Masa

E: Kada otkrijemo prirodu mase, automatski rešavamo sva bitna pitanja koja sam nabrojao kao nerešena, a to znači da ćemo objasniti bez većih teškoća i šta je sila, i šta je energija, objasnićemo elektromagnetizam, gravitaciju, i tako dalje. Ali će razumevanje pojma mase neminovno dovesti do najradikalnije promene pogleda na materijalno biće Vasione. Ali da se manem velikih reči, bolje da pređem na stvar.

E: Počeću izlaganje od onih saznanja i indicija koje su me navele na to da shvatim šta je to masa. Tu moram ipak odati neko priznanje i Ajnštajnovim idejama, da masa zavisi od brzine kretanja, i da može prelaziti u energiju po njegovoj čuvenoj relaciji. Samo sam ja odmah posumnjao u taj neodređeni i u neku ruku mistični „relativizam", pa sam počeo tragati za jednostavnijim objašnjenjima. Mislim da je bilo ključno saznanje do koga se došlo u eksperimentima sa subatomskim česticama, da se u njihovim sudarima kod visokih energija pojavljuju čestice sa određenim masama, a kojih u normalnim okolnostima nema. Još važnije je bilo to da se te veštački stvorene mase uvek pojavljuju kao par čestica sa jednakim masama, a koje se međusobno uvek spoje i ponište ogromnom brzinom, i uz oslobađanje velike energije. Kada sam tome pridodao i ulogu brzine svetlosti, koja određuje energiju, od tih odlomaka mozaik se počeo slagati u razumljivu i jednostavnu sliku. Shvatio sam da je nemoguće sve te pojave razumeti pod pretpostavkom da se odigravaju u praznom prostoru, i onda sam automatski u svoje razmišljanje uključio hipotezu da je prostor ispunjen eterom. Po analogiji sa vazduhom hipoteza se razvijala dalje. Po analogiji sa brzinom zvuka zaključio sam da se čestice etera moraju kretati haotičnom brzinom većom od brzine svetlosti, a po analogiji sa energijom i pritiskom zvučnih talasa, koji su daleko manji od energije i statičkog pritiska vazduha, zaključio sam da i energija i statički pritisak etera moraju biti veliki. Zapravo, razmišljao sam, kada se uzme u obzir ogromna energija koju imaju elektromagnetski talasi velikih frekvencija, mora se zaključiti da su ta statička energija i statički pritisak etera džinovski i po analogiji sa vazduhom, jednaki, bar, kako se to kaže, „po redu veličine", proizvodu između gustine etera i brzine svetlosti na kvadrat. Tu sam se morao prisetiti Ajnštajnove formule, koja tvrdi da je „energija mirovanja" svake čestice jednaka proizvodu između njene mase i brzine svetlosti na kvadrat. Osećao sam da sam stao zmiji na rep, i da je odgovor tu negde, na dohvat ruke.

E: Onda sam sa tim zaključcima povezao saznanje o stvaranju veštačkih parova čestica-antičestica. Šta bi to moglo biti, postoji li nekakva slična pojava u vazduhu, da se u njemu može pojaviti tako nešto sa težnjom da se međusobno spoji i poništi. Hajde i ti sada razmisli, šta bi to moglo biti?

A: Pa, to se može zamisliti, samo to nema veze sa masama različitih tela. Pričao si opširno o prostorima sa povišenim i sniženim pritiskom, oni se međusobno ponište, kada višak iz jednog prostora izravna manjak u drugom prostoru.

E: To je ono! I ja sam tako mislio, ako višak etera u nekoj zapremini i može pretstavljati neku „masu", na prvi pogled je izgledalo da ne može masu pretstavljati neka praznina u eteru. Ali mi đavo i dalje nije davao mira, pa sam i dalje razmišljao o tome. Prvo sam pozvao u pomoć iskustvo, na osnovu kojeg određujemo šta je to masa tela. Najstarije i glavno iskustvo o masi je njena inercija, a to se svodi na osećaj otpora koji masa pruža našoj težnji da je pokrenemo ili zaustavimo. Opet sam potegao stari argument: Može li se kroz vazduh gurati neka „praznina", a da ta praznina ipak pruža otpor kod guranja. Tu sam se brzo prisetio naduvanog balona. Otpor guranju balona kroz vodu ne zavisi od težine balona, koja je zanemarljiva u takvoj situaciji, već od veličine balona. Otpor ustvari pruža okolna voda koja se pokreće guranjem balona.

A: Shvatio sam šta misliš. Samo, balon će u vodi sam stati čim prestaneš da ga guraš, nikakvu inerciju nema taj laki balon, voda će ga sama momentalno zaustaviti.

E: Jeste, tako sam i ja u početku razmišljao. Ali se sada priseti šta sam ti pričao o eteru. To je idealni fluid koji ne pruža otpor ravnomernom kretanju tela kroz njega. Prema tome se to mora odnositi na svaku vrstu tela, pa i na naduvani balon. Jednom pokrenuti balon nastaviće u eteru da se kreće dalje.

A: Recimo da sam to shvatio. Ali, otkuda lakom balonu, takoreći bez ikakve mase, inercija? Zašto bi se taj laki balon bez mase suprotstavljao nekome ko hoće da ga zaustavi?

E: Opet razmišljaš na uobičajeni način a to znači površno. Vrati se na početak, na trenutak kada se balon pokreće. Ko pruža otpor pokretanju balona? Okolna voda, a ne sam balon. Prema tome, inercija koju osećamo, nije inercija balona, već inercija vode. Voda se protivi pokretanju. Pa ko se onda, prilikom zaustavljanja balona, protivi zaustavljanju? Razume se, opet voda. Jednom pokrenuti vodeni tok teži da nastavi kretanje, i bez neke sile koja će ga zaustaviti kretaće se večno.

A: Koliko god ti logika zvuči neoborivo, ipak mi to teško ide u glavu. Ne razumem, da se vratimo na eter, kako se to opticanje balona, jednom pokrenuto, sada nastavlja neprekidno samo od sebe.

E: Iskreno da kažem, jasnu sliku o tome nemam ni ja. Već sam više puta isticao da je ponašanje fluida često teško razumljivo, pa može izgledati i paradoksalno. Da bih prihvatio mogućnost tog neprekidnog opticanja od strane idealnog fluida, moram se pozivati i na znanje, i na intuiciju, i na iskustvo, pa sve to skombinovati zajedno. Znanje nam kaže da je kretanje neuništivo. Ako se voda kreće, kretaće se sve dok se to kretanje ne preda nekoj drugoj materiji. U momentu pokretanja balona, mi smo pokrenuli određenu količinu vode, koja optiče balon. Ta pokrenuta voda, udarima svojih molekula, predaje svoje kretanje susednoj vodi, ova opet svojoj susednoj, i proces se odvija u nedogled, sve dok se ne ispreči neko drugo telo kome će se to kretanje predati. Znači, glavno uporište u zaključivaju je zakon o održanju energije i impulsa, koji ne mogu nestati.

A: Sad me opet zbunjuješ. Najpre govoriš da jednom pokrenuti tok vode mora trajati večno, zato što je kretanje večno i ne može nestati, a sad kažeš da je zato što ne mogu nestati energija i impuls. Koliko ja mogu znati, to ne mora biti isto, jer se govori o raznim vrstama energije, kinetička, toplotna, hemijska, nuklearna, potencijalna. Nisu sve te energije takvo jednostavno kretanje nekih čestica.

E: Baš u tome i jeste stvar što baš tako i jeste. Sve te energije koje si naređao samo opet potvrđuju nemoć postojećih fizičkih teorija da objasne suštinu osnovnih pojmova koje koriste. Nema raznih vrsta energije, već samo jedna, kretanje čestica materije. Energija i impuls su samo matematički izraz tog kretanja, a zakoni održanja energije i impulsa opet su matematički izraz neuništivosti i večnosti kretanja, kao nestvorenog, večnog i nepromenljivog svojstva materijalnog Bića. O energiji ćemo verovatno morati još dosta govoriti, a sada se vratimo konkretnom problemu. Kažem, ponašanje fluida je često teško neposredno razumeti, i sa time se moramo pomiriti. Priseti se naše diskusije o opticanju kugle koja stoji u fluidu, dok fluid optiče oko nje. Uglavnom smo se složili da je to moguće bez delovanja sile na kuglu, što na bazi matematičkog računa koji su drugi izveli, što na bazi našeg razmišljanja. Ako je tečenje fluida simetrično sa svih strana kugle, ako nema trenja među slojevima fluida, fluid optiče kuglu bez toga da je gura bilo kakvom silom, jer je pritisak fluida na kuglu jednak sa svih strana. Sada se potrudi, a i na osnovu prethodnog izlaganja o kretanju, da situaciju naprosto gledaš iz druge pozicije, naime, da fluid stoji, a kreće se kugla. Na osnovu one priče o kretanju i inercionim sistemima, trebalo bi da si sposoban shvatiti da je to svejedno, da li se ravnomerno kreće fluid a kugla stoji, ili se ravnomerno kreće kugla a fluid stoji. Ako u jednom slučaju nema sile, nema je ni u drugom. Da li si me razumeo?

A: Sa logičke strane sam razumeo, jer su ti takvi i argumenti, ali ne znači da sam razumeo i pojavu.

E: Tu ne mogu mnogo pomoći. Ako čoveka zaista interesuje da slične situacije shvati sopstvenim razumom, mora se dobro oznojiti da se probije dotle. Ja opet mogu reći kako ja u svojoj glavi sebi pokušavam predočiti tu situaciju: Kada kugla, krećući se kroz fluid koji optiče oko nje, gurne čestice fluida ispred sebe, ona im preda nešto od svoje kinetičke energije. Te čestice fluida, koje kugla sabija pred sobom, nemaju kud nego prelaze iza čestice, gde im se oslobađa slobodan prostor usled pomicanja kugle napred. Sada te čestice fluida svoj višak energije koji su dobile od kugle napred, vraćaju kugli otpozadi. Ta primopredaja se stalno vrši u toku kretanja kugle, ono što kugla u kretanju preda česticama fluida ispred sebe biva joj vraćeno udarcima u leđa. Naravno, nije neposredno jasno zašto čestice fluida dobijenu energiju prenose iza kugle, zašto je ne predaju česticama fluida dalje u dubinu ispred kugle. Međutim, iako to nije neposredno jasno, jasno je posredno: Ako je tečenje fluida simetrično sa svih strana kugle, vidi se i to da na nekom rastojanju od kugle fluid u potpunosti miruje, na njega kretanje kugle nema nikakvog uticaja. To automatski znači da se ni energija ne predaje u tu oblast, sva primopredaja se vrši unutar zone koja se kreće oko kugle. Iz toga mora slediti zaključak da je kretanje kugle kroz fluid moguće bez gubitka energije i zaustavljanja.

A: Recimo da sada shvatam nešto više. Ali si rekao i to da čestice fluida koje kugla sabija pred sobom nemaju kud, nego prelaze pozadi kugle, u prostor koji se oslobađa kretanjem kugle unapred. Nije mi jasno zašto te čestice gurnute napred i ne produže da se kreću napred.

E: Izvanredno važno zapažanje i pitanje, na koje takođe nema očiglednog i jednostavnog odgovora. Moglo bi se dosta neodređeno reći da čestice fluida idu tamo gde im je to najlakše. A lakše im je skliznuti u prazan prostor iza kugle, nego se probijati napred kroz fluid. Važno je naglasiti da se opisani proces može odvijati kod polaganog kretanja kugle, tako da čestice fluida stižu svojim prelaskom iz zone ispred kugle u zonu iza kugle izravnavati razliku u pritisku iza i ispred kugle. Ako je brzina kretanja kugle tako velika da čestice ispred kugle ne mogu uvek sve pretrčavati iza kugle potrebnom brzinom, pojavljuje se njihov višak ispred kugle, a time se pojavljuje i razlika u pritisku, i sila koja deluje na kuglu. Ako je brzina kugle još veća, desiće se i ono što si ti predvideo: Udarene čestice fluida probijaće se u dubinu fluida ispred kugle, i šta onda? To, da će se u fluidu pojaviti prostor sa povišenom gustinom i pritiskom, koji se sada kreće dalje napred kao zvučni talas. Kugla koja se brzo kreće kroz fluid postaje izvor zvučnih talasa. Baš tako se ponaša elektron u „Efektu Čerenkova", ako se sećaš da smo to pomenuli.

A: Sećam se toga, i moram priznati da pričaš čudnovate stvari.

E: Čudnovate su najviše zato što si navikao, nešto iskustvom a nešto učenjem, razmišljati na drugi način. Za dalnje izlaganje o masi važno je da li si razumeo tu priču o balonu koji se kreće kroz vodu? Jesi li razumeo da se za pokretanje balona mora upotrebiti sila, i da bi se on kroz vodu koja ima osobine idealnog fluida nastavio kretati sve dok ga neka sila ne bi zaustavila?

A: Opet kažem, zaključak ne mogu osporavati, logičan je, ali je ipak teško to prihvatiti kao stvarnu činjenicu.

E: Možda si uočio, a možda i nisi, da se u opisanoj situaciji balon kreće u jednom smeru, a voda ga optiče u suprotnom. To znači da sila i u slučaju pokretanja balona i u slučaju njegovog zaustavljanja deluje nasuprot vodenom toku, što izgleda prilično paradoksalno.

A: To svakako ne mogu dovoditi u sumnju, sličnu pojavu u vodi može zapaziti svako. Guranje bilo kojeg predmeta kroz vodu potiskuje vodu unazad od smera kretanja predmeta. Pa znači li sve to da je masa nekakva praznina koja se gura kroz eter, a da je to što smatramo inercijom mase, ustvari inercija etera koji se gura tom „rupom" u njemu?

E: Lepo i slikovito si to pretstavio, ali za sada ja još nisam rekao šta je masa. Hteo sam samo pokazati da i „rupa" koja se kreće kroz eter, ako je eter idealni fluid, prividno ima svoju inerciju. A razmišljanje je imalo baš taj cilj, da pokaže da je to prividno inercija rupe, dok međutim stvarna inercija potiče od etera koji se pokrenuo pokretanjem rupe. A ako si to shvatio, shvatio si sve što je potrebno da se opredeli fizička suština mase. Sam si zaključio da se u eteru mogu, pa i moraju, istovremeno stvoriti i prostor povišenog i prostor sniženog pritiska. Ako prostor sniženog pritiska posmatramo kao „rupu" u eteru, što si sam lepo rekao, pokazali smo da će za pokretanje takve rupe, kao i za zaustavljane, biti potrebno upotrebiti silu. Još lakše je bez nekog posebnog dokazivanja prihvatiti misao da će i za pokretanje prostora povećane gustine biti potrebna sila. Slažeš li se sa tim?

A: U redu, ali kako stvoriti, i što je još važnije, kako održavati te prostore da se pritisak i gustina u njima ne izravnaju sa okolnim. Valjda je jasno da bi do toga moralo doći, ako eter imalo liči na vazduh.

E: Opet pravilna primedba, koja me veseli, jer pokazuje da izlaganje pratiš sa razumevanjem. Zar nisi zapamtio kada sam rekao da veštački stvorene čestice sa svojim parnjacima antičesticama isčezavaju u magnovenju. Važno je da smo se uverili kako ti veštački prostori imaju svojstva „mase", da se stvaraju u parovima, i da prepušteni sami sebi brzo isčezavaju. Brzina isčezavanja će, logično biti utoliko veća ukoliko je osnovni statički pritisak u fluidu veći. A pošto te veštački stvorene čestice u eteru isčezavaju munjevitom brzinom, to mora značiti da je pritisak u eteru ogroman.

A: Ako tvrdiš da i mase vidljivih tela imaju sličnu prirodu, onda moraš objasniti zašto se one ne raspadaju na sličan način, a i otkuda su se našle u eteru, kako su se stvorile.

E: Zapamti da ja još uvek ne tvrdim ništa. Za sada ti želim pokazati da se na osnovu pretpostavke o masi kao prostoru u eteru u kome je gustina etera izmenjena, mogu objasniti osnovna svojstva te pojave koju nazivamo masom. Kako se taj prostor tamo stvorio i šta ga održava u stabilnom stanju, to će biti drugi deo našeg razmatranja.

A: U ovom momentu mi pade na um još nešto zbog čega ta pretpostavka o masi izleda nemoguća. Ako je eter neka vrsta gasa, i ako je masa prostor izmenjene gustine tog gasa, znači da su sva tela od etera, znači od gasa. Pa kako onda mogu biti tako tvrda? Zar se eter u prostoru mase toliko zgusnuo da je postao čvrst?

E: Baš suprotno. Izmena gustine etera u masi je otprilike tog reda veličine kao što je izmena gustine vazduha u zvučnom talasu, znači veoma mala u odnosu na osnovnu. A zašto je masa, kako si se izrazio, „tvrda", naravno da to izgleda čudno, ali je objašnjenje ipak jednostavno i na njega ćemo doći. Znam dobro da moja pretpostavka o masi prividno protivureči i zdravom razumu i vajkadašnjem iskustvu, ali, koliko god izgledala apsurdna, ja ću je dokazivati tačku po tačku. Nije ta pretpostavka nikakav „postulat", već je to dokazani fakt. Već sam ti rekao da objašnjenje prirode mase naglavačke okreće celokupni dosadašnji pogled na materijalni svet. Zato nemoj požurivati sa pitanjima, jer ću na većinu odgovoriti u toku izlaganja, pošto sam ih odavno postavljao sam sebi.

A: Ali ja opet jednostavno ne mogu da ćutim. Po tvojoj priči o balonu koji se kreće kroz vodu ispada da je masa i prostor gde je eter razređen. Da li je i razređeni prostor etera čvrst, da li se i kroz njega ne može prolaziti?

E: Nemoj biti tvrdoglav, rekao sam da se to ne može objašnjavati preko reda. Uostalom, može li jedan balon prolaziti kroz drugi balon?

A: To je nešto drugo, balon ima svoj zid od gume kroz koji se ne može prolaziti.

E: Ne uvlači me u ovakve polemike, koje su, izvini za izraz, naivne i plitke. Balon nema zid od gume, već od atoma i molekula koji se nalaze na velikim međusobnim rastojanjima, mnogo većim nego što su razmeri atoma. Pa zašto onda atomi vazduha ne prolaze kroz te međuprostore, znaš li odgovor na to pitanje?

A: Ne znam ni to.

E: Naravno, jer kad bi znao ne bi ni postavljao slična pitanja. Zato me pusti da nastavim sa objašnjenjem prirode mase, a pitanja postavljaj o konkretnim detaljima problema o kome bude reč. A ja sam se pitao, razmišljajući o tom prostoru smanjene ili povišene gustine etera, da li bi takvo opredeljenje mase bilo u skladu sa osnovnim zakonima mehanike. Mi smo već utvrdili da je za pokretanje i zaustavljanje takve „mase" nužno upotrebiti silu, ali nije dovoljno to pokazati sa kvalitativne strane. Nužna je strožija analiza, koja, nažalost, ne može da prođe bez matematike. Ali se nemoj ništa bojati, nije to „viša matematika", radi se uglavnom o običnim linearnim jednačinama. Ne znam kako ti se učinio moj dosadašnji metod izlaganja, ali se on zasniva na uverenju da pojavu treba prvo dobro opisati, razumeti suštinu njene fizičke prirode, pa tek onda tu suštinu, ako je to moguće, opisati i matematikom. Ja sam do sada nastojao da svoje ideje izlažem na taj način, a koliko sam uspeo to ćeš bolje prosuditi sam. Dakle, za utvrđivanje kakva i kolika sila deluje kada se pokreće i zaustavlja takva masa, u prvom redu takvu masu treba pokrenuti. Sa druge strane, dobro se zna da ova obična, nazovimo je, Njutnova masa, ako se kreće kroz prostor ima kinetičku energiju, koja je jednaka polovini proizvoda između mase i brzine na kvadrat, i da se dejstvo sile pojavljuje kada se menja kinetička energija na nekom putu. To saznanje je odredilo i moj „put" kojim sam vršio analizu. Prvo sam se potrudio da izračunam koliku bi kinetičku energiju imala „masa" koju sam ja pretpostavio, pa da je onda uporedim sa kinetičkom energijom Njutnove mase.

E: Sada je neophodno da pažljivo pratiš izlaganje, da se dobro shvati svaki detalj izlaganja. Analiziraćemo šta se događa u eteru kada se moja masa kreće kroz njega, a tu je potrebno dobro napregnuti svoju uobrazilju i jasno sebi u glavi pretstaviti opisivanu pojavu. Da bi situacija bila očiglednija, prvo ćemo zamisliti da masa stoji, a u odnosu na nju se kreće sav okolni eter. Na to sam mislio kada sam rekao da treba upotrebiti svoju uobrazilju: Pojave u eteru su iste, bilo da se kreće eter a stoji masa, ili se kreće masa a stoji eter. U fizici je to poznato kao „Princip relativnosti Galileja". No, nije važan naziv, važno je da li ti to sebi možeš jasno pretstaviti u glavi, umesto da brod plovi po moru, da zamisliš u toj situacij kako stoji brod a kreće se more. Znači, talase ne stvara kretanje broda kroz vodu koja stoji, već vodeni tok optiče brod koji stoji. Napominjem, to je u mislima, a u starnosti ide brod a stoji more. Možeš li to sebi pretstaviti?

A: Recimo da se trudim, iako ne vidim razlog.

E: Rekao sam da je razlog što nam to olakšava analizu. Sada ćemo prvo zamisliti da stoji masa gde je eter gušći nego sav okolni, a da sav okolni eter ravnomerno teče preko naše mase, tačnije rečeno, i preko mase, i kroz masu, i svuda okolo mase. Recimo, kao da se sav okean kreće u odnosu na neki brod koji stoji, a koji je toliko šupljikav da skoro nimalo ne ometa proticanje vode kroz sebe. Možeš li ti zamisliti šta se u toj situaciji zbiva? Kako izgleda tok etera u oblasti naše mase koja stoji? Obrati pažnju, tok je izvan mase ravnomeran i pravolinijski, šta biva kada taj tok prolazi kroz prostor mase, gde je eter gušći?

A: Đavo bi ga znao. Po onome što smo ranije pričali trebalo bi da optiče masu.

E: Pazi, mi smo govorili o kugli kroz koju eter ne može prolaziti, pa je obilazi. Da li je ovde takva situacija? Mora li eter zaobilaziti masu zato što je u prostoru mase eter nešto malo gušći?

A: Zavisi da li se tamo nekako stvrdnuo ili je ostao u gasovitom stanju. Pošto je masa tvrda, ispada da je mora zaobilaziti.

E: Da, to je standardni rezon, ali se ničim ne može opravdati. Kako se može stvrdnuti gas sastavljen od potpuno prostih kuglica koje se kreću i sudaraju međusobno? Zaboravio si da u mojoj teoriji ne postoje nikakve sile osim sile bombardovanja tim kuglicama etera.

A: Po tome znači da je masa u gasovitom stanju.

E: Apsolutno, drukčije nikako ne može biti. Masa je ovde samo prostor u kome je gustina etera malo povećana, ništa drugo.

A: U tom slučaju ne vidim razloga da eter ne bi mogao slobodno proticati kroz nju. Ne može gušći vazduh zaustaviti proticanje ređeg.

E: To je ono! Eter praktično slobodno, bez skretanja, prolazi kroz masu. A sada ključno pitanje: Kojom brzinom eter protiče kroz masu?

A: Valjda istom, ili skoro istom, pošto veliš da je gustina samo malo povećana.

E: Tačno, skoro istom, ali samo „skoro". Kad bi brzina proticanja bila ista u masi i izvan nje, onda bi sve bilo kao da masa i ne postoji. Razmisli, da li je brzina toka smanjena ili povećana. Da ti pomognem, zamisli kolonu automobila na autoputu, koja na celom autoputu vozi, recimo 120 km na sat, a na jednoj deonici svi moraju usporiti na 80 km na sat. Verovatno si bio učesnik takve vožnje pa ćeš lakše razumeti. Šta si primetio da se događa na deonici gde svi moraju voziti sporije?

A: Ako se ne varam, kolona se zgusne, a to znači da sam shvatio kuda ciljaš. U prostoru mase eter teče sporije nego izvan nje.

E: Naravno, važno je da to uviđaš, a važno je i da uvidiš zašto tako uvek mora biti, bez obzira da li se kreću automobili ili gasoviti fluid. To je direktna posledica zakona o održanju materije. Materija koja prođe kroz jedan presek toka mora proći i kroz sve ostale preseke u tom toku. Ako je presek isti, kada opadne brzina mora porasti gustina. Ako se radi o vodi, gde se gustina ne menja, onda kada opadne brzina mora porasti presek toka. Sigurno si video banalnu činjenicu da reka teče brže tamo gde se korito suzi. A sada nam ostaje da tu zavisnost gustine i brzine toka izrazimo jednačinom, koja je isto toliko važna koliko i jednostavna. Pretpostavljam da ćeš lakše opet moći zamisliti kolonu automobila na autoputu, nego tok etera. Dakle, celom dužinom autoputa ide kolona autmobila, jednakom brzinom i tako da se održava jednako međusobno rastojanje. Svuda se vozi brzinom od 120 km na sat, a na jednoj denici svi moraju smanjiti brzinu na 80 km na sat. Sad pazi: U momentu kad prvi automobil pređe liniju od koje počinje brzina od 80 km na sat, od te linije pozadi njega na delu autoputa od 120 km ima tačno određeni broj automobila. Ovaj koji prvi prelazi liniju je prvi na toj deonici, a iza njega na rastojanju od 120 km se u tom trenutku se nalazi poslednji. Sada oni jedan po jedan prelaze liniju na kojoj moraju usporiti vožnju. Posle sat vremena prvi automobil koji je prešao liniju odmakao je od nje za 80 km, a u tom trenutku liniju prelazi poslednji automobil koji vozi 120 km na sat. To znači, a nadam se da ti je jasno pošto je očigledno, da se sada svi uatomobili sa deonice autoputa u dužini od 120 km nalaze na deonici od 80 km. Očigledno, pošto je deonica kraća, oni moraju voziti na manjim rastojanjima, što znači u gušćem rasporedu. Broj automobila je na obe deonice isti, pa gustinu rasporeda dobijamo ako taj broj podelimo sa dužinom deonice autoputa, koja je pređena za jedan sat vožnje. Kada to izrazimo jednostavnom jednačinom, dobićemo da je proizvod između gustine i brzine jednak na obe deonice autoputa. Sada taj zaključak, koji smo izveli na očiglednom primeru, jednostavno primenimo i na situaciju kada eter u slobodnom prostoru ravnomerno teče jednom brzinom, a u prostoru mase gde je gustina povećana, drugom.

(2)

$$ \rho v = \Delta \rho_{1} v_{1}$$

E: Kao što vidiš, sasvim jednostavna jednačina, ali pošto je izuzetno značajna, hoću da znam da li si je dobro razumeo. Od sada pa nadalje ne sme ni jedan detalj ostati nejasan i nerazjašnjen.

A: Ako sve bude ovako prosto neće biti problema, sve mi je jasno.

E: Ako je tako, možemo produžiti. Pošto smo uočili da eter unutar mase gde je gušći teče sporije, sada lako možemo izračunati razliku u brzinama, koristeći jednačinu (2). Pretpostavljam da nisi zaboravio rešavati linearne jednačine.

A: Nemoj me potcenjivati baš toliko.

E: Daleko od toga, samo proveravam, jer sve mora biti jasno van svake sumnje. Dakle, kada iz jednačine (2) izračunamo tu razliku, dobijamo:

(3)

$$ \rho_{1} V = \Delta\rho v$$

E: Sa velikim slovom V označio sam razliku u brzinama. Sad dobro uoči, da ne bude zabune: Sa leve strane jednačine stoji proizvod između ukupne gustine etera unutar mase i razlike u brzinama etera unutar mase i izvan nje. Sa desne strane stoji proizvod između razlike u gustinama i brzine etera u slobodnom prostoru izvan mase. Zajedno smo izveli taj jednostavni račun, koji je isto toliko važan koliko i jednostavan. A sada napregni svoju uobrazilju, pa zamisli da smo istu situaciju postavili drukčije: Cela okolna eterska sredina stoji, a u odnosu na nju kreće se masa, istom brzinom kojom je u našoj prethodnoj analizi tekao eter, ali u suprotnom smeru. Jednostavno, mi sada posmatramo masu iz sistema etera koji stoji. Ako smo prethodno zamišljali da mi bežimo od mase "nizvodno", sada zamišljamo da mi stojimo a masa se od nas udaljava u suprotnom smeru. Kao kod ona dva Ajnštajnova blizanca u raketama, kad smo po volji zamišljali koji stoji a koji se kreće. Jesi li to zamislio u glavi?

A: Jesam.

E: A sada otsudno finale. Pogledaj jednačinu (3). Ona mora važiti i u ovoj izmenjenoj situaciji. Sa desne strane jednačine stoji proizvod između razlike u gustini etera u prostoru mase i izvan nje i brzine kojom se sad masa kreće u suprotnom smeru od smera u kome se kretao eter kada smo zamišljali da masa stoji. A razlika u brzinama V sada je defakto brzina kojom se eter, sa celokupnom gustinom unutar mase, kreće u smeru kretanja mase. To je sada takva neobična situacija da ti je niko ne može servirati na tanjiru pa da je samo pokupiš. Moraš dobro napregnuti mozak pa da sebi jasno predočiš šta se stvarno dešava. Jednačina (3) to verno opisuje, ali slaba vajda ako ne shvataš neposredno šta opisuje. Ja ću još jednom to pokušati predstaviti rečima: Dok se masa, dakle telo koje vidimo, kreće nekom svojom brzinom koju vidimo, pa i merimo i uopšte govorimo o njoj kao o brzini kretanja tela, eterska sredina se ne kreće tom brzinom, već mnogo manjom. Ona povišena gustina etera u svom brzom krtetanju kroz eter ovog samo malo povlači za sobom. Kao da neku izuzetno retku mrežu provlačimo kroz vazduh. Mreža se kreće svojom brzinom, a povlačeni vazduh svojom, mnogo manjom. Pri tome je uočljivo krertanje mreže, a kretanje vazduha ostaje neprimećeno. U neku ruku, to se može uporediti i sa kretanjem talasa na vodi. Mi vidimo talas, vidimo i brzinu kojom se kreće, ali to nije brzina kojom se kreće voda. Kretanje vode uopšte se i ne vidi. Možeš li to sebi predstaviti? Kažem ti, to se mora svariti, inače se ne može štošta razumeti o čemu će dalje biti govora. Apsolutno moraš biti načisto sa tim da se materija etera kreće daleko manjom brzinom od one koju vidimo kao kretanje mase.

A: Pokušavam to zamisliti. Recimo da masu zamislim kao brzog trkača koji se probija kroz gomilu ljudi. On se u prolazu češe o njih, malo ih povuče za sobom, ali se brzo udalji od svakog o koga se očeše i povuče za sobom. Samo ne razumem zašto je ta činjenica toliko važna.

E: To ćeš vrlo brzo razumeti, kad pređemo na energiju koja se tim kretanjem mase saopštava materiji etera, kao i na silu kojom masa deluje na eter. Počećemo od energije, pa kad izračunamo energiju, lako ćemo izračunati i silu. A kinetičku energiju etera lako ćemo izračunati, tako što ćemo jednačinu (3) podići na kvadrat:

(4)

$$ (\rho V)^{2} = \left( \Delta\rho v \right)^{2}$$

E: Odavde vidimo da je kinetička energija jedinice zapremine etera, koja joj se saopštava kretanjem mase kroz nju, jednaka:

(5)

$$ \frac{\rho V^{2}}{2} = \frac{(\Delta \rho)^{2 }v^{2}}{2\rho}$$

E: Ako pođemo od najjednostavnije pretpostavke, jer je svaka druga nelogična, da je prostor u eteru u kome se formira masa sfernog oblika, onda je kinetička energija etera u toj zapremini jednaka:

(6)

$$ W = \frac{4\pi r^{3 }(\Delta\rho)^{2}v^{2}}{3 \rho 2}$$

E: Dobro pogledaj ovu formulu, jer je to najznačajnija i najveća formula ikad napisana u fizici, pa misli da sam uobražen i lud koliko god hoćeš. U njoj se sadrži sve što je potrebno da se objasni ne samo masa, nego i sva druga pitanja koje teoretska fizika nije rešila, niti ih ikada može rešiti bez ove formule, a to ćeš uvideti u nastavku priče.

A: Sačekaj malo sa tim hvalospevima samome sebi. Nisam veliki matematičar, ali ja vidim da se jednačina (4) može rešiti i ovako:

(7)

$$ \frac{\rho^{2 }V^{2}}{\Delta\rho} = \Delta\rho v^{2}$$

A: Interesuje me kakve bi to posledice imalo po teoriju i po tvoje tumačenje mase?

E: Posledice bi bile katastrofalne. Mogu ti reći da si me prijatno iznenadio tom svojom reakcijom, vidim da ti nije stran ni matematički način razmišljanja. Nadam se da će nam to olakšati sporazumevanje. Odmah sam i ja video da se jednačina može rešiti i na taj način, i da izraz za kinetičku energiju (6) objašnjava sve, a rešenje (7) ruši sve. Nije mi malo vremena, koje se meri godinama, trebalo da razrešim tu dilemu. Pošto sam na bazi (6) mogao postaviti kompletnu teoriju, čvrsto sam verovao da to mora biti istinito rešenje, ali dugo nisam mogao objasniti zašto. Izokola sam zaključivao da rešenje (7) po samoj prirodi stvari ne može biti dobro, jer se iz njega odmah vidi da bi kinetička energija mase mogla biti i pozitivna i negativna, jer i promena gustine može biti i pozitivna i negativna. Kakva bi to trebala biti negativna kinetička energija mase? Tako nešto protivureči i iskustvu i zdravom razumu, a nije svak Ajnštajn pa da sebi može dozvoliti takve teorije i formule. Osim toga, ja sam ti na primeru naduvanog balona pokazao da i „rupa" koja se gura kroz eter ovoga pokreće i daje mu kinetičku energiju, ali to je kinetička energija materije etera, a ne te „rupe" u njemu. Na osnovu takvih razmišljanja sam verovao da mora biti tačna jednačina (5) i (6), jer one pokazuju da je energija mase zaista energija materije etera koji biva pokrenut kretanjem mase. Ipak, i dalje me je mučilo to što promena gustine biva i pozitivna, pa mi se činili da ta povećana gustina etera, kada se kreće kroz okolni nepokretni eter, mora imati neku svoju energiju. Problem sam rešio tek kada sam objasnio način na koji se ti prostori promenjene gustine formiraju i održavaju. Tada sam našao i matematički dokaz da su tačne jednačine (5) i (6).

A: A možeš li mi reći malo unapred u čemu je, kako tvrdiš, „epohalna" veličina te formule?

E: Unapred neću govoriti ništa više od onog što se iz nje neposredno vidi. Ako samo formulu (6) podeliš sa polovinom kvadrata brzine, dobićeš, bez potsmevanja i preterivanja, epohalno otkriće šta je ustvari masa elementarne čestice:

(8)

$$ M = \frac{4\pi R ^{3 }(\Delta\rho)^{2}}{3 \rho}$$

E: Zar ti ne bode oči da je masa nešto sasvim različito od materije, da je to određena promena u strukturi materije, koja se, kao što se to i utvrdilo na eksperimentima, može i veštački izazvati. Drugo što odmah vidiš je to da se formulom automatski razrešava misterija čestica i antičestica, kao i famozna „anihilacija", to jest nestanak čestica u njihovom spajanju. O kakvom „relativizmu" tu može biti teči, kada se radi o običnom spajanju dvaju prostora sa povećanom i smanjenom gustinom etera? A formula ti odmah ukazuje i na to da je masa uvek pozitivna veličina, bez obzira što promena gustine može biti negativna. Da i ne govorim kako je termin „antimaterija" lišen svakog osnova. To su dirtektne posledice koje se vide iz te formule, a celokupan njen značaj postaće još jasniji kad razjasnimo kako polja stabilnih čestica nastaju i kako se održavaju.

A: A reci mi da li se formula (8) odnosi na sve čestice? Recimo, na elektron, a i na one druge dve osnovne čestice što si ih nazvao „eltron" i „baron" ?

E: Dobro što si me potsetio na to. Formula (8) odnosi se samo na masu nuklona, što znači protona i neutrona, i to na masu protona bez njegovog elektrostatičkog polja. Iz istih razloga formula se ne odnosi ni na masu elektrona, to jest zato što je i elektron naelektrisana čestica. Faktički, formula (8) opisuje masu neutralne elementarne čestice. Ali sad vidim da sam prosto prinuđen neke stvari reći unapred, pre nego što ih dovoljno obrazložim i objasnim. Dakle, dve jedine prirodne čestice koje poseduju masu, i od kojih su izgrađena vidljiva makroskopska tela, to su elektron i nuklon, a u nuklon spadaju, što sam ako se ne varam, već rekao, proton i neutron. Što se tiče eltrona i barona, u funkcionisanju Vasione oni imaju ulogu važnih i nezamenljivih aktera. Konkretno, baron je elementarna čestica u sastavu nuklona, i on svojim delovanjem uzrokuje to što se eter u zoni njegovog delovanja zgušnjava, čime se formira masa nuklona. Sličnu ulogu ima i eltron, u zoni njegovog delovanja formira se masa elektrona, ali tako što se eter razređuje.

A: Moram reći da sve to zvuči takoreći fantastično i iracionalno. Ispada da su sva vidljiva tela nekakve senke, nekakvi oblaci u eteru, skoro baš kao senke od kojih se ne vidi pravi svet, kao što je smatrao Ploton.

E: Možda tu ima neke formalne sličnosti, ali u ovome o čemu ti pričam ne govori se ni o kakvom svetu „ideja". Eter je strogo matrijalan, eltron i baron su strogo materijalni, i sve što pričam odnosi se isključivo na materiju, pa će se i dokazi zasnivati na zakonima materijalnog sveta. Gde je tu svet ideja, odnosno duha, iza ili ispred, to ja ne znam, niti pokušavam rešiti ovom Teorijom.

A: A naelektrisane čestice, kakva je priroda njihove mase?

E: To je baš ono možda najglavnije, da je masa električnog polja po fizičkoj suštini potpuno ista kao i masa iz foprmule (8). Razlika je samo u tome što je masa neutralne čestice ograničena u sferi sa radiusom dotične čestice, odnosno nuklona, dak je masa naelektrisane čestice raspoređena svuda po prostoru gde se nalazi električno polje. Razume se, jačina polja nije ista kod nuklona i elektrona, što se jasno vidi iz izmerene veličine mase. Jačina polja nuklona je nekoliko stotina puta veća, što ćemo kasnije pokazati preciznim računom.

A: Opet mi teško ide u glavu to što pričaš. Veliš da je fizička suština nuklearnog polja i električnog polja ista. Ali, naelektrisanja međusobno deluju silom na rastojanju, a nukloni ne deluju, kako to da razumem?

E: Nikako ne mogu da te odučim od naučenog načina razmišljanja. Zar se nismo dogovorili da ne postoje nikakve sile koje deluju na rastojanju, već da sile deluju isključivo u direktnom kontaktu među telima. E pa, telo elektrona proteže se svuda tamo gde se proteže i njegovo polje, a proteže se do beskonasčnosti. A što se tiče sile koja deluje među nuklonima, i ta sila se pojavi kada se tela nuklona nađu u kontaktu.

A: Prosto ne mogu da ćutim. Ako se telo elektrona proteže do beskonačnosti, pa kolika mu je onda masa, nije valjda beskonačna?

E: Već sam rekao da znaš postaviti veoma mudra pitanja. Da vidiš čuda, u postojećim teorijama dosta često ispada da bi masa i energija elektrona trebale biti beskonačno velike, a zamisli zbog čega? Zato što mu je radius jednak nuli! Možeš li zamisliti česticu sa radiusom nula, a beskonačno velikom masom? A po Teoriji relativnosti, takva čestica bi još bila „crna rupa", sposobna da u sebe usisa celokupnu materiju Svemira. Elektron ipak nema beskonačno veliku masu, iako mu je telo rasprostranjeno u beskonačno velikom prostranstvu. Bolje da to razjasnimo, a posle pitaj što god želiš. Teoriju mase elektrona sada moram izložiti bez dokaza, a obećavam da ću to i dokazati kada se za to prikupe potrebne informacije.

E: Zaboravio sam napomenuti da je formula (8), kao formula za masu nenaelektrisane elementarne čestice ispravna uz pretpostavku da je promena gustine u seloj zapremini sfere homogena. Ako objektivno razmišljamo, teško je zamisliti da to može biti u potpunosti tačno. Razumno je pretpopstaviti da se bar na površini sfere prelaz od izmenjene ka normalnoj gustini ne može izvršiti odjednom, već da postoji neka uska zona u kojoj se taj prelaz vrši, možda po eksponencijalnij funkciji. Ako ne znaš šta to znači, dovoljno je da znaš kako je takav prelaz obično brz i moguć na veoma malom rastojanju. Pošto i onako ne možemo znati detalje tog prelaza, bolje da se time i ne bavimo.

E: Dobro je da sada napomenem još nešto. Naime, pošto je u fizici uobičajeno da se poljem naziva prostor u kome na telo deluje neka sila, da ne pravim nepotrebnu zbrku, ja sam zonu gde postoji gradijent pritiska etera, koji je uzrok sili, ranije nazvao poljem. Sada kada sam te malo uputio u Teoriju, malo ću izmeniti terminologiju. Poljem ću nazivati prostor u eteru u kome se izmenila gustina, pritisak, brzina ili slično, bez obzira da li je promena u tom prostoru homogena ili se menja od tačke do tačke. Ako takve promene nema, to ću zvasti homogenim poljem, a ako se menja po rastojanju, to ću zvati gradijentom polja. U svetlu tog pojašnjenja, u formuli (8) polje je homogeno, a pošto formula pretstavlja masu nuklona, to ćemo zvati nuklearno polje, a nije loše da odmah zapamtimo da je u polju nuklona gustina etera povećana.

E: Posle tih napomena možemo se pozabaviti masom elektrona. Ta masa je eksperimentalno precizno izmerena, ali trenutno ne postoji teoretsko objašnjenje kako ona izgleda, gde se nalazi i otkuda potiče. Iste nejasnoće postoje i kada su u pitanju druga svojstva elektrona. Po nekim pojavama i mišljenjima, oblik i veličina, pa čak i mesto u prostoru, uopšte mu se ne mogu ni odrediti ni zamisliti, pa se za takvu totalnu neodređenost smislila nekakva „relacija neodređenosti", koja kobojagi pretstavlja nekakav zakon u Kvantnoj mehanici. Takav „salto mortale" treba da u očima laika neznanje prikaže kao neki viši oblik znanja. U elektrodinamici se često ističe da neke postavke te teorije počivaju na pretpostavci da je radius elektrona jednak nuli. Što se tiče eksperimentalnih pokušaja da se odredi radius elektrona, na taj način što se gađa kao meta subatomskim česticama kao projektilima, ni ti eksperimenti nisu uspeli utvrditi bilo koji radious različit od nule.

E: Sada, šta može o tome reći moja Teorija? Ako imaš u vidu moje opredeljenje mase i polja koje određuje masu, i sam možeš zaključiti o masi elekltrona više nego što to mogu sve postojeće teorije zajedno. Pre svega, može li polje u bilo kakvom realnom fluidu biti formirano u prostoru sa radiusom nula, u kome bi to polje bilo beskonačne jačine? Očigledno da je i sama ideja besmislena. A po mom uverenju, pošto pretpostavljam da je u polju elekltrona eter razređen, to izbacivanje određene količine etera može se izvršiti nekakvom mehaničkom aktivnošću unutar neke određene zapremine. Unutar te zapremine u kojoj se aktivnost odvija polje logično mora biti homogeno, a izvan te zapremine dejstvo od strane te aktivnosti mora sa rastojanjem sve više slabiti, pa treba očekivati da i jačina polja slabi sa rastojanjem. To je rezultat logičkih domišljanja, a kao i uvek, ta „radna hipoteza" će se kasnije proveravati. Prema tome, moja početna pretpostavka je da je unutar neke sfere sa tačno određenim radiusom polje elektrona homogeno, a sa udaljavanjem od površine sfere mora slabiti u skladu sa realnošću. To konkretno znači da ukupna masa elektrona mora biti konačna i jednaka izmerenoj, kao i da sila kojom to polje deluje na drugu naelektrisanu česticu mora opadati po empirijski utvrđenom zakonu.

E: Masu elektrona koja se sadrži unutar zapremine sfere sa homogenim poljem pretstavlja formula (8). Ostatak mase elekltrona raspopređen je po celokupnom prostoru Vasione, do beskonačnosti. Pokušajmo je izuračunati uz pretpostavku da polje elektrona opada po zakonu obrnutih kvadrata. To konkretno znači da počevši od površine sfere sa homogenim poljem, jačina polja ima formulu:

(9)

$$ \Delta\rho = \Delta \rho_{e}\frac{R^{2}_{e}}{R^{2}}$$

E: Iz formule (8) se vidi da je masa jednaka proizvodu između kvadrata polja i zapremine u kojoj se polje nalazi. To znači da kvadrat polja, prema običaju u fizici, možemo smatrati gustinom mase. Iz formule (9) možeš videti da gustina mase opada veoma brzo sa rastojanjem od površine sfere u kome je polje homogeno. Radius te sfere sam označio sa „e", što znači da ga tretiram kao „radius elektrona". U mojoj Teoriji to je važna prirodna konstanta, pa to zapamti. Inače, pošto ćemo se dosta sretati sa novim pojmovima, uvek će nam u neku ruku pretstavljati teškoću kako ih nazvati i označiti. U ovom slučaju ćemo gustinu mase označiti sa „S" i sa indeksom „m".

(10)

$$ S_{m} = \frac{(\Delta \rho) ^{2 }R ^{4}_{e}}{\rho R^{4}}$$

E: Formule nam se gomilaju velikom brzinom, ali za utehu priznaj da su jednostavne i da nije teško razumeti šta znače. Sada moramo iskoristiti matematiku da izračunamo ukupnu masu elektrona koja se nalazi u prostoru izvan sfere, sa gustinom koju pokazuje formula (10). Bolje reći, iskoristićemo račun koji su matematičari već izvršili umesto nas, što je sreća, jer bez toga bi mi sami teško to uspeli. Šalu na stranu, ne znam da li si nešto upućen u pravila više matematike, ako jesi, ne moram ti mnogo objašnjavati, a ako nisi, moraćeš mi poverovati na reč, ili proveriti račun u odgovarajućem udžbeniku. Naime, po formuli (10) masa elektrona koja se nalazi u celokupnom prostoru Vasione može se izračunati kao integral čija je donja granica radius elektrona, a gornja beskonačno veliki rasdius. A kao što rekoh, taj integral imamo već gotov, izračunat, pa je po njemu masa elektrona jednaka:

(11)

$$ M _{e}= \frac{(\Delta \rho)^{2}_{e }4\pi R^{3}_{e}}{\rho 3} + \frac{( \Delta\rho)^{2}_{e}4\pi R^{3}_{e}}{\rho} = \frac{(\Delta \rho)^{2}_{e}}{\rho}\frac{16 \pi R^{3}_{e}}{3}$$

E: Ta formula nam pokazuje nekoliko važnih podataka. Prvi je, razume se, da masa elektrona ima konačnu tačno određenu veličinu, bez obzira što se prostire po beskonačnom prostranstvu. Drugo, masu elektrona ipak određuje radius sfere u kome je polje elektrona homogeno, i treće, vidimo da se jedna četvrtina mase nalazi unutar te sfere, a tri četvrtine izvan nje. To znači da je masa naelektrisane čestice četiri puta veća nego masa nenaelektrisane, u slučaju kada bi te čestice imale jednake radiuse sfere u kojoj je polje homogeno i u obe čestice jednako. Ako želiš pratiti izlaganje sa razumevanjem, sve to treba pamtiti, a ja mislim da su interesantne i vredne pamćenja. Je li ti ovo do sada jasno?

A: Dali mi je jasno? Reči, njihov smisao, pa i formule, jasni su mi. Ali se sve to toliko razlikuje od pojmova sa kojma smo svi odrasli da čovek mora biti zbunjenm time što iznosiš. Kako mi može ući u glavu da su masa i naelektrisanje praktično jedno te isto?

E: Ali se potrudi da ti to uđe u glavu. Razlika između naelektrisane i nenaelekltrisane čestice je u principu samo u tome što je polje naelektrisane čestice rašireno svuda po prostoru, a polje nenaelektrisane ograničeno u sferi sa homogenim poljem. Sama fizička suština polja je ista, u oba slučaja radi se o povišenoj ili sniženoj gustini etera. Zar ti to jasno ne dokazuje i fakt da se pozitivno i negativno električno polje međusobno poništavaju ako se nađu u istom prostoru? „Anihilacija" elektrona i pozitrona je potpuno ista fizička pojava kao i anihilacija protona i „antiprotona". Fantastične bajke koje se pletu oko tih pojava u subatomskoj fizici, miksovanjem Teorije relativnosti i Kvantne mehanike, nemaju nikakvog smisla. Ako jednog dana fizičari shvate to što ti pričam biće im mnogo lakše da tumače te pojave i rezultate sopstvenih eksperimenata. Naprimer, i tebi sada može pasti na um zašto se gađanjem elektrona ne može odrediti njegov radius. Fizičari zamišljaju elektron kao neprobojnu metu određenih razmera od koje se projektil odbija pod proračunatim uglom. A kada bi znali da je meta koju gađaju manje gustine od „praznog" prostora odmah bi im bilo jasno da je sama pretpostavka na kojoj se bazira eksperiment besmislena. Od tog razređenog prostora može se „odbiti" samo sličan razređeni prostor, a na koji način, to takođe vide a ne znaju da vide. Elektroni se međusobno odbijaju na svakom rastojanju, samo različitom silom. Na sličan način se čude što neke druge „mete" se ponašaju kao da imaju jedan radius pri jednoj brzini projektila, a drugi pri drugoj. Opet zato što ne razumeju da tako zaista može biti. Kasnije ćemo uvideti da i proton i neutron faktički imaju dva radiusa, jer im masu izugrađuju dva različita polja.

A: Pričaj dalje, a ja ću se truditi da te pratim. Mogu reći da se ne čudim što stručnjaci nisu hteli da te slušaju. Ispada da iz glave treba izbaciti skoro sve što smo o tome učili. Meni nije toliko teško odreći se kapitala kojeg i nemam mnogo i koji mi nije naročito ni dragocen. Ali zamisli položaj profesora fizike, koji treba da se odriče istine u koju je potpuno ubeđen, i koju je sa potpunim pouzdanjem prenosio i drugima. Zbog toga mislim da nije u redu što se tu i tamo izruguješ na njihov račun.

E: Pogodio si me u živac. Znam da je to nepravda, pogotovo što znam kakve divovske napore ulažu ti ljudi da dođu do istine. A istina je i to da sam ja lično u neku ruku totalni parazit. Sve o čemu ti pričam otkrili su drugi, ja sam samo njihove „iskopine" složio u kompoziciju od koje potiču. Mora se priznati da je za istinsko divljenje kakve su sve veličine izmerene i izračunate. Ono čemu se potsmevam, a što mi je teško izbeći, to su nezaslužene ovacije, koje su me oduvek ljutile, još od vremena kada smo morali pod vođstvom profesora klicati i zasipati cvećem razne političke veličine, kojima danas niko ne zna ni ime.

E: Nego da se vratimo konkretnim problemima. Da bi sa punim pravom mogli jednačinu (8) smatrati matematičkim opredeljenjem mase, moramo dokazati da je u skladu sa osnovnim zakonom mehanike, koji je postavio Njutn, a koji je dovoljno potvrđen i u praksi i u teoriji. Taj zakon funkcionalno povezuje masu, silu i kinetičćku energiju, pa kaže da je proizvod mase i ubrzanja jednak sili, a da je sila jednaka promeni kinetičke energije na putu. Sada ćemo nas dvojica te jednačine napisati onako kako se obično i pišu:

(12)

$$ \vec{F}=m\vec{a}= \frac{dW}{dS}$$

E: Tu te sada opet moram malo pomučiti sa matematikom, pošto ne znam koliko si upoznat sa terminologijom koja se koristi u takozvasnpj „višoj matematici". Izraz sa desne strane pretstavlja, kako se na tom jeziku kaže, „izvod" energije po putu, što znači da se delić puta na kome se energija kreće smanjio toliko da se približio nuli, tako da se minimalno menjaju svi parametri, i put, i vreme, i brzina, i energija. Sledeći to pravilo, napisaćemo i izvod kinetičke energije i po brzini, odnosno, napisaćemo kako se promenila kinetička energija pri minimalnoj promeni brzine. Taj proces se inače u matematici zove „diferenciranje funkcije".

$$ dW =Mvdv$$

E: Tu formulu nećemo numerisati, jer nam u tom obliku nije ni potrebna. Važan je oblik u kome ćemo masu, koja je ovde označena sa M, zameniti našim matematičkim opredeljenjem iz formule (8).

(13)

$$ dW = \frac{4\pi R^{3}}{3} \frac{(\Delta\rho)^{2}}{\rho} vdv$$

E: Da bi napisali izvod kinetičke energije na putu, celu jednačinu ćemo podeliti sa tim minimalnim delićem puta, imajući u vidu da je taj minimalni delić puta jednak proizvodu između brzine i nekog takođe minimalnog vremenskog intertvala. To nas dovodi do ovakve formule:

(14)

$$ \frac{dW}{dS} = \frac{4\pi R^{3}}{3} \frac{(\Delta\rho)^{2}}{\rho} \frac{dv}{dt}$$

E: Krajnji član sa desne strane te jednačine (14) po definiciji pretstavlja ubrzanje, a izvod kinetičke energije po putu, pretstavljen levim članom jednačine, jednak je sili, odnosno, po zakonu mehanike, proizvodu mase i ubrzanja. To smo već napisali u jednačini (12). Kada to postavimo u ovu poslednju (14), pogledajmo što smo dobili, jednostavno, bez ikakve akrobatike:

(15)

$$ \vec{F}=m\vec{a}= \frac{4\pi R^{3}}{3} \frac{(\Delta\rho)^{2}}{\rho} a$$

E: Ubrzanje se skraćuje, te na taj način se jednostavno dokazuje da je moja pretpostavka o prirodi mase u potpunom skladu sa zakonima mehanike, iako može izgledati da protivureči iskustvu i zakonima zdravog razuma.

A: Nadam se da te neće naljutiti ova moja primedba. Ti si mnogo puta u toku razgovora isticao da Kvantna mehanika, a pogotovo Teorija relativnosti, protivureče i iskustvu i zdravom razumu. A sada i sam priznaješ da to važi i za tvoju Teoriju.

E: Zašto bih se ljutio? Ali sam još više isticao da se takve teorije moraju obrazložiti i dokazati, a ne da ih prihvatamo „na reč" nekog autoriteta. Ukoliko tvrđenje izgleda, sa uobičajenog gledišta, manje verovatno, utoliko zahteva čvršći dokaz i stalnu proveru. A da li je iti jedan pravi dokaz nađen u potvrdu tačnosti Teorije relativnosti, od vremena kada je objavljena. Apsolutno, nije! I dalje se barata sa nekakvim „misaonim" eksperimentima, koji niti su izvedeni, niti će ikada biti, što je sreća za tu teoriju. A ono što se naziva dokazima, upravo je smešno tako i nazivati. Recimo, u eksperimentima sa subatomskim česticama uoči se da se jedna čestica, nazvana pion, raspada različitom brzinom, u zavisnosti od njene energije. Ne sećam se tačno vremena, što nije ni važno. Jedna se raspada u vremenu jednog sekunda podeljenog sa 10 na, recimo, 12 stepen, a druga u vremenu jednog sekunda podeljenog sa 10 na 20 stepen. I to je najjači dokaz relativnosti vremena, tobože se pion sa većom energijom brže kreće, pa u njegovom sistemu vreme sporije teče. Zar to nije krajnje neozbiljno? Može se pretpostaviti stotinu razumnijih pretpostavki zašto jedan traje duže od drugog. Ja, recimo, upoređujem to sa topovskim granatama, jedna je kratkog, a druga dugog dometa. Da li bi iko pametan mogao tvrditi da granata dugog dometa „živi" duže zato što u njenom inercionom sistemu vreme teče sporije. Slične tvrdnje zahtevaju rigoroznu proveru, a ne nekakva proizvoljna tumačenja. Ja sam te ovlastio da ukazuješ na sve što ti se u mom izlaganju učini nelogično, i da tražiš da sve obrazložim. Radim li tako? Zamagljujem li svoje ideje komplikovanom matematikom? Ja smatram da to nikako ne radim, trudim se da ukažem kako je sve veoma jednostavno i lako razumljivo, ali se moramo osloboditi nekih pogrešnih predstava, koje su se tokom istorije tako učvrstile u ljudskoj svesti da izgledaju kao neoborive i očigledne istine. Dajem i primere takvih „očiglednih" istina koje je nauka već oborila. Koliko je već zabluda dugo vladalo u nauci zato što je autoriotet njihovog autora bio veliki?

A: Pamtim ja šta si rekao, moram priznati da te nisam ulovio u protivurečnostima i blefiranju, ali sam daleko od toga da se smatram sposobnim potpuno razumeti i sve što govoriš potvrditi kao neosporno tačno. Za to bi trebalo mnogo više znanja nego što ga ja imam.

E: To je ono što stalno napadam! Zašto ljudi nekako uvek više veruju tuđem razumu nego svome? Ponavljam, ne treba ti veliko znanje da me razumeš, imaš ga dovoljno. Jesam li napisao i jednu jednačinu koju ne znaš rešiti? Ustvari, napisao sam jednu, gde treba znati izuračunati integral funkcije. Ali sam ti rekao da ga ni ja ne bih znao izračunati, da ga drugi već nisu izračunali. Razumećeš sve, samo ako se malo potrudiš oko toga. Razmisli, pa ćemo nastaviti dalje. Potrudi se da do kraja „svariš" moje opredeljenje mase. Ako ti to bude jasno, sve ostalo je prosta posledica njene prirode. Kada se shvati šta je masa, shvaćeno je materijalno lice svemira, maska iza koje se sakrio je skinuta.