E: Nedavno sam u izlaganju konstatovao da u mojoj Teoriji bez neutrona nije moguće pronaći silu koja bi držala na okupu nuklone u atomskom jedru. Realnost je i tu u potpunoj saglasnosti sa Teorijom, jer ne postoji atomsko jedro u kome se nalazi više protona, a da se u njemu ne nalaze i neutroni. Jedini izuzetak je atom vodonika. Samo, on i nije izuzetak, jer se njegovo jedro sastoji od samo jednog protona, pa nema potrebe za silom koja bi proton držala zajedno sa njim samim. A što se tiče sile koja njegovu masu drži na okupu, nju smo i proučili, i matematički obrazložili, i u raznim prilikama se uverili u ispravnost svega što je o tome rečeno. Opet moram izraziti čuđenje nad stavom savremene teorije da približno jednaka sila deluje među svim nuklonima, odnosno, da približno jednaka sila deluje u vezi neutron- proton, neutron- neutron i proton- proton. Zar je potreban jači dokaz da to nije tačno od činjenice koju sam naveo, da ne postoji atomsko jedro sastavljeno od samih protona. Razume se da su unapređivači Teorije relativnosti i Kvantne mehanike uložili ogroman trud da tu nelogičnost otklone, smišljajući razne i mnogobrojne zakrpe, sa ciljem da se osnovne teorije sačuvaju od totalnog raspada. Te zakrpe su samo još više doprinele da te teorije dobiju čudovišan izgled, tako da njihovo proučavanje ne da ne doprinosi razumevasnju sveta, već baš naprotiv, učvršćuje uverenje da je realni svet po svojoj prirodi nerazumljiv i apsurdan. Sve je to pred očima laika zakamuflirano matematikom jednako nerazumljivom kao i izmišljeni svet koji se njome opisuje, ali ta matematika dobro izvršava zadatak koji ima: Da kod nedovoljno obrazovanih ljudi, a takvih je velika većina, proizvede utisak nekih dubokih, dalekih i egzotičnih istina, nepristupačnih razumevanju prosečnog čoveka. To većinu od nas stavlja u položaj da sve što čujemo ili pročitamo na tu temu uzimamo zdravo za gotovo, ili da uopšte i ne slušamo šta se priča, unapred svesni da nećemo ništa razumeti. Većina se tako i ponaša, što na jedno uvo uđe, na drugo izađe. Zapamti se samo ponešto što ima karakter senzacije, pa se to ponekad i prepričava, a u tom prepričavanju, po Gebelsovom pravilu, postepeno dobije reputaciju istine. Trenutno je u opticaju, bar među obrazovanijim, priča o „Eksperimentu stoleća", o „Božijoj čestici, i „Higsovom bozonu", koje taj eksperiment samo što nije otkrio. Naši fizičari, učesnici u tom eksperimentu, sa velikim zadovoljstvom istupaju u štampi i na televiziji, hvaleći dostignuća savremene nauke, u kojima i sami imaju učešća. A ja ću tebi, običnom laiku, sada izložiti svoje viđenje problema koji se tiču atomskog jedra i njegove energije, i verujem da ćeš to lako razumeti. Za to je neophodno da u glavi imaš jasnu sliku neutrona, onakvog kakvog sam ga opisao. Nema potrebe da se gnjaviš ni sa ono malo jednostavne matematike koju sam koristio. Dovoljno je da se zadržiš na kvalitativnom opisu njegovih svojstava. Kako bih bio siguran da ćeš razumeti objašnjenja koja slede, voleo bih da mi sada ti opišeš to čudo prirode, koje je nazvano neutron.
A: Meni je lakše da zamislim njegov presek. U tom slučaju vidim dva koncentrična kruga. Manji krug ima prečnik protona, a veći ima prečnik približno jednak prečniku elektrona. Je li tako?
E: Sasvim tako. Ubuduće, pošto se prečnik većeg kruga od elektronovog razlikuje samo za dva hiljadita dela, smatraćemo da su jednaki, da uprostimo razmišljanje.
A: U redu. Manji krug vidim kao taman, površinu između većeg i manjeg kruga vidim kao svetlu, a svu površinu izvan većeg kruga vidim kao sivu. Slažeš li se sa takvom slikom preseka neutrona.
E: Izvanredno. Možda bi zaista bilo korisno slične ilustracije prilagati uz tekst.
A: A sada sve to zamislimo u prostoru. Unutar manje sfere, gde je prostor zatamnjen, eter je zgusnut. U prostoru između manje i veće sfere, gde je prostor svetao, eter je razređen. A u prostoru izvan veće sfere, svuda u nedogled, prostor je siv, a tamo eter ima normalnu gustinu. Sledstveno, unutar manje kugle polje je pozitivno, u prostoru između manje i veće kugle polje je negativno, a izvan toga polje je jednako nuli, jer je odstupanje od normalne gustine jednako nuli.
E: Priznajem da ni ja to ne bih bolje pretstavio. Mislim da se možemo složiti oko toga da je najinteresantnije svojstvo neutrona, osim što nema elektrostatičko polje, to što osim nuklearnog ili barionskog polja, koje je pozitivno, ima i negativno polje. Dakle, i njegova masa se sastoji iz dva dela. Veći deo nalazi se unutar manje koncentrične sfere, a manji deo nalazi se u prostoru između veće i manje koncentrične sfere. Sada zamisli situaciju u kojoj se proton i neutron nalaze jedan pored drugog. Prvo što moramo rešiti, jeste pitanje kako će se te dve čestice postaviti? I uopšte, šta to znači da se nalaze „jedna pored druge". Ako sam dosledan sopstvenoj Teoriji, te dve čestice se ne dodiruju, već se uzajamno prožimaju bez obzira na udaljenost njihovih centara, zato što se elektrostatičko polje protona prostire do beskonačnosti. Prema tome ispada da strogo uzevši, iako smo iskustveno navikli da tela posmatramo kao da se nalaze jedna pored drugih, u nauci ta formulacija strogo uzevši nije tačna. Tela se uvek uzajano prožimaju posredstvom svojih polja. Dodirivati bi se mogle samo čestice čija se sva polja nalaze unutar ograničene zapremine, a takve ne postoje. Znači, pitanje se mora preformulisati, pa sam prinuđen da razmišljam kako. Čini mi se da je pravilnije razmisliti u kojem međusobnom položaju proton i neutron imaju najmanju uzajamnu energiju. Po mojoj Teoriji, uzajamna energija dveju ili više čestica posledica je prožimanja njihovih polja. Na to može da te potseti jednačina (51), koja opisuje gustinu uzajamne energije dveju čestica:
S= 2∆ρ1∆ρ2ρ (51)
E: Ta jednačina nam je glavni instrument u analizi uzajamne energije neutrona i protona. Polazna pretpostavka je da se čestice nastoje uvek postaviti u takav uzajamni položaj u kome im je uzajamna energija najmanja. Zašto je tako, nisam nikada dublje razmišljao, pa se to pitanje sada iznenada samo od sebe postavilo pred mene. Čim sam se počeo u njega malo udubljivati, vidim da je složenije nego što se na prvi pogled može činiti. Zato odgovor na njega ostavljam po strani, a početnu pretpostavku uzimam kao ispravnu, zato što je potvrđuje iskustvo. Dakle, postavimo za početak neutron i proton u neke određene položaje, pa im, analizom jednačine (51), pokušajmo oceniti uzajamnu energiju. Bilo bi komplikovano da te položaje biramo nasumice, jer ih ima bezbroj. Svakako je razumnije da krenemo od nekog tipičnog. Zato, recimo, postavimo ih tako da se veća sfera neutrona dodiruje sa sferom koja okružuje nuklearno polje protona. Možeš li sebi u glavi pretstaviti sliku tog položaja?
A: Bez problema, to je jednostavno.
E: To bi bilo još očiglednije kada bi se nacrtalo. Uviđaš li jasno da se ceo neutron, osim njegovog gravitacionog polja, nalazi u elektrostatičkom polju protona? Gravitaciono polje je toliko slabo da ga mirno možemo u ovoj analizi zaboraviti.
A: To se jasno vidi.
E: Znači, i nuklearno polje neutrona i polje kome nikako ne mogu smisliti odgovarajuće ime, a nalazi se u prostoru između dve neutronove sfere, u celini se nalaze u elektrostatičkom polju protona. Tek da znamo o čemu se radi, dok se ne smisli bolje ime, zvaćemo ga „prstenasto polje", zato što na preseku tako izgleda. Prstenasto polje neutrona je negativno, znači različitog znaka od elektrostastičkog polja protona. Prema mojoj Teoriji, i po jednačini (51), gustina izajamne energije koja je posledica prožimanja tih polja je negativna. Ukupna uzajama energija tih dvaju polja naći će se integrisanjem jednačine (51) po celoj zapremini prstenastog polja. Ono u celoj toj zapremini ima jednaku veličinu, ali se veličina pozitivnog protonovog polja menja od tačke do tačke. Zbog toga je integrisanje za mene složen posao i ja ne nameravam da se u njega upuštam. Ranije sam se već ogradio u tome smislu da je precizno matematičko računanje nuklearne energije gotovo nemoguće zbog složenosti detalja koji na nju utiču. Moj cilj je da to kvalitativno objasnim i opišem, a fizička nauka raspolaže sa bezbroj boljih matematičaa od mene, pa na osnovu mog objašnjenja mogu se baviti računanjem. To je mogućnost da se Teorija i potvrđuje i obara. Drugo neutronovo polje, nuklearno, je pozitivno i takođe se nalazi celo u pozitivnom elektrostatičkom polju protona. Opet je neutronovo nuklearno polje homogeno u celoj manjoj sferi, a protonovo elektrostatičko polje se menja od tačke do tačke. Ukupna energija je opet jednaka integralu jednačine (51) po zpremini manje sfere neutrona, koja je inače jednaka zapremini protona. Iz istih razloga ne mogu računati ni taj integral. Ipak, nije teško i bez precioznog računa izvesti neke važne zaključke. Očigledno je da je nuklearno polje neutrona višestruko po apsolutnoj veličini jače od prstenastog polja. Jednostavan račun može pokazati da je jače oko 69 puta. Prema tome, uzajamna pozitivna energija neutrona i protona u opisanoj situaciji višestruko prevazilazi njihovu negativnu energiju. Ako sada pogledaš šta se dešava kada se čestice udaljavaju jedna od druge, vidiš da obadva neutronova polja prelaze iz zona jačeg u zone slabijeg protonovog elektrostatičkog polja. Vidiš li da se to dešava.
A: Svakako, to je očigledno, pošto protonovo elektrostatičko polje slabi sa udaljavanjem od njega. Međutim, nešto mi ipak nije do kraja jasno. Kažeš da se celo nuklearno polje neutrona, koje je pozitivno, nalazi u elektrostatičkom polju protona, koje je takođe pozitivno, pa iz toga dalje izvodiš zaključak da tu postoji pozitivna nuklearna energija, ali i sila koja ih gura jednog od drugog. Znači, između neutrona, koji je električno neutralan, i protona, koji je elektropozitivan, deluje sila koja ih gura jednog od drugog. Kako je to moguće? Zar se cela teorija elektromagnetizma ne bazira na stavu da električna sila deluje samo između naelektrisanih tela? Štaviše, koliko ja znam, to se smatra nepobitno eksperimentom utvrđenom činjenicom.
E: Iz tog pitanja vidim da još uvek nisi do kraja „svario" moju Teoriju. Nisi još uvek dovoljno shvatio da su masa i naelektrisanje po fizičkoj suštini identične pojave. Iskustvena razlika između mase i naelektrisanja potiče otuda što se polje mase, ili električno polje, što je isto, kod „nenaelektrisanih" tela nalazi u ograničenoj zapremini, dok se kod „naelektrisanih" tela njihovo polje, a i njihova masa, rasprostire po celom prostoru Vasione. Zar si to zaboravio?
A: Nisam to sasvim zaboravio. Ali, kako se onda elerktrična sila, kao što kažeš, „iskustveno" zapaža samo između naelektrisanih masa? Što se ta sila ne zapaža između dve mase koje obe imaju ograničeno polje, to mi je jasno. Zato što im se polja na rastojanju ne dodiruju i ne preklapaju. Ali, ako je naelektrisana samo jedna, njeno polje se prostire do beskonačnosti, pa se druga, nenaelektrisana masa mora nalaziti u tom polju. Zbog čega se ta sila ne oseća, ako postoji, kao što tvrdi tvoja Teorija?
E: Teorija to objašnjava bez teškoća. Pošto tražiš objašnjenje, moram ipak primeniti i malo matematike na opisani slučaj, kada se neutron nalazi u pozitivnom električnom polju protona. U eksperimentima, obzirom na veličine radiuisa protona, rastojanje na kome se meri električna sila na hiljade pa i više puta je veće od radiusa protona. Slažeš li se sa tim?.
A: Pa, Kulon je svoj zakon sigurno postavio mereći silu na rastojanju milione puta većem od radiusa elektrona ili protona.
E: Tako je. A Kulonov zakon za dva protona na rastojanju R ovako izgleda:
Fe= e2R2
E: U mojoj teoriji to je isto što i ovo:
Fe= 1,022 MeV ReR2 (255)
E: A sada ćemo izračunati kakva sila deluje između naelektrisanih tela koja se pojavljuje usled toga što se nukloni nalaze u električnom polju. U tu svrhu najpre ćemo izračunati uzajamnu energiju usled prožimanja nuklearnog i električnog polja:
Wint= 4PIRp33 EeRe2EnR2 (256)
E: Iz jednačine
0,511 MeV= Ee2 16PIRe33, 938,28 MeV= En2 4PIRp33
E: Izračunavamo da je
En= 171,4 Ee (257)
E: Kada to postavimo u jednačinu (256), dobijamo da je uzajamna energija usled prožimanja nuklearnog i električnog polja, na njihovom međusobnom rastojanju R, jednaka:
Wint= 938,28171,4 Re2R22 MeV
E: Silu koja na tom rastojanju deluje između dva nuklon a zbog ove uzajamne energije, dobijamo diferenciranjem ove energije po rastojanju, a to nam daje:
Fen= 938,28171,4 Re2R32 MeV (258)
E: Kao što vidiš, za razliku od obične elektrostatičke sile, koja opada sa kvadratom rastojanja među naelektrisanim česticama, ova sila opada sa trećim stepenom rastojanja. Ako sada uporedimo ovu silu sa električnom silom iz jednačine (255), vidimo da se nalaze u ovom odnosu:
FeFen=0,093 RRe (259)
E: Dakle, jednačine (258) i (259) su odgovor na tvoje pitanje, a takođe i odgovor zašto se sila Fen na eksperrimentu ne zapaža. Na rastojanju od 10,75 Re među protonima ta sila je jednaka običnoj elektrostatičkoj sili. Na manjim rastojanjima od 10,75 Re ta sila je veća od obične elekltrostastičke sile. A na rastojanju od, recimo, 274 Re , što pretstavlja veličinu najniže orbite po kojoj kruži elektron, obična električna sila je 25,482 puta jača od Fen. A na rastojanju od, recimo, milion Re, sila Fne je tako slaba u poređenju sa silom Fe da se uopšte ne može zapaziti. A u položaju kada se nukloni međusobno dodiruju, sila Fen je, po jednačini (259), 10,75 veća od obične elektrostatičke sile Fe. Doduše, u tom položaju jednačina (259) već nije sasvim tačna, zato što se nuklon ne nalazi u homogenom polju drugog nuklona. Potpunu tačnost bi morao izračunati bolji matematičar od mene, ali bi rezultat svakako po redu veličine odgovarao jednačini (259). Ceneći od oka, sila Fen bi bila približno dva puta manja, što znači 5,375 puta veća od sile Fe.
A: Dobro, to smo uglavnom razjasnili, iako se treba dobro napregnuti da se sve to shvati.
E: Prema tome, udaljavanjem neutrona od protona smanjuju se obadva integrala jednačine (51), i uzajamna energija se smanjuje. To znači da u opisanom položaju između neutrona i protona deluje sila odgurivanja. Ukoliko nismo prevideli postojanje još neke sile, ta sila odgurivanja je i jedina koja deluje između neutrona i protona u opisanom položaju. A sada ih premestimo tako da se dodiruju površine njihovih sfera u kojima se nalaze njihova nuklearna polja. I u ovom položaju obadva polja neutrona, i nuklearno i prstenasto, u celini se nalaze unutar elektrostatičkog polja protona. Razlika se ogleda samo u činjenici da je elektrostatičko polje protona koje deluje na neutron u ovom položaju jače, jer se neutron nalazi bliže protonu. Prema tome, i sila koja deluje u toj poziciji od strane opisanih polja je i dalje ista po smeru, ali je sada ojačala. Međutim, uočimo da se u ovom položaju pojavio novi momenat. Naime, očigledno je da sada jedan deo sfere protona, sa njegovim nuklearnim poljem, leži unutar prtstenastog polja neutrona. Ta dva polja su suprotnog znaka, što znači da njihovo prožimanje smanjuje uzajamnu energiju sistema proton-neutron. Uz malo napora to se može sebi pretstaviti u glavi, da pomeranje protona ili neutrona, ili obadva, tako da im se međusobno rastojanje menja, velikom brzinom menja veličinu zapremine u kojoj se presecaju veća sfera neutrona sa manjom sferom protona. To znači da je svako takvo pomeranje praćeno promenom energije, a promena energije se vrši pod dejstvom sile na putu pomeranja. Pošto ta energija smanjuje ukupnu energiju sistema, sila koja deluje izumeđu protona i neutrona mora biti sila kojom se oni guraju jedan ka drugom. Osobina te sile je i ta da njeno dejstvo prestaje već na sasvim malom međusobnom rastojanju između protona i neutrona, a veličina tog rastojanja je jednako Re+Rp . Intertersantno je da veličinu energije koja se sadrži unutar zapremine preseka sfera nije naročito teško ni izračunati. Pošto su obadva polja u toj zapremini, i nuklerarno protonovo, i prstenasto neutronovo, homogena i poznata, energija sadržana u njima jednostavno je jednaka:
∆W= ∆ρp∆ρnρ 2V
E: Sa V sam označio zapreminu preseka, i ako me nije slagao profesionalni fizičar koga sam konsultovao, ta zapremina je jednaka Vp6,9, odnosno približno jednoj sedmini zapremine protona. Ako je tako, račun pokazuje da je energija koja se sadrži u toj zapremini jednaka -3,927 MeV. Sa tim računom, iako je jednostavan, neću te gnjaviti, jer mi ne pomaže ni u čemu osim u kvalitativnoj analizi, a za to mi precizni računi ne trebaju. Znak minus znači da za udaljavanje protona i neutrona na rastojanje Re+ Rp sistemu treba saopšti energiju od 3,927 MeV, ne računajući silu i energiju do kojih smo došli analizirajući prvi opisani položaj neutrona i protona. Dakle, kada bi ovo bila jedina energija koja je u „igri", mogao bih samo protrljati ruke, jer je njena veličina sasvim bliska veličini energije koja se pojavljuje u nuklearnim procesima. Nažalost, situacija je daleko složenija. Već smo utvrdili da osim te sile deluju još dve, a jedna od njih je po gruboj oceni istog reda veličine kao i ova, a suprotnog znaka. To znači da se sve sile i energije koje sam do sada opisao međusobno približno potiru u takvoj meri da je nemoguće objasniti nuklearnu energiju samo uz njihovo uzimanje u obzir. Da mi Teorija ne bi na nuklearnoj energiji zapala u ozbiljne teškoće, ona mora omogućiti da se pronađe još neka sila koja deluje između dva nuklona.
A: Na kraju će tvoje objašnjenje nuklearne energije ispasti komplikovanije od ovog koje kritikuješ.
E: Pričaš koješta. Nije bitno koje je objašnjenje komplikovanije, već koje je tačno. Ako je realna situacija složena i komplikovana, i objašnjenje mora biti takvo. Šta postojeća teorija uopšte objašnjava? Ni jedan jedini detalj tog objašnjenja nikome nije jasan, ni jedan pojam koji se pri tome koristi nije jasan, niko ne zna njegovu fizičku suštinu. Ja ti svaki detalj svog objašnjenja dajem kao na dlanu, svaki ima jasnu fizičku prirodu. Ako nešto nisi razumeo, slobodno pitaj da se nedoumice otklone. Svaka sila, svaka energija koju opisujem mora postojati ako je sve što sam prethodno rekao o prirodi etera i mase tačno. Ništa novo ne izmišljam da bi se objasnila nuklearna energija. A šta radi savremena Teorija? Svaki put kada se pojavi neka teškoća, koja se ne može objasniti na osnovu postojećih pretpostavki, uvodi se nova, novi pojam i novi postulat.
A: Pošto tu teoriju ne znam, ne mogu o tome ništa reći.
E: Ne znam je ni ja. Baš zato što sam, pokušavajući da iz nje saznam nešto o Prirodi, zaključio da su sve to znanja koja mi ništa ne objašnjavaju, već stvaraju još veću konfuziju u glavi, rešio sam da objašnjenja pojava koje me interesuju potražim sam. Nego, da se opet ne udaljavamo od teme, nastavljam sa njom. Gde smo stali? Kod situacije u kojoj se neutron i proton naslanjaju jedan na drugog svojim nuklearnim poljima. Složili smo se da se tada ceo neutron, sa obadva svoja polja, nuklearnim i prstenastim, nalazi u elektrostatičkom polju protona. A i proton se, jednim svojim delom, nalazi u prstenastom polju neutrona. Račun, iako približan, pokazao je da energije, koje se pojavljuju kao posledica prožimanja tih polja, ne mogu objasniti nuklearnu energiju. To me je prinudilo da potražim još neku silu koja deluje u tom položaju, a koja bi gurala nuklone jednog ka drugom.
A: I našao si je?
E: Našao sam je. Slušaj dobro, i ne pričaj kako mi je objašnjenje komplikovanije od postojećeg. Procenjuj da li je dosledno i tačno, a ostalo ostavi po strani. Sećaš se kako nastaje masa nuklona? Tako što u njegovoj unutrašnjosti talas osciluje sa manjom energijom nego izvan njega. Razlika u pritisku talasa sabija eter izvana u oblast gde je pritisak talasa manji. Dakle, kada se nuklon nalazi sam u prostoru, na njega sa svih strana talasi vrše jednak pritisak, nešto veći od pritiska kojim talas u njegovoj unutrašnjosti deluje u suprotnom smeru. A sada zamisli šta se dešava kada se jedan nuklon nađe u neposrednoj blizini drugog nuklona, kada se praktično nasloni na njega. Da li je, po zdravoj pameti, koju ja više cenim od matematičke akrobatike, pritisak talasa koji deluju na nuklon, u toj situaciji i dalje jednak sa svih strana?
A: Da razmislim. Po zdravoj pameti, sa strane kojom se nukloni naslanjaju jedan na drugog pritisak je manji.
E: A zašto treba da bude manji?
A: Rekao sam, po zdravoj pameti. Nukloni naprosto zaklanjaju jedan drugog, prvi se nalazi u senci drugog, a drugi u senci prvog. Ako bi se u dobro osvetljenoj sobi dva tela naslonili jedan na drugog, u prostoru između njih biće manje svetlosti. Ako svetlost vrši neki pritisak, taj pritisak je manji između tela nego sa ostalih strana?
E: Odlično. Opet si to objasnio tako dobro da dalnje objašnjavanje nuklearne energije mogu prepustiti tebi. Pošto si manje opterećen postojećim znanjem, ono te neće ometati da to objasniš običnim ljudima običnim jezikom.
A: Ne, nije u redu da ti preotimam nezasluženu slavu. Nastavi svoje izlaganje.
E: Sve bitno već je rečeno. Preostaje da se to malo zakomplikuje matematikom. Unutar nuklona energija stojećeg talasa je umanjena za iznos koji daje jednačina (142):
Wnk= Wts Rnk3λts (142)
E: Energija stojećeg talasa, po jednačini (216) jednaka je 1028354,88 MeV, a energija nuklona, izmerena, jednaka je 938,28 MeV. Prema tome, unutar nuklona osciluje talas čija je energija za 938,28 MeV manja od energije talasa u slobodnom prostranstvu. Znači, kada se dva nuklona međusobno naslone, izvana na njih deluje puna energija talasa, a na strani gde se naslanjaju energija talasa umanjena za 938,28 MeV. Efekat se, logično, računa opet po jednačini (242). Manja energija manje se i koči na nuklonu, pa je energija kočenja sa strane gde se nukloni naslanjaju umanjena za iznos:
ΔWnk=938,28 MeV Rnk3λnk
E: Preko jednačine (142) i uz pomoć energije stojećeg talasa i energije nuklona dobijamo da je talasna dužina stojećeg talasa 365,3333 puta veća od radiusa nuklona. Kada to postavimo u prethodnu jednačinu, dobijamo:
ΔWnk= -938,28 MeV 131365,333= -0,856 MeV (260)
E: To je račun za jedan nuklon, a pošto isto važi i za drugi, ispada da je ta „energija kontakta" dva puta veća, što znači da je jednaka - 1,712 MeV. Tu energiju ćemo, da nekako uprostimo izlaganje, nazvati „energija kontakta", a znak minus mora biti zbog toga što se u tom kontakltu ukupna energija nuklona smanjila približno toliko. A sada se prisetimo jednačine (259):
FeFen=0,093 RRe (259)
E: Podsećam te šta ova jednačina opisuje: Odnos obične elektrostatičke sile sa silom koja se javlja zbog dejstva elektrostatičkog polja protona na nuklearno polje neutrona. Po toj jednačini u situaciji kada se nukloni naslanjaju jedan na drugi, kada je R= 2Rnk , dobija se da je Fen = 8,53 Fe. Ali, opet se mora primetiti da jednačina u tom položaju nuklona ne daje tačan rezultat, jer homogeno nuklearno polje neutrona ne leži celo u homogenom elektrostatičkom polju protona. Manjim delom zapremine leži u homogenom polju, a puno većim delom u nehomogenom, čija jačina opada sa udaljavanjem od površine protona. Zato, opet od oka, procenjujem da je sila Fen dva puta manja nego što se dobije po jednačini (259), a to znači da je 4,26 puta veća od elektrostatičke sile. U istom odnosu se moraju nalaziti i odgovarajuće energije:
Wen=4,26 We=4,26 X 0,511 MeV=2,18 MeV (261)
E: Dakle, ovi približni računi pokazali su približnu jednakost „energije kontakta" i ove energije Wen. One su suprotne po znaku, jer u slučaju kontakta nuklona sila Fen gura nuklone da se razdvajaju, a sila koja potiče od razlike u pritisku talasa gura nuklone da se spoje. Prema tome, ove energije i sile deluju nasuprot jedna drugoj i ako ne sasvim, svakako se poništavaju u velikoj meri. Iz ovih razmatranja proizilazi da je povezanost nuklona u jedru zasnovana pretežno na sili i energiji koja potiče od prstenastog polja neutrona. Dosledna primena moje Teorije na atomsko jedro zakonito dovodi do takvog rezultata.
A: Samo, ono ponavljano „od oka" prilično kvari ukupni utisak.
E: Znam da ga kvari, ali meni to mnogo ne smeta. Sve sam podrobno objasnio, a ima dosta velikih matematičara i moćnih kompjutera kojima ne bi trebalo biti teško da te moje procene „od oka" izračunaju precizno. Sve elemente za taj račun ja sam dao, a ostalo je stvar zanatske tehnike.
A: Primećujem da onu energiju koju smatraš najvažnijom za stabilnost atomskog jedra nisi izračunao.
E: Izračunao sam je i naveo sam veličinu. Rekao sam da je energija jenog kontakta neutrona i protona koja potiče od prožimanja prstenastog polja neutrona i nuklearnog polja protona jednaka oko -3,93 MeV. Ako te baš zanima, izvršićemo i taj račun, jer nije komplikovan. Ali, pre toga želim da se uveriš da nikakva sila koja bi međusobno povezivala dva protona, po mojoj Teoriji ne može postojati. Zato postavljamo dva protona da se međusobno naslone, pa razmotrimo koje i kakve sile tu deluju. Slika je u potpunosti simetrična. Nuklearno i elektrostatičko polje jednog protona nalazi se unutar elektrostatičkog polja drugog protona, i obrnuto. Polja su istog, pozitivnog znaka, i uzajamna energija koja je posledica prožimanja tih polja je takođe pozitivna. Međusobnim udaljavanjem protona, usled slabljenja elektrostastičkih polja u oblstima prožimanja, uzajamna energija se smanjuje. Sve to, po zakonima mehanike, ima za posledicu da među protonima postoji sila koja ih odguruje jednog od drugog. Što se tiče veličine tih sila i energija, tačan račun ne mogu izvesti, ali je njihov red veličine ipak lako odrediti. Veličinu elektrostatičke energije možemo videti iz jednačine (255) i ona je približno jednaka 1,022 MeV. Iz jednačine (261) vidimo da je energija koja je posledica prožimanja nuklearnog polja jednog protona sa elektrostatičkim poljem drugog jednaka približno 2,18 MeV. U slučaju kada se jedan pored drugog nalaze dva protona umesto jednog protona i jednog neutrona ta energija je dva puta veća, i približno jednaka 4,36 MeV. Suma sumarum, energija odgovorna za silu odgurivanja izmerđu dva protona smeštena u neposrednoj međusobnoj blizini jednaka je 4,36 MeV + 1,022 MeV = 5,382 MeV. Energija koja prouzrokuje silu koja protone gura jedan ka drugom, kao što sam približno izračunao u jednačini (260), jednaka je 1,712 MeV. Prema tome, moja Teorija tvrdi da između dva protona naslonjena jedan na drugi ne može postojati nikakva rezultirajuća energija na osnovu koje bi mogla postojati sila „privlačenja" između njih. Naprotiv, iako precizan račun nisam izveo, prtibližan pokazuje da mora postojati pozitivna energija reda veličine 5,382 MeV - 1,712 MeV = 3,67 MeV, na osnovu koje se protoni međusobno odguruju. U slučaju kada se jedan proton zameni neutronom, ova pozitivna energija se smanjuje opet po približnom računu za 3,202 MeV. Znači, kada bi računi bili sasvim tačni, preostala bi energija jednaka 3,67 MeV - 3.202 MeV = 0,468 MeV. Dakle, ne računajući negativnu energiju koja potiče od prožimanja prtstenastog polja neutrona sa nuklearnim i elektrostatičkim poljem protona, uzajamna energija prtona i neutrona je približno jednaka 0,468 MeV. Zaključak, zakonito izveden iz moje Teorije je nedvosmislen: Bez neutrona složeno atomsko jedro je nemoguće, jer među protonima postoji snažna rezultirajuća sila odgurivanja. Tu silu kompenzuje i preobraća u silu „privlačenja" neutron, i to na dva osnova. Prvo, gubitkom svog elektrostatičkog polja neutron za 3,202 MeV smanjuje međusobnu pozitivnu energiju dva protona, i od 3,67 MeV svodi je na 0,468 MeV. Drugo, prožimanje njegovog negativnog prstenastog polja sa pozitivnim nuklearnim i elektrostatičkim poljem protona još više smanjuje međusobnu energiju. Prethodno sam rekao da se energija prožimanja prstenastog sa nuklearnim poljem može tačno izračunati, jer je račun jednostavan. Pošto si izjavio da bi to trebalo učiniti, učinićemo.
A: Kuku meni, kako se sve to zakomplikovalo!
E: Dragi moj, otvori prvu knjigu subatomske fizike pa ćeš onda videti šta to znači nešto zakomplikovati. Zar ne vidiš da se to moje tumačenje svodi na sabiranje i oduzimanje veličina čiji je fizički smisao potpuno jasan. Razume se da to nije lako odmah i na brzinu sve pratiti i povezivati. Zato sve i zapisujemo, da se na propušteno po potrebi može vratiti. Što se mene tiče, bio bih veoma zadovoljan kada bih našao dovoljno dobrog matematičara koji bi tačno izračunao sve ove energije koje sam ja ocenjivao „od oka". Siguran sam da u tim procenama nisam mogao napraviti takve greške koje bi kompromitovale osnovnu ideju, utoliko pre što svoje teoretsko objašnjenje prirode neutrona smatram dokazanim. Nego, da vidimo kako ćemo izračunati energiju prožimanja prstenastog polja neutrona sa nuklearnim poljem protona. Najpre treba videti u kakvom odnosu se nalaze jačine tih polja koja se prožimaju. To nam omogućava sistem jednačina:
0,7824 MeV= 4PIRe33 -∆ρn2c2ρ, 938,28 MeV= 4PIRp33 ∆ρp2ρ c2
E: Rešenje tog sistema nam daje ovaj odnos:
-∆ρn=69,258 ∆ρp
E: Sada jednostavno u jednačinu (51) postavljamo te veličine polja i množimo sa zapreminom preseka dveju sfera, koja je, kao što rekoh, jednaka 1/6,9 zapremine protonove sfere:
Wpr= Vp6,9 -2 ∆ρp2ρ 69,258 c2=-3,927 MeV (262)
E: Ovu energiju sam označio indeksom „pr" kako bi se znalo da potiče od preseka sfere protona sa većom sferom neutrona. Ako želimo biti dosledni do kraja, moramo uočiti da se prstenasto polje neutrona prožima i sa elektrostatičkim poljem protona, što takođe povlači određenu promenu energije. Uzimajući u obzir veličinu zapremine prstenastog polja, kao i veličine polja koja se prožimaju, procenjujem, bez mogućnosti da to tačno izračunam, da je ta energija približno jednaka -0,3 MeV. Čini mi se da sam ovim uzeo u obzir sve promene energije koje nastaju kada se jedan pored drugog nađu dva protona ili proton pored neutrona. Video si koliko je ta situacija kompleksna, u smislu da je tih energija veći broj. Štaviše, pored ovih, koje po Teoriji postoje stalno, mogu postojati i neke koje se pojavljuju zato što se nukloni rotiraju ili osciluju. Sve to treba imati u vidu kada se razmišlja o atomskom jedru.
A: Priznajem da mi to izgleda prilično komplikovano.
E: I jeste i nije. Ako se jasno u glavi utvrdi princip da se promene energije dešavaju zbog prožimanja različitih polja, onda imamo jasan putokaz u kom smeru treba razmišljati. Treba imati pretstavu protona i neutrona sa njihovin poljima, zamisliti ih naslonjene jedan na drugog, i uočiti kako i u kakvim zapreminama se prožimaju njihova polja. Isto važi i za neutrone koji se međusobno dodiruju. Ako se prožimaju polja koja se nalaze u ograničenim zapreminama, sila i enegija se pojavljuju samo na rastojanjima veličine radiusa tih polja. Ako se prožimaju polja koja se prostiru do beskonačnosti, i sila i energija deluju do beskonačnosti. Dakle, principi su jednostavni, ali su matematičke analize konkretnih situacija teške. Kako, naprimer, znati tačan raspored protona i neutrona u atomskom jedru? To mi izgleda nemoguće. A pošto energiju određuju međusobni kontakti proton-neutron, proton-proton i neutron-neutron, ako se to ne zna, tačno računanje energije je nemoguće. Ja jedino mogu uzeti u razmatranje najjednostavnije situacije, sa dva, tri i četiri nuklona u jedru, pa videti da li energija takvog jedra koja je izmerena eksperimentalno bar približno odgovara energiji koju predviđa Teorija. Uzmimo najprostiji slučaj, jednog protona i jednog neutrona. Dakle, prožimanje nuklearnog polja neutrona sa elektrostatičkim poljem protona daje pozitivnu energiju:
Wen=2,18 MeV
E: Prožimanje prstenastog polja neutrona sa nuklearnim poljem protona daje negativnu energiju:
Wpr= -3,927 MeV
E: Manji pritisak stojećeg talasa na mestu dodira nuklona daje negativnu energiju:
Wknt= -1.712 MeV
E: Prožimanje prstenastog polja neutrona sa elektrostatičkim poljem protona daje negativnu energiju:
Wpre=-0,3 MeV
E: Napominjem da je samo energija Wpr izračunata tačno, sve ostale su samo ocenjene kao približne. U toj oceni najveća greška je, kako mi se čini, moguća kod energije Wknt, jer su mi parametri za njeno računanje najmanje jasni. Dakle, ako nisam nešto zaboravio, to su energije koje stalno učestvuju u ukupnoj energiji kontakta proton-neutron. Kada se saberu, dobijamo rezultat da je ukupna energija tog kontakta jednaka -3,762 MeV. To se malo previše razlikuje od eksperimentalno izmerene, koja iznosi -2,2 MeV. Dakle, ili moji računi nisu ni približno zadovoljavajuće tačni, ili je u igri neka energija koja nije stalni član te grupe. Konkretno, možda taj sistem osciluje u smeru delovanja sile koja spaja ta dva nuklona. To je sve nemoguće znati. Za bilo kakvu ocenu šta je šta, možemo pogledati sledeću situaciju, kada se jedan proton nalazi u društvu dva neutrona. A tu se odmah pojavljuje novo pitanje: Kakav međusobni položaj zauzimaju? Naime, postoje dva osnovna koja su moguća. Prvi je da se svaki nalazi u kontaktu sa svakim, a drugi je da se proton nalazi između dva neutrona. Ako se nalazi svaki sa svakim u kontaktu, tu imamo dva kontakta proton-neutron, i jedan kontakt neutron-neutron. U drugom slučaju kontakt neutrona otpada, pa imamo samo dva kontakta proton-neutron. Za analizu nam je potrebna energija kontakta neutron-neutron. Tu vidimo da se nuklearno polje jednog neutrona prožima sa prstenastim poljem drugog. Ta energija je jednaka -3,927 MeV, a pošto se odnosi na oba neutrona, ukupna je dva puta veća, jednaka -7,854 MeV. Tu treba dodati energiju uzajamnog prožimanja njihovih prstenastih polja, koja je prilično mala, pa je u približnom računu možemo zanemarti. Osim ove, postoji i energija Wknt = 1,712MeV. Znači, ukupna energija kontakta neutron-neutron iznosi približno -9,566 MeV. Tome treba dodati energije od dva kontakta neutron-proton, a to znači -7,524 MeV. Dobijamo da je ukupna energija tog sistema u takvoj konfiguraciji jednaka -17,09 MeV. Neslaganje sa izmerenom veličinom je opet preveliko, jer izmerena energija iznosi 8,5 MeV. Međutim, zanimljivo je videti šta daje druga moguća konfiguracija, kada se neutroni ne dodiruju međusobno. Tu imamo samo dva kontakta proton-neutron, sa energijom od 2 X - 3,762 Me =- 7,524 MeV. Razlika te energije sa izmerenom od -8,5 MeV već nije tako velika, i lako bi se mogla pravdati greškama u određivanju energija koje sam ocenjivao kao približne. Dakle, koji položaj zauzimaju nukloni u tricijumu, to je ključno pitanje za ocenu ovih računa i njihovih posledica. Možemo razmotriti i sledeći slučaj, jer je i on dovoljno jednostavan. Ustvari, još je jednostavniji, zato što možemo sa više osnova pretpostavljati koju konfiguraciju zauzima grupa od dva protona i jednog neutrona. Po elementarnoj logici, protoni će se maksimalno udaljiti jedan od drugog. To znači da će se neutron umetnuti između njih, pa opet imamo dva kontakta proton- neutron, sa energijom od -7,524 MeV. Međutim, protoni se nalaze na međusobnoj udaljenosti od samo četiri radiuisa protona, što znači da se njihova elekltrostastička polja još uvek dovoljno prožimaju da se i ta pozitivna energija mora uzeti u obzir. Takođe, energija Wen je u slučaju kontakta dva protona dva puta veća nego u kontaktu protona sa neutronom, pa i nju treba uzeti u obzir, bez obzira što opada sa kvadratom rastojanja. Opet po približnoj računici, te dve energije ukupno iznose oko 0,5 MeV. Kada se to sabere sa -7,524 MeV, dobijamo da je energija sistema od dva protona i jednog neutrona jednaka -7,024 MeV. A izmerena veličina je jednaka -7,7 MeV. Opet, greška nije mala, ali bogme, obzirom na moje ocenjivanje „od oka", nije ni velika. Hoće li se takav račun smatrati potvrdom ili negiranjem moga objašnjenja atomskog jedra, to ostavljam na volju kritičarima. U jedno sam siguran: Bolje je od onog kojim se lome mozgovi savremenih fizičara. A da mi savest bude mirna, pogledajmo i sledeći sistem od dva protona i dva neutrona. Opet je za mene nemoguće znati koje položaje zauzimaju nukloni u toj grupi, ali ću pretpostaviti konfiguraciju koja mi se čini najlogičnija. Naime, prtetpostaviću da se neutroni međusobno dodiruju, a da protoni, opet u težnji da se što više međusobno udalje, naležu sa suprotnih strana u udubljenje između dva neutrona. U takvom položaju imamo jedan kontakt neutron-neutron, i četiri kontakta neutron-proton. Međutim, tu postoji jedna finesa koju takođe treba uzeti u obzir. Naime, prstenasta polja neutrona u onom udubljenju gde na njih naleže proton se međusobno prožimaju, što znači da se nuklearno polje protona prožima sa pojačanim prstenastim poljem te je energija takvog kontakta po apsolutnoj vrednosti veća nego kada su u kontaktu usamljeni proton i neutron. Dakle, bez uzimanja u obzir tog detalja, energija sistema je jednaka:
4 X - 3,762 MeV - 9,566 MeV = - 24,614 MeV.
E: Tome treba dodati energiju uzajanmog prožimanja elektrostatičkih i nuklearnih polja jednog protona sa elektrostatičkim poljem drugog protona, reda veličine od 1 MeV. Dakle, bez uzimanja u obzir povećanja apsolutne veličine veze proton-neutron, energija ovog sistema iznosi oko 23,614 MeV. A eksperimentalno izmerena jednaka je 28,3 MeV. Ako uzmemo u obzir povećanje apsolutne veličine energije u opisanoj vezi proton-neutron, razlika mora biti manja, a u kojoj meri, to već ne znam. Gruba ocena bi bila da se energija svake veze povećava za jednu četvrtinu, što znači da ukupna energija po aspsolutnoj veličini raste za još jednu vezu proton-neutron, i jednaka je -23,614 MeV - 3,762 MeV = - 27,376 MeV. To nam daje skoro potpuno slaganje sa eksperimentalno izmerenom energijom, ali, sudeći objektivno, to se mora smatrati slučajnošću. Međutim, može li se smatrati slučajnošću što su sve računate energije, osim prve, bar približno jednake izmerenim?
A: Kada ta prva, koja je duplo veća od izmerene, ne bi kvarila utisak, moglo bi se sa puno osnova tvrditi da ti je rasuđivanje ispravno.
E: Ipak, ostaje činjenica da je to izuzetak koji je moguće opravdati, kao što sam rekao, činjenicom da postoji energija, naprimer, energija oscilovanja tog sistema, koju račun nije uzeo u obzir.
A: To sam već čuo. Ali se onda može postaviti pitanje zašto nukloni ne osciluju i u drugim jedrima. Ne može se za potrebe računa jednima dati mogućnost da osciluju, a drugima je oduzeti. To je prilično sumnjivo odstupanje od principa.
E: U tome je stvar što ne mora biti. Činjenica je koju je već utvrdila klasična teorija, da sistemi čija bi energija oscilovanja bila velika, ne osciluju. Tačnije rečeno, klasična teorija se morala revidirati, jer po njoj svaki sistem mora oscilovati istom energijom, jednakom Kt. Činjenice, utvrđene eksperimentalnim merenjem, su utvrdile da to nije tačno. Tačno je da sa povećanjem energije oscilovanja sistem ima sve manju mogućnost da osciluje. Ako se to primeni na atomsko jedro, onda pretpostavka da u jedru sa jednim protonom i jednim neutronom ovi osciluju, a u većim jedrima osciluju manje ili nikako, više nije samo izmišljena da bi opravdala grešku u računu. Naprotiv, ta pretpostavka ima čvrsto uporište u činjenicama.
A: Ako je tako, utisak se donekle popravlja.
E: Naravno. U jedru sa više nuklona svaki pojedinačni nuklon je u kontaktu sa više suseda, pa je i sila kojom je vezan za njih veća. Ta čvršća veza sa njima onemogućava oscilovanje. Pa i rotacija oko sopstvene ose može biti onemogućena ili otežana u situaciji kada je nuklon uklješten između svojih suseda. Sve je to sa gledišta zdravog razuma lako shvatljivo, za razliku od postojeće teorije koja kobajagi objašnjava atomsko jedro, koristeći nedokazane i nejasne postulate, pojmove čiji smisao niko ne zna, užasno komplikovanu matematiku, koja sve čini još nejasnijim, a sve u težnji da ta svoja tumačenja dovede u sklad sa svojim Svetim pismom, Teorijom relativnosti i Kvantnom mehanikom. Inače, više ne bih pokušavao računati energiju jedara sa nekim određenim brojem nuklona. Verujem da si uvideo ono što sam hteo da uvidiš, a to je da primena jednostavnih pravila u konkretnoj situaciji može biti veoma kompikovana.
A: To mi je svakako jasno. Znati tačan raspored nuklona u jedru je nemoguće. A i kad bi se znao, toliko različitih sila deluje, koje na različite načine zavise od rastojanja, da precizan račun izgleda praktično nemoguć.
E: Tako je. Ipak, zanimljivo je pogledati još i jedro sa dva protona i tri neutrona. Njegova „energija veze" izmerena eksperimentalno, iznosi -27,3 MeV, znači, po apsolutnoj vrednosti je za 1 MeV manja od energije nuklona sa dva protona i dva neutrona. Kako to objasniti? Po postojećoj teorioji, koja tvrdi da je „ernergija veze" između nuklona uvek ista, bez obzira da li se radi o verzi proton-proton, neutron-proton ili neutron-neutron, to je gotovo nemoguće, pod uslovom da se poštuje elementarna logika. Razne matematičke akrobacije sa postulatima izmišljenim da se opravdaju takve nelogičnosti nimalo ne doprinose da se problem objasni. Naprotiv, sa gomilanjem čitavih brda objašnjenja, konfuzija samo raste. Svaki fizičar današnjice ima neograničen prostor da smišlja svoje postulate i svoje jednačine, kojima bi se učvrstila ta čudovišna građevina. Pa, oni samo to većinom i rade, i dok god ne shvate da celu građevinu treba srušiti i poravnati teren, normalno građenje neće biti moguće.
A: Ako ćemo pravo govoriti, nije to slučaj samo u nauci. Zar ne vidiš u gradu čitave ulice, čitave kvartove, izgrađene zbrda-zdola, koji unakažavaju grad. Ali, nije ih lako srušiti i započeti nešto novo i bolje. Mnogo je različitih interesa, sitnih i krupnih, koji se tome protive.
E: Kako ne bih video ono što mi je pred očima celog života. Ali, kako pomenuti prividni paradoks objašnjava moja slika atomskog jedra? Nije jednostavno, ali je moguće. Pretpostavimo da se u središtu jedra nalazi šupljina oko koje se grupiše tih pet nuklona. Ako tako poređaš pet jabuka, od kojih su tri jedne boje a dve druge boje, uverićeš se da se nigde ne moraju nalaziti u kontaktu dve istobojne jabuke. Ako su tako poređani nukloni u jedru, uviđa se da ukupno imamo 6 kontkata neutron-proton. Energija takvog jedra bi bila 6 X - 3,762 MeV = - 22,572 MeV. Kao što vidiš, jedro od pet nuklona sa opisanom konfiguracijom ima manju energiju veze od jedra sa četiri nuklona, naravno, ako se ta energija računa na osnovu moje Teorije.
A: Rezultat svakako ide u prilog tvog tumačenja, ali mi se čini da u celom rasuđivanju postoji jedna nelogičnost. Naime, logično je da se protoni nastoje postaviti tako da se ne dodiruju. Ali, zašto se tako postavljaju neutroni? Njih si u jedru sa dva neutrona i jednim protonom postavio na suprotne strane protona, znači, tako da se ne dodiruju. U jedru sa dva neutrona i dva protona si ih postavio tako da se dodiruju. A u jedru sa tri neutrona i dva protona se opet ne dodiruju. Čini mi se da to izgleda proizvoljno ređanje, čas ovako čas onako, da se udovolji potrebnom rezultatu. Pogotovo što u tvojoj analizi energija kontakta među neutronima je -9,566 MeV, što bi moralo značiti da uvek teže da se međusobno naslone.
E: To si uočio sasvim ispravno, a to takođe pokazuje koliko je komplikovana analiza svih sila koje učestvuju u kompoziciji atomskog jedra. Dakle, moja analiza „energije kontakta" neutrona sa neutronom sigurno nije sasvim tačna. To najbolje potvrđuje i dokazuje činjenica da ne postoje grupe nuklona sastavljene od samih neutrona. Kada bi takve grupe bile moguće, svi neutroni bi formirali svoje grupe, i formiranje atomskog jedra bi bilo nemoguće. Na sreću, Tvorac je previše pametan da bi omogućio takvo gejovsko grupisanje, jer bi ono značilo smrt njegovog dela, kao što će gejovski brakovi, ako takva izopačenost prevlada, dovesti do smrti čovečanstva.
A: Bogme si našao paralelu koja mi je interesantna. U ovim danima pravo homoseksualaca na slobodnu ljubav je veoma aktuelno. Ko hoće da bude pripadnik naprednih shvatanja ove naše civilizacije, mora se složiti sa stavom da je to, ako ne baš poželjno, onda normalno i ravnopravno sa heteroseksualnom ljubavlju. To što si rekao nekako ispada da je to u suproptnosti sa božanskim zakonom.
E: Uopšte to nisam rekao ni zbog čega drugog osim da ispadnem duhovit. Pitanje koje si pomenuo u tom kontekstu me ne interesuje, osim što mi izgleda beznačajno i glupo.
A: A meni ne izgleda ni beznačajno ni glupo. Šta ako ta, kako si rekao, izopačenost zaista prevlada, ako u svesti ljudi nastane takva radikalna promena da se heteroseksualna veza poćne smatrati nečim niskim, amoralnim i prljavim. Čemu to vodi?
E: Jasno je čemu vodi. Uostalom, ako bi, ne daj bože, do toga i došlo, znači da je čovečanstvu suđeno da se degeneriše i nestane, bar na ovom mestu i u ovom obliku.
A: A šta ako je ta halabuka oko pitanja prava čoveka na slobodnu ljubav već znak te degeneracije?
E: Neka bogovi o tome brinu, a mene pusti da nastavim sa svojom temom. Postavio si opravdano pitanje, kojim pravom čas postavljam neutrone tako da se dodiruju, a čas da su razdvojeni. Evo šta na osnovu Teorije, zdravog razuma i logike mogu o tome reći. Prvi zaključak je da moja analiza „energije veze" neutron-neutron nije sasvim tačna. Pa da vidimo šta sam u toj analizi ispustio da istaknem. Ako se prisetiš slike neutrona, njegovo prstenasto negativno polje okružuje u vidu koncentrične sfere pozitivno polje, smešteno u manjoj sferi. Prema tome, kada se dva neutrona približavaju jedan ka drugom, prvo dolaze u dodir i počnu se prožimati njihova istoznačna, negativna polja. U tom periodu, sve dok se ne približe toliko da se prožimaju pozitivno nuklearno i negativno prstenasto polje, neutroni se međusobno odguruju. Prema tome, ako imaju mogućnost da se smeste razdvojeno, oni će se tako i smestiti. Ako ih lokalne okolnosti u tome onemogućavaju, oni će prevladati tu barijeru koja im se prva isprečila na putu, približiće se dovoljno da prevlada sila koja ih gura jednog ka drugom, a koja počinje delovati na manjem međusobnom rastojanju. Da li si razumeo tu finesu u vezi neutrona sa neutronom?
A: Mislim da mi je jasna.
E: Dalje, ako bi se neutron približavao, pretpostavimo, grupi neutrona, ta odbojna sila, koja prva počne dejstvovati, bila bi višestruko uvećana, tako da bi sasvim sprečila takvo grupisanje. Je li takav zaključak opravdan i logičan?
A: Slažem se.
E: Osim toga, možda određenu ulogu igra i činjenica da neutron osciluje, zbog čega se i pojavljuje i njegovo negativno prstenasto polje, a takođe anulira pozitivno elektrostastičko polje. To sam potvrdio u analizi prirode neutrona. Pa, čisto logički, da li je to pogodna situacija da grupa neutrona, u neposrednom međusobnom kontaktu, gde im se polja prožimaju, nastavi sa oscilovanjem? Čini mi se, ne ulazeći u matematičko razmatranje, da bi ih i to oscilovanje odgurivalo jednog od drugog. U grupi od samo dva neutrona to se oscilovanje još može nekako uskladiti po fazama, tako da se ne ometaju međusobno. Ali ako ih je više, to bi moglo biti nemoguće.
A: I to izgleda logično.
E: A sad u tom svetlu razmotrimo jedra koja smo već analizirali. Ako se sastoji od dva neutrona i jednog protona, neutroni se postavljaju odvojeno jedan od drugog zato što za to imaju mogućnost. U jedru od dva protona i jednog neutrona protoni se postavljaju odvojeno zato što sada oni imaju tu mogućnost, jer i kod njih najpre, na većem međusobnom rastojanju, počne dejstvovati sila odgurivanja, a tek posle, na manjem rastojanju, sila privlačenja. Idemo dalje, na jedro sa dva neutrona i dva protona. Tu smo dobili dobro slaganje računate energije sa izmerenom ako smo pretpostavili da se neutroni nalaze u neposrednom kontaktu, a da se protoni naslanjaju na udubljenja koje stvaraju sfere neutrona svoji kontaktom, a sa suprotnih strana. U takvoj konfiguraciji jedra neutroni su u kontaktu, a protoni razdvojeni. Ima li takav raspored opravdanja u onome što sam rekao prethodno? Jednostavno, mora se zaključiti da zbirno dejstvo većeg broja sila različitog karaktera bira tu konfiguraciju kao najpogodniju. I neutroni i protoni se na sasvim malom rastojanju privlače, a na većem odbijaju. Pretpostavimo da se protoni odguruju „odlučnije" od neutrona, a da je zajedništvo neutrona u paru ipak moguće, iz razloga koji sam naveo, to jest da sila odgurivanja može biti ublažena tako što neutroni osciluju „u taktu". U tom slučaju pobeđujue onaj ko se jače protivi zajedništvu, a to su protoni. Oni se razdvajaju, a neutroni ostaju u kontaktu. Pođimo dalje: Za jedro sa tri neutrona i dva protona račun daje dobro slaganje računate i izmerene energije ako pretpostavimo da je konfiguracija jedra takva da se protoni ne dodiruju međusobno, a ni neutroni se ne dodiruju međusobno. Kako se to postiže, objasnio sam na primeru pet jabuka u dve različite boje. Sada imaš pravo upitati zašto tu mogućnost ne koristi i jedro sa dva neutrona i dva protona, odnosno, da se izbegnu kontakti jednakih čestica. Mogu reći samo pretpostavku koju sam već izrekao: Dva neutrona mogu živeti zajedno, ali u većoj grupi sile koje ih razdvajaju višestruko porastu tako da zajedništvo postaje nemoguće.
A: Sve to izgleda dosta logično. Ali, ja vidim u ovoj tabeli da jedro sa dva protona i čertiri neutrona opet ima nelogično malu energiju, svega za za -2 MeV veću od energije jedra sa dva protona i tri neutrona. Ako usvojimo tvoj model od pet raznobojnih jabuka, čertvrti neutron se nema gde smestiti, osim nasuprot jednom od tri prethodnika. U tom položaju on nije u kontaktu sa neutronima, ali je u kontaktu sa dva protona. Po tvojoj računici energija jednog kontakta iznosi -3,762 MeV, a dva takva iznosi - 7,524 MeV. Kako se to svelo na samo - 2 MeV, objasni ako možeš".
E: Nažalost, mogu samo na način na koji sam objsnio neobično malu energiju jedra od jednog protona i jednog neutrona: I u ovom slučaju nukloni osciluju u pravcu ose po kojoj se spajaju.
A: A zar to sada ne protivureči tvrdnji koju si izrekao ranije, da je oscilovanje moguće samo kada je sila koja spaja nuklone mala?
E: Ne protivureči, zato što ta sila ovde još uvek nije takva da ih u tome spreči. Ne radi se tu samo o sili vezivanja, već i o čisto tehničkim mogućnostima za oscilovanje. Kako će oscilovati nuklon u jedru ako je sa svih strana uklješten drugim nuklonima? To je po zdravoj pameti teško zamisliti. Sa druge strane, opet po zdravoj pameti, oscilovanje je moguće kod malih jedara, gde svi nukloni imaju spoljašnju stranu slobodnu, tako da nuklon slobodno može oscilovati u tom pravcu.
A: Opet u tome nazirem selektivnu primenu pravila. Ako je tako, zašto ne osciluju nukloni u jedrima sa tri, četiri i pet nuklona, a osciluju u jedrima sa dva i šest?
E: Zato što su baš jedra sa dva i šest nuklona po nečemu slični, po tome što su im parovi nuklona simetrično raspoređeni. To, opet čisto tehnički, omogučava naspramno postavljenim nuklonima da osciluju duž ose koja spaja njihove centre.
A: Ali ću ja cepidlačiti i dalje. Jedro sa četiri nuklona je takođe simetrično, a ispada da ne osciluje. Deder objasni zašto se tu krši princip koji važi za jedra od dva i šest nuklona?
E: Svaka čast, dobro me cediš. Već sam dao načelan odgovor: Atomsko jedro je primer na kome se vidi kako različita kombinacija istih uzroka dovodi do sasvim različitih, prividno nelogičnih posledica. Zašto ne osciluju nukloni u jedru od četiri nuklona, a u jedru od šest osciluju, iako je uslov simetrije, ako je to uslov, ispunjen u oba jedra? Pogledaj energije tih jedara. Ako 28,3 MeV podeliš na četiri nuklona u jedru, na svakog dolazi 7,075 MeV. A ako energiju jedra sa šest nuklona podeliš na šest, dobićeš da na svaki nuklon dolazi energija od 4,883 MeV. Prema tome, manja energija vezuje nuklon za jedro od šest, nego za jedro od četiri nuklona. To mu omogućava da osciluje u takvom jedru. Zar to nije u skladu sa pravilom koje nisam ja izmislio, nego je otkriveno i potvrđeno eksperimentom, da veća energija smanjuje mogućnost oscilovanja?
A: Pa ti si tvrd skoro kao Novak Đoković. Taman pomislim da sam napravio „breik", a ti odgovaraš „ribreikom". Ne znam šta bih još pitao.
E: Hvala na komplimentu, veći ne mogu ni zamisliti. Što se tiče nuklearne energije, preostalo je da, koliko je to moguće, Teoriju proverimo na jedrima sa velikim brojem nuklona. Očigledno, način na koji smo to radili kod jedara sa malim brojem nuklona ovde je neprimenljiv, zato što je nemoguće smisliti neki način po kome su u jedru raspoređenu neutroni i protoni. Zato moramo pribeći dalnjim uprošćenjima, da bar približno ocenimo energiju veze jedra. Evo kako razmišljam: Unutar velikog jedra svaki nuklon je sa svih strana okružen svojim susedima, što znači da je u kontaktu sa šest suseda. Međutim, to ne važi za nuklone na površini jedra, njihova spoljašnja strana je gola, što znači da su u kontaktu sa pet suseda. Približno, obzirom na veličinu jedra i veličinu pojedinačnog nuklona, možemo računati da polovina od ukupnog broja nuklona sačinjava prvi, površinski sloj jedra, a da je druga polovina u unutrašnjosti, ispod prvog sloja. To znači da polovina nuklona kontaktira sa šest nuklona, a polovina sa pet. Dalje, to znači da je srednji broj suseda sa kojima kontaktira svaki nuklon jednak 5,5. Međutim, pošto se svaki kontakt odnosi i na suseda, to znači da realno svaki nuklon ima upola manje kontakata koji bi se mogli smatrati samo njegovim, dakle, 5,5 podeljeno sa 2, što iznosi 2,75. U dalnjem razmišljanju pretpostavićemo, radi jednostavnijeg računa, da u jedru imamo jednak broj neutrona i protona, i da su ravnomerno raspoređeni po jedru. U tom slučaju polovina od ukupnog broja kontakata pripada kontaktu proton-neutron, a po jedna četvrtina kontaktu proton-proton i neutron- neutron. To dalje znači da od 2,75 kontakata koji u proseku deluju na svaki nuklon, pola od tog broja je kontakt proton-neutron, a po jedna četvrtina proton-proton i neutron-neutron. Konačno, dakle, na svaki nuklon dejstvuje 1,375 kontakata neutron-proton, i po 0,6875 kontakata neutron-neutron i proton-proton. Po takvoj prtetpostavci energija veze svakog nuklona jednaka je:
Wvz=1,375 X-3,762 MeV-0,6875 X 9,566 MeV+0,6875 X 3,67 MeV= -9,23 MeV
E: Kada govorimo da je račun približan, osim već pomenutih nepreciznosti dodajem i to da u ovom računu netačnost mora postojati i zbog toga što je u velikim jedrima broj neutrona uvek veći od polovine. Osim toga, nije uzeta u obzir elektrostatička energija koja je sa porastom rednog broja Z sve veća. Takođe, kao što se možeš prisetiti, kada proton naleže na dva neutrona čija se prstenasta polja delimično preklapaju, apsolutna veličina energije takvog kontakta se donekle povećava. Ali, pošto je uticaj faktora koje sam u računu uzeo u obzir ipak dominantan, a oni koji nisu uzeti u obzir imaju suprotno dejstvo, rezultat bi morao biti bar približan izmerenoj vrednosti. To ćemo proveriti na nekoliko primera. Jedro od, recimo, 150 nuklona ima energiju veze od 1236,5 MeV. Sa znacima se nećemo petljati, pošto nemaju u konkretnoj situaciji gde samo upoređujemo brojeve, nikakvog značaja. Energija veze koja otpada na jedan nuklon jednaka je:
Wvz= 1236,5150 MeV=8,24 MeV
E: Sad uzmimo jedro od 200 nuklona, sa ukupnom energijom veze od 1577,9 MeV. Energija veze jednog nuklona jednaka je:
Wvz= 1577,9 MeV200=7,9 MeV
E: Uzmimo i treći primer. Jedro od 250 nuklona ima ukupnu energiju veze od1865,6 MeV. Energija veze jednog nuklona jedaka je:
Wvz= 1865,6250 MeV=7,46 MeV
E: Energija veze pojedinačnog nuklona očekivano opada sa porastom rednog broja, zato što elektrostatička energija, koja teži da razbije jedro, raste sa Z2. Mogu mirno konstatovati da se moj približni račun potvrdio kao približno tačan, a moja Teorija atomskog jedra kao sasvim tačna. Ponavljam, dobri matematičari imaju jasne i široke mogućnosti da moje približne račune izvode sa preciznošću koju dozvoljavaju mogućnosti matematike i konkretni uslovi. Da li će biti motivisani željom da obore ili potvrde Teoriju, to nema značaja. Fizičari koji su potrošili život na nekakvu monstrum-teoriju, prepunu pojmova kojima niko ne zna pravo značenje, verovatno će biti protivnici ovako jednostavnog tumačenja koje sam ti izložio. Teško je u celoj istoriji nauke naći makar jedan primer da se je nova ideja, koja protivureči usvojenoj ideologiji, prihvatila bez žestokog otpora. A pitanje je koliko je takvih ideja i njihovih tvoraca ostalo nepoznato zauvek. Isto kao što je mnogo neznanih junaka poginulo i zaboravljeno bez traga, a njihovo herojstvo i junaštvo prikačeno na prsa vojskovođa koji su iz pozadine slali te junake u smrt. Biti prihvaćen i poznat, to je u organizaciji ljudskog društva privilegija. Da li će se do nje doći ili ne, mnogo više zavisi od startne pozicije nego od stvarnih zasluga.
A: U tom pogledu se lakše razumemo i složimo nego kada je u pitanju Teorija. Prtivilegije su vrsta kapitala, a on se raspodeljuje kao i svaki drugi. Običnim građanima mrvice, a izabranima sve ostalo. A kao i kada se radi o novcu, vlasnici velikih privilegija lako dolaze do još većih, a vlasnici sitnih lako izgube i te. Čuo sam da i u Svetom pismu piše „ko ima, daće mu se". A čuo sam i to kako je neki crnogorski serdar delio kukuruz narodu „pravo kao Bog". Ko je ima tonu, dao mu je tonu, ko je imao kilogram, dao mu je kilogram, a ko nije imao ništa, nije ništa ni dobio. Na taj način ispada da je božanska pravda na najprostiji način ispoštovana.
E: Ne verujem da božanska pravda baš tako izgleda. Pre mislim da su je ljudi izopačili, prilagođavajući je svojim potrebama, kao što, uostalom, često izopačuju i sliku samog Boga. Nego, još osećam potrebu da se malo osvrnem na pojavu spajanja manjih atomskih jedara u veće, i raspadanja većih na manja. Postojeća teorija je, u težnji da te pojave uskladi sa Teorijom relativnosti i Kvantnom mehanikom, i oko tih pojava iskonstruisala monstrum-teorije. Krenimo, recimo, od najjednostavnije pojave, od transformacije protona u neutron, i obratno, neutrona u proton. Ta pojava je registrovana empirijski, to je proces koji se spontano dešava u atomskim jedrima. Pri tome, ukoliko u jedru ostane isti broj nuklona, u toj reakciji dolazi samo do promene rednog broja Z. Ako se proton preobrazi u neutron, Z se smanji za 1, a ako neutron pređe u proton, Z se poveća za 1. Sa gledišta moje Teorije, kvalitativno objašnjenje tih procesa je jasno samo po sebi: Ako elektrostatičko polje protona počne oscilovati, energijom tih oscilacija ono biva anulirano, i proton postaje neutron. Ako te oscilacije prestanu, neutron se vraća u stanje protona. Iz kojih konkretnih razloga se to dešava, može se samo pretpostavljati. Ja mislim da je glavni razlog taj što se radi o dva stanja koja se, na nivou atomskog jedra, malo razlikuju po energiji. Jedro nije čvrsto prikovano ni u jedno ni u drugo stanje, pa ga neki vanjski podsticaji mogu lako prebacivati iz jednog u drugo. Tačan matematički opis tih prelaza ne verujem da je moguć. Može biti samo izmišljen i iskonstruisan na bazi izmišljenih pravila koja služe sama sebi. A to znači da pravila objašnjavaju pojavu, a pojava potvrđuje pravila. Uzmimo, recimo, objašnjenje koje savremena nauka smatra apsolutno tačnim, pa i dokazanim, za prelaz neutrona u proton, i obrnuto. To objašnjenje izgleda sasvim logično i prilično jednostavno, pa se lako može prihvatiti bez potrebne kritičnosti. Naime, slobodni neutron se za nekih petnaest minuta preobražava u proton. To je empirijska činjenica koja se registruje i u eksperimentima. Nemam nikakvih iskustava ni saznanja šta se tačno vidi na snimcima koji prikazuju tu pojavu. Mogu samo pretpostaviti na osnovu svoje Teorije, da od mesta „ raspada" neutrona vode dva traga u dva različita pravca. Po mojoj teoriji jedan trag odgovara novonastalom protonu, a drugi odgovara eteru koji je izvana morao doći u oblast neutrona, kako bi anulirao njegovo prstenasto polje i uspostavio elektrostatičko polje. Sada se moraš malo napregnuti da sebi pretstaviš kako to faktički izgleda. Prestankom oscilacija u oblasti neutrona, njegova energija se smanjila, a ta energija nije mogla nestati bez traga. U nekom obliku se morala predati u okolno prostranstvo. Osim toga, prestankom oscilacija opao je pritisak etera u oblasti neutrona. Zbog toga u tu „rupu" u eteru odmah iz neposrednog susednog prostora biva ugurana odgovarajuća količina etera, koja tu rupu popunjava, i time neutron postaje proton. Međutim, u onom prostoru iz koga je eter izguran i uguran u oblast neutrona formirala se nova „rupa". U nju upada, da bi je popunio, eter iz susednog prostora, čime se formira nova rupa, pomerena još malo dalje od bivšeg protona. I proces teče dalje, sve dok rupa, koja se sve više udaljava od protona, ne bude postepeno rasplinuta popunjavajući se i iz okoline, a ne samo iz smera u kome se kreće. Možeš li sebi u glavi pretstaviti tu sliku?
A: To kretanje rupe mi izgleda dosta apstraktno, ali mogu to zamisliti.
E: Eto, ja pretpostavljam da se to kretanje rupe od mesta raspada na snimku registruje kao kretanje neke čestice. Po mojoj Teoriji to i jeste veštački stvorena čestica, jer, kao što se moraš sećati, svako polje promene gustine etera ima za posledicu pojavu „mase". Međutim, znaš i to da takve čestice, bez eltrona ili barona koji omogućavaju njihovo trajno postojanje, brzo isčezavaju, rasplinjavaju se u eteru. A kako je, oslanjajući se na Teoriju relativnosti, taj proces protumačila postojeća teorija? Po njoj, ta na snimku registrovana čestica je pravi, prirodni elektron, koji se oslobađa iz neutrona u aktu raspada. To izgleda prividno logično: Neutron, kao neutralna čestica, gubitkom jediničnog negativnog naelektrisanja, mora postati pozitivan. Međutim, ima li ta teorija bilo kakav dokaz da je to zaista pravi elektron? Da bi se to utvrdilo, trebalo bi, bez ikakve sumnje, utvrditi da tako izbačeni elektroni postoje i dalje. Ja sam uveren da ne postoje dokazi da je tako. Stabilnost takvog elektrona se postulira bez dokaza, pa se na osnovu takvog postulata nastavlja sa konstrukcijom pogrešnog tumačenja svih pojava koje imaju veze sa ovom. Pa se izbacivanje opisanih rupa u eteru iz atomskog jedra, empirijski utvrđeno i nazvano „beta zraci", takođe tumači kao izbacivanje pravih, prirodnih elektrona. Prelazak protona u neutron u jedru, u svetlu takvog tumačenja, mora se zakonito smatrati obrnutim procesom, odnosno, upadanjem elektrona u jedro, sa orbita najbližih jedru. Međutim, i moja a i ova teorija moraju predvideti i drugu mogućnost. Po mojoj Teoriji, kada neutron u jedru počne oscilovati, povećani pritisak iz njegove oblasti izbacuje određenu količinu etera u okolni prostor. To je opet de fakto veštački stvorena čestica, koja će se brzo rasplinuti u eteru. Moguće je da i to registruje snimak, to mi nije poznato. A savremena teorija, logično i dosledno sebi, smatra da se iz jedra izbacuju „pozitroni". To bi bilo tačno, i u skladu sa mojim tumačenjem, kada bi se smatralo da je to veštačka čestica, koja nema mogućnost da traje. Ali, dosledna Teoriji relativnosti, savremena nauka smatra da je to stabilna prirodna čestica, analogna prirodnom elektronu. A gde je bilo kakav dokaz da ti „pozitroni", koji se izbacuju iz jedra, neograničeno postoje i dalje? Nema ih, niti ih može biti. Da li je ikada u prirodi zapaženo postojanje pozitrona, osim u tim transformacijama atomskog jedra i u eksperimentima gde se registruju kao veštački stvorene česdtice? Razume se da nije. Naprosto se opet postulira da takva čestica postoji, jer tako diktira usvojena teorija. Postulira se da pozitivno naelektrisanje protona potiče od jediničnog pozitivnog naelektrisanja čiji je nosioc neka čestica „pozitron". A zašto je stalno u sastavu protona, a nikad slobodna, i na koji način nosi sa sobom prikačeno pozitivno naelektrisanje, to, naravno, niko ne može reći. U stilu savremene fizike bi bilo objašnjenje da naelektrisanje pozitrona potiče od neke još elementarnije „božije čestice", prikačene za pozitron. Ako te interesuje objašnjenje ovih pojava na višem naučnom nivou, evo ti knjiga pa čitaj. Ako uspeš išta od toga razumeti, moraću priznati da si mnogo pametniji od mene, jer ja ne razumem ništa. Kada bih bio student fizike, verujem da bih za potrebe nekog ispita nagruvao napamet dovoljno da ispit položim, nagruvao bih i rešenja nekih diferencijalnih jednačina, ali da bi mi te pojave posle bile jasnije, to ne verujem. Imam u porodici tri fizičara sa akademskim titulama. Ni jedan od njih nema pravog pojma o čemu se tu stvarno radi.
A: Pošto nisam student fizike, radije bih izbegao tu knjigu. Ali mi se čini da u tvom objašnjenju ima jedna teškoća koju prihvaćeno tumačenje bolje rešava.
E: Kakva je to teškoća?
A: Evo kakva: U prihvaćenom tumačenju, kada se neutron u jedru preobrazi u proton, redni broj Z poraste za 1. To znači da je takvom atomskom jedru potreban još jedan elektron da popuni njegove elektronske orbite. A to se postiže baš onim elektronom koji je iskočio iz atomskog jedra. Znači, proces je zaokružen sam od sebe. Isto važi i kada u jedro uskoči jedan elektron. Neki proton u jedru se preobrazi u neutron, Z se smanji za jedan, elektronskim orbitama treba jedan elektron manje, a to je onaj koji je upao u jedro. Opet sve štima savršeno. Međutim, u tvom objašnjenju nije tako. Kada proton u jedru pređe u neutron na način koji si ti opisao, na orbitama oko jedra pojavio se elektron viška. Kuda ćemo sa njim? A kada neutron pređe u proton, Z poraste za 1, pa se na orbitama pojavi manjak od jednog elektrona. Otkuda se nadoknađuje taj manjak?
E: Problem je samo prividan, a taj privid je posledica izolovanog posmatranja pojedinačnog atomskog jedra. U stvarnosti ti procesi teku na milionima atoma istovremeno i u oba smera. Prema tome, ako se na nekim atomima pojavljuju viškovi elektrona, na drugima se pojavljuju manjkovi. A onda ti je jasno šta se događa. Sa atoma gde su višak elektroni se prebacuju na atome gde ih je manje.
A: Priznajem da je i to logično. Prosto čudi kako često čovek nije sposoban da vidi nešto što je očigledno.
E: Kada je taj prelaz protona u neutron u pitanju, kao i obrnuti proces, potpuno je opravdano pretpostaviti da se i unutar pojedinačnog jedra dešavaju paralelno i istovremeno oba procesa. Nukloni nisu čvrsto zabetonirani na svojim mestima, što je, obzirom na ogromnu energiju koja se sadrži u svakoj jedinici zapremine, više nego jasno. Oni i osciluju, i menjaju mesta, a verovatno se i rotiraju. U tom dinamičnom procesu neki iz protona prelaze u neutrone, a neki iz neutrona u protone. Ako je broj prelazaka isti u oba smera, rednio broj Z se ne menja, i proces ostaje zatvoren unutar jedra. Međutim, da se tako nešto događa, ipak ima znakova i izvan jedra. Naime, iz mog opisa energije atomskog jedra mogao si videti da ta energija zavisi od konkretnog rasporeda nuklona u njemu. Ako se taj raspored menja, bilo opisanim transformacijama, bilo naprosto pomeranjem nuklona iz jednih u druge položaje, ukupna energija jedra se može menjati. I koja je posledica? Ako novi raspored nuklona ima veću energiju, on se može uspostaviti samo ako se jedru energija saopšti spolja. A ako je energija izmenjenog rasporeda manja, energija se zrači u vidu elektromagnetskog talasa. Dakle, moglo bi se reći da svakom rasporedu nuklona u jedru odgovara svoja određena energija, a razlika u energiji između dva rasporeda jednaka je izračenoj ili apsorbovanoj energiji u prilici kada jedro pređe iz jednog rasporeda u drugi. Ta prilično jednostavna pojava je jedan od važnih dokaza misterioznog „kvantovanja" energetskih nivoa subatomskih čestica, i na takvim i sličnim pojavama se sazidala Kvantna mehanika. A meni se čini da takvog „kvantovanja" možemo lako videti i u svakodnevnom životu, u ovom vidljivom svetu. Recimo, kada se bure kotrlja niz stepenice, skačući od jedne do druge stepenice. U toj prilici njegova kinetička energija biva predavana, što betonu, što vazuduhu, u tačno određenim „kvantima", koji zavise od visine pojedinačnog stepenika. To je još očiglednije ako se teško bure kotrlja naviše. Sa prvog stepenika se predajom jednog „kvanta" podigne na prvi stepenik, onda se malo odahne pa mu se preda drugi „kvant", i tako se bure gura naviše po zakonima Kvantne mehanike. Postepeno urušavanje bilo koje gomile cigala ili kamenja, kao i doziđivanje takve gomile, takođe se odvija po zakonima Kvantne mehanike. Pomeranje neke cigle sa jednog „energetskog nivoa" na neki drugi „energetski nivo" praćeno je gubitkom ili dobitkom „energetskog kvanta" određenog visinskom razlikom između „kvantovanih energetskih nivoa" i težinom cigle. A kada bi se u jednačinu takvog rušenja još ugradilo trenje, otpor vazduha, buka prilikom rušenja, energija podignute prašine, energija toplotnih kvanata koji se zrače, kakav bi veličanstveni hamiltonijan iz toga ispao! Kakva nauka, nedostupna razumevanju običnih ljudi! Nikome više ne bi bilo jasno šta se stvarno tu događa, da li je u pitanju neki „Litl beng" ili možda „Big beng", u nekom drugom prostoru i vremenu.
A: Da nisi malo preterao sa tim svojim humorom?
E: Nisam preterao, nego malo karikirao, a karikatura na svoj način prikazuje istinu o nečemu. Kada je u pitanju atomska energija, još bih se malo vratio na energiju koju zrače zvezde, pa dakle i Sunce. Opšte prihvaćena teorija u savremenoj nauci je da ta energija uglavnom potiče od termonuklearnih reakcija unutar zvezde. U toj reakciji, putem nuklearne fuzije, sagoreva vodonik, najpre u helijum, pa sve dalje dok se svo nuklearno gorivo ne prertvori u atome gvožđa. Samo po sebi se razume da je teorija dokazana potrebnim jednačinama. Uz to, za početak je nužno da se gravitacionim sažimanjem vodonik, koji u početku sačinjava telo zvezde, podigne na određenu, visoku temperaturu, da bi proces nuklearne fuzije mogao da se odvija. Ja sam već rekao svoje uverenje da je već na tom početku proces nemoguć. Zašto bi se vodonik, rasturen po prostoru Vasione, zgomilao na nekom određenom mestu, da bi formirao novu zvezdu? Ako bi se pod uticajem gravitacionih sila negde i skupljao, to nikako ne bi bilo moguće na nekom mestu u praznom prostoru, jer ne postoji nikakva dominirajuća sila koja bi ga tamo sakupila. Gravitaciona sila bi ga sakupljala na površine već postojećih nebeskih tela, iz čega bi se dalo očekivati da je atmosfera svih nebeskih tela sastavljena od vodonika, ako ne sasvim, onda svakako pretežno. Na našoj Zemlji imamo dokaz da to nije istina, a koliko znam, ni ostale planete Sunčevog sistema nemaju atmosferu od vodonika. Kako u Vasioni ima dovoljno vodonika da se, protivno zakonima mehanike, od njega formira nova zvezda, a nema ga da formira atmosferu planeta u Sunčevom sistemu? Dakle, po zdravoj pameti i po zakonima mehanike, ta prva faza je nemoguća. A onda, pretpostavljajući da se to protivno i jednom i drugom, ipak desila, ja se pitam kako je moguće da od vodonika mogu postati svi ostali atomi periodnog sistema? Jedan od osnovnih razloga za skepsu je činjenica da je, ako se krene od vodonika kakvog ga imamo sada, broj protona daleko veći od neutrona. Dakle, već na prvom koraku, sintezom helijuma iz vodonika, mora se pojaviti veliki broj suvišnih elektrona. Dalnjim napredovanjem u procesu fuzije taj višak je sve veći, i na kraju je ogroman. Znam da je važeća teorija taj problem prividno rešila tako što se neutron formira od protona i elektrona, tako da višak elektrona ne postoji. Međutim, po mojoj Teoriji taj višak postji, i ako mi je Teorija tačna, opisani proces stvaranja svih atoma iz vodonika je nemoguć. Sukob interesa je najlakše rešiti tako što će se moja Teorija proglasiti netačnom. Ali, situaciju komplikuje činjenica da sam ja prirodu neutrona objasnio logički, i dokazao matematički, dok savremeno tumačenje njegovu prirodu „postulira". A da i ne govorim o činjenici da je Teorija kao celina dokazana i na mnogim drugim primerima.
A: A kako ti objašnjavaš nastanak atoma?
E: Ne objašnjavam nikako. Da li bi trebalo objasniti nastanak Boga, da bi se poverovalo da postoji? Ako razmišljam dosledno, sve što je nekada nastalo, u stvari i ne postoji nikako. Stvarno postoji samo ono što nikada nije nastalo. Sve što je nastalo, može i nestati, a sve što može nestati ne sadrži samo po sebi ništa trajno i neuništivo. Dakle, ako su atomi nekada nastali, mogu i nestati. A ako ne mogu nestati, nisu mogli ni nastati. Pa se ti sada odluči koju ćeš filozofiju usvojiti, da li je svet nastao, ili njie nastao, i da li svet može ili ne može nestati. Pri tome imaj na umu da se ne može održati polovina filozofije, recimo, da je svet nastao, ali da ne može nestati.
A: Ama, filozofija je jedno, a svakodnevni život drugo. Zvuči mi kao igra reči da sve što je nastalo, ustvari ne postoji, a da stvarno postoji samo ono što nije nastalo. Zar nam svakodnevno iskustvo ne pruža baš obrnutu sliku, da živimo u svetu gde sve oko nas nastaje, jedno vreme traje, pa nestaje.
E: Zato što posredstvom čula živimo u svetu senki, koje ne odražavaju suštinu stvari. Eto, daj mi neki primer nečeg što je nastalo i što će nestati, pa da ga analiziramo.
A: Bilo šta na šta mi pogled pada. Kao prvo i najočiglednije, nastali smo mi obojica, i obojica ćemo ubrzo nestati.
E: Kao prvo, kada kažeš da smo obojica nastali i da ćemo obojica nestati, to nemaš pravo tvrditi dok ne saznaš šta je suština tvog i mog bića. Fiziku već znaš dovoljno da atomi od kojih smo izgrađeni nisu nastali sa nama, niti će nestati sa nama. Energija, koja pokreće sve naše aktivnosti, takođe niti nastaje niti nestaje sa nama. Šta, dakle, nastaje i nestaje onda kada umremo i telo nam se raspadne.
A: Već vidim kuda će me odvesti takva analiza. Mogu reći da nestaje fizička forma našeg fizičkog tela, a ti ćeš dokazati da to nije suština našeg bića. U tom slučaju biću prinuđen zaključiti da je sam život neka dublja suština našeg postojanja. Dakle, smrću prestaje da postoji život.
E: Tako izgleda, to je neosporno. Međutim, da li ti je poznata suština života, zamisli se pa odgovori.
A: Nažalost, mogu samo nabrojati neke odlike koje vidim da pripadaju svakom živom biću. Svako se, bilo životinja bilo biljka, u nekom trenutku rodi, zatim raste, hrani se, ostavlja potomke slične sebi, stari i umire, a to se smatra i završetkm i nestankom života te jedinke. Ali sam svestan da tih nekoliko odlika ne rešavaju problem suštine života, to opet samo opisuje neke forme po kojima se život prepoznaje.
E: Znači, priznaješ da ne znaš šta je suština života, ni šta je suština rađanja ni umiranja živog bića?
A: Kad kritički razmislim, moram to priznati.
E: U tom slučaju sam dokazao ono što sam hteo. Ako ne znaš suštinu toga što nazivaš početkom života, nemaš nikakvo pravo tvrditi da je život počeo u tom trenutku koji si uzeo. Isto vredi i za smrt. Pošto ne znaš šta je život, ni kako je nastao, ni kako se završava, nemaš nikakvo pravo tvrditi da to znaš. Osnovno pravilo logike, iako ga niko nije formalno postavio, bilo bi da se ne može tvrditi da se zna ono što se ne zna.
A: Dobro, na tom polju si „doterao cara do duvara". Utoliko mi je lakše da razumem takva razmišljanja pošto sam i sam došao do sličnih zaključaka, koje sam i izložio negde u početku našeg razgovora. Zato ću se sada ja vratiti na teren jednostavniji za analizu. Sam si rekao da su atomi u stalonom dinamičnom procesu transformacija. Pa šta je sada istina, da li atomi nastaju i nestaju, ili je to neka večna suština koja, samim tim što je večna, ne može da se menja.
E: Pa, mogu reći da svaki princip, ako se primenjuje nepravilno, može ispasti pogrešan. Na polju materijalnog nije mi teško odgovoriti na takvo pitanje. Večni i nepromenljivi su one tri nabrojane čestice, eteron, eltron i baron. Nepromenljiva je i ukupna energija tih čestica. Nepromenljiv je i prostor u kome se nalaze i kreću. Jedino mi nije jasno šta reći o Vremenu, da li ono objektivno zaista postoji, ili je to neka tvorevina ljudskog duha. A promenljive su sve forme koje nastaju zbog različitih kombinacija u koje se organizuju te tri čestice. Osnovne forme, kao što je masa, nuklon, elektron, atom, ja sam teoretski potpuno objasnio. Objasnio sam i kivalitativne razloge zbog čega dolazi do formiranja još složenijoh formi, kao što je atomsko jedro, atom i molekul. Na osnovu tih istih principa dalje se formiraju sve složenije forme, koje je teško ili nemoguće precizno opisati jezikom matematike, jer bi to bile jednačine sa ogromnim brojem nepoznatih. Međutim, koliko god forme postajale sve složenije, suština života izmiče shvatanju. Ja ni u najapstraktnijem razmišljanju ne mogu sebi pretstaviti da složemnost kompozicije, ili neka određena kompozicija tih osnovnih čestica pretstavlja suštinu života. A što se tiče atoma, odgovor u principu nije težak. On se sastoji od protona, neutrona i elektrona. Sve tri čestice su same po sebi složene, i posledica određenog odnosa u kome se nalaze one osnovne, nepromenljive. Samim tim te složene čestice mogu i nastasti i nestati. Takođe, i atomi, kao i sve druge složenije kompozicije, mogu i nastati i nestati. Štaviše, takav proces nastajanja i nestajanja svih tih formi neprekidno traje.
A: Pa u čemu je onda razlika između shvatanja tvoje Teorije i ove koju žestoko napadaš?
E: Razlika je suštinska i nepomirljiva. Ilustrovaću je na primeru sinteze atomskih jedara u nedrima zvezda. Nije najkrupnija greška što ta teorija smatra da se energija zračenja Sunca dobija na osnovu te sinteze, u kojoj se pojavljuje nepostojeći višak elektrona. Suštinska greška je što je to nepovratan, jednosmerni proces. A svaki takav proces mora imati i početak i kraj. Toga su svesni i laici, i filozofi, pa i fizičari. Otuda i potiču budalaste teorije nalik na „Veliki prasak", u kome je Vasiona stvorena. Svaki čovek, ako ima samo mrvicu mašte, upitaće se šta je bilo pre tog „početka". Čuo sam glupave prertpostavke da je bilo nekakvo „jaje", čak sasvim maleno, koje je eksplodiralo i stvorilo ovaj današnji svet. Može li se zamisliti besmislenija priča? A da bude čudo veće, tu priču ponavljaju ljudi koji važe za visoko obrazovane naučne autoritete. Po čemu je takva predstava pametnija od onih da Zemlju drže Titani, da leži na leđima kornjače ili slona. Po mom mišljenju, današnja teorija „Velikog praska" je neuporedivo gluplja, jer bi trebalo da danas ljudi imaju dovoljno znanja o prirodi, koje bi ih moralo sprečiti da pričaju takve besmislice. A ponavljam, osnovni razlog za takve priče je taj što su svi procesi u Vasioni, po važećim teorijama, jednosmerni i nepovratni, pa kao takvi moraju imati i početak i kraj. Ergo, Vasiona ima početak, a ako ga ima, potrebno je smisliti kako je izgledao, kako i kada se desio. A kako početka nije bilo, ne može se naći ni pametno objašnjenje kako je izgledalo ono čega nije bilo. Što se tiče vremena nastanka protona, neutrona i elektrona, kao i svih složenijih struktura, i takvo pitanje nema pravog smisla. Sve te strukture nastaju i danas, i juče, i sutra, i uvek u večnosti. Samo, to je dvosmeran proces, i u oba smera na nivou Vasione se odvija istom brzinom. Koliko nekih struktura biva razoreno, toliko ih se gradi. Pri tome se gradnja i razgradnja ne mora vršiti na istom mestu. U unutrašnjosti neke zvezde energija je takva da razara i atome i protone i elektrone. U unutrašnjosti druge preovlađuje izgradnja, a u trećoj oba procesa teku paralelno. Na taj način celovita slika Vasione ostaje ista „vo vjeki vjekov".
A: Ipak mi se čini da je to stvar lične filozofije, a ne dokazane naučne istine.
E: Možda si na neki način u pravu. Direktnog dokazan da je Vasiona večna nema. Štaviše, ne može ga ni biti. Ali, mislim da ima indirektnih. Neke sam već iznosio, a jedan od njih je fakt da se i danas može zapaziti rođenje nove zvezde. Po važećoj teoriji to je nemoguće. Po mojoj, to je ne samo moguće, nego zakonito. Za ogromnu energiju kojom raspolaže eter ne pretstavlja nikakav problem da raskomada i rasturi po vasionskom prostranstvu bilo koje nebesko telo. Ne pretstavlja problem ni da ga ponovo sakupi na nekom drugom mestu. U Svemiru neprekidno, kroz večnost, odvija se proces građenja i rušenja, spajanja i razdvajanja. Taj proces se odvija na svim nivoima, počevći od nuklona i elekltrona, preko atoma, molekula, kristala, pa sve do najvećih nebeskih tela i sistema. Sve se to i gradi i razgrađuje, u zavisnosti kolika energija u datom trenutku i na datom mestu deluje.
A: To je intertesantno gledište, ali mi se čini da je u domenu čiste spekulacije.
E: Nipošto! Ako imaš oči da vidiš i uši da čuješ, primeri tog kosmičkog principa bodu oči sa svih strana. Na temperaturi ispod nule molekuli vode se spajaju u kristale. Iznad nule se kristali raspadaju. Na nuli proces teče ravnomerno u oba smera. Na temperaturi od sto stepeni voda burno isparava. Ako se temperatura snizi nastupa kondenzacija. Kada šećer ili so staviš u vodu, rastvara se. Ako je rastvor zasićen, nastupa kristalizacija. Ako metal zagrevaš do određene temperature, njegovi molekuli se spajaju, zavaruju. Ako temperatura poraste još više, topi se, a potom i isparava. Sa živom materijom se događa isto. Na jednoj temperaturi živi i raste, na nižoj rast prestaje, na višoj tkiva umiru i raspadaju se. Interesantno je uočiti da su temperaturne granice, bolje reći, energetske granice, sve uže ukoliko je proces građenja i razgradnje složeniji. Najviše energije treba da se razbije nuklon, da se razbije atom treba manje, za molekul još manje, a najmanje da se razbije živa belančevina. Pa kada to vidiš svuda oko sebe, i ako znaš kolika je užasna energija etera, možeš li i pomisliti da ta energija ne može razrušiti i izgraditi nuklon, atom, ili nebesko telo. Savremena teorija, koja kosmičke procese shvata kao jednosmerne, je veoma naivna i veoma pogrešna. Štaviše, stvarnost u kojoj živimo to očigledno poriče.
A: Iznosiš prilično ubedljive razloge. Ali, problem je u tome što se ne vidi i ne može zamisliti na koji način energija etera ruši ili gradi nuklon, atomsko jedro ili nebesko telo.
E: Kako se ne može zamisliti? Zar si zaboravio kada sam govorio o vrtlozima, o tome kako vodeni vrtlog može i razrušiti gomilu peska, i skupiti rastureni pesak na gomilu. A zar je teško zamisliti kakvu strahovitu energiju može imati vrtlog etera u svom središtu. Taj mlin može usitniti materiju do apsolutno najsitnijih delića, čestica etera, barona i eltrona. Isti taj mlin, pri nešto nižoj energiji, može nuklone spojiti u atomska jedra. A to se i dešava, oduvek i zauvek.
A: Ipak, dobro bi bilo videti i uveriti se da takav mlin postoji.
E: Možda ćeš se začuditi, ali naučnici već uveliko pokušavaju da ga naprave, iako ne znaju šta prave. Savremena teorija i praksa su došle do rezultata da snažno magnetno polje, ako ima određenu topografiju, može sakupiti protone i držati ih na gomili. Tu činjenicu i sada, koliko znam, pokušavaju iskoristiti da u središtu magnetnog polja stvore takvu temperaturu i takav pritisak koji bi doveli do spajanja nuklona u veće atome. To su dobro poznati eksperimenti kojima se pokušavaju stvoriti uslovi za kontrolisanu atomsku fuziju. Samo, kao što rekoh, i kao što reče neki Crnogorski knjaz svojim Crnogorcima, naučnici „rade ono što znaju, ali ne znaju šta rade". Oni ne znaju da je magnetno polje vrtlog etera, iako su empirijski utvrdili gotovo sva njegova dejstva. Misliš li da su naučnici, koji čak i ne znaju šta prave, veštiji konstruktori od Boga? Misliš li da taj mlin koji spaja nuklone, ne može, ako mu se energija dovoljno poveća, razbijati atomska jedra? Pa to je sve pitanje energije, a kolika je energija etera, o tome sam dovoljno govorio.
A: To što si rekao zaista me čudi. Kako je moguće da niko nije došao na te ideje koje iznosiš, kada postoje toliki znaci koji navode na njih.
E: A zašto te znake nisi video ti, iako nisi ni glup ni neobrazovan? Ako me već pitaš, mislim da je razlog tome sama ljudska priroda, ili, da se izrazim na drugi način, konstrukcija njegovog fiziološkog sistema, koja ga prisiljava da svet oko sebe u celini sudi prema svojim subjektivnim utiscima i ličnim intetersom. U vezi toga jedan antički filozof, zaboravio sam koji, rekao je da je „čovek merilo svih stvari, onih koje jesu da jesu, a onih koje nisu da nisu". Ja se sa tim nipošto ne slažem, naprotiv, smatram da su stvari takve kakve jesu, bio tu čovek ili ne. Ali sam ubeđen da izjava tog filozofa odlično slika samog čoveka. Ona govori da čovek svet oko sebe meri svojom ličnom merom, koju je izgradio u skladu sa svojim životnim potrebama, a ne sa realnošću. Tako, naprimer, realna potreba čoveka je da registruje razne promene oko sebe i da ih povezuje sa protokom vremena. To mu je naprosto neophodno da bi uskladio svoje ponašanje sa tim promenama. Pa tako on vidi da u određeno vreme poćinje zima, ili proleće, ili leto, i da se u određeno vreme i završava. Čovek vidi i to da mu život počinje sa rođenjem, da protokom vremena raste, da dođe vreme ljubavi, starosti i smrti. Sve što ima bilo kakvu važnost za njegov život, ima početak, trajanje i kraj. Rezerve hrane koje sakupi potroše se, čak i izvori vode mogu da presuše. Nigde, ama baš nigde i ništa ga ne navodi da u tom svetu u kome živi postoji nekakva večnost. Eto, po mom mišljenju, to je razlog što se je takvo gledanje na svet prenelo i u egzaktne nauke. Čoveku je teško, a možda i nemoguće, da realnost posmatra nezavisno od tih svojih ličnih iskustava i praktičnih potreba. To je razlog da čovek uporno razmišlja kako je stvoren svet, i kako će izgledati njegov kraj.
A: Ima u tim razmišljanjima dosta toga što izgleda istinito, ali se ipak ne mogu složiti sa konstatacijom da bi svet bez čoveka bio isti, to nije tačno.
E: Pa dobro, nisam se precizno izrazio. Ne samo bez čoveka, već bez bilo kog svog najsitnijeg detalja svet ne bi bio isti. Previše doslovno si protumačio moje reči. Hteo sam reći da bi sve ostalo, bez čoveka koji gleda i proučava to ostalo, bilo isto, nezavisno od gledanja i proučavanja.
A: Pitanje je da li je i to tačno.
E: Reci određenije šta misliš.
A: Može se misliti do sutra, celi život, pa i duže od toga. Krenuću od trivijalnih činjenica. Koliko je promena svojim aktivnostima čovek izvršio na Zemlji? Da li su dobre ili loše, to za pitanje koje sam postavio nije bitno, već je bitno da bez čoveka tih promena ne bi bilo. Slažeš li se?
E: Trenutno ne nalazim kontraargumente pa se moram složiti.
A: Ali, te, nazovimo ih, tehničke promene koje čovek svojim prisustvom i radom unosi u svet nisu najvažnije. Postoji nešto mnogo važnije od toga.
E: A šta to?
A: Mnogo reči i energije si potrošio izlažući mi svoju Teoriju. U njoj je najviše govora bilo o talasima, bilo vode, bilo vazduha, bilo etera. Sve su to obične mehaničke oscilacije, koje se međusobno razlikuju opet po čisto mehaničkim, kvantitativnim osobinama, kao što su brzina prostiranja, energija, frekvenca, amplituda. To je, prema onome što si izgleda i dokazao, ta njihova suštinska priroda, koja ne zavisi od toga da li je prisutan čovek koji ih gleda i sluša. Jesam li to dobro formulisao?
E: Uglavnom.
A: A sada mi odgovori da li zvučni talasi imaju i svoja muzikalna svojstva bez prisustva čoveka koji ih sluša. Štaviše, da li je zvučni talas uopšte „zvučan", bez uha koje tu mehaničku vibraciju čuje kao zvuk?
E: Pričekaj malo, pitanje me je prilično zbunilo.
A: Verujem da će tvoja zabuna biti još veća kada dublje o tome razmisliš. Opisao si talase etera opet kao mehaničke vibracije etera različitih frekvenci i energija. A da li te frekvence i energije imaju i svoje dugine boje bez oka koje ih gleda i čovekove svesti koja ih kao takve vidi?
E: Dopusti mi da se malo snađem. Mislim da, posmatrani kao mehanički, materijalni fenomeni, talasi ne mogu imati ni svojstvo zvuka ni boje. To svojstvo im, na meni nepoznat način, pripisuje posmatrač. Strogo gledajući, svojstva kao što su zvuk, toplota, boja, nisu realne karakteristike talasa. To je nekakvo nestvarno, iluzorno svojstvo koje, kao neka samoobmana, proističe iz fizioloških svojstava čovekovih čula. Tako nekako ispada.
A: A zašto si se ogradio sa tim „tako nekako ispada", ako si siguran u svoju Teoriju?
E: U Teoriju sam siguran, ali znam da ona ne opisuje kompletnu sliku stvarnosti. U više navrata sam priznao da problemi koji se tiču duha, ili svesti, ostaju potpuno izvan njenog domašaja.
A: Baš to sam i hteo da kažem. Zvuk, muzika, boja, toplota, to su rezultati duhovnog stvaralaštva. Pitanje je sada da li takve fenomene priznaješ kao realne, ili su to nekakve samoobmane. Ako su to samoobmane, onda ispada da je sve ono što nam je u svesnom životu važno samoobmana. Samoobmana je i muzika koju slušamo, i cvetne livade, i vodopadi, i šume u proleće pod cvetom, u leto i jesen pod bogatstvom plodova, zimi okićene snežnim kristalima, sve su to samoobmane. A ako ideš dalje, samoobmana je i radost, i sreća, i oduševljenje, i nežnost, i ljubav, i sve što sledi za prvim nizom tih samoobmana. Razume se, to važi i za tugu, mržnju, bes, razočaranje, i tako dalje. Ali, ako je sve to samoobmana, onda ću se poslužiti Dekartovom logikom, koji kaže „sumnjam, dakle postojim". Može li postojati „samoobmana" bez „samoobmanjivača", to mi odgovori?
E: Polako. U više navrata sam isticao da postojanje svesti, ili duha, ne mogu poreći, jer bi to značilo poricanje, kako si to sada formulisao, i onog koji poriče. Time bi se došlo do apsurda, da neko nepostojeći tvrdi za sebe da ne postoji. Ja samo kažem da o prirodi tog fenomena, koji nazivamo duhom, svešću, univerzalnom ljubavlju, Bogom, ništa određeno niti mogu reći niti znam.
A: Ali ako je tako, ako postojanje duha priznaješ kao neku objektivnu realnost, koju doduše ne razumeš, onda ni rezultate njegove delatnosti nemaš pravo nazivati samoobmanama. Moraš dopustiti mogućnost da sve što je taj duh stvorio, umetnost, nauka, pa i cela njegova slika sveta u bojama i zvukovima, da je to takođe realnost, duhovna realnost.
E: Naterao si me da se odreknem te brzoplete izjave. Moram dopustiti da je i to realnost, da je to baš ona druga polovina realnosti koja nije obuhvaćena mojom Teorijom.
A: Mislim da se tako susrećemo na zajedničkom terenu. Realnost ima dve polovine, materijalnu i duhovnu. Materijalna je podložna analizi, doživljava se razumom, a duhovna izmiče analizi, ali se doživljava neposredno, kako bi se uobičajeno reklo, srcem i dušom. Boja i zvuk se doživljavaju, lepota se doživljava, sve čovekove emocije se doživljavaju. A ništa od toga se ne može pretstaviti jednačinom, i ja sam uveren da je to apriori nemoguće, zato što se materijalnim pojmovima i kategorijama ne može duhovno ni opisivati ni meriti, jer su to po samoj svojoj suštini dva različita fenomena. A obadva su za kompletno „Biće" Vasione podjednako važna. Zamisli samo, ako uopšte to možeš, Vasionu bez očiju koje je vide, koliko bi takvo biće bilo mrtvo i bez ikakve svrhe i smisla. Zamisli izlaske i zalaske Sunca koje niko ne vidi, nikada nije video i nikada neće videti. Zamisli Mesec sa zvezdanim nebom koje niko nikada nije video i neće videti. Kako bi to bio besmislen, pust i prazan svet. Zamisli atmosferu bez ptica, polja bez livada i šuma, okeane bez riba, i bez radosti kojima ta bića ispunjavaju svet, i čija „duša veliča Gospoda". To bi bila jedna ogromna pustinja izgubljena u beskonačnom vremenu i beskrajnom mračnom prostoru.
E: Mučno je i zamišljati to mrtvo telo bez duše. A i dušu bez tela je još teže zamisliti. Izgleda da jedno bez drugog ne može postojati, bez obzira što se suštinski međusobno razlikuju. To su dve polovine jednog jedinstvenog Bića, jednog sveta „najboljeg od svih svetova". Ja smatram da sam razumevanje one materijalne polovine dosta pogurao napred. Duh je prilično uspeo da razotkrije prirodu svog tela. A ko može da razotkrije prirodu duha? Ko može da napusti sam sebe, da se posmatra i proučava sa distance? Može li subjekat da sebe pretvori u objekat posmatranja i proučavanja?
A: Ako mene pitaš, ne znam o tome ništa. Diskusiju o takvim pitanjima mogli bi da nastavimo do kraja života. Štaviše, ona traje oduvek, i zauvek će trajati. Pa šta misliš da mi za sada naš razgovor završimo? Stiže i proleće, ima i lepših načina da se troši ovo vreme što nam je preostalo. Idemo na obalu Dunava, „tamo gde vetar devičanski ljubi, gde voda miluje čisto", kako reče Kipling.
E: Slažem se.
... kraj razgovora ...