iako si se sigurno dosta davno čvrsto grlio sa nekom osobom. Da li su njene ruke, naslonjene na tvoja leđa, tebe gurale ka toj osobi, ili je to bila neka sila privlačenja? Isto važi i za tvoje ruke. Da li su one gurale leđa te osobe ka tebi, ili, nekim neobjašnjivim načinom, privlačile je ka tebi?

A: Predajem se.

E: Za sada, složićemo se sa zaključkom da svuda gde je pojava jasna, možemo utvrditi da se radio o sili guranja između tela u direktnom kontaktu. A svuda gde nam izgleda da postoji sila privlačenja, detalji pojave, kao i fizička suština pojave su nejasni.

A: Čini mi se da se, kad malo razmislim, moram sa tim složiti.

E: Dabome. A sada ću ja dati primere koji će još pomaknuti to rasvetljavanje prirode sile. Pretpostavljam da znaš kako radi pumpa koja preko cevi ukopane u zemlju izvlači vodu iz zemlje. Pretpostavljam da bi izgledalo smešno kada bih rekao da ta pumpa izgurava vodu iz zemlje. Sada, pošto sam te uputio kako treba o tome razmišljati, reci da li pumpa izvlači ili izgurava vodu?

A: Bolje da to odmah objasniš ti, da se nepotrebno ne zamaram.

E: Dobro, iako se ne slažem da je to nepotrebno zamaranje. Dakle, kada pumpa vodu, čovek očigledno gura ručicu pumpe gore-dole. Ručica pumpe takođe svojim drugim krajem gura klip pumpe u cilindru gore - dole. Sada obrati pažnju na zbivanja u cilindru. Kada klip ide na gore, prostor u cilindru se širi, te gustina i pritisak vazduha u njemu opada. To znači da je pritisak vazduha u cilindru manji od atmosferskog, koji deluje na spoljašnju površinu klipa. A pritisak vazduha je posledica bombardovanja klipa molekulima vazduha. Takođe, prilikom hoda na gore, i klip udara molekule vazduha. Molekuli vazduha bombarduju celu površinu Zemljine kugle, a to bombardovanje se prenosi i na celokupnu podzemnu vodu, dakle, sva podzemna voda izložena je tom atmosferskom pritisku, što važi i za vodu na donjem delu ukopane cevi. To znači da je guranje koje deluje na vodu u donjem delu cevi jednako atmosferskom, a guranje iz cilindra manje od atmosferskog. Zbog te razlike, voda biva uguravana u cilindar pumpe. Slažeš li se sa tom mojom analizom?

A: Moram se složiti kad je tako.

E: Kao što vidiš, ni tu nigde ne postoji sila vuče. Opisaću još jedan primer, gde se bombardovanje molekula vazduha površnom posmatraču priviđa kao vuča. Zamisli da si na glatko staklo pritisnuo šolju koja služi za probijanje začepljene WC šolje ili sudopere. Iz šolje se sasvim ili delimično istisnuo vazduh i ako ivice šolje intimno prilježu na staklo, prostor u šolji će biti, kako se to kaže, hermetički zatvoren. U šolji se time formirao niži pritisak vazduha od atmosferskog. Ako sada pokušamo odvojiti šolju od stakla, videćemo da to ne ide lako, moraćemo silom „vući" šolju. Mi vučemo šolju, šolja vuče staklo, a staklo vuče celu kuću, zajedno sa placem na kome kuća stoji. Tako to „očigledno" izgleda ako se posmatra očima navike. A sada je valjda i tebi jasno da je suština drukčija. Svaki detalj te pojave, ako se pogleda samo malo pažljivije, pokazuje da se ne radi o vuči nego o guranju. Naša ruka gura šolju, šolja gura molekule vazduha i molekuli vazduha guraju šolju. To je tako u detaljima koji su nam jasni. A nejasno je šta se zbiva u našim mišićima i kostima, u tkivu šolje i stakla, u zidovima kuća. Međutim, na osnovu ovakvih zapažanja sam ja zaključio da slična sila možda deluje i tamo gde joj poreklo nije direktno uočljivo. Konačno, ni pritisak vazduha nije direktno uočljiv, ni on se ne vidi. Možemo samo pretpostavljati, kakve su fantastične pretpostavke ljudi izmišljali da objasne tu fantastičnu „nematerijalnu" supstancu kada su samo osećali da pomoću nje dišu, da donosi blagotvornu kišu kada je dobre volje, a gromove i oluje kada se razbesni. Dakle, pretpostavio sam da i atomi koji izgrađuju makroskopska tela bivaju gurani jedan ka drugom bombardovanjem nekim česticama koje ispunjavaju prostor oko njih. A pošto te sile deluju svuda u prostoru Vasione, zaključak je jasan: Prostor Vasione je ispunjen nevidljivim fluidom, koji sam, po pravu tradicije, nazvao „ eter".