E: Neka to bude naslov novog poglavlja, jer tema to zaslužuje.
A: Je li moguće da si i gustinu etera izračunao?
E: Ne samo da sam izračunao, nego je račun, gledano matematički, prilično jednostavan. Ali, da ne bih potcenjivao sebe i svoje napore, račun jeste jednostavan, ali da se taj račun otkrije trebala je Šerlokova detektivska inteligencija i ogroman napor, ulagan decenijama. Račun, kao i svaki račun, mora se izvoditi na osnovu nekih formula, pa ću ja one koje su nam potrebne ispisati odmah na početku:
e2= 32PIRe43 -∆ρe2ρ c2 (59) e2= 32PIKRμ3λμ2 (175) K=157757,7 MeV (181)
E: Nadam se da se sećaš ovih formula, ili bar prve dve. Obe se odnose na naelektrisanje elektrona. Prvo pogledajmo pažljivije prvu, pod brojem (59). Šta vidimo iz nje?? Svakako, to da je naelektrisanje elektrona proporcionalno proizvodu između četvrtog stepena radiusa i drugog stepena polja. A prevedeno na govorni jezik, to znači da je sa smanjivanjem radiusa polje sve jače. To je očigledno, ali se može videti još nešto, što automatski neke dileme klasičnih i savremenih teorija eliminiše kao besmislene. Reci mi ti, kao laik, gledajući formulu (59), možeš li zaključiti da li jačina polja može rastio do beskonačnosti, ili sama formula ograničava rast jačine polja?
A: Pa, vidim da jačina polja može rasti dok raste Δρe. A ako zamislim da u polju elektrona to Δρ označava opadanje osnovne gustine ρ, ta osnovna gustina može opadati sve dok u polju ne nastane praznina, dok se iz njega ne udalji sav eter. Ako do toga ikada dođe, onda je Δρ= ρ.
E: Eto kako moja Teorija i tu dilemu jednostavno rešava. Na isti način se i priča o nultom radiusu tačkastog naelektrisanja razotkriva kao besmislena. Teoretski, radius elektrona može opadati samo do te granice, kada unutar sfere sa tim minimalnim graničnim radiusom ne bude uspostavljeno maksimalno granično polje jednako ρc2. Ako do toga, kako veliš, ikada dođe, formula (59) prelazi u ovu:
e2= 32PIri43 ρc2 (217)
E: U tom slučaju bi energija elektrona, sa tim najmanjim mogućim radiusom, bila ovolika:
e22ri= 16PIri33 ρc2 (218)
A: A da li postoji neka situacija u kojoj elekltron ima toliki radius i toliku energiju? Da li je tako nešto nekada izmereno?
E: Tako nešto nikada nije, a verovatno neće ni biti, ni registrovano ni izmereno. Takva pojava je praktično nemoguća.
A: Onda opet moram upitati kava je korist od tog zamišljanja nemoguće situacije?
E: To bih mogao formulisati kao potvrdu nadmoći duha nad materijom. U materijalnom svetu je nemoguće, ali u duhu to možemo izvršiti i sebi pretstaviti kako to izgleda.
A: Po treći put pitam, šta time postižemo?
E: Ako je stvorena u duhu pretstava ispravna, to je već baza, već prvi korak ka postavljenom cilju, da se izračuna gustina etera. A gustinu etera izračunaćemo ako nekako pronađemo način da izračunamo taj najmanji radius zapremine unutar koje osciluje eltron. Mislim da je to iz jednačine (217) očigledno.
A: To jeste očigledno, ali mi izgleda nemoguće izračunati taj granični radius.
E: Da si razmišljao tridesetak godina, možda ne bi tako mislio. Sećaš se, napomenuo sam da je Tvorac svemirskog mehanizma izgleda namerno ostavio neke znakove po kojima se može dešifrovati kako taj mehanizam funkcioniše. Pogledaj jednačinu (175). Ona funkcionalno povezuje radius elektrona sa njegovom talasnom dužinom. Opet prevedeno na govorni jezik, taj odnos ostaje isti za sve radiuse i tlasne dužine, uključujući i najmanji radius i najmanju talsnu dužinu. Pa se sad zamislimo duboko, ne opterećujući se previše matematikom, ali i ne zanemarujući je sasvim. Ako tu jednačinu napišemo ovako
Rμ2λμ2= e232PIKRμ
E: šta uočavamo? Uočavamo da odnos radiusa i talasne dužine postaje sve veći ukoliko se radius elektrona smanjuje. Očigledno, ako se radius smanji u dovoljnoj meri, doći će se do situacije u kojoj se radius i talasna dužina međusobno izjednače. Moja spontana pomisao je bila da je baš to stanje u kome je elektrostatičko polje elektrona maksimalno jako, i jednako ρc2. Dalnje razmišljanje me je dovelo do uverenja da je misao sasvim blizu istine, iako nije sasvim tačna. Naime, pristupio sam matematičkoj proveri, i razmišljao ovako: Već sam postavio pravilo da je energija polja jednaka polovini energije talasa koji ga izgrađuju, sa znakom minus. Da opet objasnim šta to znači. Ako u zapremini osciluje talas sa određenom energijom, njegov pritisak dovodi do širenja etera, a za to širenje, ili razređivanje etera potrebno je uložiti rad jednak polovini energije talasa. Širenje etera u toj zapremini praćeno je hlađenjem etera u njoj, a zagrevanjem etera izvan nje. Zato je energija polja u ovom slučaju negativna, jer je rad izvršen na stvaranje polja otišao izvan polja. Obrnuta situacija je kod formiranja pozitivnog polja. Tamo je energija talasa u zapremini sa poljem smanjena. Zbog većeg pritiska talasa izvana, eter se u toj zapremini sabija i zgušnjava, što je praćeno njegovim zagrevanjem. Porast energije usled zagrevanja jednak je polovini energije koja nedostaje energiji talasa u polju. Zato je u takvom slučaju energija polja pozitivna. Da li je to jasno?
A: Donekle.
E: Pošto sam to ranije već objašnjavao i opširnije, što je i zaspisano, sada samo toliko. Sada ćemo to iskoristiti u analizi elektrona koga smo u mašti smanjili toliko da mu je polje unutar cerntralne sfere jednako ρc2. Prema rečenom, to polje nastaje zato što u centralnoj sferi osciluje eter čija je energija oscilovanja dva puta veća. Oscilovanje se vrši sa nekom amplitudom X, i sa brzinom jednakom 2PIXt. To nam daje pravo da napišemo ovakvu jednačinu:
ρ 4PI2X24t2= -ρc2
E: Ova jednačina označava činjenicu da je energija jedinice zapremine etera u polju jednaka polovini energije oscilovanja te iste zapremine, ali, kao što sam rekao, sa znakom minus. Iz ove jednčine dobijamo ovakvo rešenje:
PIX t=c ct= PIX= λi (218)
E: Na ovaj način sam našao funkcionalnu vezu između amplitude i talasne dužine. A kako naći neku vezu sa radiusom? Tu sam iskoristio zakon gasne mehanike, koji smo valjda najviše koristili, da svako ubrzanje fluida dovodi do gradijenta pritiska i gustine u zapremini koja se ubrzava. To sam postavio u ovu jednačinu:
ρvt=dρdR c2
E: Rešenje ove jednačine daje ovaj rezultat:
ρvRt= ∆ρc2
E: To je rešenje jednačine u opštem slučaju. Međutim, naš slučaj je specifičan, u kome je ∆ρ= ρ. Prema tome, ptethodna jednačina za slučaj koji analiziramo izgleda ovako:
ρvrit= ρc2 (219)
E: Ako se pozovemo na jednačinu (218), vidimo da je v= 2PIXt=2c . Kada to postavimo u jednačinu (219), dobijamo rešenje koje sam tražio:
2ri=ct= λi (220)
E: Kao što vidiš, ono što ti je izgledalo nemoguće, ispade veoma jednostavno.
A: Još uvek ne vidim da je to jednostavno. Imam dve primedbe. Prva je da nisam uveren, nemam dokaz da je jednačina (220) zaista tačna. A drugo, iz te jednačine se ne vidi ni koliki je radius, ni kolika je talasna dužina. Vidi se samo u kom se odnosu nalaze.
E: Što se tiče prve primedbe, ako se sumnja u tačnost tog rezultata, mora se pokazati gde sam nekorektno koristio matematiku. Ja to ne vidim. Osim toga, priseti se da se nikada do sada nisam zadovoljio teoretskim računom, pa neću ni sada. Budi strpljiv, za potvrdu rezultata jednačine (220) imam i jači, neosporan dokaz. A što se tiče veličine radiusa i talasne dužine čiji se odnos vidi iz te jednačine, više nije nikakav problem da se izračunaju.
A: Ali ja ne vidim kako!
E: Ne vidiš zato što još nisi savladao osnove Teorije. Napisaćemo formulu za energiju naelektrisnja:
e22Re = 16PIKRe2λe2
E: Sada u tu jednačinu postavljamo odnos radiusa i talasne dužine po (220, i dobijamo da je energija elektrona koji je sabijen do radiusa ri jednaka:
e22ri = 4PIK0=1972469,852 MeV
E: Ovde se mora izvršiti jedna mala korekcija, u interesu istine i preciznosti. Naime, u formuli (181) konstanti K izračunao sam veličinu od 157757,7 MeV. Ako tu vrednost pomnožimo sa 4PI, dobićemo malo drukčiji rezultat od ovog iz prethodne jednačine. Međutim, ta veličina je dobijena tako što je u nju ušla i ona energija koja se pojavljuje usled guranja etera od strane eltrona, prilikom njegovog oscilovanja zajedno sa mezonskim poljem. A ako računamo maksimalno elektrostatičko polje ρc2, logično je da ga računamo u prostoru gde eter osciluje sam, bez eltrona u njemu. To znači da je i energija oscilovanja manja nego u prisustvu eltrona i nju ćemo dobiti ako u računu za konstantu K to uzumemo u obzir. U tom slučaju je donja energija oscilovanja mezonskog polja jednaka 572,97 MeV, a nova konstanta
K0=572,97 MeV x 274=156993,78 MeV (181 A)
E: Eto, to je razlog što sam u prethodnoj formuli za energiju elektrona sa poljem maksimalne jačine K zamenio sa K0.
E: Izmereno je da je
e22Re=0,511 MeVE: Iz ove dve poslednje jednačine za energiju elektrona dobijamo da je
ri= Re3860019,28 (221)
E: Možda ćeš bolju prestavu o toj veličini imati ako je izrazimo u santimetrima:
ri=3,65016 x 10-20 cm (222)
E: Nadam se da znaš šta znači ovaj eksponent -20 na broju 10. To znači da je radius elektrona, sabijenog do polja maksimalne jačine, jednak:
ri= 3,650161000000000000000000000 cmE: Šta veliš, kako ti to izgleda?
A: Šta mogu reći, osim da je takvu veličinu sebi nemoguće pretstaviti.
E: Sada ćemo se još malo poigrati sa činjenicama koje je još manje moguće sebi ptetstaviti kao realne, iako one to jesu. Pogledajmo kolika se energija sadrži unutar sfere sa tolikim radiusom. Pre toga potsećam te da se unutar centralne sfere elektrona nalazi jedna četvrtina njegove elektrostatičke energije. Iz jednačine (175) dobijamo da je (1/4) elektrostatičke energije jednaka:
e28ri=4PIK ri2λi2=PIK = 493117,463 MeV (223)
E: Tolika ogromna energija etera sadrži se unutar sfere sa radiusom ri. Da bi imao jasniju sliku, pošto verovatno i ne znaš šta je to MeV, ili milion puta manji eV, hajde da to pretvorimo u masu u gramima. Zbog još boljeg uvida, izračunaćemo koliko se energije nalazi u sferi sa radiusom od jednog santimetra:
Wcm=1,014 x 1064 MeV (224)
E: Tu energiju ćemo najpre prevesti u grame, santimetre i sekunde:
Wcm=1,6246 x 1058 cm2sec2 gr (225)
E: Konačno, da dobijemo masu polja sa tolikom energijom, to treba podeliti sa kvdratom brzine svetlosti. Kada i to uradimo, konačno dobijamo masu koja se sadrži u sferi sa radiusom od jednog santimetra:
Mcm= 1,805 x 1037 gr=18050000000000000000000000000000000000 gr (226)
A: Molim te, sačekaj malo da dođem sebi. Nisam siguran da shvatam šta znače ti čudovišni brojevi. Zadržimo se na ovom poslednjem. Ako sam razumeo šta pričaš, to je masa etera koja se nalazi u svakoj sferi sa radiusom od jednog santimetra? To mi liči na halucinaciju nekog ludaka. Pa to je i broj kilograma, samo za tri nule manji. Je li to neka igra brojevima, ili misliš da je zaista tako?
E: Malo ćemo preciznije razjasniti šta to znači. U sferi bez elektrostatičkog ili nuklerarnog polja sadržaj mase je jednak nuli. To jasno vidiš iz formule za masu (8):
M= 4PIR33 ∆ρ2ρ (8)
E: U prostoru gde je gustina neizmenjena, što znači da je ∆ρ=0, i masa je jednaka nuli. Ali, šta treba uočiti? Kada se smanjuje radius elektrona, polje u njegovoj centralnoj sferi je sve jače, a to znači da je ∆ρ sve veće. Pošto polje kod elektrona ima negativan znak, to znači da je unutar centralne sfere sve manje etera što je radius manji. A granični slučaj, koji sam opisao tim brojevima, znači da u sferi sa radiusom ri više nema etera, uspostavljen je vakum, ali istinski, ne ovaj kako ga smatra savremena teorija. Prema tome je ∆ρ= -ρ. Znači, polje unutar centralne sfere elektrona sa radiusom ri jednako je -ρc2. Ukupna količina etera u sferi je jednka ρ+ ∆ρ= ρ+-ρ=0. Prema tome, unutar sfere nema ni etera ni energije, jer bez materije ne može biti ni energije. Međutim, da bi se iz takve centralne sfere izgurao sav eter, nužno je uložiti rad jednak energiji iz jednačine (223). Takođe, da bi se iz sfere sa radiusom od jednog santimetra izgurao sav eter, potrebno je uložiti rad jednak energji iz jednačine (225). A da stvar bude jasna do kraja, treba uočiti da je taj rad utrošen na zagrevanje etera izvan centralne sfere.
A: Do kraja jasno mi to nije i dalje. A šta je sa prostorom u Vasioni gde nema mase. Kako ja razumem to što si opisao, u njemu se ipak nalazi eter, i to baš ona količina koju si u mašti iz njega izbacio. Jesam li pravilno zaključio?
E: Naravno, šta bi drugo moglo biti.
A: Znači, u sferi sa radiusom od jednog santimetra, ako tamo nema polja, masa je jednaka nuli, a nalazi se 18050000000000000000000000000000000000 grama etera.
E: Baš tako.
A: Pa kako onda zoveš te basnoslovne tone etera tamo gde je masa jednaka nuli?
E: Nisam siguran, ali je moguće da sam to objašnjavo kada sam izlagao fizičku prirodu mase. No, neće biti štete ako se i ponavljam.Tamo gde nema mase, nema odstupanja od osnovne gustine MATERIJE. Prema tome, u mojoj Teoriji su jasno definisani pojmovi mase i materije. Materija je večna i neuništiva. Niti može nestati ni nastati. Lavoazje-Lomonosov zakon o održanju materije je apsolutno tačan. Međutim, masa je pojam, ili kategorija, ili pojava koja označava promenu materije u nekoj zapremini. A to znači da za masu ne važi zakon o održanju. U prostoru gde je masa jednaka nuli, ona se može stvoriti. To je dokazano u eksperimentima subatomske fizike. U tim pojavama, kako ih je objasnila moja Teorija, nema ništa nejasno, pa, rekao bih, ni ništa neobično.
A: Znači, ostajemo pri stavu da u svakoj sferi sa radiusom od jednog santimetra ima toliko grama materije sa brojem od preko 30 nula.
E: To nije stav, već činjenica.
A: A činjenica je da ima i energiju koja se dobije kada se taj broj još pomnoži sa c2?
E: Energije ima i znatno više od toga. Čestice etera se haotično kreću brže od svetlosti. Kvadrat te brzine je jednak 95 c2, pa materiju treba pomnožiti sa tim brojem. Osim toga, ne zaboravimo energiju stojećih i putujućih talasa, koja je, prema našim iskustvenim merilima, takođe pozamašna, bolje reći, ogromna. Kolika je u sferi sa radiusom protona i elektrona, to sam ti objasnio i izračunao. Neću te zamarati njenim preračunavanjem u sferu sa radiusom od jednog santimetra, ako te baš zanima, preračunavaj to sam.
A: Bogme to neću raditi ni ja. Dovoljno sam sluđen ovim brojevima i bez te energije.
E: Uostalm, to i nije važno. Možda je važno uočiti, da iako je energija talasa u apsolutnom iznosu ogromna, ipak je po redu veličine daleko manja od energije haotičnog ktetanja čestica etera. Kažem to zato što se otprilike sličan odnos vidi i kod vazduha. Energija i veoma snažnih zvučnih talasa daleko je manja od energije haotičnog toplotnog kretanja molekula vazduha.
A: Pa kako to da ne čujemo tu energiju, valjda molekuli vazduha bubnjaju po bubnoj opni isto kao i zvučni talasi.
E: Na to pitanje bi morali odgovoriti, pretpostavljam, pre doktori medicine i fiziolozi, nego fizičari. Ja mislim da je to zato što je naš Tvorac bio dovoljno uviđavan da nas ne izloži mučenju da neprekidno živimo u neizdržljivoj buci. A možda je odgovor i jednostavniji. Bubna opna je vrsta oscilatora, koji može rezonovati samo na silu određenih frekvenci. A ako je frekvenca kojom molekuli vazduha tuku po njoj puno veća, ili i puno manja, bubna opna jednostavno ne može reagovati na njih. Uostalom, čuo si za infra i ultra zvuk. To mu znači isto. Ako još uvek ne razumeš o čemu je reč, uporediću to opet sa razljuljavanjem ljuljaške. Ako je guraš previše često, ona se praktično neće nikako ljuljati. Stajaće skoro nepomično u nekom iskošenom položaju. Najviše će se razljuljati ako se gura tačno onim ritmom kojim se sama ljulja, ili, stručnije rečeno, ako je frekvenca sile koja na nju deluje jednaka sopstvenoj frekvenci ljuljaške. Je li to jasno?
A: To je jasno. Ali da se u svakom kubnom santimetru prostora nalazi toliko milijardi tona materije, a da to nikako ne zapažamo, uprkos svim tvojim objašnjenjima i jednačinama, to mi nikako ne može ući u glavu. Kako to da svaku masu, koja je, kako kažeš, samo maleno zgušnjenje, ili čak razređenje, materije, i vidimo, i pipamo, i pijemo, i jedemo, sudaramo se sa njom, razbijemo i glavu u sudaru sa njom, a tako džinovsku količinu materije niti osećamo, niti vidimo, niti pipamo, slobodno se krećemo kao da je i nema. To mi je i dalje potpuno strano i neshvatljivo.
E: Dragi prijatelju, ja sam ti već sve rekao što se o tome može reći. Ako hoćeš da tu istinu o svetu shvatiš i usvojiš, moraćeš sam duže o tome razmišljati. Previše dugo smo svi živeli u pećini među senkama, pa nas izlazak na svetlost mora zaslepiti. Kažeš da tu materiju ne osećamo, ne vidimo, ne pipamo, krećemo se kroz nju kao da je i nema. Sve je to možda tačno, ali nije sasvim. Donekle je tačno zato što svet doživljavamo i razmatramo preko čula, koja su nam od prirode data da se na najjednostavniji način snalazimo u svetu u kome živimo. Međuitim, prestave dobijene preko tih čula, iako nam omogućavaju da se u svetu snalazimo, često su iskrivljena, subjektivna, nedovoljno tačna slika realnosti. Već sam ti pomenuo jednu od tih slika koju verovatno prvu ugledamo kad otvorimo oči i počnemo razgledati okolinu. Uočimo da Sunce izlazi na jednoj strani Zemlje, a zalazi na drugoj. To se ponavlja iz dana u dan. Sada nam se nameće ptanje, da li to odnekud izviru stalno nova Sunca, pa odlaze nekud na drugu stranu, ili je to možda jedno isto Sunce, koje se nekim drugim putem vraća tamo odakle je došlo. Verovatno se tim misaonim putem došlo do uverenja da je Zemlja centar sveta oko kojeg se sve okreće. To uverenje je dugo vladalo i u nauci, dok nisu došli ljudi sposobni da zavire iza te prividne istine. Eto, tako je i sa mojom Teorijom. U uobičajenom shvatanju, ti se slobodno krećeš kroz tu matertiju nezamislive gustine, i ne zapažajući da ona postoji. Ali ti nju možeš zapaziti, samo moraš znati na šta treba obratiti pažnju. Stalno je osećaš, ali nisi toga svestan. Kad ustaješ, treba se napregnuti da se postaviš u uspravan položaj. Taj napor potiče otuda što moraš pogurati tu materiju, koja se tome opire, jer ima inerciju. Kada počinješ hodanje, opet treba uložiti napor da se svoje telo pokrene. Kad se penješ uz brdo, dahćeš od napora gurajući tu materiju, koja gura tebe niz brdo. A što se tiče viđenja, sve što vidiš, to je ta matetija, pa je i sama svetlost i toplota ta materija, koju „ne vidiš". I ti sam, bar tvoje matertijalno telo, i to je ona. To što svi smatramo inercijom svog tela, to je opet inercija te materije, koja se opire stavljanju u pokret. Na sličan način se može odgovoriti na sve nedoumice te vrste.
A: U redu, ali zašto ne mogu proći kroz bilo koju masu, bilo koji zid, bio on od betona ili gvožđa, ako je to samo maleno zgušnjenje materije. Kako kroz materiju ogromne gustine prolazim relativno slobodno, samo tako što je malo povučem sa sobom, a kroz maleno zgušnjenje te iste matertije ne mogu proći nikako. Taj paradoks mi izgleda nelogičam i neobjašnjiv.
E: Opet privid, koji se sasvim jednostavno objašnjava. Kada se krećeš kroz tu materiju ogromne gustine, ktećeš se kroz sredinu čija je gustina svuda ista. U tom slučaju samo je neznatno povlačiš krećući se kroz nju. Matematički je to objašnjeno u jednačinama (2), (3), (4), (5) i (6), pa pogledaj tamo. A šta se dešava kad naiđeš na neku masu, što znači na zgušnjenje te sredine kroz koju se krećeš? Da bi prošao kroz nju, ti svoje sopstveno zgušnjenje moraš smestiti u isti prostor gde se nalazi zgušnjenje te mase. Drugim rečima, obadva zgušnjenja se moraju naći u istom prostoru. A koja je posledica spajanja tih dvaju zgušnjenja, pogledaj jednačinu (51), koju nisam ja ni izmislio ni pronašao, ona je posledica zakona termodinamike. Energija dvaju polja koja se uguraju u isti prostor nužno mora porasti. Zato je u principu moguće ugurati jednu masu u drugu, ali za to treba određena energija. Međutim, mnogo manja energija se utroši ako odgurnemo neko telo koje nam stoji na putu, nego ako se zavučemo u njega pa prođemo dalje kroz njega. Eto, to je zapravo jednostavno objašnjenje zašto se tela u sudaru međusobno odgurnu, umesto da prođu jedno kroz drugo. Zato što u elastičnom sudaru, u kome se mase odgurnu, nije potrebno utrošiti nikakav dodatni rad. Međutim, da bi se tela ugurala jedno u drugo, ptrebna je mnogo veća energija nego što to obadva tela imaju kod uobičajenih brzina. A kad pogledaš moje formule, lako je uvideti da tek kada bi se nukloni u sudaru kretali brzinom svetlosti, oni bi se mogli zavući jedan u drugi. Ali mislim da je nepotrebno da se gnjavimo sa tim računima.
A: Čini mi se da se to objašnjenje odnosi na slučaj sudara dveju masa sa jednakim poljima, njihova energija raste kada se polja uvlače jedno u drugo. Ali, ako sam zapamtio i razumeo nešto od Teorije, to ne važi u sudaru, naprimer, elerktrona i nuklona. Ulazak jednog polja u drugo smanjuje ukupnu energiju, je li tako?
E: Sasvim tačno. Samo, sudar naelektrisanih čestica je složen proces. To možemo donekle razumeti iz mog objašnjenja linijskih spektara. Tamo smo videli da se kod približavanja elektrona protonu pojavljuje i elekltrodinamička sila, koja je usmerena nasuprot elektrostatičkoj. Pa onda, tu je i ona sila koja nastoji zadržati elekltron na stacionarnoj orbiti, zbog stojećih talasa koji osciluju u njegovom polju. Uopšte, sudar je složen proces, pa se ni ja sa svojom Teorijom ne mogu upustiti u precizno objašnjenje te pojave. Ali ono što sam rekao o sili koja se suprotstavlja ulasku jedne mase u drugu je svakako tačno. Neke pojave zapažene u sudarima brzih čestica mogu se lako i logično razumeti na osnovu moje Teorije. Naprimer, prema rasipanju čestica, uglovima otklona i šta ti sve znam čega još, izračunava se radius čestica koje učestvuju u sudaru. Pa je, recimo, eksperimentatorima čudno što elektron, po tim proračunima, prosto nema nikakav radius, jednak je nuli. A kako elektron, u čijoj je centralnoj sferi eter razređen, može pretstavljati neku prepreku za prolaz neke druge čestice koja ima brzinu blisku brzini svetlosti? Od kakve prepreke da se odbije i skrene u stranu? Može se odbiti i skrenuti zbog delovanja elektrostatičke sile, a po tome se skretanje može očekivati na svakom rastojanju od elektrona, pa bi po tim proračunima radius elekltrona zavisio od brzine čestica u sudaru. Ako se delovanje te elektrostatičke sile prevlada, ništa više se ne protivi partneru u sudaru da proleti kroz centar elektrona bez skretanja, a to, prema važećim teoretskim računima, znači da elektron nema nikakav radius. Međutim, kod malih brzina, gde elektrostatička sila može skrenuti drugu česticu da se odbije od elektrona, elektron može imati sve moguće radiuse. A nešto slično je baš i uočeno u slučaju kada u sudaru učestvuje neutron. Pri manjim brzinama u sudaru neutron ima, prema tim proračunima, veći radius, a pri većim brzinama manji radius. Znači, neutron bi prema eksperimentu morao imati dva radiusa. A da li je to moguće u stvarnosti, razmislićemo kada budem govorio o neutronu. Inače, mogu reći da se iz ovoga vidi kako je za pravilno tumačenje rezultata eksperimenta neophodno kvalitativno razumevanje pojave koja se eksperimentom proučava. A eksperimentatori zamišljaju da radius mase označava nekakvo njeno „telo" kroz koje se ne može proći, uopšte ne shvatajući da je to „telo" ustvari polje u eteru, i da pojam radiusa treba u tom smislu i tumačiti. Odbijanje jedne čestice od druge uvek je posledica interakcije njihovih polja, a kako će ta interakcija izgledati, zavisi od prirode, jačine i topografije polja, a naravno i od brzine kojom se kreću učesnici u sudaru.
A: Sad mi je to prilično jasno, Ali, kako se u takvo objašnjenje uklapaju talasi. Nešto sam i ja zapamtio iz školskih klupa, pa se sećam da je inetersantno svojstvo talasa da slobodno prolaze jedni kroz druge. A kako je to moguće, ako i talas ima masu, u smislu da je u njegovoj zapremini izmenjena gustina etera. Kako to u slučaju talasa njihove izmenjene gustine slobodno prolaze jedna kroz drugu, bez toga da ih se silom i utroškom rada mora uguravati jedan u drugi?
E: Da ti istinu kažem, to pitanje mi je i samom dugo zadavalo ozbiljnu glavobolju. Kod moje Teorije stvari ovako stoje: Sve je međusobno nerazdvojno ispovezivano. Ako ostane bilo koja pojava neobjašnjiva, ili u protivurečnosti sa svim ostalim, sve dolazi u pitanje, sve se ruši. Znači, ako ne mogu objasniti kako talasi etera slobodno prolaze jedni kroz druge, sve što sam pričao o poljima i masi opasno se ljulja. Ipak, ne bez muke, pronašao sam odgovor kojim sam zadovoljan.
A: Da ga čujem, ali ako je moguće, bez mnogo jednačina, priznajem da mi matematika više otežava nego što olakšava razumevanje Teorije.
E: Ako hoćeš da budeš pravedan, onda u prvom redu mojoj Teoriji moraš odati priznanje što je matematika kojom se služi krajnje jednostavna. Celo vreme se sve svodi na rešavanje linearnihn jednačina i proporcija. Od tog principa ne mislim odstupiti ni ubuduće, a na tvoju sreću, i sreću mogućih čitaoca, i kad bih hteo, to ne bih bio sposoban, jer je i moje znanje matematike ostalo na srednjoškolskom nivou. Nego, da pređem na stvar. Iskustvena je činjenica da talasi slobodno prolaze jedni kroz druge, za razliku od tela u uobičajenom smislu. Kako je to moguće, ako im je fizička priroda slična, ako su i talasi i fizička tela u osnovi polja u eteru, što znači zgušnjenja i razređenja etera? Da bih rešio taj problem, ja sam se upitao, u čemu je razlika između talasa i običnih tela, jer sam pretpostavio da razlika među njima mora biti razlog i za različito ponašanje. Da li bi ti, na osnovu dosadašnjeg izlaganja, mogao naći neku razliku između talasa i običnih tela?
A: Razlika ima i vidim ih, ali mi nije jasno kako da ih definišem. Eto, uzmimo običnu, iskustvenu razliku: Talas se može smiriti i nestati, a obično telo ne može.
E: Iz prve si pogodio u metu, iako to nije očigledno. Talas se možđe umiriti i nestati. A šta ipak ne može nestati bez traga, i onda kada se talas umiri i nestane?
A: Pretpostavljam da misliš na energiju talasa.
E: Tako je. Znači, talas, koji pretstavlja jedan vid mase, može nestati, ali njegova energija ne može. To je važno uočiti, jer to potvrđuje zaključak do koga je Teorija već ranije došla, a to je da za masu ne važi zakon o održanju. Taj zakon važi za materiju i energiju. Materija je večna, nepromenljiva i neuništiva. To što se može menjati u vezi sa materijom, to je samo njena količina u nekoj zapremini. Ali, zakon o održanju, bez mnogo filozofiranja, svakome jasno predočava činjenicu da ono što je povećano u jednoj zapremini mora biti uzeto iz druge zapremine. Na taj način se, bez promene ukupne količine materije, stvaraju dve različite mase, ili dva tela. A sada pogledajmo šta je to što čini neuništivi element mase, iako je masa podložna uništenju? Naravno, to opet mora biti materija. Ako je u nekoj zapremini količina materije povećana, ta materija, koja čini povećanje, neuništiva je, iako može biti prebačena na drugo mesto. A sada se opet vratimo talasu i običnom telu, i uočenoj razlici među njima. Telo, ili obična masa izgrađuje se tako što baron, svojim delovanjem poveća gustinu etera u zoni svog dejstva, ili tako što eltron, svojim delovanjem smanji gustinu etera u zoni svog dejstva. Ako takve dve mase uguravamo jednu u drugu, time ne menjamo delovanje ni barona ni eltrona na eter. Oni svoja polja, kao „neotuđivo vlasništvo", spajaju u zajedničku novu česticu, izgrađenu od zbira njihovih sopstvenih polja, koji se, da bi se dobila ta nova zajednička čestica, mora podići na kvadrat. Očigledno, ta nova zajednička masa veća je ili manja od zbira njihovih razdvojenih pojedinačnih masa, zato što je kvadrat zbira veći ili manji od zbira kvadrata, u zavisnosti od znakova članova zbira. Istovremeno, to je razlog što energija te nove zajedničke čestice nije jednaka zbiru energija dveju razdvojenih čestica. Ako je znak polja isti, energija se uvećava, a ako je različit, smanjuje se. Da li ti je to jasno bez da se zamaramo pisanjem jednačina?
A: To isto je već više puta rečeno, iako na malo drukčiji način. Ptema tome, smatrajmo da mi je jasno.
E: Onda, idemo dalje. Obrati pažnju da su mase običnih čestica uvek izgrađene od istog polja, ili pozitivnog, ili negativnog. Pod tim pojmom podrazumevam proton i elektron. To su jedine stabilne prirodne čestice. Polje protona je pozitivno, a polje elektrona je negativno. Čini mi se da je zgodno takve čestice nazvati „monočestice", a evo zašto: Ne postoji mogućnost da se takva čestica anulira, cela ili delimično, nekom reakcijom unutar same sebe. A zašto to ističem? Zato što se čestica koju izgrađuju dva različita polja, polja suprotnog znaka, može raspasti, poptpuno ili delimično, unutar same sebe. Da li ti je to jasno?
A: U principu, mislim da mi je jasno. Različita polja mogu se spojiti i poništiti jedno drugo. Ako su oba polja bila u sastavu iste čestice, došlo je do „samouništenja" čestice.
E: Eto, čak si pronašao termin za tu pojavu koji mi sasvim odgovara. Samo dodajem da samouništenje može biti potpuno i delimično, i da u tom samouništenju biva uništena masa, ali energija je neuništiva. Pretpostavljam da to sada već dobro znaš?
A: Ne potcenjuj me previše. Za zakon o održanju energije znam nezasvisno od ovog razgovora i tvoje Teorije. Ali mi sada reci čemu vodi ovaj hipotetički proces samouništenja čestice? Da li je to nešto što se dešava u tvojoj mašti, kao ono nemoguće sabijanje elektrona, ili je to proces koji se i realno nekad odigrava?
E: Dakle, to nije proizvod moje bujne mašte. Talas je, po svojoj osnovnoj fizičkoj prirodi, čestica koju uvek izgrađuju dva jednaka polja suprotnog znaka. Kada neka sila brzim dejstvom pomeri jednu zapreminu fluida iz njenog ravnotežnog položaja, uvek se u delu prostora gde se pomerena zapremina utiskuje pojavljuje višak gustine i pritiska. Istovremeno i neizbežno, u prostoru iz koga se pomera ta zapremin, pojavljuju se jednaki po veličini manjak pritiska i gustine. Da li je takav zaključak ispravan?
A: Mislim da jeste. Samo mi nije jasno zašto odmah ne dođe do samouništenja, zašto se pomerena zapremina ne vrati natrag? Čini mi se da bi se to moralo dogoditi.
E: Ne vraća se natrag zato što se taj poremećaj brzinom zvučnih talasa prenosi kroz prostor. Rekoh „brzinom zvučnih talasa" namerno, jer su elektromagnetski talasi ustvari zvučni talasi u eteru, samo što tu vrstu zvuka i tu muziku slušamo očima. Tu osobinu talasa nije ni malo lako neposredno razumeti, kao ni mnoga druga svojstva talasa. Meni lično, u mom razmišljanju, talasi su i dalje u velikoj meri nerazumljivi. Ali, i kada ih ne razumem potpuno, moram se pomiriti sa činjenicom da su realnost sa kojom živimo svakodnevno. Sada se neću upuštati u to da ti objasnim zašto se ta deformacija gustine i pritiska ne izravna i vrati u normalno stanje sve dok se talas kreće. Pošto je to činjenica kojoj i ti prisistvuješ u svakom trenutku svog života, mogao bi u nju poverovati i bez naučnog i matematičkog objašnjenja.
A: Rado je prihvatam, pa i zato da me ne mučiš matematikom.
E: A sada da rezimiramo to što želim objasniti. Kada se dve čestice sabiju u isti prostor, one tada, silom okolnosti, izgrađuju svoje zajedničko polje. Ako se njihova individualna polja ne mogu menjati, a to je slučaj kada ih izgrađuju baron i eltron, zajedničko polje je jednako aritmetičkom zbiru individualnih polja:
∆ρzj= ∆ρ1+ ∆ρ2
E: Pošto zajednički izgrađena masa i energija zavisi od kvadrata polja, i zajednička masa i zajednička energija veće su od zbira pojedinačnih. Zbog toga nije moguće smestiti takve dve čestice u isti prostor bez dodatnog rada, ili, drugim rečima, bez uvođenja u sistem energije izvana. A kada su u pitanju talasi, kada se nađu u istom prostoru, oni zajedničko polje i zajedničku masu izgrađuju na drugi način. Tu nema ni barona ni eltrona, koji sprečavaju promenu svojih individualnih polja. Novo, zajedničko polje moguće je izgraditi i bez uvođenja energije izvana, zato što ne postoji mehanizam koji sprečava prilagođavanje zajedničkog polja novonastaloj situaciji. Jedini uslov koji mora biti ispunjen je taj da energija zajedničkog polja ne može biti veća od zbira energija individualnih polja. A taj uslov se ispunjava ako se zadovolji jednačina:
∆ρzj2= ∆ρ12+ ∆ρ12 (226)
E: Znači, prema mome uverenju, slobodan prolaz talasa jednih kroz druge objašnjava ova jednačina (226). U trenutku prolaska dvaju ili više talasa kroz isti prostor uspostavlja se stanje opisano tom jednačinom. Momentalno se uspostavi zajedničko polje čija je energija jednaka zbiru individualnih polja. Kada se talasi razdvoje, svaki od njih se izlaskom iz zajedničkog prostora vraća u svoje pređašnje stanje.
A: Rekao bih da si to mudro smislio. Ali, sada mi nije jasno zašto se to zajedničko polje, ako je već izgađeno, opet razgrađuje. Zašto ne ostane i dalje u tom stanju?
E: To pitanje se svodi na ono koje si već postavio, zašto se deformacija gustine i pritiska ne izravnava, već se održava sve dok se talas kreće. Zajedničko polje se mora raspasti zato što svaki talas, osim, energije, ima i svoj sopstveni impuls. Kada bi zajedničko polje ostalo, bio bi narušen zakon o održanju impulsa. Samo ako talasi prođu jedan kroz drugi i nastave put istom brzinom i u istom smeru, njihov impuls ostaje neizmenjen.
A: Dopusti mi da malo cepidlačim. Mislim da je i za Teoriju bolje da što manje pitanja ostane bez odgovora. Pretpostavimo da se sretnu jedan nasuprot drugom dva potpuno identična talasa. U tom slučaju, ako sam ja dobro razumeo mog profesora fizike, njihov ukupan impuls jednak je nuli. Pa, ako bi se prilikom susreta i formiranja zajedničkog polja oba talasa zaustavila, sa izgrađenim zajedničkim poljem, ukupan impuls bi ostao isti, dakle jednak nuli. Zakon o održanju impulsa bi bio održan. Prema tome, ispada da nije to razlog što se talasi ne zaustave u zajedničkom polju sa neizmenjenom i ukupnom energijom i ukupnim impulsom.
E: Pitanja su ti prilično nezgodna, i zadiru u najsloženiju i nikada i ni od koga istraživanu oblast. Teorija bi u priličnoj meri morala redefinisati samu suštinu impulsa, kada se uzme u obzir da se sve te pojave dešavaju u eteru, i da su sve povezane sa kretanjem etera. Impuls se prilično jednostavno razume ako se zamisli da se tela kreću u praznom prostoru, da je kinetička energija njihova, i da je impuls njihov. A sve se prilično komplikuje kada se to pretstavi na način moje Teorije. Možda ću se odlučiti da i to pokušam, iako mi je, iskreno rečeno, analiza impulsa bila neprijatna i u klasičnoj teoriji, gde je to mnogo prostije. To pitanje za sada ostavljam otvoreno. Što se tiče sudara dva identična talasa, da pokušamo to razjasniti bez ulaska u problematiku šta je to impuls u mojoj Teoriji etera. Recimo, talasi se sudare, zaustave, i impuls je očuvan i jednak nuli. A na koji način je očuvana energija, šta je sa njom?
A: Pa napisao si jednačinu zajedničkog polja (226). Energija je sačuvana u tom zajedničkom polju.
E: Jeste, ali je pitanje, kako izgleda to zajedničko polje. Ako su se oba talasa zaustavila, i više se ne kreću, zajedničko formirano polje ne može više izgledati kao polje dvaju talasa, koji se kreću brzinom svetlosti. To bi sada moralo biti polje neke čestice koja miruje u odnosu na etersku sredinu. U tom slučaju, formirano polje bi moralo biti ili pozitivno, ili negativno, ili oba na neki način povezana međusobno. Pozitivno ne može biti, jer ne postoji mehanizam koji bi etar održavao u zgusnutom stanju. Iz istih razloga ne može biti ni negativno. Ostaje treća mogućnost, da postoje paralelno obadva polja. Da se jednostavno postave i mirno sede jedno pored drugog, to je nemoguće po zakonima mehanike. Zbog razlike u pritisku, eter bi pojurio iz polja višeg pritiska u polje nižeg pritiska. Recimo, može se zamisliti da se na taj način uspostavi oscilovanje neke zapremine etera, čija energija odgovara energiji zaustavljenih taslasa. Ali, ako se razmisli, i takvo oscilovanje nije moguće po nekom određenom pravcu. Višak etera koji se izbaci iz jedne zapremine i ubaci u susednu, ne može se jednostavno vratiti natrag, jer razlika u pritisku nije za to dovoljna, zato što eter izbačen iz ptethodne zapremine mora imati impuls u smeru izbacivanja. Ako bi se jednostavno vratio na početno mesto, i tamo na trenutak stao do sledeće oscilacije, opet bi bio narušen zakon o održanju impulsa. Teoretski, zakon o održanju impulsa neće bitio narušen ako se oscilovanje odvija na sve strane podjednako. To znači, eter periodično biva izbačen iz neke zapremine na sve strane. U toj zapremini se tako stvori polje sniženog pritiska, zbog koga se izbačeni eter vraća natrag. Zbog inercije, eter se nastavlja krertati unutra i posle izravnavanja pritisaka, a kada se zaustavi, pritisak unutar zapremine je viši nego nopolju. Zato sada eter ponovo biva izguran napolje, i proces se, recimo, nastavlja. Ali, pogledajmo da li je moguće u sudaru dva identična talasa uspostaviti takvo oscilovanje. Nužan uslov je da se u tom sudaru formira jedno sferno simetrično polje, ili pozitivno, ili negativno, koje ima energiju obadva talasa, i počne oscilovati. Ako je prvobitno formirano pozitivno polje, u prvoj fazi eter se širi, zatim skuplja, pa tako redom. Ako je u sudaru formirano negativno polje, eter se skuplja, pa zatim širi, i tako dalje naizmenično. Da li je, prema tvom mišljenju, moguće formiranje nekog od ta dva polja, i kojeg.
A: Najjednostavnije mi je da o tome nemam nikakvo mišljenje. Vidim da sam dirnuo u komplikovane probleme, pa je bolje da ih zaobiđemo.
E: Ja sam odmah predložio da ih zaobiđemo, ali nekako ispade da to nije moguće, bar ne sasvim. Terorija će morati rešiti pitanje impulsa. Ako ne ja, budućnost će rešiti ko će to biti. A što se tiče tih polja, ja mislim da je nemoguće formiranje i jednog i drugog. Da bi do toga došlo, bez obzira o kakvom se polju radi, celokupna energija talasa morala bi preći u haotičnu toplotnu energiju. To znači da bi uređeno kretanje čestica talasa koje se odvija u nekom određenom smeru moralo preći u neuređeno kretanje tih čestica na sve strane podjednako, i ujedno bi to kretanje moralo biti zatvoreno u neku ograničenu zapreminu koja se u odnosu na okolni eter ne kreće. To bi bilo moguće samo ako bi postojao neki razlog, neka prepreka koja bi onemogućila uređeno kretanje, i pretvorila ga u nasumično kretanje na sve strane, praćeno mnoštvom međusobnih sudara tih čestica. Takvog razloga, ili takve prepreke u samom eteru nema. Tu se sudaraju kuglice identične mase, koje samo međusobno vrše primopredaju impulsa i energije. Zamisli bilijarski sto beskonačne površine, sa identičnim kuglama na njemu. Ako udariš jednu od kugli, u sudaru sa sledećom ona joj preda celu ili deo energije, a kretanje se nastavlja u istom smeru dalje, i sve će to tako ići do sudnjeg dana. Ako bi kugla nekim slučajem u sudaru drugoj kugli stalno predavala svu svoju energiju, izgledalo bi kao da se ništa i ne dešava, kao da kugla prolazi bez ikakvih prepreka, i to kroz druge kugle. U stvarnosti, sudari nisu „centralni", i postepeno se energija i impuls rapoređuje na sve veći broj kugli. Međutim, bez obzira na to, smer kretanja ostaje isti, kretanje i dalje ima karaker „uređenog" kretanja, u smislu da se odvija u određenom smeru. A kada kretanje postaje neuređeno? Tek onda kada se površina stola ograniči, pa se kugle počnu sudarati sa njegovim zidovima. Eto, takvog stola kod bilijara koji igraju dva talasa, jednostavno nema. A ranije izlaganje ti ukazuje na činjenicu da baron i eltron pretstavljaju takvu prepreku, koja deo energije talasa zaustavlja i pretvara u haotičnu toplotnu energiju. Jesi li razumeo šta mislim?
A: Najviše sam razumeo da sve to nije lako razumeti. Ako je pitanje impulsa jednostavnije razumeti po tumačenju klasične teorije, da li to, prema tvojim sopstvenim rečima, ne znači da je tačnije od tvoga? Sam si rekao da priroda bira najprostija rešenja.
E: Tu si me malo zbunio. Ipak, pokušaću se izvući. Pre svega, moja Teorija još nije dala svoje tumačenje impulsa, pa tako još ne znamo koje je prostije. Logično, pošto su čestice etera nosioci energije, nosioci inercije, moraju biti i nosioci impulsa. Kako to formulisati, kvalitativno i kvantitativno, to je tehnički problem. Hteo sam reći da je zakon o održanju impulsa i u klasičnoj teoriji mnogo teže primeniti u analizi konkretnih zbivanja, nego zakon o održanju energije. Recimo, kada raketa udari u površinu okeana, njena kinetička energija pretvori se u energiju raznih talasa i vrtloga, kao i na zagrevanje vode u okolini udara. To nije teško razumeti, a u principu bi se moglo i izračunati gde i koliko se nalazi te energije, a unapred znamo da zbir svih tih energija mora biti jednak kinetičkoj energiji rakete. A kako da izračunamo gde je impuls rakete, kada njeni odlomci padnu na dno? Znamo samo toliko da nije mogao nestati bez traga, i da se mora nalaziti negde u vodi okeana, u zvučnim talasima vode pa i vazduha, u tokovima vode koji su se tu uspostavili. To znamo samo zato što na osnovu zakona o održanju tu negde mora biti. Ali konkretan proračun izgleda sasvim nemoguć. Srećom, za praktične potrebe je uglavnom i suvišan. Konkretan proračun je moguć samo u jednostavnim situacijama, kada se sudaraju čestice poznatih masa i poznatih brzina. A problem moje Teorije je u tome što ona sudare vidi na sasvim drugi način. Već i pojedinačna čestica koja se kreće, sudara se sa česticama etera koje ispunjavaju prostor, a i sama ta „pojedinačna" čestica nije pojedinačna, već pretstavlja grupu čestica nepoznatog broja. U suštini, sudar dveju čestica u mojoj Teoriji analogan je u velikoj meri sudaru dvaju suprotnih tokova fluida u klasičnoj teoriji. A analiza takvog sudara sa gledišta impulsa je, kako ja to vidim, i u klasičnoj teoriji teška.
A: Pošto smo se oba složili da je pitanje impulsa teško i složeno, predlažem da ga napustimo.
E: Slažem se, jer bi diskusija, bez pripremljenih rešenja, mogla trajati neograničeno. Uostalom, to i nije predmet kojim se bavi ovo poglavlje. Zato se vraćamo na gustinu i pritisak etera. To smo izračunali, ali je potrebno, i iz naučnih a i nekih konkretnih potreba za dalje izlaganje, da izračunamo u kom se odnosu nalaze polje elektrona i polje nuklona prema tom maksimalnom polju ρc2. Najpre ćemo, koristeći formule (59) i (217), formirati ovu jednačinu:
∆ρeRe2= ρri2 (227)
E: Postavljajući u tu jednačinu odnos radiusa iz jednačine ( 221), dobijamo:
ρ=-1,48997488 x 1013 ∆ρe (228)
E: Eto koliko je ništavno malo relativno razređenje etera u centralnoj sferi elektrona. Svakako nas zanima u kojoj meri je eter zgusnut u polju nuklona. To ćemo lako izračunati iz ovog sitema jednačina:
0,511 MeV= 16PIRe33 ∆ρe2ρ c2
938,28 MeV = 4PIRp33 ∆ρp2ρ c2
E: Ranije sam teoretskim putem izračunao da je Re3= 4Rp3. Kada to postavimo u gornji sistem jednačina, dolazimo do rešenja da je
∆ρp=-171,402 ∆ρe
E: Ako ovaj odnos postavimo u jednačinu (228), dobijamo da je
ρ=8,69286 x 1010 ∆ρp (229)
E: Ova jednačina (229) potvrđuje osnovnu postavku moje Teorije: I u atomskom jedru, gde je gustina mase najveća, osnovna gustina etera je relativno povećana u takoreći ništavnoj količini. Eto, tako je Teorija o eteru rekla skoro sve što je moguće. Još se može lako izračunati i talasna dužina stojećih talasa, preko njene veze sa radiusom protona, te radiusom elektrona i talasnom dužinom elektrona. No, pošto mi ta talasna dužina nije potrebna u dalnjem izlaganju, ne bih time zamarao ni tebe ni sebe. Ako neko voli da se čudi nad veličinom brojeva kojima se mere te subatomske pojave, nije teško da to sam izračuna. Ono što ne znamo, to je broj čestica etera u jedinici zapremine, a naravno da ne znamo ni veličinu pojedinačne čestice. To su interesantna pitanja, ali ja nisam našao neko uporište koje bi pomoglo da se dobije bilo kakva pretstava o tome. No, kada se fizičari vrate na pravi put u proučavanju prirode, možda će neki od njih rešiti i ovaj problem. To što sada izgleda nemoguće, jednog dana može postati moguće. Možda će im konačno sinuti, u traganju za „Božjom česticom", o kojoj se priča ovih dana, da je baš čestica etera ta Božja čestica. Doduše, kao što znaš, u mojoj Teoriji su tri Božje čestice, pravo Sveto trojstvo, Eteron, Eltron, i Baron.
A: Naveo si mnogo zapanjujućih ideja i brojeva. Priznajem da si izneo i dovoljno dokaza da se sve što si ispričao mora uzeti ozbiljno. Ako sam dobro čuo, tvrdiš da imaš dokaz da su i ove poslednje čudovišne cifre koje govore o gustini etera realne činjenice. Da li je zaista tako?
E: Tako je, ako je slaganje izmerenih veličina sa teoretskim računom dokaz, onda taj dokaz imam.
A: Ali kako, kakvo slaganje računa, i sa kakvom izmerenom veličinom? Gustinu etera niko nije merio ni izmerio. Štaviše, teoretičari nemaju pojma da takav eter uopšte postoji, pa kako bi mu onda izmerili gustinu?
E: Nema potrebe da trčimo pred rudu. Do sada si se mogao uveriti da ne pričam u vetar. Nije baš redak slučaj da naučnik ni sam nije svestan šta je otkrio i izmerio. Naprimer, Faradej nije imao pojma da je otkrio prirodu svetlosti kad je pronašao zakone elektromagnetske indukcije. To je tek posle utvrdio Maksvel. Njutn je mogao formulisati svoj zakon Gravitacije na osnovu Kerplerovih zakona. A sam Kepler nije shvatio da su njegovi zakoni ustvari posledica zakona Gravitacije. Pa eto tako. Neko je izmerio gustinu etera, ne znajući da je to uradio, nemajući nameru da to uradi, i ne znajući da eter postoji.
A: A to si potom shvatio i utvrdio ti?
E: To sam shvatio i utvrdio ja.
A: Ali, bez uvrede, kako je to moguće? Tolika armija naučnika, među njima mnogi zvanično priznati geniji, koji svakodnevno bulje u razne skupe aparate kojima ni ime ne znamo, rešavaju jednačine od kojih se grozimo, troše na sve to ogroman novac, stiču slavu i svakojaka priznanja, pa su, po tvojim rečima, zalutali na sasvim pogrešan put. A ti tvrdiš da si našao jednostavne odgovore na sva pitanja koja oni uzalud pokušavaju da reše. Ti, običan, prosečan srpski penzioner. Pa to je skoro komično!
E: Nisam baš sasvim prosečan, nemoj me potcenjivati. Ako te ne mogu uveriti da je Teorija tačna, lako mogu dokazati da imam natprosečnu penziju. Ali, iako se opravdano čudiš, pošto sam i sam razmišljao kako se moglo dogoditi to što izgleda nemoguće, mogu ti izneti svoje mišljenje o tome.
A: Da čujem.
E: Profesionalni fizičari su uključeni u određeni sistem, koji im olakšava bavljenje naučnim radom, a pogotovo im olakšava da svoja otkrića iznesu pred sud stručnjaka, zato što su im to kolege i saradnici na istom poslu. Međutim, isti taj sistem ih veoma snažno drži u nekim uskim granicama, koje ne dozvoljavaju pojavu originalnih ideja u njihovim glavama. Istraživački rad unapred je čvrsto usmeren teorijama koje je sistem prihvatio, i uglavnom se svodi na potvrđivanje i, u najboljem slučaju, proširivanje tih terorija. Značajno je i to da je najlakše steći priznanje na način da se što bolje ovlada znanjem svojih učitelja, jer su baš oni ti pretpostavljeni koji ta priznanja dodeljuju. Ako se neko u sistemu drzne da osporava ideje koje sistem smatra ispravnim, skoro uvek sebe stavlja u ulogu disidenta i buntovnika, a zna se kako se sistem obračunava sa takvima. U tom pogledu nema nikakve razlike u reakciji političkih ili naučnih krugova. Osim toga, u toku studija, a potom na svom redovnom poslu, ti profesinalci su tako navikli da razmišljaju na strogo specifičan način, utemeljen na naučenim informacijama i stečenim navikama, da su postali potpuno nesposobni izmeniti, da tako kažem, ugao pod kojim posmastraju realni svet. I kada bi hteli, oni to ne mogu, naučeni obrasci ih neumoljivo drže u svojim šakama. Ja sam se u to uverio prilikom pokušaja da takve ljude uvučem u diskusiju o svojim idejama. Svaki pokušaj je beznadežno propao. Svako zastranjivanje od tih obrazaca oni su automatski, bez trunke i najmanje sumnje, uzimali kao siguran dokaz da govorim koješta, zato što ne znam to što znaju oni. Pokušao sam neku vrstu lukavstava, pa sam prihvatao diskusiju o tim njihovim znanjima, sa namerom da ih uverim kako nisam ni na tom polju neznalica, u nadi da će me, kada se uvere u to, slušati sa više pažnje. Ni to nije pomoglo. Dok sam bio na njihovom terenu, još bi nekako i pristajali na diskusiju, ali je svaki moj pokušaj da se vratimo na problem koji sam ja želeo razmotriti, propadao. Diskusija se uvek završavala na isti način: Više ili manje iznerviran ograničenošću tih ljudi, odustajao sam od razgovora sa mučnim osećanjem nemoći. Oni su, pretpostavljam, napuštali bojno polje sa osećanjem potpune pobede, sa uverenjem da su očitali lekciju uobraženom laiku.
A: U ovu poslednju konstataciju ipak sumnjam. Iako ja sam fiziku ne znam baš mnogo, uveren sam, sudeći po tvom izlaganju, da te niko ne bi mogao smatrati laikom i neznalicom. A da je većina ljudi nesposobna da razmišlja izvan naučenih okvira, to je činjenica. Samo mali broj buntovnika ima dovoljno hrabrosti i mašte da probija te okvire. Ja mislim da sistem, kako si ti to nazvao, vremenom onesposobi, zaglupi i kastrira i one umove koji su, možda, na početku života još bili sposobni i da napišu pesmu i da otkriju nešto novo.
E: Eto, ja sebi laskam da sam se tome odupro. Baš zato što sam život proveo izvan sistema, bilo političkog, bilo naučnog, sistem me nije mogao ni sputati. Nisam morao bubanjem utvrđene ideologije i podilaženjem autoritetima krčiti put svojoj ambiciji i napredovanju u struci. Nisu mi pažnju od probnlema koji su me intresovali odvlačili ni razni stručni sastanci i simpozijumi, ni društvene obaveze, ni rukovođenje raznim ustanovama, ni trka za uspehom i karijerom. Sam i slobodan od svega toga mogao sam se usredsrediti na ono što me je interesovalo. Nisu me obavezivali ni ljudi ni teorije. Sledio sam svoje ideje i svoja uverenja, kopao po raznim knjigama tražeći podatke koji su mi trebali, i stopu po stopu, korak pon korak, uporno i tvrdoglavo sam išao ka cilju u koji sam verovao. Sada sa potpunom sigurnošću tvrdim da ću istinitost svoje Teorije dokazati svakome ko me bude hteo saslušati. Ti me slušaš, i hvala ti. Nisi kompetentan sudija, ali računam da zdrav razum imaš, i da možeš proceniti šta je slučajna koincidencija, šta kamuflirano blefiranje, a šta je dokaz koji se ne može osporavati. Imam i slabačku nadu da će se, pre ili kasnije, naći i drugi čitaoci koji će moći zauzeti stav o idejama koje sam izložio.
A: Ne mogu poricati da si naveo priličan broj podataka kojima je teško, ili nemoguće, odreći vrednost dokaza. Ali opet moram reći da su ti podaci u tolikoj meri u suprotnosti sa svakim iskustvom, svakim uobičajenim zdravim razumom, da ja jednostavno ne znam šta da mislim. Da samo opet bacimo pogled na ove brojeve kojima si opisao gustinu i energiju etera. Bez obzira na doslednost kojom si do njih došao, to mi i dalje jednostavno ne ide u glavu.
E: Moraće to ući u glavu, i tebi i budućim generacijama čovečanstva, ukoliko ova današnja nauka ne dovede do njegovog brzog uništenja. Veoma brzo bićeš suočen sa potpunom izvesnošću da su ti brojevi tačni. Da nemam pouzudan dokaz, ja bi ih možda i naveo, ali u formi nekih spekulacija. Ne, ja ih navodim kao fakte koje ću dokazati izvan svake razumne sumnje.
A: Znači, ovaj spektakularni juriš da se otkrije bozon boga-Higsa, je promašena pretstava?
E: Promašena, nepotrebna, uzaludna, kako god hoćeš. Sve to što misle da bi im objasnilo otkriće nepostojeće čestice, ja sam objasnio i nepobitno dokazao.
A: Ipak, i dalje mislim da bi se trebalo više potruditi da sa svojim spisima potražiš kompetentne ljude koji bi te saslušali.
E: I dalje si naivan. Zar nisi video sa koliko samozadovoljstva naši stručnjaci pričaju o tom eksperimentu, koliko su gordi što su i oni pozvani da tamo obavljaju nekakve posliće. Misliš da bi lako dozvolili da im neko sve to upropasti. I svi ostali, koji na bazi tog i takvih eksperimenata i priča stiču i novac i slavu, misliš da bi dopustili da neko pokvari nešto u šta je investirano toliko i novca i intelektualne energije. Pa to bi bila neopisiva blamaža, da, kao što rekoh, običan srpski penzioner skoro ismeje svu tu halabuku. Zar ne vidiš da se za daleko manje stvari protivnici fizički likvidiraju. Ovo je vreme u predvečerju opšte propasti postojeće civilizacije, u kome niko ne vodi računa o istini i pravdi, parola „posle mene potop" postala je opšte pravilo po kome svi žive.
A: Što se tiče te životne parole, u tome se potpuno slažem sa tobom. Izgleda da je besomučna trka za profitom, za zabavom, za raznim vidovima uglavnom primitivnih zadovoljstava potpuno oduzela ljudima sposobnost da racionano razmišljaju. Pa i kad racionalno razmišljaju, ne ponašaju se tako. Kako drukčije tumačiti to da se u vreme kada je svetsko tržište zagušeno hiperprodukcjom svega i svačega, potrebnog i nepotrebnog, i dalje se razmišlja kako povećati proizvodnju, kako je učiniti jeftinijom i efikiasnijom? U vreme kada je proizvodnja već toliko jeftina i efikasna da je nemoguće kupiti i potrošiti sve što se proizvodi. Osim toga, dosledno se nastoji tu hiperproizvodnju organizovati sa što manje ljudske radne snage, a u vreme kada broj nezasposlenih nezadrživo raste. Sa jedne strane, nezajažljiva pohlepa za profitom goni kapitaliste da plate što manje i što manji broj radnika, a sa druge nužda da se ogromna količina proizvedene robe proda što većem broju potrošača. Dve potrebe u potpunosti suprotstavljene jedna drugoj. Zar to nije krajnje iracionalno? Može li se takvo stanje održavati trajno? Po meni, to se mora završiti totalnim krahom, pitanje je samo kada i na koji način. Štaviše, lično mislim da je krah već počeo. To što se naziva krizom, depresijom i slično, ja bih pre rekao da su znaci neizbežnog kraja ove civilizacije, čiji je takozvani „procvat" bio zasnovan na nekontrolisanom i nerazumnom trošenju prirodnih bogatstava. Takozvani „napredak" omogućio je uništenje rudnih bogaststava, šuma, plodnog zemljišta, a sada već i vode i vazduha. Uza sve to, koja se „naučna otkrića" i dalje jedino potstiču, cene i plaćaju? Opet ona koja omogućavaju bržu i efikasniju proizvodnju, bolju organizaciju, bržu poslovnu komunikaciju. Iako je svakome jasno da se rezerve mineralnih goriva opasno približavaju kraju, i dalje na sve strane niču fabrike automobila, iako ni za ove proizvedene nema ni kupaca, ni garaža, ni parkirališta, a u njima se na zakrčenim ulicama i putevima ide sve sporije. A uprkos tome, prave se tako da mogu ići sve brže. Gde je tu razum? A onda, kako će reagovati ta opasna pohlepa kada energija koja sve to pokreće počne da presušuje? Hoće li nastati opšta tuča i otimačina oko tih ostataka? Hoće li to biti kraj čovekove vrste? Hoće li uništiti sama sebe na isti način kao što nekontrolisano razmnožavanje skakavaca uništi njih same?
E: Pošto vidim da o tome razmišljaš, interesuje me kakav kraj predviđaš.
A: Pa, mudro je uvek predvideti više mogućnosti. Ja sam predvideo dve. Prva je da će čovečanstvo zaista uništiti samo sebe, ako, gonjeno tom opakom pohlepom, posegne za krajnjim sredstvima da se dočepa ostataka nafte, plina, zemlje i vode. To konkretno znači ako upotrebi nuklearno oružje. Na osnovu razuma, to ne bi trebalo da se dogodi. Ali, upravo sam izneo dokaze da čovek ne radi na osnovu razuma, ni kao pojedinac, ni kao grupa. Za pojedinca to nije teško dokazati. Zar svaki, pa i najgluplji i najneobrazovaniji ne zna, naprimer, da je štetno pušiti, piti alkohol, prežderavati se, sedeti satima pred kompjuterom, i slično, pa opet to radi. Takođe, svi znaju da je dobro ići peške, baviti se i drugim fizičkim aktivnostima, pa to ne rade. Znaju da je štetno koristiti razne vrste hemijskih supstanci, pogrešno nazivanih „lekovima", pa ih opet koriste. Mogu se do sutra nabrajati primeri koji dokazuju da se čovek ne ponaša na osnovu razuma. Prema tome, nipošto nije sigurno da će ljude razum sprečiti da u nekom budućem ratu upotrebe nuklearno oružje, bez obzira na posledice. A po svemu sudeći, to bi bio kraj čovekove vrste, koji bi sa razlogom mogla slaviti sva živa bića koja u tom ratu ne bi bila uništena. Bez čoveka, vazduh, voda i zemlja bi se brzo oporavili od njegovog otpada i otrova, potoci i reke bi tekli čisti i veseli, ribe i ostale životinje se ne bi gušile u smradu, okeani bi opet procvetali životnom radošću, svaki izvor vode bio bi istinski izvor života, a ne izvor otpadnih ulja i deterdženata.
E: Je li to dobar ili loš scenario.
A: Kao i sve o čemu sudi čovek, i ocena ovog scenaria zavisi na osnovu kakivih premisa se ocenjuje.
E: A koji je drugi mogući ishod?
A: Drugi uključuje i čoveka, ali drukčijeg od ovog nezajažljivog sebičnjaka. Nafte i plina će nestati, uglja će nestati. Silom okolnosti preživeli ljudi će se vratiti zdravom i prirodnom životu, u zdravoj prirodi, uz pomoć koje će proizvoditi, u znoju lica svoga, minimum hrane da preživi od jedne do druge žetve. O profitu, proširivanju biznisa i gomilanju nepotrebnih bogatstava neće razmišljati. Uživaće u lepom vremenu, u slušanju vetra, u posmatranju oblaka, leta ptice i zvezdanog neba, a ne u patološkom i perverznom osećanju moći.
E: Priznajem da bih se i ja voleo naći među njima, pa da opet zaplivam u čistom Dunavu, kakav pamtim iz prve mladosti. Rado bih za to žrtvovao sav ovaj konfor koji mi pružaju dostignuća nauke i tehnike. Sve ove gomile jeftinog i zatrovanog voća rado bih zamenio za jednu ukradenu dinju iz tog vremena. Ali, imaj na umu da smo se već naslušali i takvih priča. Bilo je već takvih utopista koji su propovedali povratak prirodi, a ima ih dosta i danas, pa ništa od toga, kola i dalje nezadrživo srljaju u ponor.
A: Ja mislim da se moja filozofija od tih utopističkih ipak razlikuje, i to u jednom bitnom detalju. Koliko znam, svi oni misle i očekuju da će razum, da će pametni ljudi organizovati neki zdraviji i humaniji sistem. Ja sam uveren da je baš to nemoguće. Sve dok budu imali mogćnost da grabe i iskorištavaju, ljudi će to činiti. Tek kada to postane nemoguće, kada ih okolnosti prinude da žive drukčije, ljudi će živeti drukčije. A to konkretno znači kada nestane energije za mašine koje je konstruisala nauka. Čovek ne može radom svojih ruku, niti radom nogu konja ili vola, uništavati uslove za život. To mogu samo mašine, a mašine će postati nekorisne kada nestane energije za njih. Tek onda će se ljudi vratiti krampu i motici, konju, magaretu i volu.
E: Izgleda mi da nešto previđaš. Nauka je svesna da se rezerve nafte, uglja i gasa bliže kraju, pa već uveliko razmišlja kako spasti civilizaciju od kraha. Dakle, čuo si da se već uveliko govori o obnovljivim izvorima energije, Suncu, vetru, biomasi, morskim talasima. Sve su to mogućmosti da se, uz odgovarajuća tehnička rešenja, problem nedostastka energije reši.
A: Nisam to prevideo, i nisam stručnjak za ta pitanja, ali sam uveren da to ne može, čak i uz krajnje granice iskorištenja, nadoknaditi naftu i gas. Osim toga, razmišljam i ovako: Ako energija vetra bude u velikoj meri iskorištena preko krila vetrenjača, ko će donosti kišne oblake sa okeana u unutrašnjost kontinenta? Da li postoji mogućnost da se u opasnoj meri poremeti klima, koja se, uostalom, izgleda već remeti. Ako se cela Sahara prekrije fotoćelijama, onda se neće zagrevati pesak Sahare, pa neće biti ni toplih vertrova sa juga. Ne, uveren sam da je civilizacija sa ovolikim utroškom energije osuđena na propast, uništiće sama sebe pre ili kasnije.
E: O pitanjima te vrste se može polemisati u nedogled. Sa mnogo toga se i ja slažem, ali bih imao i primedbi i sumnji. Pošto ni ti ne možeš dokazati te svoje stavove, ni ja svoje primedbe, predlažem da se vratimo na moj teren.
A: Slažem se. Stali smo kod onih čudovišnih brojeva kojima opisuješ gustinu etera. Korak po korak do njih je dovela tvoja Teorija. Obećao si i poslednji, najvažniji korak, kojim će se dokazati tačnost tih brojeva.
E: Idemo ka tome. Pred nama je zadatak da se objasni pojava koja je najviše od svih prisutna u životu svakog živog bića, a pogotovo bića koje poseduje razum, dakle sposobnost i potrebu da razume svet u kome živi. Pred nama je zadatak da se objasni gravitacija, a to je ambicija svih naučnika od postanka sveta, uključujući i Ajnštajna, koji je tom problemu posvetio svoju Opštu teoriju relativnosti, u kojoj je, kao i u Specijalnoj teoriji relativnosti, napričao dosta besmislica.