Gravitacija

E: Sećaš se mojih deduktivnih zaključaka, koji su me doveli do čvrstog uverenja da je već definicija Gravitacije kao privlačne sile pogrešna, da je privlačna sila fizički nemoguća i da ne postoji. Privlačna sila Zemlje, kao i svaka druga privlačna sila, je privid, obmana od strane naših čula. Opisao sam kako su sve sile, koje možemo neposredno razumeti, ustvari sile guranja, koje se javljaju u direktnom kontaktu između tela. Samo one sile čija je suština nerazumljiva, kod kojih se ne može utvrditi direktan kontakt, izgledaju kao sile privlačenja. Uverenje da i kod takvih sila mora postojati direktan kontakt, između ostalog, navelo me je na pretpostavku da je prostor ispunjen fluidom, i da su sve sile, pa i ove koje izgledaju kao sile privlačenja kroz prazan prostor, u suštini posledica bombardovanja tela česticama tog fluida. Taj princip mora važiti i za silu gravitacije. Iz nekih razloga, koje treba objasniti, bombardovanje česticama etera na neko telo koje se nalazi na konačnom rastojanju od drugog tela manje je u prostoru između tih tela nego sa spoljašnje strane. To je zaključak koji se nameće sam od sebe. Ali, zašto je tako?

A: Mene pitaš?

E: Pitam i tebe i sve ostale ljude. A sebe sam to pitao od malih nogu, gledajući ptice kako izvode akrobacije na nebu, i zamišljajući kako bi bilo lepo da me za Zemlju ne prikiva ta privlačna sila. Verovatno je takva želja, da se leti, i navela ljude da konstruišu avion, i da tako pokidaju okove koji ih vežu za Zemlju, što je verovatno najveće dostignuće tehnike.

A: Ne misliš valjda to ozbiljno? Zar je ta gomila metala, koja sagoreva toliku energiju i zasipa otrovima vazduh, vodu i zemlju, neko dostignuće? Pa to je opet samo sredstvo da se brže unište uslovi za život, jedno od sredstava kojim se odvija ova opasna životna orgija koju zovemo moderna civilizacija. Zar ne vidiš da je i najmoderniji avion krajnje primitivna, nezgrapna i opasna naprava u poređenju sa bilo kojim živim bićem koje leti a koje je konstruisao Bog. Pogledaj let komarca, leptira, ptice, slepog miša. Koliko je tu neopisive elegancije, lepote i harmonije! A kako je mali utrošak energije, za razliku od gomile gvožđurije koja grmi i buči po nebu. A tek havarijsko rušenje! I ako umre u letu, božji stvor će se polako i tiho, ne ugrožavajući nikog, spustiti na zemlju. A koliko užasne buke, užasne nesreće prati rušenje aviona! Gomile unakaženih leševa, vatre i otrovnog dima! Ne, prijatelju, ništa ti ja ne dajem za to najimpresivnije dostignuće tehnike. Ono samo uveliko doprinosi bržem samouništenju ove civilizacije.

E: Pa, ima dosta istine u tome što si rekao. I ja sam imao želju da letim kao galeb, mnogo bih uživao u takvom letu. A što se tiče letenja avionom, to činim samo kad moram, bez ikakvog uživanja i sa podnošljivom dozom straha. Osećaj da sam prepušten toj, kako kažeš, gomili gvožđurije, čiji svaki kvar znači neminovnu katastrofu, bez ikakve mogućnosti da se nešto učini za svoj spas, uvek je neprijatan.

A: A kakva je svrha, kakav cilj tog brzog putovanja? Uglavnom, brža komunikacija, brže uspostavljanje raznih poslovnih veza, što znači opet bržu i efikasniju proizvodnju i potrošnju, uglavnom robe koje već ima previše, koja je nepotrebna i koju nema ko da kupi. A samo putovanje, šta ono, osim brzine i opasnosti, pruža putniku? Baš ništa. Zamisli koliko je čovek nekada, putujući peške ili na konju, video, doživeo i naučio, na putu od Beograda do Beča, Budimpešte ili Carigrada? Kakva je avantura bio put Marka Pola do Kine? A taj isti put avionom? To je propalo vreme, na kome se ne vidi i ne doživi ništa vredno pamćenja, osim sreće da je čovek sleteo na zemlju živ i zdrav. A još kada se prisetimo kakvu ulogu ima avion u razaranju i masovnom ubijanju! Anonimni heroj gore negde u visinama pritisne dugme i sruči nam na glave i kasetne bombe, i bombe sa osiromašenim uranijumom, pa bogme i atomske bombe. To se zove velikim dostignućem nauke i civilizacije. Koješta!

E: Ima u takvim razmišljanjima dosta istine, ali ja bih da se vratim Gravitaciji kao fizičkom fenomenu, da ga objasnimo. Rekoh, u osnovi objašnjenja opet, logično, mora biti eter, pritisak koje izaziva bombardovanje tela njegovim česticama. Misao je prirodna, nameće se kao jedino logična, a konkretno objašnjenje se mora tražiti i naći. Kao i uvek, u razmišljanju sam pribegao nekim analogijama sa vazduhom, koje se zapažaju u svakodnevnom životu i kao takve se mogu neposredno razumeti. Razmišljao sam, ako dva tela miruju u odnosu na okolni vazduh, nikakvo međudejstvo se ne zapaža. Međutim, ako se u odnosu na vazduh kreću, moguće su različite pojave, zavisno od konkretnih uslova. Naprimer, ako vozimo bicikl pored ili iza autobusa, osetićemo da nas autobus „privlači". Ako stojimo u mestu, autobus koji projuri će nas odgurnuti. U svakom slučaju, za neko međudejstvo među telima nužan uslov je da se tela, jedno ili oba, kreću u odnosu na vazduh. Naravno, zaključio sam da isto to mora važiti i u eteru. Nekakvo kretanje tela u odnosu na eter mora biti uzrok pojave sile koja ih gura jedno ka drugom. Ako se dosledno držim svoje sopstvene Teorije, nikakav drugi razlog se ne može zamisliti.

A: Samo, teško je zamisliti i to da se sva tela kreću u odnosu na eter. Pa čak i ako se tako nešto pretpostavi, nemoguće je da se sva kreću istom brzinom, a pogotovo u istom smeru.

E: To je jasno i meni. A da ne misliš kako sam olako odbacivao ideje drugih teoretičara, znaj da sam razmišljao i o ideji Velikog praska. Ako ne znaš, po toj pretpostavci, Vasiona je nastala u džinovskoj eksploziji, u kojoj su se materijalna tela koja izgrađuju Svemir, a to znači sve galaksije, sve zvezde i planete, svi meteori, i uopšte, sve materijalne čestice razletele na sve strane, pa se i do dana današnjeg kreću u svim smerovima, udaljavajući se od centra eksplozije. Naravno, posle kritičkog razmišljanja zaključio sam da je ta pretpostavka potpuno besmislena, i da ni u kom slučaju ne zaslužuje da se smatra ozbiljnom naučnom hipotezom.

A: Međutim, moraš priznati da se posredstvom javnih medija taj „Big-beng" nameće ne kao hipoteza, već kao stvarni način na koji je nastao svemir. Ako je ideja sama po sebi besmislena, kako je onda moguće da se narod tako dezinformiše i zaglupljuje?

E: Što se toga tiče, i sam dobro znaš dovoljno primera dezinformisanja i zaglupljivanja naroda, u svim mogućim oblastima, i u pitanjima nauke, i politike, i umetnosti, i svakodnevnog praktičnog života. Teoretičari zavere veruju i tvrde da se sve to radi planski, jer je lakše manipulisati i vladati sa smušenom i zaglupljenom ruljom, nego sa ljudima sposobnim da kritički razmišljaju.

A: To znam bar isto toliko dobro koliko i ti, kada je u pitanju svakodnevni život, a pogotovo politika. Štaviše, iako ne spadam u teoretičare zavere, slažem se da u tome postoji cilj da se lakše manipuliše sa gomilom ispranih mozgova, nego sa ljudima sposobnim da imaju sopstveni stav. Samo sam mislio da se to ne mora odnositi na nauku. Vlastodršcima je, čini mi se, svejedno da li narod veruje u Veliki prasak, u Teoriju relativiteta ili u astrologiju.

E: Tako može izgledatio samo na prvi pogled. Ljudski mozak, bolje reći ljudski duh se ne može deliti na nekakve resore, zadužene za nauku, politiku, umetnost, moral, i tako dalje. On je jedinstven, i kao takav je kao celina ili sterilisan i onesposobljen, ili se kao celina tome odupro. Zaglupljivanje u oblasti nauke, ako se problem tako posmatra, jednako je delotvorno kao i zaglupljivanje u izbornim kampanjama.

A: To zvuči kao da i ti spadaš u teoretičare zavere.

E: Pa, ne mislim baš da je to neka zavera, planirana na globalnom nivou. Ali da vlastodršci od pamtiveka svi imaju isti cilj, a to je da po svaku cenu ostanu večito na vlasti, u to smo se vljda svi uverili. A takav cilj kao sredstvo svakako uključuje i zaglupljivanje naroda, u što smo se takođe svi mnogo puta uverili. Ohrabruje samo i to što ni jednom režimu nikada to nije pošlo za rukom do kraja. Neka iskra u ljudskom duhu koja se ne da ugasiti, ipak tinja. Ali, stalno skrećemo sa osnovne teme. Priznajem da to osvežava naš razgovor, ali usporava i razvlači moje izlaganje.

A: Nema razloga da se žuri. Mene ta osnovna tema ionako prilično zamara, i jedva uspevam da je pratim.

E: Ipak, vraćam se na nju. Rekoh, po svemu što sam mogao zaključiti na osnovu svoje Teorije etera, jedino bi nekakvo kretanje materijalnih tela u odnosu na eter moglo objasniti Gravitaciju. Obrati pažnju: Već i sama masa se pojavljuje kao posledica oscilovanja stojećih talasa u odnosu na baron. Elektrostatička masa, kao i polje i sila, takođe su posledica oscilovanja talasa etera. Magnetno polje i sila takođe su posledica kretanja naelektrisanih masa u odnosu na eter. Na koje od tih kretanja treba obratiti pažnju? Ili možda na neko posebno, koje do sada Teorija nije uzela u obzir? Rekao sam ti, pomislio sam da bi možda kretanje tela koje predviđa „Big-beng" moglo objasniti Gravitaciju. Iz mnogo razloga, kojima te neću gnjaviti, odustao sam od te ideje, pokazala se promašena, uostalom kao i sama ideja Velikog praska. Da te ne gnjavim previše, posle dosta muka zaključio sam da nikakvo kretanje masa u odnosu na eter koje bi objasnilo Gravitacju ne može da se zamisli. Da bi Gravitacija bila zakon koji važi za celu Vasionu, u njoj celoj tela bi morala da se kreću na isti način, a to znači u istom smeru i istom brzinom, što je apsolutno nemoguće. Ako uzmem u obzir nekakvo oscilovanje masa, i to je nemoguće, jer bi opet sve mase morale oscilovati paralelno istom brzinom i u istom smeru, i još i sa istom frekvencom.

A: Sačekaj malo. Zašto bi oscilovanje moralo tako izgledati?

E: Evo zašto: Ti znaš da se dva protona, koja miruju u odnosu na eter, međusobno odguruju putem elektrostatičke sile?

A: To znam.

E: Sad pretpostavi da ta dva protona počnu na neki način oscilovati. Da li znaš kakva će se sila pojaviti među njima usled tog oscilovanja?

A: Bogme, nisam siguran.

E: To znači da ne znaš dobro ni klasičnu elektrodinamiku, ni moju Teoriju. Među njima će se pojaviti magnetna sila, jer kretanje naelektrisane mase stvara magnetno polje u prostoru oko nje. To zna i klasična elektrodinamika, budući da je to empirijska i eksperimentalna činjenica, iako ne zna ni šta je naelektrisanje, ni šta je električno polje, ni šta je magnetno polje, ni u odnosu na šta se naelektrisano telo kreće. Međutim, zna se, opet kao empirijska i eksperimentalna činjenica, da karakter magnetne sile koja deluje između dva naelektrisana tela koja se kreću zavisi od načina njihovog kretanja. Ako se kreću u istom smeru, sila ih gura jedno ka drugom. Ako se kreću nasuprot, sila ih odguruje. A ako im je pravac kretanja perpendikularan jedan drugom, magnetne sile uopšte nema.

A: To je interesantno.

E: Dabome. Na tom principu počiva takoreći sva elektrotehnika. Dakle, uzimajući u obzir te činjenice, morao sam zaključiti da bi se sila koja gura tela jedna ka drugima mogla eventualno pojaviti samo u situaciji kada se tela kreću paralelno sva u istom smeru i istom brzinom, što je očigledno nemoguće. Možda bi samo Ajnštajnov genije mogao tako iskriviti i prostor i vreme i zdravi razum, pa napisati jednačinu koja bi dokazala da je to moguće. Ja se služim običnom logikom, a po njoj je tako nešto nemoguće.

A: Pa šta je smislio tvoj, neću reći genije, da ne pomisliš da se rugam, nego mozak, ako to bolje zvuči?

E: Znaš ono, ako neće breg Muhamedu, onda će Muhamed bregu. Ako se ne mogu sva tela u odnosu na eter kretati istom brzinom u istom smeru, možda to može eter u odnosu na njih.

A: Meni iz istih razloga i to izgleda nemoguće.

E: Zato što zaključuješ na brzinu. Teorija je već utvrdila da takvo kretanje postoji, a čak mu je izračunala i energiju koja se sadrži u zapremini protona. A to su, prijatelju moj, stojeći talasi etera. Po Teoriji, oni osciluju u celoj Vasioni, istom frekvencom i istom energijom. To automatski znači da eter u odnosu na sve mase osciluje istom frekvencom i istom energijom.

A: Ali, ako dobro zamišljam, ne mogu talasi nikako oscilovati u istom smeru u odnosu na sva tela.

E: Razume se, sama priroda svakog oscilovanja je da se smer kretanja periodično menja, pa to važi i za talasno oscilovanje.

A: Pa kako si to rešio?

E: Est modus in rebus, to jest, postoji način. Tvorac za sve ima rešenja, kakva može imati samo savršeni um. Gravitacija je najlepša demonstracija tog savršenog uma, koji je sve detalje, sve elemente Kosmičkog mehanizma postavio u besprekorni, savršeni sklad. Trebalo je dosta truda i muke, dosta neprospavanih noći da se to shvati, ali, eto, uspeo sam. Pripremi se da čuješ najveličanstveniju simfoniju koju može komponovati egzaktna nauka.

A: Krupne su to reči, nadam se da su opravdane.

E: Neopravdanih reči i obećanja, o „Božjoj čestici", o „Higsovom bozonu", o stvaranju novog univerzuma, pa i o stvaranju „Crne rupe", koja bi mogla progutati Vasionu, mogao si ovih meseci čuti dosta. A sve te gluposti slušali smo od, navodno, najvećih autoriteta, stranih i naših. Sve to trebalo je da potvrdi eksperiment veka u Ženevi. Ja sam te, smatram, već uverio da ne pričam bajke.

A: Pa, recimo da si me uverio donekle.

E: A sada ću te uveriti do samog kraja. Zato me pusti da govorim. Dakle, u celoj Vasioni osciluju stojeći talasi, čiju sam energiju napisao u jednačini (216):

Wts=1028354,88 MeV (216)

E: Treba imati na umu da se tolika energija stojećeg talasa sadrži u sferi sa radiusom protona, i to u svakoj takvoj zapremini u celoj Vasioni. A sada dobro obrati pažnju na dalnje izlaganje. Potrudi se da ga pratiš i razumeš, jer ćeš čuti i uvideti činjenice koje celu savremenu teoretsku fiziku odlažu na istorijsku deponiju. Dakle, ja ću Gravitaciju, njenu prirodu, njenu energiju i silu, objašnjavati preko mase protona, kao elementarne mase od koje su izgrađena sva makroskopska tela. Ako Gravitaciju objasnim na masi protona, objasnio sam je i uopšte, za sva tela i za sve mase. To nedvosmisleno proizilazi iz takozvanog principa aditivnosti, po kome je gravitaciono polje, sila i energija bilo koje mase jednaka zbiru polja, sila i energija njenih sastavnih delova. Ako izračunam gravitacionu energiju protona, time sam izračunao gravitacionu energiju svake poznate mase. Da li ti je to poznato i slažeš li se sa tim?

A: Slažem se, samo ne razumem potpuno. Zar gravitacionu energiju protona ne može izračunati i ova današnja teorija?

E: Dobro je što si postavio to pitanje, da ga odmah rasčistimo. Po današnjoj teoriji gravitaciona energija protona bi trebala biti ovakva:

Wgp=G Mp2Rp

E: Ja sam se ranije potrudio da navedem dokaze, govoreći o sopstvenoj elektrostatičkoj energiji elektrona, da ta formula nije sasvim tačna, već da mora izgledati ovako:

Wgp=G Mp22Rp (230)

E: Koja je tačna, i to ćemo utvrditi u nastavku priče. Dakle, ti smatraš da savremena teorija može izračunati gravitacionu energiju protona, pretpostavljam na osnovu neke od ove dve formule?

A: Nemoj neznalicu kao što sam ja hvatati za reč i uvaljivati u grešku. Eto, ako u tu formulu upišemo vrednost gravitacione konstante, masu protona i radius protona, zar nećemo dobiti gravitacionu energiju protona?

E: Dobićemo je, samo, da li je ona izračunata na osnovu teorije?

A: Nego kako?

E: Naivno pitanje. Idemo redom: Da li je G u formuli (230) izračunato teoretski, ili je gravitaciona konstanta izmerena eksperimentalno?

A; Izmerena je.

E: A masa protona?

A: Takođe je izmerena.

E: A radius protona?

A: I on je valjda izmeren.

E: Dakle, sve veličine u jednačini (230) su eksperimentalno izmerene. Po kom osnovu onda tvrdiš da je gravitaciona energija protona po toj formuli izračunata teoretski, ako ni jedna veličina u formuli nije izračunata teoretski? Čak, ni sama ta formula nije rezultat teorije, i ona je izvedena iz Kulonovog zakona, koji je takođe utvrđen eksperimentalno.

A: Sad vidim kuda sam se zaleteo. Znači li to da ti sve veličine u toj formuli računaš na osnovu svoje teorije?

E: Naravno, u tome i jeste stvar. Masu protona mogu teoretski izračunati pomoću formula (8), (222), (223) i (239). Radius protona sam izračunao u formuli (198). Što se tiče same formule (230), i nju sam teoretski obnjasnio, obrazložio i izveo u formulama (41), (42) i (43). Neću se sada ponovo vraćati na sve to, i pokazivati kako je dosta od toga već do sada u velikoj meri potvrđeno kao tačno, zato što ćemo sve to sada dokazati na jednom mestu i u jednoj formuli.

A: Stani malo. A gravitaciona konstanta G, nju ne pominješ, i ona stoji u formuli (230)?

E: Sve polako, pomenućemo i nju. A sada zamisli jedan proton unutar eterske sredine. Ta eterska sredina osciluje u odnosu na njega, i to tako da je kinetička energija tog oscilovanja jednaka 1028354,88 MeV, ako se računa sadržaj energije u zapremini jednakoj zapremini protona. Oscilovanje se odvija u pravcu sve tri koordinatne ose, što znači da je energija oscilovanja u pravcu jedne koordinatne ose jednaka trećini ukupne energije, odnosno, 342784,96 MeV. Iz razloga koji će ubrzo postati jasni, mi ćemo zamisliti da ne osciluje eter, već da on miruje, a da u odnosu na njega osciluje proton. U tom zamišljenom slučaju proton jednu trećinu vremena osciluje u pravcu X-ose, drugu trećinu vremena u pravcu Y-ose, a treću trećinu vremena u pravcu Z-ose. Sva tri oscilovanja odvijaju se istom brzinom, tako da jednostavno možemo smatrati da proton, u toj zamišljenoj situaciji celo vreme osciluje konstantnom brzinom i konstantnom frekvencom, samo što mu se pravac oscilovanja menja. Možeš li zamisliti tu sliku?

A: Mislim da shvatam. Realno, osciluje eter u odnosu na proton. A mi smo se nekako vezali za eter, zamišljamo da on stoji, a da u odnosu na njega osciluje proton, na isti način na koji realno osciluje eter. Samo, ne razumem zašto je potrebno takvo izvrtanje stvarne situacije?

E: Rekao sam da ću to brzo objasniti. Dakle, ako zamišljamo da proton stalno osciluje istom brzinom u odnosu na eter, možemo smatrati da on u odnosu na eter ima konstantnu kinetičku energiju oscilovanja. Da li je to tačno?

A: U toj zamišljenoj situaciji je tačno.

E: Sada ćemo mi izračunati kolika je ta zamišljena kinetička energija protona. Sve što nam je za to potrebno, to je zamišljena brzina kojom osciluje proton, a bez mnogo dokazivanja i sa malo mašte shvata se da je apsolutna veličina te brzine jednaka onoj brzini kojom talas osciluje u smeru jedne od tri koordinatne ose. Da li se slažeš sa takvim zaključkom?

A: Svakako. Radi se o relativnoj brzini između etera i protona, a ona je uvek ista, bilo da smatramo da miruje proton a kreće se eter, ili da miruje eter a kreće se proton.

E: Odlično si to rezimirao. Pošto smo se usaglasili oko te kvalitativne analize, pređimo na matematičku stranu problema. U tu svrhu napisaćemo izraz za jednu trećinu energije stojećeg talasa, a to je energija oscilovanja etera u smeru jedne od tri koordinatne ose:

342784,96 MeV= 4PIRp33 ρv22 (231)

E: Zbog jednostavnijeg pisanja zapreminu protona sa desne strane ove jednačine ubuduće ćemo označavati sa Vp. Mislim da ti nije teško razumeti da je brzina oscilovanja sa desne strane ove jednačine po apsolutnoj veličini ustvari jednaka brzini kojom zamišljamo da osciluje prton?

A: To mi je jasno.

E: Prema tome, zamišljenu kinetičku energiju protona dobijamo ako njegovu masu pomnožimo sa polovinom kvadrata brzine koja stoji u jednačini (231)?

A: Razume se.

E: Na taj način dobijamo da je zamišljena kinetička enertgija protona, koju on ima zbog oscilovanja u odnosu na eter, jednaka:

Wpgr=342784,96 MeV MpρVp (232)

E: Tu kinetičku energiju protona označio sam indeksom „pgr", sa ciljem da uspostavim njenu vezu sa gravitacijom, a taj indeks znači „protonova gravitaciona energija". Sada ćemo masu protona u jednačini (332) zameniti mojom teoretskom formulom za masu (8):

Wpgr=342784,96 MeV 1ρVp ∆ρp2ρ Vp=342784,96 MeV ∆ρp2ρ2 (233)

E: Primećuješ li kako se približavamo cilju? Vidiš li kakvu smo interesantnu, a pre svega jednostavnu formulu dobili za tu zamišljenu energiju kojom proton osciluje u odnosu na eter? Sada samo treba slediti Teoriju i logiku, a tu i tamo ispomoći se maštom. Ako bi proton u stvarnosti oscilovao u odnosu na eter, on bi u odnosu na eter imao višak kinetičke energije. Zbog tog viška kinetičke energije on bi morao stalno emitovati putujuće talase, što je, gledano kao proces koji traje večito, nemoguće. Taj neprekidni odliv energije iz sistema sprečava se, kao što je Teorija ranije objasnila na primeru elektrona, poljem stojećih talasa u prostoru oko izvora zračenja. U slučaju elektrona, koji je imao višak energije, stojeći talasi su formirali gradijentno polje razređenog etera, koje je igralo ulogu brane od koje su se talasi koje zrači elerktron vraćali nazad ka njemu. A šta imamo ovde, u situaciji u kojoj se nalazi proton? U realnosti, ne osciluje proton. Proton miruje, a osciluje eter. Dakle, u stvarnosti formula (233) ne označava višak energije koju ima proton u odnosu na eter, već višak energije koju ima eter u odnosu na proton. Da li ti je takav zaključak jasan, i da li se sa njim slažeš?

A: Ako je pitanje da li se slažem da eter koji osciluje ima višak energije u odnosu na proton koji miruje, sa tim se moram složiti.

E: A sada nas Teorija i logika sigurnom rukom vode dalje. Kada bi formula (233) označavala višak energije, proton bi morao formirati polje stojećih talasa koje bi sprečilo odliv energije. Pošto nije u pitanju višak nego jednak po veličini manjak energije, proton će formirati, usled kočenja etera koji osciluje u prostoru oko njega, jednako po veličini polje, ali suprotnog znaka. To znači da će stojeći talasi u prostoru oko proton biti prikočeni u meri da formiraju odgovarajuće polje. Ako izvor zračenja ima višak energije, polje sprečava odliv energije iz izvora. Ako izvor kočenja ima manjak energije, polje u prostoru oko njega sprečava dalnje kočenje kojim bi eter koji osciluje neprekidno gubio energiju. Pošto je polje u oba slučaja jednako po veličini a suprotno po znaku, onda se mora izražavati istom formulom sa izmenjenim znakom. Da li je sve to što sam rekao dovoljno logično da se može uzeti u obzir kao tačno?

A: Uzeti u obzir se svakako može, a da li je i dovoljno da se utvrdi kao tačno, to je glavno pitanje.

E: A šta bi, po tvom mišljenju, bio dovoljan dokaz za takav zaključak?

A: Pa, pretpostavljam, dokaz koji je valjda uvek glavni i poslednji, a to je slaganje teoretskog rezultata sa realnim činjenicama.

E: Drugim rečima, slaganje teoretskog rezultata sa eksperimentalno izmerenim veličinama, je li tako?

A: Tako je.

E: Baš ka tome cilju trenutno idemo. Zato pogledajmo jednačinu (192), izvedenu teoretski u ranijoj prilici:

Qμ2= 32PIWμ2RμK (192)

E: Iz ove jednačine vidimo da je energija elektrostatičkog polja naelektrisanja jednaka:

Qμ22Rμ= 16PIWμ2K (234)

E: U jednoj svojoj knjizi često pominjani nobnelovac Ričard Feinman opširno, zanimljivo i stručno objašnjava da se slične fizičke pojave opisuju jednakim jednačinama, a da jednake jednačine, bez obzira da li opisuju pojave u oblasti termodinamike, elektrostatike ili difuzije molekula, imaju i matematički jednaka rešenja. Ja ću taj princip primeniti u slučaju koji izlažem. Dakle, bilo da se radi o polju stojećih talasa koje izvor zračenja formira da bi se sprečio odliv energije, bilo da se radi o polju u kome je energija stojećih talasa manja od energije u slobodnom prostranstvu, pošto se radi o jednakom polju sa sa suprotnim znakom, i jednačina za opisivanje takvog polja biće ista, a sa suprotnim znakom. Prema tome, na naše gravitaciono polje, koje se formira u prostoru oko protona, mi sa pravom možemo primeniti formulu (234). Po klasičnoj teoriji empirijska formula za energiju gravitacionog polja protona imamo formulu (230):

Wgp=G Mp22Rp (230)

E: Nadam se kako uviđaš da je desna strana jednačine (230) analogna levoj strani jednačine (234). Kada smo sve to utvrdili, više nemamo nikakvih problema da postavimo kompletnu jednačinu koja opisuje energiju gravitacionog polja protona, prosto tako što ćemo u jednačinu (234) postaviti, umesto veličina koje se odnose na elektrostatičku energiju miona ili elektrona, veličine koje se odnose na gravitacionu energiju protona:

G Mp22Rp= 16PIWpgr2K (235)

E: A sada dobro pogledaj ovu jednačinu (235). U nju je ugrađena celokupna moja Teorija. To konkretno znači da u njoj, direktno ili indirektno, stoji i moje teoretsko opredeljenje mase, i naelektrisanja, i njihove energije. U toj jednačini je i gustina etera, i odnos polja protona sa gustinom etera. U njoj je i energija stojećih talasa etera, i radius protona, i konstanta K. Sve što sam nabrojao izveo sam iz svoje Teorije, na raznim mestima i u različitim situacijama. Sada su se sve one smestile u jednu jedinu jednačinu (235). U toj jednačini imamo samo jednu nepoznatu veličinu, Gravitacionu konstantu G. Rešenje jednačine (235) daje nam teoretsku vrednost za tu konstantu. I sada te pitam, ako nisi potpuno smušen mojim izlaganjem, šta misliš o toj jednačini?

A: Da sam prilično smušen, to priznajem. U prvom redu se svak može zapitati da li je ta jednačina tačna.

E: To svakako. A kako se može proveriti da li je tačna?

A: Pa, valjda kao i svaka jednačina. Treba je rešiti, pa videti da li rešenje odgovara stvarnosti.

E: Budi konkretniji.

A: Konkretno, trerba utvrditi da li se rešenjem ove jednačine dobija Gravitaciona konstanta jednaka izmerenoj Gravitacionojn konstanti.

E: Pa šta misliš, da li je moguće da se dobije takvo rešenje?

A: Zašto da mislim o tome, kad se to može jendostavno proveriti. Trenutno mi je na umu nešto drugo.

E: A šta to?

A: Mislim o neverovatnoj mogućnosti da rezultat bude jednak izmerenoj vrednosti, kakve bi to posledice povuklo za sobom. Ali, neću da trčim pred rudu, prvo ćemo rešiti jednačinu.

E: Pre toga još samo jedno pitanje: Postoji li ikakva mogućnost da se izmerena i izračunata Gravitaciona konstanta slažu slučajno?

A: To je apsolutno isključeno. Uklopiti toliko različitih veličina, dobijenih po toliko različitih formula, u jednu jedinu jednačinu tako da slučajno daju neki rezultat koji se slučajno slaže sa izmerenim, to niko razuman ne može ni pretpostaviti, a kamoli tvrditi.

E: Ipak si me isprovocirao na još jedno pitanje: Ako je tako kao što si rekao, znači li to da su samim tim i sve veličine u jednačini (235) tačne, a time da je i Teorija u celini tačna?

A: Apsolutno. Nikakav drugi zaključak nije moguć.

E: To isto mislim i ja. Uveren sam da je nemoguće smisliti bilo kakav argument koji bi doveo u sumnju te veličine, ako jednačina napisana na osnovu njih da željeno rešenje. A sada ćemo sve te veličine, radi boljeg pregleda, ispisati u jednoj tabeli:

Radius protona Rp= =0,8866 X 10-13 cm (199) Masa protona Mp izmerena=1,6725 X 10-24 gr Energija stojećih talasa Wts=1028354,88 MeV (216) Protonova gravitaciona energija Wpgr= Wts 3 ∆ρp2ρ2=342784,96 MeV ∆ρp2ρ2 (233) K = 157757,7 MeV (181) K0=156993,78 MeV (181 A ) ∆ρpρ= 18,6928 X 1010 (229) MeV = 1,6021892 X 10-6 gr cm2 sec-2

E: Sve te veličine sada ćemo postaviti u jednačinu (235):

G 1,6725 X 10-24 gr22 X 0,8866 X 10-13 cm= 16 X 3,141 X 342784,96 X 1,6021892 X 10-6 gr cm2 sec-22156993,78 X 1,6021892 X 10-6gr cm2sec-2 18,6928 X 10104

E: Pre nego što sredimo ovu gomilu brojeva, obrati pažnju na dva detalja. Prvi je da sam u imenioc sa desne strane jednačine (235) postavio veličinu Ko, koja se od K razlikuje za manje od polovine stotog dela. Prema tome, postavljanje jedne ili druge veličine u jednačinu ne može bitno uticati na tačnost računa. Ja sam postavio K0 iz razloga koje neću ni navoditi, baš zato što je za rezultat nevažno koju od te dve veličine postavimo. Drugo što treba da uočimo jeste činjenica da u jednačini (235) odnos ∆ρpρ stoji na četvrti stepen. To znači da bi mala greška, od recimo jednog stotog dela, koja bi postojala u tom odnosu, dala već veliku grešku u konačnom računu za veličinu Gravitacione konstante. To napominjem zbog realnog procenjivanje tog konačnog računa. Pa eto, brojevi su pred tobom, pa računaj. Što se mene tiče, pošto se radi o velikom broju cifara, sa ogromnim eksponentima, u strahu od previda koji bi u očima zlonamernih od mene napravio budalu, mnogo puta sam proveravao taj račun, i konačno, posle svih tih provera, moja teoretska Gravitaciona konstanta ima ovu veličinu:

Gtr=6,69 X 10-8 cm3 gr-1 sec-2 (236)

E: Izmerena veličina gravitacione konstante je ova:

Gmr=6,6732 X 10-8 cm3 gr-1sec-2

E: Kao što se očigledno vidi, neslaganje između moje teoretske i izmerene iznosi dva i po hiljadita dela. Eto dakle, ispucao sam svoju poslednju i najjaču kartu kojom dokazujem svoju Teoriju. Ovim je ona dokazana od prvog do poslednjeg slova. Ne tvrdim da su baš svi sitni detalji besprekorni. Uvek se sve može i objasniti i napisati i bolje i lepše. Ali, krupnih grešaka i netačnosti u Teoriji nema. To je nepobitno dokazala jednačina (235). Kada tu jednačinu upoznaju i shvate, ljudi će moći konstatovati da je to najveća i najznačajnija jednačina ikada napisana u nauci. Njome se, jednostavno i elegantno, opisuje gotovo kompletno materijalno biće Vasione. Budućim generacijama mislioca ostalo je da bliže razjasne lična svojstva eterona, eltrona i barona. Kada je u pitanju eteron, ostalo je da se utvrdi, ako je to moguće, kolika mu je veličina i koliko ih se nalazi u jedinici zapremine. Što se tiče eltrona i barona, osnovno pitanje je zašto jedan osciluje sa talasom, a drugi ne. To pitanje je utoliko interesantnije što sam utvrdio da obojica podjednako koče eter koji se ubrzava u odnosu na njih. Da li je to zbog razlike u veličini? Ali, ako im je veličina različita, kako onda podjednako koče eter? Možda im je veličina ista, a različita inercija, što bi bila posledica različite sopstvene gustine materije koja se sadrži u njima. Pomišljao sam čak i na tu mogućnost, da su potpuno identični, i da oba imaju podjednaku mogućnost ili da osciluju ili da ne osciluju, pri čemu je mogućnost da osciluju jednaka mogućnosti da ne osciluju. U tom slučaju, po statističkom zakonu velikih brojeva, polovina njih osciluje, a polovina ne. To, naravno, znači da elektron u svakom momentu ima mogućnost da se preobrazi u nuklon, i obrnuto. Mislio sam, možda se to realno i dešava, ali zbog činjenice da ih je po zakonu statistike uvek podjednak broj, to se na makroskopskom nivou ne može zapaziti. To su samo razmišljanja, a ako ću reći istinu, pošto nisam video nikakvu mogućnost da se od toga nešto dokazuje, njima sam se bavio sasvim neobavezno. A sada da čujem tvoj komentar formule (236).

A: Nemam šta da dodam tvom komentaru. Ne mogu se čak ni ograđivati onim standardnim „pod uslovom da je tačna". Mozak ostaje paralisan pred činjenicom da JESTE tačna. Znači, u pravu si i kada kažeš da je kopanje onog epohalnog tunela u Švajcarskoj, na kome su se angažovali najveći umovi današnjice, uzaludan i promašen posao. Neverovatno! Fantastično! Apsurdno! Tamo se ruje i kopa, da se pronađe nepostojeća čestica, nepostojeći Kamen mudrosti, a sve za čim tragaju objasnio je običan čovek, sam samcit, u svojoj sobi za običnim pisaćim stolom. Pa to je komično!

E: Treba biti pravedan. Nisam to objasnio sam, nipošto! To sam objasnio u društvu, ne fizičkom nego duhovnom, sa najvećim misliocima kroz istoriju nauke. Pri tome sam usput došao i do saznanja da su neki nezasluženo ušli u to društvo, i da bi im revizijom trebalo odrediti pravo mesto. Što se tiče čuvenog tunela, mislim da si sasvim promašio rekavši da je to uzaludan posao. Zar ne poznaješ praktični duh zapadne civilizacije, u kojoj pragmatični Švajcarci čak prednjače. Taj tunel će ubrzo postati ogromna turistička atrakcija, ogroman biznis na kome će se zarađivat basnoslovne sume novca. Biznis ništa ne bi umanjilo ni saznanje da je za nauku to bio promašen posao. Marketinška nauka bi to iskoristila da ga učini još interesantnijim. Zamisli ogromni pano na ulazu na kome piše „Grob Higsovog bozona", ili „Mauzolej Teorije relativnosti i Kvantne mehanike". Majstori za ovu vrstu nauke smisliće i prtivlačnije natpise, pred kojima će se turisti slikati, i naravno, za to pristojno platiti.

A: To si se dobro setio. Vrag bi ga znao, možda ti majstori biznisa već imaju gotovu i razrađenu strategiju za sve slučajeve, pa i ovaj da sve sa naučnog gledišta propadne. A sada mi odmah pada na pamet ova misao: Kad postane jasno da je projekat propao, znaš li šta će odmah reći teoretičari zavere?

E: Mogu pretpostaviti, ali da čujem šta ti misliš?

A: Reći će da od početka čuveni tunel nije ni kopan u naučne svrhe, da je to bila kamuflaža „da se Vlasi ne sete". Namena tunela je sasvim druga, bog te pita kakva, ali svakako uklopljena u neki dobro isplanirani globalni projekat. Recimo, da omogući istrebljenje velikog dela čovečanstva, i preživljavanje neke malobrojnije elite. Mnogo puta su me nervirali duhovni patuljci, koji, ne verujući u sebe i svoj mozak, veruju da tamo na Zapadu žive nadljudi koji sve znaju, sve planiraju i sudbine svih nas drže u šakama. Te lakejske duše misle da su neki tamo toliko nadmoćnijin i pametniji da planiraju i sopstvene prividne neuspehe, samo da nas lakše prevare i nadmudre.

E: U pravu si. I ja sam imao prilike da slušam takve priče i takve pripovedače. To su, nažalost, neplaćeni a veoma uspešni ambasadori država koje imaju ambiciju da vladaju svetom. Ali stoj! Opet si me odvukao na sporedne teme pa umalo da zaboravim da objasnim nešto veoma bitno što se tiče formula (235) i (236).

A: Šta još ima da se objašnjava? Teoretski si izračunao Gravitacionu konstantu, i tome ništa ne treba dodavati. Iako nisam fizičar, jasno mi je da je to pravi razorni zemljotres za sve što se na tu temu piše u savremenim teorijama. Bar iz štampe i sa televzije načuo sam nešto o zakrivljenom prostoru oko nebeskih tela, i gledao na ekranu kako se neke kuglice kotrljaju po njemu. Od te priče razumeo sam samo toliko da je pripovedač iznosi sa velikim zadovoljstvom, pretpostavljam zato što pripada grupi ljudi koja proučava i razume te duboke istine.

E: Varaš se, te „istine" ne razumeju ni oni, i baš zato i njima izgledaju mnogo duboke. Kažem ti, propustio sam da objasnim veoma bitnu stvar, problem koji me je mučio još dugo pošto sam izračunao Gravitacionu konstantu.

A: Pa o čemu se radi?

E: Slušaj pažljivo. Energiju gravitacionog polja izračunao sam jednostavnim prenošenjem formule (234), kojom se računa energija elektrostatičkog polja. Zašto sam to uradio, i kako sam zaključio da na to imam pravo, to sam objasnio tamo gde u tekstu stoji ta formula. Najbolji dokaz da sam pravilno razmišljao je to što sam njenom primenom dobio tačnu vrerdnost za Gravitacionu konstantu. Priznao si da je neka slučajnost tu isključena. Ali, ima tu jedna nezgodna začkoljica koju si ti, impresioniran rezultatom prevideo. Razmisli o ćemu se radi.

A: Nemoj me gnjaviti, nego to objasni.

E: Rado. Prema formuli (235), svaki proton, i svaka masa imaju svoje gravitaciono polje, čija se energija računa pomoću te formule, je li tako?

A: Pa naravno. Svaka druga pretpostavka nema smisla.

E: Prema tome, svi protoni imaju jednaka gravitaciona polja, i po jačini, i po topografiji, i po znaku, slično kao i elektroni, samo što je polje elektrona negativno, a gravitaciono polje je pozitivno, i naravno, mnogo slabije, uglavnom zbog onog odnosa ∆ρρ . Je li tako?

A: Naravno.

E: A sada pitanje, koje me je đavolski dugo mučilo: Elektroni se međusobno odguruju, i to baš zato što imaju elektrostatička polja istog znaka. Po toj analogiji, i protoni bi se morali međusobno odgurivati silom gravitacije, jer su im gravitaciona polja istog znaka?

A: Vidi ti vraga. To mi zaista nije palo na pamet. Možda zato što su im gravitaciona polja pozitivna sila ima suprotan znak od očekivanog.

E: Nikako. I elektrostatička polja protona su pozitivna, pa se protoni odguruju elektrostatičkom silom. To, uostalom, mora biti tako i po mojoj Teoriji. Polja istog znaka moraju međusobno delovati silom odgurivanja.

A: Hoćeš reći da se i gravitaciona polja međusobno odgurivaju?

E: Apsolutno. To nedvosmisleno proizilazi iz Teorije, a direktno se može videti iz jednačina (50) i (51). Energija polja proporcionalna je kvadratu polja. Zbog toga je energija dvaju polja uguranih jedno u drugo veća nego njihova energija kada se u prostoru nalaze odvojeno. To je razlog što teže da se međusobno udalje iz zajedničkog prostora.

A: Dabome, sada se sećam da si o tome više puta pričao. Ali, sada mi opet ništa nije jasno. Da li je onda račun za Gravitacionu konstantu tačan ili nije?

E: Srećom, ipak je tačan.

A: Ali kako? Kako se dva tela mogu međusobno privlačiti, ako im se gravitaciona polja odguruju? Ajnštajn je iskrivio prostor da objasni gravitaciju, a ti si izgleda iskrivio silu.

E: Naprotiv, samo sam ponešto morao ispraviti, da bi sve došlo na svoje mesto. Krenućemo redom, pa ćeš videti kako se na kraju mozaik savršeno složio. Najpre pogledaj jednačine (39) i (40). One pokazuju da je rad uložen u stvaranje polja jednak polovini energije talasa koji ga izgrađuju. Kada se to ovako kaže, može biti nejasno, pa ću to osvetliti i sa druge strane. Dakle, rad potreban da se izgradi elektrostatičko polje elektrona iznosi, kao što je mnogo puta rečeno, 0,511 MeV. A da bi to po zakonima mehanike bilo moguće, u polju elektrona moraju oscilovati stojeći talasi sa ukupnom energijom od 2 X 0,511 MeV. Pritisak tih talasa izgura izvesnu količinu etera iz polja, zbog čega je eter u polju razređen. To širenje etera dovodi do hlađenja etera u polju, a zagrevanja izvan polja. To ima za posledicu da je energija utrošena na formiranje polja otišla izvan polja, a unutar polja nalazi se višak energije talasa od 2 X 0,511 MeV. A sada dobro pazi kako taj bilans izgleda kada ga računamo za dva elektrona. Kada se nalaze udaljeni jedan od drugog, račun ne pokazuje ništa interesantno. Svaki ima svoju energiju, koje ničim ne zavise jedna od druge. A sada pretpostavi da se oba elektrona nađu blizu jedan drugog, tako da im se polja više ili manje preklapaju u istom prostoru, kako sada izgleda njihova ukupna energija? Njihovi stojeći talasi nemaju ništa zajedničko, svaki elektron osciluje samostalno, sa svojim sistemom stojećih talasa. To znači da energija stojećih talasa ostaje ista kao i kada se elektroni nalaze na beskonačnoj međusobnoj udaljenosti. Ili, drugim rečima, nikakve interferencije među njihovim stojećim talasima nema, jer su im faze različite, a kako se oba elektrona stalno pomeraju u prostoru nezavisno jedan od drugog, ne može biti ni u prostoru nekog fiksiranog odnosa među njihovim talasima. Pretpostavljam da je to jasno?

A: Jasno mi je.

E: A sada obratimo pažnju na polja koja se u prostoru preklapaju. Tu je sada gustina energije potrebne da se izgradi polje očigledno veća nego kada se polja nalaze odvojena. To jasno pokazuju jednačine (50) i (51). Prema tome, da bi se polja ugurala jedno u drugo potrebno je izvršiti dodatni rad. A rad na putu pomeranja polja vrši se, po zakonima Njutna, delovanjem sile. Dakle, u zaključku konstatujemo da se uguravanjem elektrostatičkih polja jedno u drugo menja samo ukupna energija potrebna za izgradnju polja, dok energija stojećih talasa ostaje neizmenjena. Da li smo to rasčistili?

A: Jesmo.

E: Prelazimo na analizu gravitacionih polja i njihove energije. Pod uticajem mase protona koče se stojeći talasi etera u prostoru oko njega. Zbog toga pritisak stojećih talasa u tom prostoru opada. Da bi se pritisak izjednačio sa pritiskom u slobodnom prostranstvu, u prostoru gde su stojeći talasi prikočeni eter se zgušnjava. Usled tog zgušnjavanja i sabijanja etera, njegova temperatura u polju raste. Ukupni porast toplotne energije u polju jednak je polovini energije koju su izgubili stojeći talasi u polju. Dakle, sve isto kao i kod elektrona, samo sa obrnutim znakovima. Kod elektrona je povećana energija talasa a smanjena energija polja, a kod protona u gravitacionom polju je smanjena energija talasa a povećana energija polja. Da li je i to rasčišćeno?

A: Trebalo bi da jeste.

E: A sada idemo na analizu energije dvaju protona. Kada se nalaze na beskonačnoj međusobnoj udaljenosti, opet nemamo da uočimo ništa intetesantno. Svaki proton ima svoju energiju, koja ničim ne zavisi od energije drugog protona. A šta biva kada se približe, tako da im se polja preklapaju? Za uguravanje jednog gravitacionog polja u drugo opet treba izvršiti dodatni rad, iz istih razloga koje smo analizirali kod elektrona. Polja se odguruju u težnji da se smanji energija sadržana u njima. Pa kako je onda moguće da se protoni guraju jedan ka drugom?

A: Na to treba da odgovoriš ti, a meni izgleda nemoguće.

E: Ipak je moguće, bez ikakve misterije nalik na iskrivljavanje prostora, vremena i sile. Objašnjenje je u suštini prirodno i jednostavno. Pogledajmo kako izgleda energija stojećih talasa u prostoru gde se gravitaciona polja dvaju protona preklapaju. Kao što smo konstatovali, elektroni imaju svaki svoj nezavisni sistem stojećih talasa. To si prihvatio kao jasno.

A: Govori kuda ciljaš.

E: Evo kuda ciljam: Oba protona u prostoru gde im se polja preklapaju koče iste stojeće talase!

A: Pa?

E: Pa to je rešenje problema! Kada oba protona zajednički koče iste stojeće talase, efekat kočenja je veći nego kada koče odvojeno svaki svoj sistem stojećih talasa. Kada koče zajedno, pojavljuje se efekat interferencije. Znači, kada se preklapaju gravitaciona polja, ukupan rad potreban za izgradnju zajedničkog polja raste, ali i gubitak energije stojećih talasa je veći nego kada su polja odvojena. I kada se sve to sabere, stojeći talasi gube dvostruko više energije nego što je potrebno da se gravitaciona polja uguraju jedno u drugo. Prema tome, sistem od dva protona ima ukupno manje gravitacione energije kada im se gravitaciona polja prožimaju, nego kada se nalaze udaljeni jedan od drugog.

A: Ipak mi to nije sasvim jasno.

E: Potrudi se da razmisliš. Možda će pomoći i malo matematike da se problem bolje rasvetli. Energija jedinice zapremine etera usled talasnog oscilovanja jednaka je ρv22. Sada zamisli da u toj zapremini osciluju dva talasa. Ta dva talasa mogu zajedno oscilovati na razne načine. Recimo, mogu oscilovati po istom pravcu, ili pod nekim uglom. Brzine oscilovanja mogu biti jednako usmerene, ili nasuprot jedna drugoj. Isto tako, zbog razlike u fazi, moguće je da se minimum brzine jednog talasa poklapa sa maksimumom brzine drugog, kao i sve situacije između te dve ekstremne. Zbog svega toga, zajedničko oscilovanje može proticati bez interferencije ili sa interferencijom, odnosno, bez izmene zajedničke energije, ili sa njenom izmenom. Sve to može se matematički jednostavno opisati na sledeći način: Brzinu oscilovanja jednog talasa označimo sa v1, a drugog sa v2. Tada će kinetička energija jedinice zapremine etera u kojoj osciluju ta dva talasa biti jednaka:

S= ρ2v1+v22= ρv122+ ρv222+ ρv1v2 cosφ

E: Desna strana ove jednačine ima ovaj izgled zato što su v1 i v2 vektori, pa njihov proizvod zavisi od ugla koji oni zaklapaju međusobno. Dakle, kada u istom prostoru osciluju stojeći talasi od dva ili i više elektrona, ugao koji zaklapaju brzine njihovih oscilovanja stalno se menja u vremenu, slučajno, bez ikakvog reda. Cosinus ugla samim tim bez ikakvog reda osciluje između +1 i -1, što znači da mu je srednja vrednost jednakla nuli, te je i interferencijalni član energije u gornjoj jednačini jednak nuli. A sada uzmi u obzir ono što sam rekao za dva protona. Oni zajedno koče ISTE stojeće talase etera. Istom talasu jedan proton umanji brzinu oscilovanja za ∆v1 a drugi za ∆v2. Dakle, oba protona smanjuju ISTU brzinu. To automatski znači da se vektori ∆v1 i ∆v2 poklapaju i po smeru i u vremenu, te je ugao koji oni zaklapaju jednak nuli, a kosinus jednak jedinici. Odatle vidiš iz gornje jednačine da je interferencioni član za energiju takvih vektora jednak ρ∆v1∆v2.

A: Pa dobro, prisećam se, valjda se to zove skalarni proiozvod dvaju vektora. Izgleda da je protivurečnost bila prividna.

E: Svakako, a to pokazuje još nešto: Iako su analogije izuzetno važno sredstvo za razumevanje različitih pojava, ipak ih treba koristiti oprezno. Ako se koriste nekritički, mogu dovesti do sasvim pogrešnih zaključaka. Tu tendenciju sam ja zapazio u postojećim teorijama. Po analogiji sa pozitivnim i negativnim naelektrisanjem konstruišu se pojmovi kao „čestica" i „antičestica", „materija" i „antimaterija", pa i „pozitivno" i „negativno" vreme. Realnost se pokušava prestaviti tako kao da sve što postoji ima svog dvojnika sa suprotnim predznakom. I takvoj filozofiji kumovao je Ajnštajn. Iz njegove Teorije relativnosti može se, iako nejasno, konstruisati neka realnost koja sva počiva na energiji. Uloga materije, prostora i vremena prilično je nejasna. Može se konstruisati teza da pored ove naše Vasione, koju izgrađuje materija, postoji i njen dvojnik „Anti vasiona", izgrađena od „antimaterije", u kojoj žive naši dvojnici „antiljudi". Ako bi se sve to spojilo, u džinovskoj eksplopziji nestala bi i materija i antimaterija, a naravno, i ljudi i antiljudi. Preostala bi samo energija, iz koje bi bilo moguće ponoviti celu tu pretstavu.

A: Meni to uveliko asocira stvaranje sveta na osnovu volje Boga, i na osnovu neke njegove duhovne energije. A što se tiče tog sveopšteg uništenja materijalnog sveta, uz malo mašte se to može pretstaviti kao strašni sud.

E: Više puta sam rekao svoje mišljenje, da je Teorija relativnosti zato postala toliko popularna, jer istovremeno sedi na dve stolice, na klupi u bogomolji i na katedri za fiziku. Ali, sam znaš šta kaže narodna mudrost: Sedenje na dve stolice uvek se završi padom sa obadve.

A: Reci mi, molim te, da li po toj Teoriji pored pameti postoji i antipamet?

E: To nisam doslovno nigde pročitao. Ali, zakonito ispada da bi mozak izgrađen od antiprotona i antielektrona bio antimozak, a prtema tome bi i antipamet bila karakteristika tog antimozga.

A: Zanimljivo. Samo, meni se čini da u toj Teroriji ipak mora biti neke istine. Mislim da se sa dosta osnova može tvrditi da su i u ovu polovinu sveta iz anti-vasione zaluali anti-ljudi sa anti-mozgovima. Štaviše, izgleda da ih ima prilično mnogo.

E: Tu tezu bi bilo teško naučno odbraniti, pošto bi spajanje ljudi sa antiljudima dovelo do eksplozivnog uništenja i jednih i drugih.

A: A ubistva, a ratovi? Zar baš to nisu dokazi?

E: Sad si me dobro iznenadio. I sam si otkrio koliko je Teorija relativnosti jedna univerzalna, sveobuhvatna mudrost, koja se može iskoristiti u svim oblastima duhovnog stvaralaštva. To mu dođe kao neka duboka a nejasna mitska izreka, koju svak može tumačiti po sopstvenoj želji i potrebi.

A: Nego, da li je izlaganje tvoje Teorije završeno.

E: Manje-više, jeste. Izložio sam sve što je najbitnije, i što sam mogao dokazati kao tačno. A kao i svaka nova teorija, i ova daje neograničene mogućnosti za razmišljanje. Kada je reč o gravitaciji, propustio sam da kažem nešto o elektronu. Naime, ako dosledno na njega primenimo ono što sam govorio o protonu, doći ćemo do zaključka da je njegovo gravitaciono polje negativno, i da je energija stojećih talasa u polju povećana. To bi moralo imati za posledicu da gravitaciona sila elektrone međusobno ne privlači, već naprotiv, odguruje. Ta sila je, obzirom na veličinu mase elektrona, toliko mala da je verovatno nemerljiva. Prema tome, eksperimentalna provera tog teoretskog rezultata je nemoguća, pa se oko tog pitanja i ne vredi duže zadržavati. Osim toga, zbog svoje veličine, ta sila po svemu sudeći i nema značaja za funkcionisanje materijalnog sveta. Praktično, ona deluje kao neko beznačajno malo uvećanje elektrostatičke sile koja deluje među elektronima. Za mene je odavno, mnogo pre nego što sam postavio Teoriju, gravitacija na kosmičkom nivou bila nejasna.

A: A kako to, u kom smislu? Sećam se da smo o tome već pričali, ali će možda biti korisno da se još ponešto doda i objasni.

E: Evo kako i zašto: Ako je gravitaciona sila jedina koja deluje između svih tela u Vasioni na velikim rastojanjima među njima, stalno mi se činilo da bi se, pre ili kasnije, sva tela morala privući i sručiti na jednu gomilu. Izgledalo mi je potpuno nemoguće da bi se ta sila, u celoj Vasioni, među svim nebeskim telima, trajno i zauvek, mogla tako uravnotežiti centrifugalnim silama da ne dođe do padanja tela jednih na druge. Postavljao sam klikere po stolu, manje i veće, i pokušavao zamisliti njihovo kretanje i kruženje jednih oko drugih tako da se na neki način poništi sila gravitacije koja ih gura jedne ka drugima. Jednostavno, to je izgledalo nemoguće. Ako kliker kruži oko nekog većeg, a oba oko nekog zajedničkog centra, to kretanje ih nije obojicu spašavalo da zajedno budu privučeni od neke treće, čertvrte ili milionite mase. Ništa ne može promeniti takav zaključak zato što sila brzo opada sa rastojanjem. Ma koliko bila malena tamo negde na ogromnoj udaljenosti, ako nema neke druge sile koja joj se suprotstavlja, telo će se pod njenim uticajem kretati, sve brže i brže, sve dok ne padne na telo od koga potiče ta sila.

A: Ti smatraš da teoretičari nebeske mehanike nisu, čisto matematički, izračunali da je to ipak moguće?

E: Naravno da nisu ništa ni mogli izračunati. Mogućnosti matematike nisu tako velike kako to nama laicima obično izgleda. Da li si čuo za takozvani „problem triju tela"?

A: Možda sam čuo od tebe, ali i tako ne znam o čemu se radi.

E: Radi se o tome da matematičari ne mogu izračunati sličan problem ni za cigla tri tela koja se kreću u prostoru i među kojima deluje sila gravitacije. I to je za matematiku previše složeno, a kamoli beskonačno mnoštvo nebeskih tela koja se kreću u prostoru Vasione.

A: Pa zašto se onda prećutno uzima kao da je to moguće?

E: Zato što realnost pokazuje da se nebeska tela kreću i ne padaju jedna na druge, i da je, po svemu sudeći, takvo stanje trajno, iako nije potpuno stabilno. Pošto je Njutnov zakon gravitacije jedini poznat nauci koji opisuje delovanje neutralnih masa jednih na druge na velikim rastojanjima, prećutno se uzima kao da taj zakon omogućava takvo stanje.

A: Nisi valjda ti jedini posumnjao da je to nemoguće. Evo i ja, kada si me naveo da o tome samo malo razmislim, zaključujem to isto. Ta sila, koja deluje među svim nebeskim telima, morala bi ih sve privući na jednu gomilu. Oko čega mogu kružiti sve zvezde, sve galaksije, na način da se sila gravitacije koja ih privlači jedne ka drugima, savršeno uravnotežava centrifugalnom silom tog kruženja. Ako centrifugalna sila odvlači zvezde neke galaklsije da ne padnu sve u centar oko kojeg kruže, šta sprečava celu galaksiju da ne padne na drugu, treću ili stotu gaslaksiju. Kako one stalno mogu pronalaziti način da kruže oko sve novih zajedničkih centara, tako da ih ta nova kruženja spašavaju od svih tih međusobnih privlačnih sila. Pa to je prosto nezamisliv haos raznih nemogućih kruženja.

E: Upravo tako i ja mislim, pa je i to bio jedan od razloga koji me je naveo da otpočnem kritičko razmišljanje o takvim i sličnim objašnjenjima. To me je na kraju dovelo do Teorije koju sam ti izložio.

A: A kako bi tvoja Teorija mogla objasniti kretanje svih nebeskih tela?

E: Ne mogu reći da imam neke čvrste dokaze ili proračune kojima bih to objasnio. Međutim, kvalitativno objašnjenje tih kretanja, ako se zna šta je masa i u kakvoj se sredini kreće, smatram da nije teško. Treba se opet osloniti na analogiju sa običnim, iskustvenim fluidima, vodu i vazduh. Čini mi se da sam već na početku govorio šta će se desiti ako u nekoj šerpi kružnog oblika stvorimo vodeni vrtlog. Ako se na dnu šerpe nalazi krupni pesak, on će se sav skupiti u centru šerpe. Dakle, na osnovu toga ja mogu zaključiti da se i na kosmičkom nivou može dešavati nešto slično, samo što u beskonačnoj Vasioni i taj vrtlog etera može biti gigantskih razmera. Takav vrtlog mogao bi uvući u svoj centar sva tela u svom dometu, i na taj način formirati nebesko telo različite veličine. To što se sada može tumačiti kao „crna rupa", ustvari je „običan" vrtlog etera. Štaviše, uzimajući u obzir gustinu etera koju sam izračunao, lako je uvideti užasnu veličinu energije takvog vrtloga, tako da i gigantski izvori energije koji se registruju u dubinama svemira i čija je priroda zagonetna, mogu lako biti objašnjeni ovakvim ili sličnim mehanizmima. Uopšte, moja Teorija jasno ukazuje da naše pretstave o „velikim" energijama moramo radikalno menjati. Pogledaj samo one formule o količini materije i energije etera u sferi sa radiusom od jednog santimetra, pa ćeš bolje shvatiti šta govorim. Već sam, čini mi se, izneo pretpostavku da bi usporavanje brzine kruženja takvog vrtloga moglo dovesti do toga da „plane" nova zvezda, koja će potom sijati sve dok vrtlog u potpunosti ne potroši svoju energiju. Svaka čast teoriji po kojoj Sunce crpe energiju zračenja sagorevanjem vodonika u helijum, ali ja mislim da je ona prihvaćena zato što nije postojalo nikakvo bolje objašnjenje.

A: Ti smatraš da je tvoje objašnjenje bolje?

E: Ja priznajem da nemam za njega dokaz, ali ni fizičar koji je izneo hipotezu o sagorevanju vodonika, nema za nju dokaza, iako je dobio Nobelovu nagradu. Čini mi se da sam i tu već izneo neke primedbe. Naprimer, neprijatno pitanje je, otkuda se uzima gorivo, odnosno vodonik, da zvezde večito sijaju? Pošto Vasiona ima na raspolaganju večnost, pre ili kasnije sav vodonik bi se morao potrošiti. A šta to znači? Valjda da postoji početak kada je vodonik počeo da se troši, kao što postoji početak kada se počela trošiti nafta? A šta je bilo pre tog početka, i šta će biti posle? Da li je bila „tama nad ponorom" pa Bog „odvoji svetlo od tame". Naravno, može se verovati i u takva i slična tumačenja, ali kada se igram filozofije, meni je jedino prihvatljiva misao da Vasiona nema ni početak ni kraj, da je kao celina nestvorena, večna i nepromenljiva. A onda, čisto tehničko pitanje? Zašto se vodnik, kao najlakši element, sakupio u unutrašnjosti Sunca? Logično bi bilo očekivati da su tamo teži elementi, a da je vodonik u atmosferi Sunca. Ne isključujem mogućnost da fizičari na ovo pitanje imaju odgovor, ali ga ja ne znam.

A: Mogu li ja da se ubacim sa jednim pitanjem?

E: Razume se, samo izvoli.

A: Prvo si rekao „dok vrtlog ne potroši svu energiju", a posle si rekao da je Vasiona nepromenljiva. A šta kad svi vrtlozi koji sada, recimo, kruže u Vasioni, potroše svoju energiju. Po čemu se to razlikuje od stanja kad sagori sav vodonik?

E: Razlikuje se, i to radikalno. Po onome što znaju postojeće teorije, sagorevanje vodonika je nepovratan proces. Na kraju se temperatura u celoj Vasioni mora izjednačti i svesti na aspsolutnu nulu. A po mojoj Teoriji, kao prvo, sama ideja apsolutne nule je katastrofalna pogreška. Osim toga, a to priznaje i postojeća teorija mehanike fluida, svi oblici kretanja u njemu podležu zakonu održanja. To znači da količina energije haotičnog kretanja, količina energije talasnog kretanja, i količina energije vrtložnog kretanja mora biti konstantna, ukupno i pojedinačno. Prema tome, ukupna energija svih vrtloga u Vasioni se ne menja kroz večnost. Onoliko vrtloga koliko se u proseku zaustavi na svojim mestima, pojavi se na drugim mestima.

A: To je zaista zanimljivo. Jasno mi je da se neki vrtlog može zaustaviti, pošto se to može videti i u svakodnevnom životu. Ali, kako se pojavljuje novi vrtlog, to mi nije jasno.

E: Da budem iskren, nije ni meni. Međutim, zakoni održanja to tvrde, a tamo gde mi postojeće teorije idu u prilog, ja ih priznajem, i kad ih ne razumem. A uzmi u obzir da ipak u svakodnevnom životu možeš videti stvaranje, a ne samo isčezavanje vrtloga. Koliko ih se stvara u rekama, okeanima, a pogotovo u vazduhu. Šta je svaki ciklon, koji donosi kišu, ako ne vrtlog u atmosferi. A oni se svakodnevno stvaraju i isčezavaju.

A: Priznajem, dao si dobre razloge. Samo, još uvek nisi objsnio zašto se nebeska tela pod uticajem sile grtavitacije ne zgomilaju sva na jednu gomilu.

E: Ja kažem da postojanje etera, takvog kakvog sam ga opisao, omogućuje da se to objasni. Vratimo se na vrtlog vode koji sam opisao. Videli smo da taj vrtlog sav pesak može skupiti u svoj centar. A upitaj se zašto se to dešava. Neću da gubimo vreme, pa ću to objasniti onako kako to sam vidim. Centrifugalna sila, koja se javlja zbog kružnog kretanja vode teži da molekule vode udalji od centra kruženja. To dovodi da sabijanja vode u smeru od centra kruženja, a kao rezultat se u vodi uspostavlja gradijent pritiska, koji sada gura molekule vode ka centru. Dakle, centrifugalna sila gura molekule vode od centra, a gradijent pritiska ka centru. U situaciji kada vrtlog kruži ravnomernom brzinom te dve sile su jednake po veličini, tako da nema rezultirajuće sile koja bi delovala na molekule vode. A šta je sa zrncima peska u vodi? Ako leže na dnu šerpe, na njih deluje gradijent pritiska u vodi, i gura ih ka centru šerpe. Međutim, treba uočiti da to nije jedina mogućnost koju imaju zrnca peska. Ona ne moraju ležati nepokretno na dnu suda. U konkretnoj situaciji to se dešava zato što ih sila gravitacije drži na dnu, a sila trenja ne dozvoljava da se pokrenu zajedno sa vodenim vrtlogom. Kada bi se i zrnca kretala u krug zajedno sa vodom, ona se ne bi morala skupljati u centru vrtloga. U zavisnosti od svoje brzine kruženja, postoje razne mogućnosti. Prvu sam opisao, a javlja se ako je centrifugalna sila koja zrnca peska gura izvan vrtloga manja od sile gradijenta pritiska u vodi, koja ih gura u centar. Jasno, kada zrnca peska leže nepomično na dnu suda, centrifugalna sila je najmanja i jednaka nuli. Ako kruže takvom brzinom da se centrifugalna sila izjednači sa silom gradijenta pritiska u vodi, zrnca peska će u vrtlogu kružiti po stalnim orbitama, a ako kruže takvom brzinom da je centrifugalna sila veća od sile gradijenta pritiska, zrnca peska će se udaljiti iz vrtloga. Kao što vidiš, mogućnosti su razne, i ja smatram da je apsolutno logično pretpostaviti da to važi za nebesku mehaniku. Vrtlog etera nije ni u kakvoj šerpi na čijem dnu leže nebeska tela. Ona se mogu slobodno ubrzavati zajedno sa vrtlogom. A koji detalj će odrediti do koje mere će se ubrzati, da li će se skupiti u centru vrtloga, kružiti u njemu ili izaći iz njega, to ti ja ne mogu reći. Pogledaj samo u nebo, pa ćeš videti sopstvenim očima sve što sam sada opisao. Pođimo od naše majčice Zemlje. Ona se ratira u svom vrtlogu etera, ali nedovoljnom brzinom da centrifugalna sila koja njene delove gura od centra uravnoteži i silu gradijenta pritiska u eteru, i gravitacionu silu koja ih gura jedne ka drugima. Masa Zemlje se rotira zajedno sa vrtlogom etera koji kruži u njoj i oko nje. A Mesec, to je zrnce peska koje se rotira zajedno sa vrtlogom, tačno brzinom koja izjednačava centrifugalnu silu koja ga vuče od centra, sa gravitacionom silom i silom gradijenta pritiska u eteru koje ga guraju ka centru.

A: To je intertesantna priča, ali se sve to može objasniti i samo pomoću Njutnovog zakona gravitacije. A gde su dokazi da postoji taj vrtlog etera?

E: Izgleda mi da si već zaboravio da sam Teoriju etera nepobitno dokazao, i to baš na Gravitaciji. Tačno je da se te kosmičke pojave koje se tiču Zemlje, pa i celog Sunčevog sistema, mogu formalno objasniti samo uz uzimanje u obzir sile gravitacije. Ali, zar se nismo složili da se sve beznadežno komplikuje ako se pojave posmatraju u širem prostoru Vasione? Ja ti želim pokazati da se i pojave na samoj Zemlji, dakle lokalne pojave, mogu čak i sa više logike tumačiti ako se pretpostavi da i Zemlja ima svoj vrtlog etera. Pitaš, gde su dokazi za to? Postoje čak i dokazi, ali ih terba znati videti i protumačiti. Po mojoj Teoriji, magnetno polje Zemlje je direktan i pouzdan dokaz da taj vrtlog postoji, i štaviše, da mu se brzina sa visinom menja, što je karaktertistika svakog vrtloga u svakom fluidu.

A: Na osnovu onoga što sam zapamtio iz ranijeg izlaganja, shvatam da je magnetno polje Zemlje ustvari vrtlog etera, pa je logično da se i Zemlja rotira sa tim vrtlogom. Na osnovu čega se može znati da se brzina vrtloga menja sa visinom?

E: Prvo, posmatraj bilo koji vrtlog u vodi, koji se vidi golim okom. Da li postoji i jedan kome brzina rotacije ostaje ista sa rastojanjem od centra? Što se tiče tačne geometrije vrtloga, u razmatranje tog problema ne bih se upuštao. Sigurno je da postoje stručnjaci koji se bolje snalaze u mehanici i dinamici fluida od mene, pa kada se jednog dana shvati da eter sa svojim vrtlozima postoji, oni će se pozabaviti tim pitanjima. A što se tiče promene brzine vrtloga sa visinom, direktan dokaz za to je ponašanje kompasa, odnosno magnetne igle. Da bi to razumeo, moraš sebi pretstaviti magnetnu iglu kao spiralni tok etera koji se vrti oko duže osovine magnetne igle. Dakle, zašto se takav tok stalno postavlja stalno na isti način u odnosu na smer rotacije Zemlje? Na to pitanje ćeš opet lako sebi odgovoriti ako zamisliš ta dva toka etera, tok oko magnetne igle koji se nalazi unutar toka oko Zemlje. Da li je toku oko magnetne igle, bez upuštanja u matematiku, svejedno kako se postavlja u odnosu na tok oko Zemlje?

A: Nisam baš siguran, pa pošto si ti o tome već razmišljao, objasni šta se očekuje u toj situaciji.

E: Po mom mišljenju, kada imamo dva toka koji se nalaze u međusobnom kontaktu, oni će težiti da se orjentišu na način da se najmanje sudaraju. Slažeš li se sa takvim zaključkom?

A: Izgleda prilično očigledno da će tako biti.

E: Dakle, to i jeste zapravo razlog što dva magneta, kao dva toka etera, uvek teže da zauzmu isti međusobni odnos. To si sigurno sam osetio ako si nekada u životu držao dva magneta u rukama.

A: Osetio sam to, i uvek sam se čudio tom osećaju kako nešto tu postoji što ih gura da se tako postave.

E: Pa da znaš, taj osećaj, da tu u prostoru oko njih nešto ima, takođe je doveo do stvaranja moje Teorije. Nisam mogao biti zadovoljan objašnjenjem da tu postoji nekakva nematerijalna sila koja deluje između magneta kroz prazan prostor. Matematika, koja je svojim jezikom opisivala sve empirijski utvrđene činjenice karakteristične za ta međudejstva, nije objašnjavala suštinu tih pojava. A ako zamisliš magnete kao zatvorene tokove etera, sve postaje logično i jasno. Ako se tokovi merđusobno sudaraju, oni se odguruju na način da teže zauzeti takav položaj da se sudaranje izbegne. A neposredno je jasno šta to ustvari znači: Tokovi se sudaraju kada teku nasuprot jedan drugom, a ne sudaraju se kada teku paralelno u istom smeru. A to i jeste ono čemu teže dva magneta, da se postave tako da im tokovi teku paralelno u istom smeru.

A: Ali, sada mi baš posle takvog opisa pojave, nije jasno ponašanje magnetne igle. Ako je to tok etera koji se vrti oko duže osovine magnetne igle, kako postići da taj tok teče paralelno toku oko Zemlje? Ako igla stoji paralelno sa ekvatorom, tok oko igle normalan je toku oko Zemlje. A ako stoji u pravcu uporednika, odnosno u pravcu zemljinih polova, tok oko igle uvek će se sa jedne strane igle sudarati sa tokom oko Zemlje, a sa druge strane igle će teći u smeru toka oko Zemlje. Po tome je svejedno koji kraj igle gleda u smeru nekog od polova.

E: E pa, tako bi bilo kada bi brzina toka oko Zemlje bila ista i sa donje i sa gornje strane igle. A ako nije tako, šta onda? Sudar će biti snažniji sa one strane igle gde je tok oko Zemlje brži. Znači, ako se kod jedne orijentacije igle tok etera oko igle sa tokom oko Zemlje sudara sa gornje strane, a u smeru sa njim teče sa donje, kod obrnute orijentacije igle obrnuće se i sudaranje tokova. A po pravilu oko koga smo se složili jer je očigledno tačno, igla će se okretati tako da je sudar među tokovima minimalan, ako se već ne može izbeći. Da li ti je to jasno, i da li se slažeš?

A: Dakle, na osnovu toga si rekao da se brzina toka etera menja sa visinom. Priznajem da se zaključak ne može poricati. A kako se menja sa visinom, da li opada ili raste?

E: Pitanje je prilično važno, i ima, može se reći, dve strane. Kao što sam rekao, posmatran u celini, vrtlog se normalno ubrzava sa približavanjem ka centru. Međutim, kako ja zamišljam, to ne mora apsolutno važiti u situaciji kada se u središnjem delu vrtloga nalazi neka prepreka koja na neki način ometa i usporava vrtlog. Dakle, pitanje je da li Zemlja pretstavlja takvu prepreku ili ne.

A: Pa šta misliš o tome.

E: Sve što o tome mislim ja, možeš misliti i ti, ako se malo potrudiš. Prema tome, moja razmišljanja o tome ne pretenduju da budu tačna, a mislim da je tema zanimljiva pa i važna, i kada fizičari shvate da eter postoji, kada shvate šta je ustvari magnet i šta je magnetno polje Zemlje, mislim da neće biti veliki problem eksperimentalno tačno utvrditi bnrzinu vrtloga na raznim visinama, njegovu brzinu u unutrašnjosti Zemlje, kao i to da li ga Zemlja koči i u kolikoj meri.

A: Počinjem pomalo i sam shvatati složenost i važnost problema. Ali mi nije jasno, ako je i Zemlja kao celina po tvojoj Teoriji samo takoreći beznačajno malo zgusnuće etera, kako bi u značajnoj meri mogla kočiti tu džinovsku masu koja se rotira zasjedno sa njom?

E: Zavisi šta se nazove „značajna mera". Ako se posmatra u relativnom smislu, činjenica da se brzina rotacije Zemlje ne menja primetno, govori ono što se i po samoj mojoj Teoroji očekuje: To usporenje, ili ubrzanje, ako postoji, je tako malo da je možda i nemerljivo. Međutim, ako postoji, ma koliko da je malo, njegovo značenje je veliko, zato što i neko minimalno usporenje te gigantske materije znači da se značajna količina energije predaje Zemlji. A to pred ljudski um i nauku postavlja veoma važno pitanje: Da li se energija koju vrtlog predaje Zemlji stiže sva izbaciti iz Zemlje, ili se u njoj skuplja i povećava. Gubi se raznim načinima, hlađenjem, zemljotresima, vulkanskim erupcijama, termalnim izvorima. Pitanje je da li je sve to dovoljno. Ako nije, možeš i sam zamisliti posledice. Umesto da zemljotresa bude sve manje, kako bi se očekivalo po sadašnjem stavu nauke, biće ih sve više i sve razornijih. Isto važi i za vulkane. Led će se vremenom sav istopiti, kao i sneg na planinama. Promene klime zbog takvog zagrevanja Zemlje bile bi neuporedivo sudbonosnoje za život na Zemlji od efekta „staklene bašte", koji je posledica čovekovih aktivnosti.

A: Bogme, ta tvoja Teorija počinje da me plaši. Znači, ne mora biti istina da je Zemlja nekada bila usijana, pa se hlađenjem formirala kora na kojoj se razvio život. Ispada da je moguć i obrnut put, da jednog dana Zemlja postane mala užarena zvezda.

E: Rekao sam ti, to su razmišljanja, a kada nauka uvidi postojanje etera i njegove gigantske energije, verujem da će sa više pouzdanosti moći odgovarati na ovakva i slična pitanja. Razmisli malo i sam da li ova vladajuća mišljenja mogu zadovoljiti bilo koga ko ima nešto obrazovanja i potrebu da kritički razmišlja. Ako energija zvezda potiče od sagorevanja vodonika u helijum, otkuda potiče energija u utrobi Zemlje? Odgovor znamo: To su ostaci energije nekada užarene Zemlje. A zar je to neki odgovor? Zašto je Zemlja nekada bila užarena, ako je bila? Jedini dosledan odgovor je da je i u njoj nekada sagorevao vodonik u helijum. A to tvrđenje otvara čitav niz pitanja, na koji nema ni logičkog, a kamoli doslednog naučnog odgovora. Ispada da je u nekoj fazi svog postojanja vodonik bio jedini atom od koga su postali svi ostali, na način da su se zgomilali u neka vodonična nebeska tela, u kojima je onda planula nuklearna reakcija, u kojoj je došlo do stvaranja ostalih atoma. A taj proces traje i danas, sve Zvezde pretstavljaju džinovske reaktore u kojima sagoreva vodonik u helijum. Takva ideja ne može izdžati ozbiljnu krtiku. Prvo, kako se, kada i pod kavim uslovima stvorio vodonik? Drugo, zašto se skupio na gomile u pojedina nebeska tela? Ako je to učinila sila gravitacije, ona bi ga svega skupila na jednu gomilu, jer su se u tom pretpostavljenom početku svi atomi vodonika međusobno jednako privlačili. Ako se uhvati za misao da je tu igrala neku ulogu kinetička energija atoma vodonika, otkuda im u tom početku kinetička energija, kad je Vasiona sva bila na temperaturi apsolutne nule, a tek sagorevanje vodonika u tim nebeskim telima moglo je podići lokalnu temperaturu iznad apsolutne nule. Dakle, zamisli takvu Vasionu čiji je prostor ispunjen nekom koncentracijom atoma vodonika, bez ikakve kinetičke energije, a koji se svi međusobno privlače silom gravitavije. Oni na periferiji svakako su više vučeni ka centru, nego oni iz centra ka periferiji. Zapravo, oni u centru bi ostali na mestu, jer su jednako vučeni na sve strane, dok bi se svi ostali, iz cele Vasione, sjurili u centar, i formirali jedno jedino nebesko telo od vodonika.

A: Moram te prekinuti. O kakvom centru Vasione govoriš, ako je ona beskonačna?

E: Vasiona je beskonačna po mojoj Teoriji, a to što govorim o skupljanju atoma vodonika, ne govorim na osnovu svoje, već na osnovu važeće kosmologije, za koju sam rekao da mi se čini nemoguća. U beskonačnoj Vasioni, u kojoj bi se na nekakvom početku, koji takođe po mojoj Teroriji ne postoji, u celom njenom prostoru nalazio u nekoj ravnomernoj koncventraciji vodonik na apsolutnoj nuli, još manje je jasno šta bi se dešavalo. Po mom mišljenju, ne bi se dešavalo ništa. Bez obzira što se atomi vodonika privlače silom grtavitacije, oni se ne bi mogli skupljati na gomile na osnovu te sile, prosto zato što bi svakog od njih ta sila jednako gurala na sve strane. Stvaranje nekakvih nebeskih tela od vodonika opet ne bi bilo moguće. No, recimo da se tako nešto dogodilo, iako je nemoguće po zakonima mehanike, da se sav vodonik skupio na jednu gomilu. A kakva bi to sad morala biti nuklearna reakcija, da bi iz nje nastala sva ostala nebeska tela, i formirala tolike galaksije i tolike planetarne sisteme.

A: A zar nije baš to onaj čuveni „Big-beng?

E: Kad bi se „Big-beng" mogao tako objasniti, već bi se našli geniji veći i od tebe i od mene, koji bi to i učinili.

A: A čisto spekulativno, zašto ne može?

E: Zbog očigledne nedoslednostio i nelogičnosti. Taj „Big- beng" bi očigledno bio neka kratkotrajna, nekontrolisana nuklearna eksplozija. Kako bi bilo moguće da ta ogromna eksplozija nezamislive snage formira beskonačni broj kontrolisanih, laganih reakcija, koje se po stavu današnje teorije i danas odvijaju u utrobama zvezda. Tvorci savremene kosmologije ipak se čuvaju od teorija koje su očigledno besmislene. Taj tvoj „Big-beng" je očigledno besmislen, jer su mu neki elementi jasni i izvedeni dosledno, a ono što je jasno, ako je netačno, jasno je kao netačno. Međutim, ono što je potpuno nejasno, teže je dokazati da je netačno, jer se tvorci i pobornici takvih ideja uvek mogu izgovoriti da je ideja kao celina dobra, ali da njene detalje jednostavno ne znamo.

A: To mi izgleda kao lukava taktika.

E: Štaviše, oduvek je uveliko korištena u nauci, a danas je potpuno prevladala u teoretskoj fizici. O dubini ideja njenih stvaraoca najviše svedoči apsolutna nejasnoća gotovo svih pojmova u tim teorijama. Ali, još nisam završio sa teorijom da energija zvezda potiče od sagorevanja vodonika u helijum. Ima li ikakvog objašnjenja, kada je taj proces i kako je počeo? Nema. Ima li ikakvog objašnjenja, kako su nastali svi ostali atomi periodnog sistema? Nema. Ima li objašnjenja, zašto je u dubini Sunca skupljen najlakši atom, umesto da, pogotovo usled ogromne temperature, eksplozivno izbije na površinu Sunca? Ne znam mnogo o astronomiji, ali sam načuo da u Svemiru postoje gigantski izvori takozvane „tamne energije". Elektromagnetska zračenja koja dopiru iz njih su na neobično velikim talasnim dužinama. Na koji način se proizvodi ta energija, na koji način vodonik sagoreva u njima? Kako nastaju nove zvezde? Po zakonima Njutnove mehanike, preostali vodonik u Vasioni, ako bi se negde skupljao, skupljao bi se na postojećim nebeskim telima, a ne negde u praznom prostoru. To je naprosto nemoguće. A ako pretpostavimo da se skuplja na postojećim „hladnim" nebeskim telima, koja potom planu u nuklearnoj fuziji, kako se onda vodonik ugurao u unutrašnjost takvog tela, sam sebe stavio pod džinovski pritisak, da bi bila omogućena nuklearna fuzija. Da li je i jedan teoretičar dao odgovore na takva pitanja? Naravno da nije, jer odgovora i nema, jer je takva teorija pogrešna u samoj osnovi. Lakše se praviti da takva pitanja ne postoje, i impresionirati neuki narod pričama o zakrivljenom prostoru, o putovanjima kroz „svemirske crvotočine" s jednog kraja Vasione na drugi nekakvom prečicom koja zaobilazi prostor i vreme, o crnim rupama, o belim rupama, i sličnim besmislicama, izvedenim iz besmislene teorije.

A: Sa tom kritikom se moram složiti. Samo, dopusti da primetim kako ni tvoja Teorija ne objašnjava, niti može objasniti kako su nastali svi atomi periodnog sistema, ili kako su nastala nebeska tela, sistemi nalik na Sunčev, ili čitave Galaksije.

E: Pa, kad baš hoćeš, da se i tim pozabavim. Čini mi se da si baš ti sam u ranijoj prilici postavio neku vrstu pravila, koje glasi: Na besmislena pitanja ne može se dati bolji odgovor, nego da su besmislena. Konkretno, ako se postavi pitanje, kako su nastali atomi periodnog sistema, pitanje ima smisla ako ti atomi jesu u nekoj određenoj prilici nastali. A ako postoje oduvek, ako su nestvoreni, večni i neuništvi, onda pitanje nema smisla. A pošto je nemoguće dokazati bilo jednu bilo drugu tvrdnju, onda se pojedinac, ako se time bavi, mora opredeliti za jednu ili drugu mogućnost, i pokušati svoj stav braniti nekim argumentima.

A: Zaključujem da ti smatraš kako su atomi večni i nestvoreni.

E: Apsolutno.

A: Međutim, činjenica je da se atom helijuma može stvoriti od dva atoma vodonika, a ima još sličnih procesa.

E: Ne misliš valjda da toga nisam svestan. Dakle, skoro sve što čovek izjavi, zahteva dodatna objašnjenja, radi preciznog iznošenja misli. Evo kako ja mislim: Kad bi Svemir bio u apsolutnom smislu nepromenljiv, on bi bio potpuno mrtav. Međutim, njegov burni i dinamični život omogućuje baš činjenica što se na osnovi nekih nepromenljivih svojstava odvijaju neprekidne promene. Međutim, te neprekidne promene ne mogu promeniti Svemir kao celinu. A to je moguće samo ako su sve promene moguće u oba smera, i to sa jednakom verovatnoćom. To konkretno znači da je moguće stvoriti helijum iz dva atoma vodonika, ali je jednako moguće, u situaciji na globalnom svemirskom nivou, stvoriti dva atoma vodonika iz helijuma. U celini, posmatrano u celom Svemiru, jednak broj atoma vodonika prelazi u helijum, i atomi helijuma se raspadaju u jednak broj atoma vodonika. U tom smislu su atomi večni i nestvoreni, jer im je broj isti u „vjekove vjekova".

A: Amin. A kako zamišljaš taj raspad helijuma, pošto sagorevanje vodonika u helijum nauka poznaje.

E: Pravo da ti kažem, nemam neku veliku potrebu da se bavim takvim pitanjima. Princip mi izgleda neosporan, a kako se konkretno ostvaruje, nad tim ne lupam glavu. Za razbijanje helijuma prosto je potrebna određena energija, a kada se uzme u obzir kakva je energija etera, lako se dolazi do zaključka da se mogu pojaviti situacije kada se takva energija saopšti atomu helijuma.

A: Pretpostavljam da isti princip važi i na nivou zvezda i galaksija. I one se raspadaju i stvaraju, ali im je ukupan broj uvek isti.

E: Apsolutno. I broj i energija vrtloga u eteru, i sve pojave koje vidimo i ne vidimo, mogu nestajati i nastajati pojedinačno, ali im broj i energija ostaju večno isti.

A: Da, ne mogu osporavati doslednost takvog gledišta.

E: A možeš li osporiti da Teorija etera i omogućuje i nameće takvo gledište? Vratimo se opet na Sunčev sistem. Zar već u njemu ne uočavamo mnogo činjenica koje upućuju na zaključak da se i on nalazi sav u ogromnom vrtlogu etera, a i planete, svaka pojedinačno, osim Venere, u svom sopstvenom vrtlogu? O Zemlji, i njenom magnetnom polju sam već govorio. Još se može dodati i to da taj vrtlog, opet po analogiji sa vrtlozima u vazduhu i vodi, mora na polovima imati drukčija svojstva, u smislu brzine i tiopografije, nego u ostalim oblastima. Ja pretpostavljam da bi s tim u vezi mogla biti pojava polarne svetlosti. Ne mogu se upuštati u neku podrobniju analizu, jer za to nemam ni dovoljno znanja ni informacija. Ali, izgleda mi dosta verovatna pretpostavka da upadanje u taj brzi tok etera raznih čestica, bilo iz astmosfere Zemlje, bilo iz svermira, može dovesti do malih lokalnih nepravilnosti u kretanju vrtloga koje dovode do stvaranja i izlučivanja elektromagnetskih talasa. Nije nemoguće da se u tom zemljinom vrtlogu povremeno pojave i na drugim mestima neke nepravilnosti, koje se mogu zapaziti na razne načine. Tipično za to bi bilo neko, recimo, neobično ponašanje kompasa. U drastičnijim slučajevima to bi moglo biti otkazivanje funkcionisanja mernih instrumenata na avionima, kao i neobjašnjivo ponašanje same letilice, što ponekad, kako se može čuti i pročitati, dovede do neobjašnjivih katastrofa. Isto to bi se moglo pretpostaviti i za misteriozne katastrofe i nestanke brodova, ukoliko to nisu neproverene priče. Nije isključeno da se na nekim mestima zemljine kugle te nepravilnosti u tokovima etera pojavljuju češće, ili čak da postoje stalno. Tu mislim na mnogobrojna čudna isčeznuća aviona i brodova u Bermudskom trouglu, ukoliko se to zaista tamo dešava. Razne NLO pojave, ako nisu posledica bujne mašte, takođe bi se lako mogle protumačiti nekim neregularnostima u tokovima etera, koje su praćene stvaranjem i emitovanjem talasa. Fenomen „okrugle munje", o kome sam čitao, takođe može biti ustvari mali vrtlog etera koji zrači talase. Fenomen tajanstvenog pomeranja predmeta u nekim kućama, može biti stvaran i prouzrokovan sličnim mehanizmom, odnosno, lokalnim kretanjem etera. Ako imaš u vidu da je svaki predmet samo „oblačak" u eteru, nije čudo što najmanji pokret etera pomera i predmet. U slučaju malo jačih pokreta predmet ne samo da bi mogao biti pomeren, nego doslovno u trenu i uništen bez traga. To jest, ne baš bez traga, neki tragovi u vidu razbacanih atoma bi ostali.

A: Posle takve priče još manje ću želeti sesti u avion. I do sada sam bio svestan da je čovek beznačajni crv u Svemiru, ugrožen sa svih strana svakakvim mogućnostima propasti. Ali to što si izložio o eteru, o vrtlozima, zagrevanju Zemlje, trenutnom uništenju, nije razlog za spokojstvo. Kakav je beznačajni slabi plamičak sam život kao pojava u tom svetu užasne razorne energije, sposobne da razara i gradi i male atome i čitave galaksije! To znači da život kao pojava može u nekom trenutku neke neregularnosti u kretanju etera nestati bez traga.

E: To već ne mora biti. Pošto ne znamo suštinu života, pošto ne znamo kako je i da li je nastao, ne možemo tvrditi ni da može nestati. Rekao sam koje je moje osnovno filozofsko „vjeruju": Samo one pojave koje nastaju mogu i nestati. Samo, opet, ono što je nastalo jedanput, može nastati i drugi put, a ako se uzme kao vremenski interval večnost, može i nestati i nastati bezbroj puta. Pogotovo je problematično „nestajanje bez traga". Ja to prevodim u formulaciju da „nešto nestane u ništa". Ta mogućnost uključuje i obrnutu da „nešto nastane iz ničega". Moj stav je da je i jedno i drugo nemoguće. Ako život pretstavlja neku realnost, ona ne može nestati, jer bi to značilo da „nešto pređe u ništa".

A: To sve mi liči na treniranje intelektualnih mišića. Međutim, postavlja se konkretno pitanje, kako će opstati taj neuništivi život na usijanoj Zemlji, to bih voleo znati.

E: Na konkretna pitanja ne mogu dati konkretne odgovore. Život na usijanoj Zemlji verovatno neće opstati, pogotovo u ovoj formi. Međutim, kao što je na Zemlju stigao, sa nje će i otići, bilo da je sam sposoban za to putovanje, bilo da ga kroz Svemir prevozi neko drugi.

A: A kojom brzinom putuje? Brzinom svetlosti?

E: Mani se šale. Što se tiče brzine svetlosti, ili bilo koje druge brzine kojom se kreću materijalna tela, one i važe samo za materijalna tela. Kojom brzinom se može kretati duh oslobođen od tela, to ne znamo. I narod kaže „brz kao misao". To će reći da nas misao u trenu može preneti na neograničena rastojanja. Ko zna, možda je zaista tako, možda se duh zaista može kretati beskonačnom brzinom.

A: Ipak su to samo pretpostavke, iako mogu izgledati zanimljive.

E: Naravno da su samo pretpostavke. Već sam ranije priznao da na tom polju svak može stvarati svoju sopstvenu filozofiju i religiju, ili usvojiti neku već stvorenu, celu ili delimično. Uz to, većinom su podjednako dobre i podjednako loše, a da li postoji neka istinita, nemoguće je utvrditi. Zato se ja opet vraćam na čvršći teren, u materijalni svet, koji je podložniji saznanju. Pogledajmo i druge planete Sunčevog sistema. Sve osim Venere se rotiraju oko sopstvene ose. I sve osim Venere imaju magnetna polja, utoliko jača ukoliko je rotacija brža. Jupiter se najbrže rotira, i ima najjače magnetno polje. I ne samo to. U utrobi Jupitera ključa ogromna energija. Otkuda ona tamo, ako ne od energije njegovog vrtloga etera? Od vodonika koji je nekada sagorevao u nuklearnoj fuziji? Pokazao sam da ta pretpostavka teško može izdržati logičku analizu. A pogledajmo Saturn, sa njegovim prstenovima. Zar to ne daje upečatljivu sliku vrtloga, u kome se vrti i Saturn i njegovi prstenovi? Pa onda, pogledajmo Sunčev sistem u celini. Zar planete, koje se sve rotiraju u istoj ravni i u istom smeru, takođe ne govore u prilog pretpostavci da se i Sunce sa svojim planetama nalazi u ogromnom vrtlogu, i da i energija zračenja Sunca može poticati od tog vrtloga?

A: Ipak, rekao si da se kretanje u Sunčevom sistemu može tumačiti i samo na osnovu Zakona gravitacije.

E: To sam rekao, ali ponavljam da sve te pojave treba posmatrati u širem kontekstu, pa videti da li ih onda Zakon gravitacije može objasniti. Tako kako se trenutno kreću planete oko Sunca, može se tvrditi da se kreću po Zakonu gravitacije. Ali, da razmislimo, može li se zamisliti kako ih je taj zakon postavio na te koncentrične praktično kružne orbite, i tako da se sve rotiraju u istom smeru. Kako god okreneš, to je nemoguće. Ako su se postavljale odozdo, od smera Sunca, tako da ih je neka sila tamo izbacivala, kako bi to bilo moguće? Zna se kakav je to precizni posao za današnju tehniku. Neka pretpostavljena eksplozija na Suncu to nikako nije mogla uraditi. Čak ako se pretpostavi da se dogodila, otkud joj tako dozirana snaga, i takav karakter da planete postavi na koncentrične kružne orbite. To je logički nemoguće. A još manje je moguće da su planete privučene iz okolnog prostranstva i zarobljene sunčevom silom gravitacije. To je nemoguće baš po zakonima mehanike. Telo privučeno iz udaljenog prostranstva nikako ne može ostati na nekoj kružnoj orbiti oko Sunca, već se mora po eliptičnoj orbiti vratiti u oblast iz koje je privučeno, osim ako udari u Sunce.

A: Izgleda mi da sada govoriš o nastanku Sunčevog sistema. A zar to nije u protivurečnosti sa stavom da Svemir nije nastao, da oduvek postoji i da će zauvek postojati takav kakav je danas.

E: Nikako nije u protivurečnosti. Svemir kao celina je večit i nepromenljiv, ali je Sunčev sistem samo pojava koja ima svoje vreme nastanka, trajanja i nestanka. Po mom uverenju, kada se iscrpi energija vrtloga u kome se sve to okreće, Sunčev sistem prestaje da postoji. I ne samo on, već bezbrojni takvi ili slični sistemi takođe nestaju. Ali, istovremeno, u istom broju, nastaju novi. A može li Zakon gravitacije formirati takve sisteme? Rekao sam, niti logički, niti po zakonima mehanike, to nije moguće. A po mojoj Teroriji vrtloga u eteru, to jeste moguće, i logički, i po zakonima mehanike. Pretpostavimo, neki vrtlozi se gase, i nebeska tela, prethodno uključena u neki sistem, sada bez nekog reda lutaju po Kosmosu. Šta će sa njima biti?

A: Ako mene pitaš, kako ja to mogu znati?

E: To ne može niko znati, ali se mogu praviti, na osnovu postojećih teorija, mehaničkih zakona i zdravorazumske logike, neke pretpostavke. Već smo videli do čega bi došlo da u praznom prostoru Vasione vlada kao vrhovni samodržac Zakon gravitacije. Sva tela bi se skupila na jednu gomilu. A šta se može očekivati po mojoj Teoriji? Tu je zakon Gravitacije, ali tu su i vrtlozi, koji svojim delovanjem učestvuju u prikupljanju i usmeravanju lutajućih nebeskih tela. Pod tim dvostrukim delovanjem, najveći broj lutajućih nebeskih tela koja se zateknu u oblasti vrtloga sakupiće se u centru vrtloga i formirati novo veliko nebesko telo. Ali, neka će se, po statističkoj verovatnoći, zadržati na bližim ili daljim orbitama, kružeći po njima zajedno sa vrtlogom. Da li je to logično?

A: Sve ti pretstaviš tako da izgleda logično. Ipak, to je i dalje samo pretpostavka.

E: Ali, eter više nije samo pretpostavka. Jesam li izveo i dokazao Zakon gravitacije kao posledicu postojanja etera?

A: Mora se priznati da jesi.

E: A sada opet možeš izvesti onaj primitivni eksperiment sa vrtlogom vode u loncu, i sa nekom količinom krupnog peska u vodi. Uverićeš se da se skoro sav pesak skuplja na sredini lonca, a da se pojedina zrnca kotrljaju ukrug zajedno sa vrtlogom. Ne kažem da je to neki dokaz kako nastaju planetarni sistemi, ali svakako je demonstracija jedne mogućnosti, koja nije u protivurečnosti ni sa Teorijom, ni sa mehaničkim zakonima, ni sa zdravim razumom. A što se tiče postojećih teorija, pokazao sam ti da su u suprotnosti i sa sobom, i sa zakonima mehanike, i sa zdravim razumom. Održava ih u životu samo to što su nejasne i neodređene, pa ih je kao takve teško i poricati, pošto se ne zna šta se tačno poriče.

A: Znači, tvoja kosmologija se može videti u šerpi sa vodom i šakom peska, a svetska naučna elita kopa neki tunel ispod Švajcarske i traži Božiju česticu.

E: Kudikamo su veće šanse da u tunelu pronađu Sveti gral nego Božiju česticu, koju sigurno neće pronaći. Što se tiče šerpe sa vodom i peskom, priseti se magijske formule „kako dole tako i gore".

A: A komete, kako se one uklapaju u šerpu sa vodom i teoriju vrtložnih planetarnih sistema.

E: Ne samo da se uklapaju, već ja verujem i da je dokazuju. Komete baš odgovaraju tim lutajućim nebeskim telima, koje nije zarobio vrtlog i postavio na neku orbitu. One se kreću uglavnom pod preovlađujućim dejstvom Zakona gravitacije. Privučene iz udaljenog prostranstva, one se približavaju ka Suncu do neke određene blizine, pa, promašivši ga, započinju povratak u prostore iz kojih su i došle, po jako izuduženim eliptičnim putanjama. Neke se periodično vraćaju, a neke, zahvaćene ili nekim drugim vrtlogom, ili grtavitacijom nekog drugog nebeskog tela, više ne dolaze nama u posetu.

A: A otkuda im taj rep koji vuku za sobom?

E: Rep smatram još jednim dokazom da postoji Sunčev vrtlog etera. Današnja teorija o tom repu nije u stanju reći ništa što ima pravog smisla. Uglavnom se ponavlja neka nejasna priča o nekakvom sunčevom vetru koji iskrivljuje rep komete. A kakav je to vetar, otkuda, zašto i kuda duva, niko se ne upišta da to objasni. Opet samo neke natuknice o emisiji brzih kosmičkih čestica koje Sunce izbacuje u prostranstvo oko sebe. Na koji način one mogu iskrivljavati rep komete, meni nikako nije jasno, kao što mi nije jasno no osnovu kakvog mehanizma Sunce usmerava taj svoj vetar da stalno istom jačinom duva u nekom neobičnom smeru. Ako, recimo, Sunce i izbacuje u prostranstvo neke čestice, najlogičnija pretpostavka je da ih izbacuje simetrično svuda oko sebe. Ako bi bilo tako, na koji način te čestice iskrivljavaju rep komete? To mi izgleda neobjašnjivo i nemoguće. Ako taj vetar duva pod nekim uglom u odnosu na Sunce, na koji način se postiže takvo usmeravanje? Ako se vetar „izduvava" sa neke određene površine na Suncu, kakva je to površina, kako izuduvavani gas utiče na kretanje samog Sunca? Kako sa tim vetrom ne izbija vodonik koji se po priznatoj teoriji pod ogromnim pritiskom nalazi u unutrašnjosti Sunca? Jednostavno, taj „Sunčev vetar" je sasvim neobjašnjiva misterija i po svom poreklu i po delovanju, i ta misterioznost je jedini uslov koji omogućuje da se sama ideja ne odbaci kao nemoguća.

A: A kakvo objašnjenje ima tvoja Teorija za rep komete.

E: Za sve što sam rekao iz oblasti kosmologije nemam neke naučne dokaze, osim, naravno, za zakon gravitacije, koji sam dokazao. Međutim, baš to što sam njega dokazao daje određenu težinu i ostalim pretpostavkama, do kojih se dolazi čisto logičkim putem. To važi i za rep komete. Ja ne mogu pouzdano reći i dokazati bilo šta o njemu. Ali, ako problem razmatramo u svetlu Teorije etera, po kojoj verovatno oko Sunca kruži vrtlog džinovske energije, šta sledi na osnovu logike? Prvo, zakonito je očekivati da vrtlog ne kruži na svim visinama jednakom brzinom. Verovatno je brzina sa približavanjem ka Suncu sve veća. Ako sada posmatramo neko nebesko telo koje kruži oko Sunca zajedno sa vrtlogom, bilo da kruže jednakom ili različitim brzinama, njihova relativna brzina je ista. Ako kruže jednakom brzinom, to je isto kao da međusobno miruju. A ako se kreću različitom brzinom, možemo smatrati da miruje eter a kreće se telo, ili da miruje telo a kreće se eter. U svim tim slučajevima, kao što sam ranije objašnjavao, pošto se eter pri nižim brzinama ponaša kao idealni fluid, između njega i tela oko koga optiče ne deluje nikakva sila. Bez obzira što kruže oko Sunca, što se tiče njihovog međusobnog delovanja, radi se o inercionom kretanju. Niti se eter koči niti ubrzava, a ni telo se i ne koči i ne ubrzava usled njihovog međudejstva. Ranije sam objasnio da se sila međudejstva pojavljuje samo u vremenu kada se relativna brzina između etera i tela menja. Čim se brzina ustali, sila međudejstva toka etera i tela u njemu nestaje, postaje jednaka nuli. A šta se dešava ako neko nebesko telo krene ka Suncu iz dalekih prostora? Kako god da se kreće, sa približavanjem ka Suncu ono preseca različite orbite po kojima kruži eter. A ako brzina kruženja sa približavanjem ka Suncu raste, to nebesko telo koje se približava ka Suncu stalno prelazi iz jedne brzine kojom ga optiče eter u drugu, višu. A to znači, prema onome što sam ranije objasnio, da eter zbog te stalne promene brzine kojom optiče telo, stalno na njega deluje bočnom silom, koja teži da ga skrene sa pravca kojim se kreće u smeru tečenja vrtloga. Kao recimo, kada se plivač u rečnom toku udaljava od obale. Reka sa udaljavanjem od obale sve brže teče i zanosi plivača sa svojim tokom. Razumeš li šta pričam i da li je to logično?

A: Razumem, pogotovo je logično ovo sa plivačem. Međutim, to ne objašnjava otkuda nebeskom plivaču rep.

E: Ne objašnjava, i priznajem da ne mogu znati otkuda ga ima. Ali, za sada smo objasnili poreklo bočne sile koja deluje na telo u sunčevom vrtlogu. Inače, u klasičnoj teoriji ta bočna sila, koja je otkrivena u magnetnom polju, nazvana je, po njenom otkrivaču, „Lorencova sila". A sada zamisli da plivač u reci zaista ima rep, recimo od neke duže krpe koju je prikačio za noge. Može i od nekog drugog materijala, bilo kojeg sa manjom gustinom od plivačevog tela. Kako će se prilikom plivanja taj rep postavljati? Hoće li se vući za plivačem po istoj liniji, ili će ga vodena struja iskriviti u smeru toka?

A: Bez svake sumnje, ako je specifično lakši od tela, vodena struja će ga iskriviti.

E: Eto, sa logičke strane tako bi možda sve bilo objašnjeno što se tiče komete i njenog repa. Preostaje da se objasni poreklo repa koji kometa vuče za sobom. Nažalost, to mora ostati u domenu spekulacija. Čini mi se najlogičnije pretpostaviti da se na površini komete, oko čvrstog jezgra, nalazi ili neka gasovita atmosfera, ili možda tečnost manje specifične težine od jezgra. Tu gasovitu atmosferu vrtlog svojim tokom , kao i celu kometu, gura u smeru toka. Pretpostavimo da u toj atmosferi komete postoje gasovi čiji su molekuli jonizovani, što znači da su elektroni odvojeni od atomskih jedara. Poznato je da „Lorencova sila" u magnetnom polju elektrone gura na jednu stranu, a protone na drugu. Poreklo te sile lako je objasniti mojom Teorijom etera, ali te sada neću gnjaviti još i sa tim. Šta se, ako je tako, po mom mišljenju može očekivati? Ako se elektroni pomere na jednu stranu, a protoni na drugu, videće se samo pomereni elektroni, jer samo oni zrače elektromagnetne talase. Sve to daje sliku glave komete za kojom se vuče u stranu iskrivljeni rep, kroz koji u većoj ili manjoj meri možda ističe i masa komete, otkidana od tela komete Koriolisovom silom.

A: Sve to lepo zvuči, ali ta jonizovana atmosfera okružuje kometu jednako sa svih strana. Zašto se onda rep pojavljuje iza komete?

E: Pa, verujem da moje objašnjenje Gravitacije može i to objasniti. Seti se da sam rekao da gravitaciona sila elektrone međusobno odguruje. Iz istog razloga gravitaciona sila Sunca elektrone u atmosferi komete ne gura ka Suncu. Možda bi precizan račun pokazao da ih gura od Sunca, zbog čega bi se oni postavili iza komete. Pošto su ovo ipak samo logičke spekulacije, bez pretenzije da se sve uzmu kao tačne, neću se upuštati ni u kakve proračune. Samo ukazujem na to da Teorija etera daje dosta mogućnosti da se mnoge neobjašnjive pojave mogu na osnovu nje razjasniti.

A: Sve je uz te ograde prihvatljivo, osim što mi pretpostavka o gubljenju mase komete izgleda čudna. To bi moglo značiti da kometa može vremenom sasvim nestati. Zar je tako nešto moguće?

E: A zašto da ne? Zar nisam već objašnjavao da nebeska tela nestaju i nastaju. Kometa u principu može nestati, ali može i pretstavljati „klicu" iz koje će u budućnosti izrasti novo veliko nebesko telo, koje može planuti u novu zvezdu. To su procesi koji večito teku u oba smera, u smeru izgradnje i u smeru raspadanja.

A: Pojasni molim te kako iz komete koja se raspada može nastati zvezda.

E: Pa to sam već objasnio. Po svemu sudeći, gubitak mase komete nije takav da bi je svu izugubila jednim prolaskom kroz sunčev vrtlog. A kada iz njega izađe, može nastati obrnuti proces, da joj masa raste, jer u prostoru Vasione svuda postoje manja i veća tela koja se mogu međusobno spajati, bilo silom gravitacije, bilo delovanjem vrtloga u kome se nađu, bilo udruženim obostranim delovanjem.

A: Ostalo je još nešto što mi je prilično nejasno. Ako planete oko Sunca kruže zajedno sa vrtlogom, šta ih održava na njihovim orbitama, sila gravitacije ili sam vrtlog, ili možda oboje?

E: To jeste škakljivo pitanje, i dosta me je namučilo. Zakoni Keplera u zajednici sa zakonima Njutna dokazuju da ih na orbiti ipak održava sila gravitacije. To se mora smatrati dokazanom činjenicom, a ona i jeste uzrok što se poverovalo da se zakonom gravitacije može objasniti celokupna nebeska mehanika. Po svemu sudeći, takvo uverenje vlada i dalje. Ja sam izneo svoje razloge zašto smatram da to ne može biti tačno. Ali, u tom slučaju mora se objasniti zašto se Sunce sa svojim planetama ponaša isto kao da vrtloga oko Sunca i nema. I evo do kakvih sam zaključaka došao: Ako se eter ponaša kao idealan fluid, nikakvog međudejstva u smislu neke sile između njegovog toka i tela koje se nalazi u toku nema, sve dok se relativna brzina između toka i tela ne menja. To sam već rekao. Znači, isključivo ubrzavanje tela u odnosu na eter, ili ubrzavanje etera u odnosu na telo, prouzrokuje silu međudejstva. Ako to imamo u vidu, šta se očekuje ako planeta kruži oko Sunca po stalnoj orbiti, na kojoj je konstantna i brzina vrtloga i brzina planete? Očekuje se da u takvoj situaciji nikakve sile međudejstva planete i toka etera nema. Međutim, i čestice etera koje se kreću u toku, i masa planete, zbog svoje inercije teže da zadrže trenutni smer kretanja, koji bi ih udaljio po tangenti orbite, da ne postoji sila koja ih stalno skreće sa tog smera, i primorava da ostanu na istoj orbiti. Pri tome treba imati u vidu da je inercija jedinice zapremine etera manja u slobodnom prostoru, nego u prostoru u kome se nalazi masa planete. Jedinicu zapremine etera na orbiti zadržava sila gradijenta pritiska u eteru, po osnovnoj jednačini gasne mehanike (19).

ρa= -dPdR (19)

E: Taj gradijent postoji svuda u toku koji kruži oko Sunca, pa i u unutrašnjosti same planete. Međutim, taj gradijent nije dovoljan da masu planete zadrži na orbiti, jer je inercija jedinice zapremine etera u oblasti planete veća nego u slobodnom prostoru. Pitanje je za koliko je veća? Da nepotrebno ne komplikujemo izlaganje, jednostavnije je da uvidimo kolika je ukupna inercija cele planete. A ona je, bez obzira da li miruje ili se kreće, uvek ista, i jednaka masi planete. Sila da se planeta ubrzava u odnosu na eter ista je, bilo da planeta u odnosu na eter miruje, ili da se ravnomerno kreće. Do tog rezultata dolazimo preko jednačina (14) i (15), izvedenih ranije, prilikom definisanja pojma mase. Prema tome, inerciona sila koja teži da planetu po radiusu udalji sa orbite po kojoj kruži, jednaka je proizvodu između mase planete i radijalnog ubrzanja koje masu odvlači sa orbite. A da do toga ne bi došlo, ta radijalna sila mora stajati u ravnoteži sa silom gravitacije koja masu planete gura ka Suncu. Tako dobijamo poznatu jednačinu:

Mpvp2Ror=G MpMsRor2 (237)

E: Na taj način, prividno nelogično, ispada da u konkretnom slučaju, kada planete kruže zajedno sa vrtlogom oko nekog masivnog tela u centru vrtloga, zakon gravitacije daje isti rezultat kao da vrtloga i nema. Štaviše, isti rezultat će se dobiti i u slučaju kada bi planeta kružila u suprotnom smeru od vrtloga, opet iz istog razloga: Kod ravnomernog kretanja tela u odnosu na eter, ne postoji među njima nikakva sila međudejstva. Sve su to razlozi da je klasična mehanika dobro funkcionisala i bez etera, iako je eter osnov svega u Vasioni, pa i nas samih.

A: Imam utisak da si me opet vratio nekoliko koraka unazad. Ako bi sve u Sunčevom sistemu jednako izgledalo i sa vrtlogom i bez njega, koja je onda uloga i važnost vrtloga? Čemu je uopšte potrebno pretpostavljati da postoji?

E: Naivno pitanje, da ne kažem nešto gore. U prvom redu, pitanje da li postoji mora se postaviti, ako ni za šta drugo, onda zbog utvrđivnja naučne istine. Zatim, rekao sam da je, bar po mom mišljenju, taj vrtlog izvor energije Sunca. A ne manje je važno da vrtlog može obnjasniti nastanak i formu Sunčevog sistema. A isti taj vrtlog može objasniti zašto sila gravitacije ne odvuče ceo Sunčev sistem u sudar sa nekom drugom zvezdom, u čijem gravitacionom polju se nalazimo.

A: To je zaista važno, ako je tako.

E: Ja zaključujem da jeste tako. Ako svoj vrtlog ima Sunce, onda ga imaju i ostale zvezde, bar ove koje zrače energiju. A kako se ponašaju vrtlozi koji se nađu u kontaktu? U zavisnostio od međusobnog usmerenja tokova, mogu se privlačiti i odbijati, je li tako?

A: Sa tim se slažem. Samo, onda ispada da vrtlog može sprečiti padanje Sunčevog sistema na drugu zvezdu, ali ga može i pripomoći, zavisno od međusobne orijentacije vrtloga.

E: Tačno, može i jedno i drugo, ali ne sa podjednakom verovatnoćom.

A: A zašto, zar međusobnu orijentaciju ne određuje slučajnost?

E: I da i ne. Kada razmišljam o tome, zaključujem da u celom beskonačnom prostoru Vasione mora biti stalno isti broj vrtloga, ali i to da se jednak broj vrtloga rotira u svim ravnima i u svim smerovima. Ovaj poslednji zaključak proizilazi iz zakona o održanju mehaničkog momenta. Nema nikakvog osnova pretpostaviti da se Vasiona kao celina rotira u bilo kojoj ravni i u bilo kom smeru. Ako bi postojao samo jedan vrtlog viška u jednom određenom smeru, i Vasiona kao celina rotirala bi se u tom smeru. Smatram da takva pretpostavka nema osnova. E sada, ako je broj svih vrsta vrtloga jednak, kako će oni biti raspoređeni po prostoru? Bez nekog posebnog reda, izmešane međusobno sve vrste, ili će se u nekom prostoru skupljati jedna vrsta , u drugom druga, u trećem treća?

A: Pošto raspored određuje slučaj, ispada da su po celom prostoru Vasione uglavnom ravnomerno izmešane sve vrste vrtloga. A iz toga vidim šta misliš: Najmanja mogućnost je da se u susedstvu nađu dva jednaka vrtloga.

E: Baš tako. Dakle, uviđaš da međusobnu orijentaciju dva susedna vrtloga određuje slučaj, ali slučajnost ne znači jednaku verovatnoću za svaki slučaj. Posmatrano u celoj Vasioni, srednji i stalni slučaj je da se vrtlozi međusobno odguruju, verovatno sa mnogo većom silom nego što je gravitaciona sila koja tela iz jednog vrtloga gura ka telima u drugom vrtlogu. Eto, i u tome je značaj vrtloga: Na kosmičkom nivou oni deluju nasuprot sili gravitacije i sprečavaju padanje zvezda jednih na druge. Mogućnost sudara zvezda bi trebalo da postoji, ali nije velika.

A: Ipak, kroz večnost, ako ne postoji jednaka mogućnost raspadanja velikih zvezda, broj sudara bi toliko narastao da bi broj zvezda stalno opadao, a preostale bi bivale sve veće.

E: Ali ta mogućnost se može logički predvideti. Pretpostavimo da se zvezda u svom vrtlogu zarotira tolikom brzinom da centrifugalna sila koja razvlači njenu masu postane veća od gravitacione sile koja je drži na okupu, što je u principu moguće. U tom slučaju će se komadi raspadnute zvezde razleteti po okolnom prostranstvu i lutati po njemu dok ih ne prikupi ili neki vrtlog ili neko drugo nebesko telo. Takvih masa sigurno ima, a i asteroidi bi se mogli smatrati nečim sličnim. Verovatna je i pretpostavka da je u Svemiru mnoštvo zvezda u različitim fazama života. Neke sjaje punom snagom, neke se već hlade, a neke još zagrevaju, sve pod dejstvom svojih vrtloga. Postoje i nevidljive, hladne i tamne, koje će njihov vrtlog tek zagrejati i upaliti.

A: To su zanimljive priče, ali ipak na nivou hipoteza.

E: Ali su to sve logične hipoteze, dosledno zasnovane na Teoriji etera, koju sam nepobitno dokazao. Naravno, dopuštam mogućnost nepravilnih i netačnih zaključaka, što važi za svaku teoriju, pogotovo toliko radikalno novu. Zadatak nauke i budućih naučnika je da na tom temelju, koji sam čvrsto postavio, grade dalje. Prvo što se mora uraditi je veoma bolno priznanje velikih zabluda u kojima se sada batrga teoretska fizika.

A: Da li si i o gravitaciji sada sve rekao?

E: Rekao sam sve što smatrm važnim i što mislim da znam. Inače, moglo bi se o tome pričati u nedogled. Naprimer, pada mi na pamet da taj Zakon, koliko god izgledao neosporno tačan i dokazan, ipak ne mora biti apsolutno takav. Prisetimo se kako nastaje gravitaciono polje: Tako što nuklearno polje protona koči stojeće talase u prostoru gde se nalazi i u svojoj okolini. Ja sam to polje izračunao za pojedinačni proton, a eksperiment je potvrdio da je gravitaciono polje neke mase jednako zbiru gravitacionih polja delova te mase. Pa eto, ja sam zaključio da to ne mora biti apsolutno tačno.

A: Iz kojih razloga?

E: Pa, zamisli protone, recimo, negde u središtu Zemlje. Bez obzira što je gustina etera tamo neznatno povećana u odnosu na onu u slobodnom prostranstvu, ipak je povećana zato što je energija stojećih talasa tamo manja nego u slobodnom prostranstvu. A to znači da se protoni tamo nalaze izloženi delovanju stojećih talasa sa manjom energijom nego protoni izvan Zemlje. To logično nameće zaključak da kočenje tih talasa od strane protona nije jednako kočenju u slobodnom prostranstvu. To bi moralo uticati i na veličinu mase protona, kao i na jačinu njegovog gravitacionog polja. Očekivanje je da u nekoj maloj meri opadne i masa protona i jačina njegovog gravitacionog polja. Obzirom na malu promenu gustine etera unutar Zemlje, i te promene bi morale biti male, ali se ipak mogu očekivati. Čak, nije isključeno da je i moja teoretska Gravitaciona konstanta zato veća od izmerene, jer se ova merila ne za pojedinačni proton, već za ogroman broj protona zajedno.

A: Pada mi na pamet da jedno pitanje nisi ozbiljno dotakao.

E: A koje?

A: Ništa nisi rekao o obliku vrtloga, o obliku zapremine u kojoj se ta ogromna materija rotira.

E: Zaista, o tome sam ćutao, jer nemam šta reći. To pitanje zapremine je najmučnije pitanje u celoj mojoj Teoriji. Nikada nisam sebi uspeo ni predočiti ni objasniti kako izgleda zapremina u kojoj osciluje talas, niti kako izgleda zapremina u kojoj se rotira vrtlog, iako sam oko toga neprekidno lupao glavu. Pošto su talasi i njihova energija nužno ušli u matematičke dokaze i objašnjenja Teorije, bio sam prinuđen da im dam nekakvu zapreminu. Kao što si se i sam mogao uveriti, jednačine su se pokazale tačne kada sam pretpostavio da zapremina talasa ima isti oblik kao i zapremina polja u kojoj se, kočenjem ili oscilovanjem talasa, polje formira. Pošto, po nekoj elementarnoj logici, polje, i čestica koju čini polje, ima oblik sfere, automatski je ispalo da i zapremina etera koja osciluje sa talasom, ima oblik sfere. No, sa druge strane, moglo bi se pretpostavljati da baš i ne mora biti tako. Ako se strožije razmišlja, to što se talasi koče na baronu i eltronu u zapremini koja ima oblik sfere, ne mora značiti da i sami talasi koji tu osciluju imaju oblik sfere. Ali svakako mora značiti da su te dve zapremine, zapremina čestice i zapremina talasa koji formiraju česticu, ako ne jednake, onda svakako proporcionalne. To znači, ako zapremina talasa i nema oblik sfere, već neki drugi oblik, ta zapremina mora u nekom obliku postjati. Svaka druga pretpostavka je besmislena. Dakle, ako nekoj određenoj zapremini talasa odgovara zapremina čestice sfernog oblika, onda dva ili n puta većoj zapremini talasa odgovara dva ili n puta veća čestica oblika sfere. A ako je tako, u mojim jednačinama se ništa ne menja, i dalje sve ostaje na snazi. Jedino, zapremina u kojoj se formira polje pod delovanjem talasa nije jednaka zapremini talasa. Može, u pretpostavci, biti i manja i veća, ali i dalje važi da se u toj zapremini polja čestice sadrži ona talasna energija koja stoji u jednačinama. A to je dovoljan uslov da jednačine ostaju tačne.

A: Ali onda se postavlja pitanje kako talasi, ako možda nemaju oblik sfere, mogu formirati polje sfernog oblika?

E: To je, mislim, ipak moguće razumeti i objasniti. Polje mora imati oblik sfere jer se formira pod dejstvom sile koja deluje iz svih smerova podjednakom jačinom, a sve su usmerene ka istom cilju, eltronu ili baronu. Bez obzira na oblik talasa, oni na baron ili eltron deluju iz svih smerova podjednako. Nadam se da to shvataš. I napumpana lopta dobija oblik sfere zato što pritisak vazduha deluje u svim smerovima jenako. I kapljica vode koja slobodno pada, ako se zanemari dejstvo vazduha, ima oblik sfere, zato što sile koje spajaju molekule vode u kapljicu deluju u svim pravcima podjednako. A na koji način ćeš formirati lopticu od blata među svojim dlanovima? Na taj način što je, vrteći je među dlanovima, izlažeš delovanju jednake sile sa svih strana.

A: Čini mi se da to mogu razumeti.

E: Da se vratim na vrtloge. Ništa pouzdano ne mogu reći ni o njihovom obliku, ni o brzini rotacije. Po analogiji sa vodom i vazduhom, očigledno da im veličina može biti svekolika, od ogromne do neke minijaturne. U onim ogromnim formiraju se galaksije, a minijaturni odgovaraju magnetnim momentima elektrona i atoma, a verovatno i onoj veličini koju je Kvantna mehanika nazvala „spin" subatomske čestice. Takođe, čisto logički moglo bi se zaključiti da im oblik može biti različit. Ako shvate da oblik galaksija zavisi od oblika vrtloga koji formira galaksiju, onda astronomi mogu reći o tome nešto više i konkretnije. Svakako bi bilo važno utvrditi kako se brzina rotacije menja sa rastojanjem od centra vrtloga, i da li, i na koji način, ta promena zavisi od oblika vrtloga. Možda bi dobri poznavaoci dinamike fluida, uz potrebno znanje matematike, to mogli izračunati teoretskim putem. Ja jedino mogu tvrditi da je brzina Sunčevog vrtloga na orbiti po kojoj kruži Zemlja jednaka brzini kojom oko Sunca kruži Zemlja.

A: A na osnovu čega?

E: To je dokazano Majkelson-Morlijevim eksperimentom. Komplikovano mi je da ti to objašnjavam, a nema ni potrebe. Ako te zanima, taj eksperiment se opisuje u većini udžbenika fizike. A što se tiče ostalih planeta, kakva je brzina Sunčevog vrtloga na njihovim orbitama, veća ili manja od njihove orbitalne brzine, o tome ne znam ništa. Još mogu tvrditi da je brzina Zemljinog vrtloga na površini Zemlje različita od brzine rotacije Zemlje oko svoje ose. To dokazuje, ako nisi zaboravio, ponašanje magnetne igle. Lično mi je prihvatljivija pretpostavka da se vrtlog rotira brže od Zemljine površine.

A: Zbog čega?

E: Iz više razloga, ali pošto za njih nemam pouzdanih dokaza, bolje da o tome ne govorimo. Ako bih opširno obrazlagao sve pretpostavke koje mi se vrzmaju po glavi, diskusiji nikad ne bi bilo kraja. Osim toga, što da sam sebe uvaljujem u moguće greške. Kada se spoznaja o postojanju etera usvoji, mislim da će nauka i naučnici naći načina da na sva ta pitanja egzaktno odgovore. Kada se tačno zna šta se traži, moguće je i postaviti odgovarajući eksperiment. U ovom momentu fizičari u poznatom tunelu rade sasvim nešto drugo: Na osnovu pogrešnih teorija matematičkim putem su došli do nekih pojmova i veličina, koji ne postoje, niti im se zna sadržaj i suština, pa ih traže u eksperimentu da potvrde teoriju. Naravno da tu uspeha ne može biti. U sudarima brzih čestica naprave zbrku i haos, tu zbrku i haos snime, pa studiraju snimke te zbrke i haosa misleći da će u njima naći neki detalj koji će odgovarati nekoj teoretskoj izmišljotini. Zamisli da neko, želeći da shvati konstrukciju mlaznih aviona, za koje ne zna šta su, izazove njihov sudar, sa ciljem da sudar snimi i na njemu prostudira kakva je to sprava. Teško da bi u tom kršu i lomu mogao naći rešenje svog problema. Posle sudara brzih čestica sigurno neće pronaći „Crnu kutiju" sa Higsovim bozonom u njoj.

A: A šta ako ipak pronađu neku crnu kutiju?

E: Pa, objektivno govoreći, to je moguće. Ti sudari, i mnoštvo veštačkih čestica očigledno pokazuju postojanje baš onakvog etera kakav sam opisao u Teoriji. Analogija sa sudarom mlaznih aviona je više ili manje duhovita, ali nipošto nije tačna. Glavni razlog je taj što se mlazni avioni posle sudara neće munjevito spontano „reciklirati", kao što će to učiniti razbijena polja protona i elektrona, kao i veštački uspostavljena polja u eteru. Veštački stvorena polja munjevito isčezavaju, a veštački razbijena polja se munjevito opet uspostavljaju. Zahvaljujući ogromnoj energiji etera, i ogromnoj brzini kojom se ti procesi odigravaju, sve se u trenutku vraća u svoje prirodno ravnotežno stanje. Ostaje snimak da nad njim konzilijum razmišlja koliko anđela može da se smesti na vrhu igle, i koji bi među njima mogao biti „Božija čestica". Neće biti nikakvo iznenađenje da se učeni konzilijum podeli oko tog pitanja. Naime, neki bi mogli svojim jednačinama dokazivati da su ga videli, dok bi drugi mogli svojim jednačinama dokazivati da to nije On. Mogla bi planuti polemika na svetskom nivou koji su u pravu a koji nisu. Polemika oko tako krupnog pitanja mogla bi potrajati dugo, a u toj polemici i jedna i druga strana mogla bi steći značajna društvena priznanja za svoj doprinos nauci.

A: A te jednačine, zar nije na osnovu njih moguće utvrditi istinu?

E: Pa to baš! Analitičari tih jednačina će se opet podeliti u tabore, jedni sa svojim pouzdanim dokazima da su tačne jedne, a drugi da su tačne druge jednačine. Iz toga jasno vidiš koliko ogromno polje rada se otvara za nauku i naučnike. Zar nisu, naprimer, Aristotelove teorije vekovima bile predmet naučnog istraživanja, dok jednog dana nisu zaboravljene kao netačne. No, da li je time Aristotelov doprinos nauci umanjen? Meni izgleda da nije, on i dalje ostaje pojam jednog od najdubljih mislioca antičkog doba. Sa te tačke gledišta, i Ajnštajnov duh na onom svetu može biti miran. I kada Teorija relativnosti ode u zaborav kao jedna netačna epizoda u teoretskoj fizici, njegovo ime će trajno ostati personifikacija naučnika-fizičara.

A: Da znaš da se sa takvim zaključcima slažem. Potvrđuje ih iskustvo. Ali, čudno je zbog čega ljudi tako misle i osećaju?

E: To pitanje je više u domenu sociologije i psihologije nego fizike, pa na njega odgovaraj sam.

A: Pa, ako me pitaš i primoravaš da o tome razmišljam, odmah uviđam da odgovor mora biti veoma kompleksan. Prvo, iskustvo pokazuje da pogrešne teorije mogu objektivno, bez šale i ironije, mnogo doprineti nauci. Uzmi, naprimer, napore alhemičara da pronađu način stvaranja zlata. Taj njihov veliki cilj nikada nisu postigli, jer je sam po sebi bio nedostižan, ali tragajući za njim došli su do drugih značajnih otkrića u hemiji. Možda je zapravo najbolje pred sebe postaviti neki daleki i nedostižni cilj, pa celog života svom snagom stremiti ka njemu. Na taj način se putovanje nikada neće završiti, a usput će se doživeti mnoge neočekivane avanture. Doduše, postoji i drugi, u praksi češći način, a to je da se postavi dostižni cilj, pa se od njega ide ka sledećem, i tako dalje. Ali, bitno je da i putovanje ka nedostižnim i pogrešnim ciljevima nije beskorisno. A zašto pogrešne ideje i pogrešne teorije često ostave duboke tragove u duhu pojedinaca i naroda? Ako malo pročeprkaš po istoriji, uverićeš se da je malo istine u istoriji koju kao svoju proučava bilo koji narod. Uglavnom su to neke poluistine, legende, bajke i mitovi. Po svemu sudeći, iako se deklarativno svi bore za istinu, ona nije baš mnogo značajna, čak ni u nauci, ako nema neki praktičan značaj. Jednostavno, izgleda da je ljudski duh tako sazdan da zadržava sećanje na neke utiske ne zbog njihove istinitosti, već zbog snage emocije koju je utisak izazvao. Dakle, uzbudljiva, maštovita, zanimljiva ili jeziva i strašna priča, ma koliko bila netačna, ostaje u sećanju daleko jače i duže nego istina. A što je još gore, istina je najčešće dosadna. Svi to znamo iz ličnog iskustva. Dok nisam preživeo iskustvo ovog poslednjeg rata, iz nebrojenih knjiga o toj temi, iz priča učesnika onog prethodnog, iz filmova, stekao sam pretstavu da su ratovi herojske pretstave, pune junaka i junačkih dela, nesebičnih žrtvovanja za ideale, za otadžbinu, za cara i kralja. A onda sam se uverio da se oko sitnih zrnaca tog junaštva i herojskog žrtvovanja posle ispredaju brda izmišljotina i laži, koje veličaju svoju stranu u ratu, a ponižavaju protivničku. Dakle, i tu se možemo uveriti da istina nikog naročitio ne interesuje. Ne intresuje čak ni istoričare, a posebno je nemoralna maska objektivnosti koju navlače i iza koje njihove laži postaju mnogo opasnije, jer veštim manipulisanjem razumom i emocijama neobaveštenih čitalaca te svoje laži proturaju kao istine. Za sebe mogu pouzdano reći da nikada, ili skoro nikada, nisam čitao knjigu zato što govori neke istine o bilo čemu. Glavni razlog bio je taj što je knjiga intetesantna i što me zabavlja. Pošto su istine, kao što rekoh, uglavnom dosadne, pisac se mora poslužiti veštinom ili nekakvim lukavstvom da istinu, ako nju iznosi pred čitaoca, na neki način učini zanimljivom, dodajući joj neke ukrase koje ona objektivno uglavnom nema. Neka svojstva te životne istine se malo uveličaju, neka umanje, neka prećute, pa njena ukupna slika opet ispadne interesantnija , lepša i uzbudljivija. To je tako široka tema da ću se u njoj sasvim zapetljati ako nastavim, pa je bolje da završavam, a završiću jednom izjavom Anatola Fransa, koji je rekao da će, ako treba da bira između istine i lepote, izabrati lepotu. Ja čak mislim kako to znači da će radije izabrati lepu laž nego ružnu istinu. U svakom slučaju, to važi za mene, a verovatno i za većinu ljudi.

E: Sto posto si u pravu. Evo i ja, koji sam mnogo životne energije protraćio tragajući za tom dosadnom istinom, radije uzmem da čitam roman o Drakuli, ili neke slične priče o vampirima i vukodlacima, nego najbolju i najistinitiju knjigu iz fizike. Šta kažem, radije! Knjige koje govore činjenice i istine toliko su mi se smučile da ih ne mogu ni pogledati. Čak i umetničke, što su ozbiljnije i istinitije, teže ih otvaram i čitam, iako ih, recimo, cenim kao takve. Neke tamo Braću Kasramazove, ili Anu karenjinu, Rat i mir, Bunderbrokove, Gospođu Bovari, Crtveno i crno, Fausta, i slično, pročitam jednom i pohvalim. A neozbiljne knjige, romane o Divljem zapadu, Istorijske romane A. Dime, Valtera Skota, Henrika Sjenkijevića, i slične, čitam stalno ponovo kad god stignem. Mogu reći da to uglavnom važi i za moje drugove iz mladosti. Kada smo u igri uzimali imena svojih literarnih uzora, niko nikada nije bio Aljoša Karamazov, Knez Miškin, Pjer Bezuhov, Faust, ili neko takav. Zna se šta smo svi bili. Neko Old Šrterhend ili Old Fajerhend, Ričatd Lavlje srce, Ajvanho i Robin Hud, D'Artanjan, Atos, Portos i Aramis, Tarzan, i tako dalje u istom stilu. Nikad mi njie palo na pamet da se pitam zašto smo takvi, a bogme i volim što smo bili takvi, pa bih voleo da smo takvi bar malo i ostali. I ja se slažem da je u ovom životu važnija lepota od istine.

A: A zašto si onda smišljao tu svoju dosadnu Teoriju, kad i sam znaš da nikome neće biti zadovoljstvo da je čita i proučava. Koga interesuje, kome je važna ta istina koju otkriva tvoja Teorija? Jedinu važnu istinu ljudima je saopštio Sin božji, Isus Hristos. Bez te njegove istine sve ostale su beznačajne i mrtve, kao što je beznačajno najlepše mrtvo dete ili najlepša mrtva devojka. Šta su sve te naučne istine, otkrivane i objavljivane većinom zbog tašte potrebe da se bude velik i slavan, doprinele ljudskoj sreći? Da li je čovek danas, u klimatizovanom stanu, uz televizor i kompjuter, sa punim zamrzivačem neukusne hrane, srećniji nego što je bio uz vatru na ognjištu u primitivno izgrađenoj kolibi? Kakvu sreću mu je donelo saznanje da se ne okreće Sunce oko Zemlje, nego Zemlja oko Sunca? Pa to je ljudima sasvim svejedno, važno je samo naučnicima, koji preko takvih istina demonstriraju svoju pamet. Ako se suočiš sa drugom vrstom istine, da li je i samog tebe istina koju si otkrio učinila srećnim. Ne verujem. Sve je to taština, i samo taština.

E: Baš lepo si mi natrljao uši. Ne poričem da si, govoreći protiv istine, i sam rekao ponešto istinito. Štaviše, i dokazao da su istine često teške i neprijatne. Ali, svaka medalja ima i drugu stranu. Svaki čovek se opredeljuje prema svom sopstvenom razumu i karakteru, a ja lično ipak više volim i ružnu istinu nego lepu laž. Možda put do neke konačne, velike i lepe istine, vodi preko mnogih neprijatnih. Ti kažeš, jedinu važnu istinu ljudima je saopštio Isus Hristos. Slažem se, ako je to tačno. Ali, šta ako nije? Kako bi teško i bolno bilo saznanje da je to lepa laž. Kada sam bio mlad, bio sam pomalo, kao i svak od nas, jednom prilikom zaljubljen u neku devojku, i neko vreme bio veoma srećan što se i ja njoj sviđam. A onda sam se jednog dana uverio da to nije istina, da joj se nikad nisam sviđao. I znaš li šta mi je bilo najteže podneti, šta me je dugo bolelo? Ne činjenica da me ne voli i da me nikad i nije volela, već to što sam neko vreme bio neopravdano srećan, verujući u laž. Eto zato sam protiv lepih laži, a za istinu, pa i kad je neprijatna. Znam dobro da mnogi ljudi radije beže u svet lepih samoobmana, u sablasni svet nikotinskog dima, u alkoholna isparenja i u kojekakve halucinacije izazvane drogom, nego da se suoče sa svakodnevnom realnošću, u kojoj osećaju verovatno samo dosadu i svoju beznačajnost i ništavnost. Ali, nismo svi takvi, a nisam ni ja. Ne prihvatam lepotu bez istine, jer je to lažna lepota. A iako za to nemam neko čvrsto racionalno uporište, ipak verujem da u ovom svetu postoji i neka konačna istina koja je lepa, a ne ružna i strašna. A što si rekao da sam iz neke taštine smislio svoju Teoriju, tu si ipak promašio. Možda ima taštine u želji da je ljudi saznaju, shvate i priznaju, pa da nešto od te prazne ljudske slave padne i na moju glavu. Ali to nipošto nije bio razlog što sam proveo mnoge neprospavane noći mučeći svoj duh i telo u pokušajima da se nađe odgovor na pitanja koja su se postavljala iz dana u dan. A zašto sam to radio, zaista ne znam. Znam da sam to hteo, a verovatno sam hteo zato što sam morao. A morao sam zato što svaki čovek mora nositi krst koji mu je dosuđen, a ako otvorimo pitanje, ko, kako i zašto dosuđuje ljudima njihove krstove, otvaramo još jednu beskrajnu i besplodnu diskusiju. Više puta sam ti rekao da sam se počeo baviti fizikom upravo zato što sam uvideo da nemam snage ni sposobnosti da rešim bilo koje pitanje koje se tiče duhovne strane ovog našeg sveta u kome živimo. Ne postoje jednačine, nisu pronađene, u koje se mogu staviti problemi te vrste.

A: Nisam mislio, govoreći o taštini, ništa što bi se odnosilo lično na tebe, već uopšteno, pa se nemoj ni ljutiti. U istoj meri u kojoj se odnosi na tebe, odnosi se i na mene. Nego, da li je izlaganje Teorije završeno?

E: Već sam rekao, sve što sam mogao dokazati, izneo sam i dokazao. A mislim da sam dokazao više nego dovoljno da prinudi teoretsku fiziku i njeno trenutno tumačenje materijalnog sveta da izvrši pravi „salto mortale". Ipak, imam još ponešto reći o prirodi atomske energije što će biti korisno da se i ona razjasni bez nekih mistifikacija koje joj pripisuje Teorija relativnosti. Često sam čuo kako se kaže da je Ajnštajn, sa svojom Teorijom, tvorac atomske bombe. To je besmislenije nego kad bi rekli da je tvorac vatre hemičar koji je utvrdio da je gorenje posledica procesa oksidacije. U Ajnštajnovoj teoriji tačno je, i to po svemu sudeći uglavnom slučajno, samo to da je energija oslobođena u nuklearnoj reakciji jednaka:

∆W= ∆Mc2 (238)

E: Pošto su znaci skoro uvek uslovljeni nekakvim dogovorom, što i kod mene često izaziva nedoumicu, radije ću rečima objasniti šta ta jednačina znači. A znači sledeće: Ako se izmeri koliko se smanjila ukupna veličina mase atoma koji učestvuju u nuklearnoj reakciji, pa tu izgubljenu masu pomnožimo sa kvadratom brzine svetlosti, dobijamo energiju koja se oslobodila u nuklearnoj reakciji. To je činjenica utvrđena i proverena na mnogim eksperimentima. Prema tome se izvodi prividno logičan zaključak da bi u reakciji teoretski mogla nestati celokupna masa atoma, i onda bi važila jednačina:

W=Mc2 ? (239)

E: Ta jednačina je donela Ajnštajnu besmrtnu slavu, pogotovo kad je njena tačnost prividno dokazana pošto se u eksperimentima utvrdilo da se veštački stvorene mase zaista ponašaju u skladu sa tom jednačinom. Međutim, u stvarnosti to jednostavno nije tačno, i u prethodnom izlaganju ja sam već pokazao zašto, pa to i dokazao. Sada ću, analizom problema atomske energije, pokazati zašto je jednačina (238) tačna. Pokušaću izmišljenim primerom postići da se lakše shvati šta mislim o tom pitanju. Recimo da nas dvojica, ti i ja, dugujemo banci oba podjednako, recimo po milion dinara. I onda, nađemo se u stisci, nemamo od čega da živimo, pa smo prinuđeni da od banke uzmemo novi kredit. Međutim, zbog nekih propisa u poslovanju, to je moguće samo ako mi svoja dugovanja spojimo zajedno. U tom slučaju nam banka odobrava još po hiljadu dinara zajma svakom, isplati nam tu gotovionu, i mi to odmah potrošimo u prvom supermarketu. Dakle, pitanje je, odakle nam taj novac? Znači li to da smo imali svaki po milion dinara, pa smo od tog miliona potrošili po hiljadarku? To bi neobaveštena okolina lako mogla zaključiti, videći kako vučemo puna kolica robe. Kao što mislimo i za neke novokomponovane bogataše, kada grade i kupuju za tuđ novac, pripremajući sebi finansijsku propast. U suštini, mi smo potrošili po hiljadarku tako što smo još više povećali postojeći dug. Ali smo se po propisima banke zbog toga morali povezati međusobno, i ubuduće ostajemo povezani sve dok te dve potrošene hiljadarke nekako ne nabavimo i vratimo banci. Tek onda se možemo poslovno razići i živeti svaki sa svojim sopstvenim dugom od jednog miliona. Eto, to ti je slikovito objašnjenje jednačina (238) i (239). Atom ima MANJAK energije, jednak onome iz jednačine (239), a ako se dva atoma spoje zajedno, imaju još manje energije nego kada su odvojeni. Međutim, veštački stvorena čestica nema prirodnog manjka, već samo višak energije, potrošen da se ona izgradi. A pošto nema manjka, već samo višak, ona taj višak odmah sav i potroši. Eksperimentalno dokazana tačnost jednačine (238) krivac je što su nerkritički prihvaćene i ostale Ajnštajnove ideje kao tačne, doduše, ipak ne od svih i svakoga. To takođe potvrđuje moje uverenje da laži, ma koliko bile privlačne, ne mogu obmanuti svakoga, a pre ili posle se pokaže da su im „kratke noge". A tada naučnike koji su u njih poverovali, branili ih i živeli sa njima i od njih, čeka ono razočarenje koje sam ja doživeo u mladosti, a i još ponekad. Moj savet svakome bi bio da se kao kuge čuva laži, i svojih i tuđih, a pogotovo lažne sreće.

A: Mani se moralnih propovedi pa se drži principa koji si sam za sebe proglasio. Govori o problemima koji se mogu pretstaviti jednačinama, a probleme duše prepusti filozofima i sveštenicima.

E: Slažem se. Prelazim na razmišljanje o nuklearnoj energiji, a sa gledišta moje Teorije etera. Iz razloga koji će, nadam se, postati jasni u toku izlaganja, u toj oblasti nije moguće pronaći i postaviti neke jednostavne zakonitosti, kojima bi se objsnile i opisale nuklearne sile i nuklearna energija. I bez detalnjije analize, lako je uvideti zašto. Zato što se neposredno uviđa da na nuklone koji izgrađuju atomsko jedro deluje veći broj sila različitog karaktera. U mojoj Teoriji sve one potiču od istog uzroka, od energije, sile i pritiska kojim na atomsko jedro i njegove nuklone deluju četice etera. Međutim, ipak je konačni rezultat tog delovanja, iz raznih uzroka o kojima ćemo razmišljati, složen, i ne da se lako matematički ni izračunati ni analizirati. Zato se unapred ograđujem od mogućih pogrešnih zaključaka, i mirne duše dopuštam mogućnost da će neki protivurečiti, ili već protivureče, eksperimentalim činjenicama. Dakle, ako imamo u vidu nuklon onakav kako ga je pretstavila moja Teorija, odmah je jasno da na većim udaljenostima na njih deluje elektrostatička sila odgurivanja, sve do rastojanja kada se počnu dodirivati, a to je rastojanje od jednog radiusa protona, što je, prema formuli (203), jednako 0,8768 X 10-13 cm. Kada se približe na to rastojanje, počinje da deluje neuporedivo veća sila odgurivanja, koju smo detaljno razmotrili prilikom analize uzajamne energije nuklearnih i elektrostatičkih polja. Osim elektrostatičke, na rastojanju deluje i gravitaciona sila, ali je ona toliko mala da se slobodno može i zanemariti. Dakle, to su sile koje smo podrobno obnjasnili, ali već i njihov proračun nije jednostavan. Tačno izračunati elektrostatičku silu kojom jedro deluje na neki pojedinačni nuklon, ja, naprimer, ne znam. Ne znam ni u kolikoj meri tačno učestvuje u ukupnoj energiji i sili koja povezuje jedro. To se može izračunati samo približno. Jasno je samo da sa porastom rednog broja Z učešće elektrostastičke sile i energije postaje sve veće, a to objašnjava zašto jedra sa velikim Z nisu stabilna, već se spontano raspadaju. Jednostavno, kada sila odgurivanja postane veća od privlačne, nuklon biva udaljen iz jedra. Zbog toga izgradnja jedara sa rednim brojem većim od oko sto nije ni moguća.

A: Ali, koja privlačna sila omogućuje izgradnju jedara do rednog broja 100? Ta sila se ne vidi ni u tvojoj Teoriji. Šta o tome znaju ove sadašnje?

E: Najtačnije je reći da ne znaju ništa, osim nekih empirijskih činjenica na osnovu kojih pokušavaju, ali bez uspeha, stvoriti neku koliko-toliko logičnu sliku. Zato je najbolje da sve to zaboravim, pa da razmišljam svojom glavom, i na osnovu onih činjenica iz Teorije koje se mogu smatrati dokazanim. Odakle bi se, na osnovu do sada rečenog, mogla pojaviti privlačna sila, hajde da vidimo, da li bi i ti nešto mogao zaključiti?

A: Recimo, ako bi se nukloni rotirali oko svoje ose, i imali svoje vrtloge etera, ti vrtlozi, kod nekih orijentacija bi se mogli međusobno privlačiti.

E: Apsolutno se slažem. Međutim, ta sila može delovati u oba smera, pa ne može objasniti zašto se nukloni udružuju u jedro. Ona može uticati na smanjenje ili povećanje neke osnovne sile i energije odgovorne za formiranje jedra. Rotacija jedra, a i oscilovanje nuklona u jedru tkođe bi moglo uticati na ukupnu silu i energiju koja povezuje jedro. Ali, s obzirom na veličinu te sile i energije, sve nabrojano ne može objasniti razloge za formiranje jedra i održavanje njegovih nuklona na okupu.

A: Šta je onda taj osnovni i glavni razlog?

E: Iz svega što sam dosad rekao o eteru i poljima u njemu, taj razlog se ne vidi direktno. Ali, ako je Teorija tačna, a dokazao sam da jeste, ona mora omogućiti, bar kvalitativno, pojavu nuklearne sile i energije. Lupajući glavu nad tim problemom, relativno brzo sam uočio jedan detalj, koji bi možda mogao pomoći da se problem razjasni. Uočio sam da, sa isključenjem atoma vodonika, koji se sastoji od jednog nuklona, ne postoji ni jedno atomsko jedro bez neutrona u njegovom sastavu. Odatle logično sledi zaključak, da se nukloni ne mogu povezivati međusobno bez učešća neutrona. Odatle bi opet sledio zaključak da ne postoji ta osnovna nuklearna sila koja deluje između protona, već da ona deluje samo između neutrona i protona, a možda i između neutrona i neutrona. To protivureči stavu važećih teorija, jer one smatraju da je veza nuklona sa nuklonom približno ista, bez obzira da li je to veza proton-neutron, proton-proton, ili neutron-neutron. No, znaš dobro da me postojeće teorije ne obavezuju, pa sam i tu krenuo sopstvenim putem. Pred mene se postavio zadatak da na osnovu svoje Teorije razjasnim kako od protona nastaje neutron.