Neutron

E: Opet moram do dosade ponavljati iste rečenice kojima izražavam svoje mišljenje o savremenim teorijama koje pokušavaju objasniti fizičke fenomene. Kao i o svemu ostalom, što sam nabrojao i objasnio u svojoj Teoriji, ove ni o neutronu i njegovj prirodi nemaju nikakvu pretstavu, osim nekih činjenica koje se mogu empirijski utvrditi. Dakle, najosnovnija razlika između neutrona i protona je ta da neutron nema elektrostatičko polje. Očekivati da to postojeće teorije objasne je bespredmetno, pošto ne znaju ni šta je elektrostatičko, ni nuklerarno, ni bilo koje polje. Ne znaju ni šta je masa, pa kako onda da objasne otkud razlika u masi? Ne znaju ni šta je bilo koja sila i energija uopšte, pa kako da objasne poreklo i prirodu nuklearne sile i energije? Preostaje da zamajavaju sebe i nas nejasnim i nesuvislim pričama o nekakvim kvantima različite mase, energije i talasne dužine koji su razlog za međudejstvo različitih čestica. Te teorije, i ta objašnjenja su toliko nejasna i komplikovana da ih pouzdano ne razumeju ni fizičari koji su ih izmislili. U većini slučajeva nisu ih čak ni izmislili već su do njih došli pukim žongliranjem matematičkim operacijama. Međutim, Dirakova izreka da je njegova olovka pametnija od njega, može ponekad, ali ipak retko, biti tačna. Ali ako se to usvoji kao pravilo koje uvek važi, upašće se u opasnu zamku, jer se olovka puno češće ponaša kao inteligentni šizofreničar nego kao pametan zdrav čovek. A ja sam imao dosta prilika da razgovaram sa inteligentnim šizofreničarima, i uočio sam da su njihovi zasključci o stvarnom svetu često i neočekivano, bez vidljivog razloga, netačni i iskrivljeni do apsurda. Zar ideja da se prazan prostor može iskriviti, nije šizofrena ideja, nerprihvatljiva zdravom razumu? Ili ideja da se taj prostor izudužuje i skraćuje u raznim prilikama, i da vreme može teći raznim brzinama i u raznim smerovima? Ili da bombardovanje neke prepreke projektilima može prisiliti prepreku da se kreće ususret projektilu koji u nju udara brzinom svetlosti? Za mene su to šizofrene ideje, neprihvatljive zdravom razumu.

A: Sa tim mišljenjem se moram složiti, a dovoljan razlog je već i taj da odavno važi mišljenje da je mala razlika između genija i ludaka.

E: Pretpostavljam da je sličnost između genija i ludaka u tome da obojica ne uvažavaju konvencionalna pravila u razmišljanju i zaključivanju. Samo, genije ih ne poštuje zato što je sposoban razmišljati dublje od konvencija, koje ga ograničavaju. A ludak ih ne poštuje zbog svog bolesnog uma, koji nije sposoban da ih sledi. E sada, da li oba razloga mogu delovati u glavi iste osobe, i u kojoj meri, to pitanje ostaje otvoreno. Štaviše, ono spada u grupu pitanja koje smatram nerešivim. Zato se vraćam na neutron, čiju prirodu je moja Teorija razjasnila dosledno i bez većih teškoća.

A: Vidim da izbegavaš primeniti na sebe tu formulu koja čini sličnim ludaka i genija. Očigledno je, a sa time se stalno hvališ, da ni ti ne poštuješ konvencije, jer, šta su teorije u nauci, ako ne konvencije?

E: Ostavi se neukusnih šala. U neku ruku, teorije, kada se prihvate u javnosti, postaju konvencije, samo to ne znači da je svak ko te konvencije ne poštuje, lud. Mada, vlast kojoj te konvencije idu u prilog, često pokazuje želju da oponente proglasi, između ostalog, i ludacima, ili glupacima i neznalicama, dakle, u svakom slučaju, ljudima manje sposobnog uma. Naravno, ne znači ni da su svi oponenti genijalni. Ali, neosporna je činjenica da nisu sve konvencije ni podjednako lažne, ni podjednako istinite. Ima i ovakvih i onakvih, u svim oblastima ljudskog života. Ja mislim da bi svaki čovek trebalo da se prema njima tako i postavlja. Dakle, kritički, da usvaja ispravne, a da se bori protiv neispravnih, koliko mu snage dopuštaju.

A: To mišljenje nije ni originalno ni novo, naprotiv, u teoriji ga zastupaju i najveći diktatori. Problem je kako ga primeniti u praksi, a poseban problem je što svaki, ili skoro svaki slobodni mislilac smatra da je on vrhovni sudija šta je istina a šta nije, iako deklarativno priznaje i dugima da imaju svoje stavove. A ko može proceniti ko je od svih tih vrhovnih sudija u pravu?

E: To odlučuje stvarni Vrhovni sudija, a to je Vreme. On je jedini nepristrasan, i pošto ima na raspolaganju večnost za rešavanje svojih slučajeva, na kraju pravda biva odmerena svakome, i pojedincu i narodu. Doduše, sa gledišta smrtnog čoveka pravda se izriče često sa zakašnjenjem. No, rekoh, to je problem za čoveka, a za sudiju ne postoji. Ali, opet se odvezoh na sporedni kolosek. Reč je o neutronu, o načinu kako nastaje od protona, i kako od neutrona nastaje proton. Verovatno znaš kako je to kobajagi objasnila važeća teorija: Neutron nastaje tako što proton odnekud iz svoje unutrašnjosti izbaci pozitron, koji se, analogno elektronu, smatra elementarnim nosiocem pozitivnog naelektrisanja. Drugi način je da proton iz spoljašnjeg sveta „zahvati" elekltron, koji sada, boraveći negde u unutrašnjosti protona, anulira njegovo pozitivno naelektrisanje. Ne treba ni govoriti da u ovom mehanizmu u suštini ništa nije jasno: Ni priroda protona, ni neutrona, ni pozitrona, ni elektrona, ni način i razlog tog izbacivanja pozitrona iz protona, ni zahvatanja elektrona od strane protona. Naravno, nije jasno ni kako ni zašto neutron, boraveći izvan atomskog jedra, relativno brzo, za petnaestak minuta, opet prelazi u proton, izbacivanjem elektrona ili zahvatanjem pozitrona. A da i ne govorimo o pitanju u kakvom stanju i gde se nalazi unutar protona zahvaćeni elektron, ili, kuda se deo pozitron izbačen iz protona. Ne mogući dati bilo kakve odgovore na ovakva pitanja, savremena teorija je usvojila postulate kako je to, zbog nekih ad hoc postavljenih pravila, nemoguće utvrditi, pošto to, kobajagi, onemogućava „relacija neodređenosti", i još nekakvi kvantni zakoni. A i jedni i drugi imaju glavni zadatak baš da opravdaju nemoć teorije da odgovori na krajnje logična i prirodna pitanja koja se nameću u vezi problema koji se objašnjavaju tom teorijom. Neki moji sagovornici fizičari su se začudili što govorim o radiousu elektrona, ili o njegovom rastojanju od atomskog jedra, kad neke jednačine u njihovoj teoriji pokazuju da takve veličine ne postoje, ili, u najmanju ruku, nije ih moguće odrediti. Dakle, za njih je očigledan dokaz da moja Teorija ne valja bio i taj što u njoj te veličine postoje, da se računaju, i da sam ih izračunao. To je bila apriori takva greška, da ih sam račun, ni kako sam do njega došao, ni njegov rezultat, uopšte nije interesovao. Takve besmislice, koje grubo protivureče njihovoj teoriji, nisu hteli ni pogledati. Kao ni bilo šta drugo, nije ih interesovalo ni moje objšnjenje prirode neutrona. Uostalom, izvan Teorije kao celine, nije ni moguće prirodu neutrona ni razumeti ni objasniti. Čuo si Teoriju, pa sačuvaj još malo strpljenja da porazgovaramo i o neutronu.

A: Nemam načina da svoje vreme trošim na bolji način, pa pričaj.

E: Najpre zamislimo u glavi sliku protona, da bi lakše mogli zamisliti njegov preobražaj u neutron. Najpre imamo nuklearno polje, ravnomerne jačine i smešteno unutar sfere sa radiusom koji sam označio kao radius protona, i koji je jednak 0,8768 X 10-13 cm. Puno puta sam potsećao da je unutar te sfere eter zgusnut, iz razloga što je u tom prostoru energija stojećeih talasa umanjena. To zgusnuće izrazio sam jednačinom (229) a računanje Gravitacione konstante je van svake razumne sumnje potvrdilo tačnost te jednačine. Osim tog nuklearnog polja, koje je glavni nosilac mase protona, proton ima i elektrostatičko polje. Ono je smešteno u koncentričnoj sferi sa radiusom koji je 1,5874 puta veći od radiusa nuklerarnog polja, a što je tačno jednako radiusu elektrona. Osim ovog elektrostatičnog polja, koje se nalazi unutar te sfere, elektrostatičko polje se nalazi i izvan sfere, i to tako da je na samoj površini sfere jednako polju unutar sfere, a udaljavajući se od te površine opada sa kvadratom rastojanja od centra sfere. Prema tome, proton u stvarnosti ima dva radiusa, koji određuju veličinu dve koncentrične sfere u kojima se nalaze njegova polja. Oba polja su posledica zgusnuća etera, a veličinu elektrostatičkog polja takođe sam izračunao i napisao u jednačini (228). Pre nego što nastavim, hoću da mi kažeš imaš li u glavi sliku te dve koncentrične sfere, sa protonovim poljima u njima.

A: Hvala bogu, slika je jednostavna i imam je u glavi. Nešto drugo mi pade na um: Da li bi u beskonačno velikom Svemiru mogla postojati tako ogromna bića, neki kosmički Guliveri, kojima bi naš Sunčev sistem, zbog njihovih ogromnih očiju, bio kao nama neki atom, dakle nevidljiv. Štaviše, rastojanje od Zemlje do Sunca za njih bi moglo biti toliko malo da ga ne bi mogli ni zasmisliti ni meriti, otprilike kao i naši fizičari rastojanje elektrona do jedra. Šta misliš, bi li i oni izmislili svoju „relaciju neodređenosti"?

E: Ideja ti nije ništa gora od „svemirskih crvotočina", i iskrivljenog prostora i vremena. Stavi to u jednačinu, pa ako bude teška za rešavanje, imaš šansu da tvoja teorija stigne na televiziju. Dakle, ako si zamislio sliku protona, sad se možeš upitati, kao što sam se i ja upitao: Koji razlog može izazvati gubitak njegovog elektrostatičkog polja? Da ti pomognem, potsećam zašto se elektrostatičko polje pojavilo: Zato što je u prostoru gde se polje pojavilo smanjena energija talasa.

A: Razlog izgleda jednostavan, ako pravilno zaključujem. Ako se polje pojavilo zbog smanjene energije talasa, izgubiće se iz suprotnog razloga, to jest ako se u istoj meri u tom prostoru energija talasa poveća.

E: Odlično. Opet se možeš uveriti kako Teorija prosto sama nameće jedina moguća i sasvim jednostavna rešenja za probleme koji su za postojeće teorije nerešivi. Sada tu ideju treba samo bolje proanalizirati pa videti na koji način će se to ostvariti. Ja sam razmišljao otprilike ovako: Da bi se anuliralo pozitivno polje protona, u njegovom prostoru treba postaviti negativno polje iste jačine, a to je polje elektrona. Sa druge strane, negativno polje elektrona je stvoreno sistemom stojećih talasa koji u njemu osciluju. To znači da ako se u pozitivnom polju protona na neki način izazove oscilovanje takvih talasa, pozitivno polje će nestati, a to je glavni uslov da se proton preobrazi u neutron. Preostaje pitanje, na koji način se može izazvati oscilovanje takvih talasa?

A: To već bogme ne znam.

E: Setio bi se, ali bi morao ipak malo pomučiti glavu. Sistem takvih stojećih talasa moguće je formirati jedino na način sličan onome kako se formira i u polju elektrona. A to znači da unutar prostora centralne sfere u kojoj se nalazi pozitivno polje protona mora postojati oscilator koji podržava oscilovanje tih stojećih talasa. Taj mehanizam smo podrobno razmatrali kod elektrona: Tamo osciluje zajedno sa svojim mezonskim poljem čestica koju sam nazvao eltron. Eltron gura određenu količinu etera, koja osciluje zajedno sa njim, što znači da taj sistem ima svoju kinetičku energiju. Usled „radiacionog trenja", ta kinetička enetgija se umanjuje usled zračenja elektromagnetskih talasa, koji se, usled razloga koje sam tamo naveo, pretvaraju u stojeće. Sličan mehanizam mora postojati i u slučaju preobražaja protona u neutron. Sada se moramo potruditi da na osnovu činjenica koje je Teorija već utvrdila, zaključimo kako i zašto eter u oblasti protona počinje oscilovati, kolika mu je energija, i koliko se njegove enegrije pretvara usled radiacionog trenja u energiju stojećih talasa. Kolika je energija stojećih talasa, možemo smatrati da se već zna, jer mora biti jednaka energiji stojećih talasa u polju elektrona, a to znači 2 X 0,511 MeV. Ono što iz Teorije takođe već znamo to je da je energija stojećih talasa sa energijom oscilatora koji ih podržava povezana funkcionalnim odnosom (136):

Wtl= Wos 16PIRosλos (136)

A kako se dosetiti, ili izračunati kolika je energija oscilatora Wos? Pretpostavljajući da sam pravilno razmišljao, te da je u ovom slučaju jednačina (136) pravilno primenjena, Wos možemo izračunati iz nje.

A: Ne vidim kako.

E: Treba mućnuti glavom. Imamo na raspolaganju eksperimentalni podatak da je energija koja se oslobodi raspadom neutrona i njegovim prelaskom u proton jednaka 1,2934 MeV. Ta energija svakako mora biti u funkcionalnoj vezi sa ukupnom energijom oscilatora i njegovih stojećih talasa. Kao što znamo, energija stojećih talasa morala bi po teoriji biti jednaka 2 X 0,511 MeV = 1,022 MeV. Prilikom formiranja stojećih talasa sa tolikom energijom u pozitivnom polju protona, potrebno je spolja u sistem uvesti polovinu te energije, jer se jedna polovina već sadrži u pozitivnom polju, koja se ovome predala prilikom sabijanja etera i formiranja polja. Znači, za uspostavu sistema stojećih talasa spolja je neophodno dovesti u sistem 0,511 MeV. Što se tiče energije oscilatora Wos, nju ćemo sada lako izračunati pomoću jednačine (136). Najpre ćemo iz nje postaviti ovaj odnos:

Wos=1,022 MeV λos16PIRos (240)

E: Sada se prisetimo da se raspadom elektrona oslobađa energija jednaka 1,2934 MeV. Moramo se zapitati, odakle potiče ta oslobođena energija? Za jedan njen deo to već znamo. Naime, kada neutron prelazi u proton, stojeći talasi u polju isčezavaju, što znači da se oslobađa energija upotrebljena izvana da se oni formiraju. Zaključak je bio da se u tu svrhu izvana u sistem uvela energija od 0,511 MeV. Ostaje da se objasni otkuda potiče razlika između ukupne oslobođene energije i tih 0,511 MeV, a što iznosi 1,2934 MeV - 0,511 MeV = 0,7824 MeV. A sada dobro obrati pažnju, jer govorim o najvažnijem svojstvu neutrona. Energija oscilatora anulirala je pozitivno polje protona, a pri tome sam oscilator osciluje unutar prostora veće koncentrične sfere, koja obuhvata sferu sa nuklearnim poljem protona. To znači da postoji prostor između manje i veće sfere gde se mora pojaviti negativno elektrostatičko polje, jer tu deluje povišeni pritisak koji izaziva energija Wos. Ista energija povećava pritisak unutar nuklearnog polja, usled čega to polje slabi. Pre nego što se upustim u obračun energije, hoću da znam da li si ovaj opis situacije razumeo?

A: Verujem da jesam.

E: I ja se nadam da jesi, jer nikakve nove elemente u to rasuđivanje nisam uveo. Potrebno je samo se potruditi da se u glavi sebi pretstavi geometrija te slike. Dakle, energija Wos dobija se jednačinom (240). Ostaje pitanje, da li je to energija koju treba u sistem dovesti spolja?

A: Logično bi tako moralo biti.

E: To je tačno, ali samo upola. Razmotrimo najpre šta se dešava u prostoru između dve koncentrične sfere. Kada počne oscilovanje, eter se širi i hladi. Ta energija, koju eter gubi hlađenjem, kako sam ranije objašnjavao, jednaka je tačno polovini energije oscilatora koji osciluje u tom prostoru. Dakle, ako se ta energija hlađenja iskoristi za pomoć u uspostavi energije oscilovanja, to znači da se izvana u sistem mora dovesti još toliko, dakle, polovina energije oscilovanja. A kada se isto oscilovanje uspostavlja u nuklearnom polju, ono slabi, eter se širi i takođe hladi. Ta energija izgubljena iz polja hlađenjem, opet je jednaka polovini energije uspostavljenog oscilovanja. Ako se i ta energija hlađenja iskoristi za pomoć u uspostavi energije oscilovanja, i tu dolazimo do zaključka da se u sistem izvana mora uvesti polovina potrebne energije. Ako je sve to tako, onda za energiju koju treba uvesti u sistem izvana važi ova relacija:

Wvos=0,511 MeV λos16PIRos (241)

E: Sada imamo sve što nam treba da izračunamo ukupnu energiju koja se mora uvesti u sistem spolja, da bi se proton preobrazio u neutron:

1,2934 MeV=0,511 MeV+0,511 MeV λos16PIRos (242)

E: Iz ove jednačine možemo izuračunati i energiju oscilatora, i njegovu talasnu dužinu, budući da osnovano pretpostavljamo da je Ros= Re. Trenutno mi je najinteresantnije da vidim u kom odnosu se nalaze radius i talasna dužina. To je lako izračunati:

0,7824=0,511 λos16PIRos, λosRos=76,9477 (243)

E: Sada, dakle, sliku neutrona imamo pred sobom: To je čestica veoma intetesantnog oblika. U sredini se nalazi sfera sa radiusom protona, i sa nuklearnim poljem protona, nešto malo oslabljenim, zato što u njegovom prostoru eter osciluje. Najinteresantnija osobenost neutrona je ta da je pozitivno nuklearno polje sferno obuhvaćeno negativnim nuklearnim poljem. To negativno nuklearno polje nalazi se u prostoru između dve koncentrične sfere, od kojih manja ima radius protona, a veća radius elektrona. Zahvaljujući eksperimentalno izmerenoj energiji raspada, o neutronu znamo sve, pod pretpostavkom da je moje prethodno razmišljanje o njegovoj prirodi bilo pravilno. Znamo mu oba radiusa, energiju kojom eter osciluje unutar sfere sa radiusom elektrona, i energiju stojećih talasa koji svojim pritiskom anuliraju njegovo elektrostatičko polje. Znamo takođe i talasnu dužinu kojom eter osciluje unutar veće sferne zapremine.

A: Sve je to tačno, ali, nažalost, uz uslov koji si sam postavio, a to je da su tvoje pretpostavke o njegovoj prirodi ispravne. Samo što nikakav dokaz u prilog te pretpostavke nisi naveo.

E: Nisam, to je tačno. Ali je ta slika logičan i u svakom pogledu realan proizvod Teorije, svakome razumljiv. To je više nego dovoljan razlog da se pretpostavka ozbiljno uzme u obzir, i da se utvrdi da li tako zamišljen neutron može objasniti pojavu nuklearne sile i energije. To pitanje ću razraditi nešto kasnije. A sada ćemo potražiti još neke elemente koji bi mogli osnažiti tu pretstavu o prirodi neutrona. Najpre ćemo izračunati njegovu talasnu dužinu, da vidimo da li bi nam njena veličina mogla nešto saopštiti. Iz jednačine (243) lako možemo izračunati da se talasna dužina neutrona sa talasnom dužinom elektrona nalazi u ovom odnosu:

λeλn=27476,9477=3,56086 (244)

E: Ovaj odnos ne govori, sam po sebi, ništa. Ali, interesantniji je odnos sa talasnom dužinom stojećih talasa etera, jer Teorija predviđa da neutron može oscilovati samo ako se njegova talasna dužina sa talasnom dužinom stojećih talasa nalazi u odnosu prostoih celih brojeva. A da li je tako, pokazaće račun. Najpre ćemo izračunati u kom se odnosu nalaze talasne dužine stojećih talasa etera pod čijim delovanjem se formiraju nuklearno polje protona i mezonsko polje elektrona. To lako postižemo koristeći jednačinu (142):

938,28 MeV= Wts Rp3λtsp, 628,56 MeV = Wts Re3λtse.

E: Pošto odnos radiusa protona i elektrona već znamo, iz ovog sistema jednačina možemo naći i odnos talasnih dužina njihovih stojećih talasa:

λtseλtsp = 2,36957

E: A uzimajući u obzir odnos (244), vidimo da se talasna dužina stojećeg talasa etera pod čijim delovanjem osciluje neutron i talasna dužina neutrona nalaze u odnosu:

λtspλn= 3,560862,36957=1,502745= 32 1,00183

E: Dakle, te dve talasne dužine se nalaze u odnosu 3:2, sa greškom od približno jednog hiljaditog dela. To može biti slučajnost koja ništa ne potvrđuje, ali ipak pretstavlja značajnu indiciju koja osnažuje početnu pretpostavku, pogotovo kada se posmatra u sklopu sa celokupnom Teorijom. Slažeš li se sa takvim zaključkom?

A: Izgleda sasvim objektivan, i ja ga prihvatam.

E: I do sada si se mogao uveriti da sam ja daleko strožiji kritičar svoje Teorije nego što su to neka slavna imena u nauci prema svojim teorijama. Zbog toga se nisam zaustavio ni na ovome, tragao sam dalje za čvršćim uporištima za svoje tumačenje prirode neutrona. Zaključio sam, ako neutron osciluje pod dejstvom stojećih talasa etera, onda među njihovim energijama oscilovanja mora postojati neka funkcionalna veza, slična vezi koju sam utvrdio jednačinom (180):

Wmzp=K Reλe (180)

E: Ta jednačina opisuje energiju kojom osciluje mezonsko polje elektrona pod dejstvom stojećih talasa etera. Sada treba uočiti sličnosti i razlike između oscilovanja mezonskog polja elektrona, i oscilovanja etera u opisanoj većoj sferi neutrona. Sličnosti su da se obadva odvijaju pod delovanjem istog uzroka, i u jednakoj zapremini. A razlike su ove: Kod elektrona osciluje njegovo mezonsko polje, nastalo kočenjem stojećeg talasa na eltronu, a zajedno sa njim osciluje i eltron. Kod neutrona ne osciluje ni polje nastalo kočenjem stojećeg talasa na baronu, ni baron. Pa šta onda osciluje? Odgovor mora biti da osciluje ono što može oscilovati, a baron, kao ni polje formirano na njemu, iz nekih razloga koje ne znamo, to ne mogu. Dakle, stojeći talas udara na nuklearno polje, koje sa baronom ne može oscilovati, ali udara i u elektrostatičko polje, koje, prema onome što smo pretpostavili o prirodi neutrona, osciluje. Logično se nameće zaključak da i energija tog oscilovanja mora biti proporcionalna energiji koja deluje na elektrostatičko polje. To se može pretstaviti ovako:

Wn=K Reλn C (245)

E: Koeficijent proporcionalnosti nam je nepoznat, ali ćemo se pokušati domisliti kakav bi morao biti. Redosled zaključivanja je ovaj: Kada pod dejstvom stojećeg talasa osciluje mezonsko polje sa eltronom, dobili smo da je koeficijent radiacionog trenja jednak mezonskom naelektrisanju elektrona, i da je, po jednačini (207), jednak:

Qe2= 3ℏc2+ e2=206,5 e2 (207)

E: U slučaju neutrona, kao što smo konstatovali, ne osciluju ni baron ni nuklearno polje, već samo njegovo elektrostatičko polje, odnosno, sistem stojećih talasa i zapremina etera unutar veće sfere, funkcionalno povezana sa stojećim talasima jednačinom (240). Ta činjenica nameće opravdanu pretpostavku da u jednačini (245) nepoznati koeficijent C mora biti povezan sa mezonskim i elekltrostatičkim naelektrisanjem elektrona, i da verovatno izgleda ovako:

C=e2Qe2 C1 (246)

E: Na prvi pogled bi se moglo nadati da je C1=1. Međutim, provera te pretpostavke je pokazala da nije tako, pa se moralo dalje razmišljati, ako nije tako, kako jeste. Tada sam uočio da koeficijenti radiacionog trenja, iako su slični, ipak nisu isti, u slučaju kada polje osciluje pod dejstvom stojećeg talasa, ili kada oscilator gubi energiju na zračenje. Jednačina (180) pokazuje da je taj koeficijent, kada stojeći talas izaziva oscilovanje polja, jednak Rλ, a kada oscilator zrači talase, ako zrači putujuće talase, koeficijent je jednak 16PIRλ. Međutim, kada sam izlagao preobražaj elektrona u mion, izneo sam pretpostavku da je koeficijent koji povezuje energiju oscilovanja mezonskog polja sa energijom pojedinačnog stojećeg talasa koji osciluje unutar sfere sa rasdiusom elektrona jednak 4PIRλ. Štaviše, u nastavku izlaganja se ta pretpostavka pokazala opravdanom. Uzimajući dakle u obzir da koeficijent (246) opisuje oscilovanje neutrona pod dejstvom stojećeg talasa, a ne zračenje usled oscilovanja, zaključujem da bi nepoznati brojni koeficijent iz jednačine (246) mogao biti jednak:

C1= 14PI (247)

E: Kada sve te zaključke uzmemo u obzir, jednačina (245) dobija svoj konačni oblik:

Wos=K Rosλos Qe24PIe2 (248)

E: Obrati pažnju na detalj koji sam već isticao, a stalno je prisutan kao tehnička teškoća, zbog toga što mi nije lako smisliti odgovarajuće oznake. Naime, Wos iz jednačine (248) ustvari pretstavlja polovinu energije one zapremine etera koja osciluje unutar veće sfere neutrona, kod koje se pretpostavlja da je Ros=Re. Ujedno, to je ona količina energije koju treba spolja saopštiti protonu da bi njegovo elektrostatičko polje počelo oscilovati. Iz eksperimentalnog podatka za energiju raspada neutrona, zaključio sam, na osnovu svoje Teorije, da je energija Wos iz jednačine (248) jednaka 1,2934 MeV - 0,511 MeV = 0,7824 MeV. Na osnovu Teorije sada možemo napisati kompletnu formulu, koja opisuje ukupnu energiju raspada elektrona:

1,2934 MeV=K Rosλos e24PIQe2+ K Rosλos e24PIQe2 16PIRosλos (249)

E: Kao što vidiš to je obična kvadratna jednačina sa jednom nepoznatom, X= λosRos. Rešenje te kvadratne jednačine nam daje ovu veličinu za nepoznatu:

λosRos =77,22922 (250)

E: A sada možeš uporediti ovaj rezultat, dobijen čisto teoretskim putem, sa rezultatom iz jednačine (243), koji sam dobio drugim teoretskim putem:

λosRos=76,9477 (243)

E: Obrati pažnju da u jednačini (249) nema ama baš nikakvih pretpostavki izvan Teorije. Energija oscilovanja neutrona napisana je na osnovu Teorije, i energija stojećih talasa koji anuliraju pozitivno polje protona napisana je na osnovu teorije. Za mene poseban interes predstavlja drugi član sa desne strane jednačine (249). Zato ćemo izračunati energiju koja se izražava tim članom:

Wstn=156993,78 MeV 112,564X206,5 177,22922 50,25677,22922=0,50987 MeV (251)

E: Kao što vidiš, ta energija je, sa greškom od dva hiljadita dela jednaka elektrostatičkoj energiji elektrona. Što se tiče radiusa sfere unutar koje osciluje neutronovo polje, on se lako dobija preko jednačina:

e22Re=0,511 MeV, e22Ros=0,50987 Me, ReRos=0,9977889 (252)

E: Naravno da i tu mora važiti isti odnos. Radius sfere u kojoj osciluje neutronovo polje za dva hiljadita dela je veći od radiusa elektrona. Da li veličina tih grešaka dovodio u sumnju tumačenje prirode neutrona, do koga zakonito dovodi moja Teorija?

A: O greškama tu ne može biti govora. Ja sam opet jednostavno zapanjen sa kakvom gvozdenom a jednostavnom doslednošću dolaziš do tih rezultata.

E: Ima tu još ponešto da se kaže. Tek da se ne zaboravi, pogledajmo opet kako se odnosi talasna dužina neutrona prema talasnoj dužini stojećih talasa.To opet lako izračunavamo preko jednačina:

λeRe=274, λosRos=77,22922, ReRos= 11,002216, λeλts=2,36957

E: Iz ovih jednačina dobijamo da je:

λtsλos=1,494= 32 0,996 (253)

E: Znači, sa greškom od polovine stotog dela, talasne dužine stojećeg talasa i neutrona nalaze se u odnosu prostih celih brojeva. A sada pogledajmo pažljivije jednačinu (249). Drugi član sa desne strane upotrebićemo ovako:

KRosλos e24PIQe2 16PIRosλos= e22Ros

E: I ove jednačine dobijamo:

Qe2=8K Ros3λos2 (254)

E: Nad ovom se jednačinom vredi zamisliti. Iz nje vidimo da se radius sfere u kojoj osciluje polje neutrona i talasna dužina oscilovanja nalaze u utvrđenom odnosu. A to znači da bi se, smanjenjem, recimo, postojeće talasne dužine kojom osciluje elektron za dva puta, radius smanjio za 1,587 puta, i izjednačio sa radiusom protona. Više ne bi postojale dve koncentrične sfere sa dva različita radiusa. Na taj način bi se izgubio onaj prostor između dve koncentrične sfere u kome se nalazi negativno polje neutrona. A ako bi se talasna dužina povećala za dva puta, radius bi se poverćao 1,587 puta, i bio bi 2,52 puta veći od radiusa protona. Prostor između dve koncentrične sfere bi se uvećao višestruko, ali bi višestruko opalo i negativno polje unutar njega. Jačina tog negativnog polja ne bi više bila dovoljna da anulira pozitivno polje protona. Takav neutron više ne bi mogao zadržati ni isto ime, jer ne bi bio električno neutralan, ostao bi pozitivno naelektrisan, ali nešto manje. Neću se upuštati u matematičku analizu tih slučajeva, jer smatram da je nepotrebna. Bitno je i dovoljno da se razume kvalitativna strana tako zamišljenih slučajeva. Da li si ti razumeo šta pričam?

A: Trudim se.

E: Trudi se, jer je to od ključne važnosti za razumevanje uloge neutrona u izgradnji atomskog jedra. Sada ću preći na tu temu, pa ćeš videti kako je i neutron jedno genijalno čudo ne znam kojeg Tvorca, jer samo takav neutron može igrati ulogu koju igra u izgradnji materijalnog Svemira. Dakle, pogledajmo kako moja Teorija tumači izgradnju atomskog jedra i šta je to nuklearna energija.