Eter

A: Ako ćemo pravo, ideja ti nije nova, iako je nikada nisam čuo na taj način. O eteru su razmišljali još antički filozofi. Sećam se da sam jednom prilikom proćitao intervju koji je Tesla dao nekom američkom novinaru, gde i on pominje kako bi želeo ubediti Ajnštajna da postoji eter. Nisam mnogo toga razumeo, ali mi se čini da on smatra kako eter pretstavlja neku moćnu energiju, čak i duhovnu energiju, kako je vakum izvor najveće energije. Kažem, sve mi to nije bilo mnogo jasno, ali me potseća na to što pričaš.

E: Da je Tesla imao podatke do kojih je od njegovog vremena došla eksperimentalna subatomska fizika, sigurno bi lako došao do zaključaka do kojih sam došao ja. Pošto ih nije imao, u njegovim razmišljanjima o eteru ima dosta mistifikacija, što je obavezno slučaj kada se razmišlja o pojavama čije se pravo značenje naslućuje intuicijom, a nema pouzdanih informacija o njima. Ja sada, zahvaljujući rezultatima raznih istraživača, znam dovoljno da sve osobine etera mogu objasniti pouzdano, bez ikakvih mistifikacija. Znam mu gustinu, pritisak, energiju, brzinu kojom se kreću njegove čestice. Jedino što nisam našao načina da izračunam, to je veličina i masa pojedinačne čestice. To znači da znam koliko se materije i energije etera nalazi u određenoj zapremini, ali ne znam koliko od toga otpada na pojedinačnu česticu. Kad već to pominjem, drago mi je što se slažem sa Teslom, ako je on rekao da je vakum izvor najveće energije. Vakum sadrži tako gigantske količine materije i energije, da je to, po uobičajenim merilima, nezamislivo i nemoguće.

A: Pa kako je onda moguće da ga ne osećamo, ne vidimo, ne pipamo? Kako ne zapinjemo za njega kada se krećemo, ako tvrdiš da ispunjava sav prostor oko nas?

E: Ne ispunjava eter sav prostor oko nas, nego i prostor u nama. Zar ti nisam rekao da njegov pritisak održava na gomili molekule koji izgrađuju naše telo. Pitanje koje si postavio nije, naravno, bez smisla, i na njega se mora odgovoriti, što ću ja i učiniti u nastavku razgovora. Za sada ću dati samo „filozofski" odgovor, konkretna objašnjenja doći će kasnije. Pošto sam se uverio da voliš filozofirati, a volim i ja, iako na primitivnom nivou, recimo ovako: Šta je uslov, ili bar jedan od uslova, da neka pojava, ili neki predmet, budu uočeni? Moj odgovor je da je to moguće samo na osnovu razlike sa okolnim svetom. Kada bi svet oko nas sav bio osvetljen jednoličnom svetlošću istog intenziteta, on bi bio kompletno nevidljiv, oči nam ne bi služile ničemu, bili bi savršeno slepi. Isto tako, kada bi okolni svet imao jednu istu čvrstinu, mi prstima ne bi mogli pipanjem odrediti ni jedan predmet, čulo pipanja ne bi služilo ničemu. Za temperaturu vredi isto: Kada bi sva naša okolina imala uvek istu temperaturu, mi nikakvu temperaturu ne bi ni osećali, ni mogli meriti, niti bi čak u svom rečniku imali pojam temperature. Isto važi i za zvuk, kada bi živeli u jednoličnoj buci, mi je uopšte ne bi čuli. Uostalom, da je to tako uverili su se svi stanovnici velikih gradova. E pa, time sam ti „filozofski" odgovorio zašto se eter ne primećuje: Baš zato što je sveprisutan. Njegovo direktno čulno zapažanje je nemoguće zbog te osnovne fiziološke osobine naših čula, da registruju različitost. Za zapažanje etera potrebno je aktivirati ono „šesto čulo", pomoću kojeg se iza pojavnih, „očiglednih" slika ovoga sveta sagledava njihova suština. To ti je onaj Platonov čovek koji živi u pećini u kojoj vidi samo senke, a koje mu zaklanjaju stvarni svet. A kad jednom progleda, svet će mu se pojaviti u sasvim novoj svetlosti, sam će se čuditi svom dotadašnjem slepilu, pa ćeš se i ti čuditi kako to da nisi „video" eter.

A: Nastavi, postajem sve radoznaliji.

E: Nastavljam. Teškoća da se objasni sila koja deluje kroz prazan prostor nije zasmetala samo meni, te teškoće bili su svesni i školovani profesionalci, a ne samo fizičari-amateri. Ipak je čudna okolnost da je baš fizičar samouk najviše doprineo rešenju problema, iako ga sam nije rešio. To je veliki Majkl Faradej, koji je otkrio zakone elektromagnetske indukcije. Ja priznajem da mi je baš njegovo otkriće veze između magnetskih i električnih pojava u glavi učvrstilo uverenje da mora postojati sredina koja je uzrok tim pojavama. Sličnost sa ponašanjem vazduha može prevideti samo fizičar, zaslepljen rešavanjem jednačina koje mu zaklanjaju realni svet. Pomenuću ti neke od tih pojava. Još pre Faradeja utvrđeno je da se dva provodnika postavljena paraleno privlače ili odbijaju ako kroz njih protiče struja. Ako je tok struje u oba provodnika istosmeran provodnici se privlače, a ako je smer suprotan, provodnici se odbijaju. Ja sam rastao na Dunavu, mnogo sam vremena proveo što u čamcu, što u vodi pored čamca ili pored šlepa koji bi plovio Dunavom. Prisetio sam se da će se dva čamca prijubiti jedan uz drugog ako plove u istom smeru, a vodeni tok će ih razdvojiti ako plove nasuprot jedan drugom. To isto se dešavalo i meni kada sam se iz vode penjao na šlep. Kada sam postavio telo paralelno šlepu, vodeni tok bi me pritisnuo uz šlep. Prisetio sam se da se slično zapaža i u vazduhu. Ako voziš bicikl za autobusom, primetićeš da te „nešto" gura ka autobusu. Naravno, sada se ne može izmisliti neka nova „sila" koju imaju autobusi u vožnji, radi se prosto o tome da opticanje vazduha oko autobusa na neki način u zoni blizu autobusa snižava pritisak, odnosno, bombardovanje molekula vazduha jače je od pozadi nego prema licu, od strane autobusa. Slične pojave, bilo u smislu guranja ka autobusu ili od njega osetićemo i kada vozimo naporedo. Pravo rečeno, nije uvek jednostavno razumeti zašto nas vazduh u nekim situacijama gura na ovu ili onu stranu, bitno je to da se pod određenim okolnostima pojavljuju „sile", kojima je uzročnik fluid u kome se nalazimo.

A: Sad mi ti konkretnije objasni u kakvoj je to analogiji sa provodnicima kroz koje protiče struja.

E: Zar to ne vidiš i sam? Šta je to električna stuja? Tok elektrona kroz provodnik. Tu treba imati u vidu da žica koja provodi struju nije šuplja cev, kroz koju protiču elektroni kao voda kroz vodovodnu cev. Elektroni nisu zatvoreni u unutrašnjosti žice, oni teku i u njenoj unutrašnjosti i po površini. Štaviše, utvrđeno je da im je kretanje po površini lakše. Ako sada pođemo od najgrublje analogije, da su elektroni nekakve kuglice materijalne prirode, i da je prostor oko žice, kao i prostor unutar žicve, ispunjen eterom, normalno je očekivati da će kretanje elektrona povući za sobom i kretanje etera. Prema tome, okolo provodnika sa strujom kreće se i eter, a slično kao što bi u toj situaciji vazduh u kretanju delovao nekakvim silama na tela uronjena u njega, to očekujemo i od etera.

A: Stani malo. Ja ne znam mnogo o tim pojavama, ali ponešto ipak znam. Rekao si da se uzajamno privlače dva provodnika ako kroz njih teče struja u istom smeru, a odbijaju ako teče u suprotnom. Znam da je to zato što tok struje u okolnom prostoru stvara magnetno polje, koje sada deluje na drugi provodnik sa strujom. Toliko znam. Ali, ako ti tvrdiš da je, kako mi izgleda, magnetno polje ustvari kretanje etera u prostoru oko provodnika, onda bi to kretanje moralo gurati svako telo koje se tu nađe. Toliko bar znam, da to čine i voda i vazduh. Svi znamo da vodeni tok, ili vetar, to čine. Ali, znamo i to da nas nikakav eter ne gura kada sedimo pored dalekovoda kroz koji protiče struja.

E: To što si sada pitao, pitao sam i ja sam sebe, a sigurno su se pitali i mnogi fizičari, pa i Faradej. Međutim, slobodno reci da se hvališem, ali imam i sa čime, jer sam jedini razrešio takva i slična pitanja.

A: Da čujem kako. Jednostavno mi izgleda nemoguće, ako je eter nešto nalik na vazduh, da se kreće oko nas, a da mi to nikako ne osećamo.

E: Znam da izgleda nemoguće, a još i više, ako ti kažem da se eter ne kreće samo oko nas, nego i kroz nas. Nijedno makroskopsko telo ne pretstavlja praktično nikakvu prepreku tečenju etera kroz njega. To mu smeta manje nego što bi najfinija mreža, sa ogromnim okcima, smetala proticanju vetra.

A: Pričaš zaista čudne stvari. Opet pitam, kako je to moguće, pogotovo što polaziš od analogije sa vazduhom . Kakav to neobični „vazduh" prolazi kroz tela kao da ih i nema?

E: Ako polazim od analogija, nisu one baš toliko potpune da nude očigledna objašnjenja. Kada bi bilo tako, ne bi problem čekao vekovima da ga ja rešim. O tome ćemo još dosta razgovarati, i dobićeš potpun i jasan odgovor. Za sada ću odgovoriti samo delimično, a to je zašto sam materijalna tela uporedio sa nekom retkom ribarskom mrežom sa okcima tako velikim da bi kroz njih slobodno prolazili i kitovi. Zato što je materija izgrađena od atoma koji su međusobno udaljeni na rastojanjima koja su na stotine puta veća od razmera samih atoma. Atomi zauzimaju skoro zanemarljivo mali prostor u zapremini tela. A sav ostali prostor ispunjen je, čime bi drugim nego eterom. Sada ti je valjda jasnije zašto taj „vetar" od etera slobodno prolazi. Mnogo slobodnije nego što običan vetar prolazi kroz retku šumu.

A: U redu, ali običan vetar ipak zapinje i za retku šumu, pa i za pojedinačno drvo.

E: Imaš potpuno pravo biti tvrdoglav po tom pitanju. Na njega se ne može odgovoriti ni sa jednom ni sa dve rečenice, ići ćemo na tenane. Poći ćemo putem kojim je, ja bar tako zamišljam, išao i Faradej, a mislio je otprilike ovako: Ako struja deluje na magnet, znači da u najmanju ruku imaju nešto slično u svojoj prirodi. Imaj u vidu činjenicu da provodnik sa strujom ne deluje nekom silom samo na drugi provodnik sa strujom, nego i na obični prirodni magnet. Na osnovu toga je Faradej zaključio da su to po svojoj prirodi slične ili iste pojave. Koji je logičan sled zaključivanja, kojim je on išao? Svakako, ovaj: Ako struja stvara magnet, onda bi, ako su to slične pojave, i magnet morao stvarati struju. I on je, kao i ti što si u mislima uradio, postavljao drugu žicu pored one sa strujom, očekujući da to na nju mora nekako delovati. Utvrdio je da se ne može utvrditi nikakvo dejstvo. Koliko god jaka struja proticala kroz jedan provodnik, na drugom se nije dešavalo ništa, a i ti si primetio da to izgleda nemoguće, ako bi bilo tačno da se tu kreće eter. A onda, po svoj prilici slučajno, Faradej je uočio naizgled još čudniju činjenicu: U samom momentu isključenja struje u provodniku, u provodniku u kome do tada nije tekla struja pojavio se strujni udar, i to suprotnog smera od smera isključene struje. Znači, kontinuirani tok struje nije imao nikakvo dejstvo na provodnik bez struje, a isključenje struje je delovalo. Ne samo to. Kada se veza već otkrila, lako je bilo eksperimentisati dalje. Faradej je utvrdio da i uključenje struje u jednom provodniku izaziva strujni udar u drugom provodniku, opet suprotnog smera. Ne zaboravi, samo strujni udar. Tok struje nije se dalje nastavljao, udar je trajao samo kratki vremenski interval pri uključivanju i isključivanju struje.

A: Sećam se da sam takve stvar učio u školi, ali priznajem da nad tim nisam dalje razmišljao, osim da to moram zapamtiti zbog ocene iz fizike. Kad sada slušam o tim stvarima, nekako mi se čini da su i predavane na način da ubiju interes, a ne da ga probude.

E: Većinom je tako bilo. I ja lično u gimnaziji sam uglavnom uspevao da ne padnem na popravni iz fizike. Dobri profesori su retki, i obična je glupost da to zavisi od nekakvog sistema školstva, Bolonjske deklaracije ili sličnih budalaština. Sve te reforme najviše služe i koriste gomili birokrata koji na njima stiču novac i titule. Ja lično, radeći u zdravstvu, preživeo sam ne znam ni sam koliko reformi, a rad sa pacijentom ostajao je isti, ili se pogoršavao. A tu sam primetio još nešto, a to je izgleda nekakvo pravilo, ili čak zakon: Vodeći reformisti su najčešće bili ljudi koji nikada nisu lečili pacijente. Pretpostavljam da to važi i za školstvo, da reformisti nikada nisu predavali đacima. Ali da se mi ne udaljavamo od postavljenog cilja, vratimo se Faradejevim otkrićima. Znači, osnovno što je on utvrdio je to da samo promena toka struje u jednom provodniku izaziva promenu toka u drugom provodniku. Osim toga, dobro uoči i tu činjenicu da se to dejstvo ispoljava na rastojanju, znači kroz prostor koji je, prema gledištu koje preovlađuje u fizici, prazan. Ja sam ti već izložio svoje uverenje da se posredstvom praznog prostora ne mogu ostvarivati nikakva dejstva, a kamoli mehanička, dakle čisto materijalna. Verovatno je nešto slično mislio i Faradej, pa je stvorio pojam „polja" kao posrednika u delovanju jednog tela na drugo. U tom smislu, magnet u prostoru oko sebe stvara magnetno polje, koje na drugi magnet u polju deluje magnetnom silom. Na analogni način, naelektrisano telo u prostoru stvara električno polje, koje opet na drugo naelektrisano telo deluje električnom silom. Svaka, pak, masa u prostoru stvara gravitaciono polje, koje na svaku masu deluje gravitacionom silom. Ta ideja polja bila je revolucionarna i velika, a što je najvažnije tačna. Da se pravilno sledila i razvijala dalje, verovatno bi brže došla do istinitih objašnjenja svih fundamentalnih pojava u materijalnom svetu. Ali se na nesreću pojavio Ajnštajn, koji je svojim „kvantima" i Teorijom relativnosti stvorio pravu pometnju u teoretskoj fizici, u kojoj se danas nalazi. Danas niko više ne zna ni šta je prostor, ni šta je vreme, ni šta je masa, ni šta je energija. U teoretskoj fizici, onoj koja se natura javnosti, postoji samo Ajnštajn i njegove ideje koje je nemoguće i razumeti, a kamoli objasniti i dokazati. A kao što sam čini mi se već izjavio, jedini dokaz njihove veličine je baš to što su apsurdne i nerazumljive.

E: Vraćamo se konkretnije na predmet izlaganja. Pretstava o sili koja se predaje kroz prazan prostor nije izgledala sumnjiva samo meni. Faradej je postavio pretpostavku da se sila predaje posredstvom polja, ali nije uspeo objasniti fizičku suštinu polja, iako je ideja ispravna. On je toliko čvrsto bio uveren u suštinsku vezu između svih vidova polja da je celog života tragao za vezom između elektromagnetizma i gravitacije. Nije je našao, ali sam je našao ja, a ti ćeš sam videti koliko je jednostavna.

E: Da se izbegne sila koja deluje kroz prazan prostor, Ajnštajn je, na osnovu nedovoljno čvrstog uporišta, o kome ćemo u svoje vreme pričati, stvorio ideju „kvanta" energije, koji je odgovoran za sve vidove međudejstva među materijalnim telima. Tako je za elektromagnetizam odgovoran kvant elektromagnetskog polja, za gravitaciju kvant gravitacionog polja. Subatomska fizika takođe ima svoju kolekciju kvanata. Uglavnom, kad god fizičari otkriju neki novi vid dejstva među česticama, odmah daju ime odgovarajućem kvantu, i misle da su time nešto objasnili. Znači, koriste standardnu metodu: Nejasno objašnjavaju još nejasnijim. Za zdravi razum važilo bi pravilo da prvo treba objasniti prirodu kvanta, pa bi se tek onda moglo govoriti da se pomoću njega može objašnjavati nešto drugo. Ali to je nepotrebno, pošto je to u skladu sa Teorijom relativnosti. Samo što guranje glave u pesak može proći nezapaženo kod laika i ljudi nezainteresovanih za ta pitanja. Blefiranje da se zna ono o čemu se nema pojma ne koristi nauci, može donekle koristiti bleferima. Eto, ti nisi fizičar, pa reci prosto na osnovu zdrave pameti, kako bi trebalo da izgleda oruđe koje ispaljuje te kvante tako da se kreću brzinom svetlosti, i to neprekidno, do večnosti, ili bar dok se celokupna masa samog oruđa ne potroši u te kvante?

A: Mnogo me pitaš. Ja ne znam ni kako puca običan top.

E: Dobro, ali znaš da treba napuniti top sa granatom koja sadrži i eksploziv, i zrno, treba potegnuti okidač, i tako dalje. A sigurno znaš i to da ni jedan projektil kada pogodi cilj ne može taj cilj privlačiti topu koji je pucao.

A: To znam odlično, a pretpostavljam da to mora znati svaka budala.

E: Eto vidiš, i ja sam mišljenja da to mora znati svaka budala. Međutim, Ajnštajnovi projektili odbijaju ili privlače pogođeni cilj, već kako to ustreba njegovoj teoriji. Meni je neshvatljivo i to što se i dalje, uporedo sa pojmom „kvanta", u teoretskoj fizici zadržala ideja polja, magnetnog, električnog, gravitacionog, i tako dalje. Kako u glavama fizičara izgleda to polje? Meni liči na brisani prostor pod neprekidnom gustom paljbom Ajnštajnove municije. Međutim, ja sam u direktnim razgovorima sa fizičarima video da oni smatraju vrlo plitkim i nenaučnim mišljenje kako treba postavljati pitanje kako izgleda polje, elektron, proton, koliki su, kako se kreću ili gde se nalaze. Po sadašnjim stavovima u teoretskoj fizici, takva pitanja nemaju smisla, jer u svetu Ajnštajnovog relativizma i nekih pravila koje je za svoje potrebe postavila Kvantna mehanika, ne postoji ni oblik, ni veličina, ni mesto na kome se čestica nalazi, niti se može odrediti kuda i kako se kreće.

A: Da nisi preterao sa tim potsmevanjem. Kada bi sve bilo toliko pogrešno, pa i apsurdno, kako kažeš, kako bi se na osnovu takve teorije mogao postići ovoliki tehnički napredak?

E: Ovoliki tehnički napredak, kako si ga nazvao, uopšte nije postignut na osnovu takve teorije. Čitava, apsolutno čitava elektrotehnika izgrađena je na Faradejevim otkrićima, o kojima još nismo završili diskusiju. Sve posle njega samo je inžinjerska tehnika. Čak i takvi velikani kao Tesla su ipak samo genijalni inženjeri. Njihovi radovi nisu skoro ništa doprineli da bolje razumemo suštinu materijalnog sveta. A što se tiče preterivanja, mogu te uputiti, ako želiš, na knjigu jednog nobelovca u kojoj on tumači neke eksperimente u subatomskoj fizici time što se dotične čestice kreću „unazad u vremenu". Može li se, zdravorazumski, reći išta besmislenije?

A: Moram iskreno reći da ne mogu suditi o ispravnosti ili neispravnosti, o smislu ili besmislu takvih izjava. Moram se pomiriti sa činjenicom da se u to ne razumem, i jedino mi preostaje da se oslonim na tuđa mišljenja.

E: Eto vidiš, na tome što si rekao počiva svaka vrsta vlasti i moći. Ali to je problem koji nas dvojica nismo ni pozvani ni sposobni da rešavamo. U ovom našem razgovoru taj loši princip ne treba koristiti. Što god ti od mojih tvrđenja ne bude jasno, traži da razjasnim. Ako nešto prihvatiš ili odbiješ bez razjašnjenja, a dakle i bez razloga, onda ovaj razgovor nema smisla.

A: Dobro, dakle, nastojaću da te pratim. Kako sam shvatio, Faradejeva otkrića ti smatraš jako važnim. Pa da vidimo kako si ih objasnio.

E: Smatram ih toliko važnim, da ako objasnimo njih, objasnili smo skoro sve što se može objasniti o ovom našem materijalnom svetu. Poći ćemo izokola, korak po korak. Nadam se da si razumeo kako ja sve sile smatram posledicom pritiska koje čestice etera vrše na tela uronjena u njega. Da budem još jasniji, sila je posledica bombardovanja tela česticama etera. Sada prvo moramo razjasniti kada to mombardovanje postaje vidljivo, i kako se ono manifestuje. Da li je to bombardovanje moguće uočiti ako je jednako sa svih strana?

A: Znam šta misliš. Vazduh nas stalno pritiskuje, ali to uopšte ne osećamo, zato što je sa svih strana pritisak isti. Znači, samo ako je sa jedne strane veći, kao kada duva vetar, pritisak postaje uočljiv. A to ima za posledicu da će nas vazdušna struja poneti sa sobom, ako se tome ne odupremo.

E: Tačno, i u tome što si rekao ima mnogo fizike. Kad bi to stavio u jednačinu, napisao bi celu Njutnovu mehaniku. To će reći da bi se tvoje telo pod uticajem sile vetra ubrzavalo, a proizvod tvoje mase i ubrzanja jednak je sili vetra. No, jednačine ćemo i dalje izbegavati, da se ne uplašiš pre vremena i bez razloga. Ono što treba uočiti i zapamtiti, to je da se sila kojom fluid deluje na uronjeno telo pojavljuje isključivo onda kada postoji razlika u pritisku koja deluje sa suprotnih strana tela. Kada je pritisak svuda isti, rezultirajuća sila, koja bi gurala telo u nekom određenom smeru, ne postoji. A pošto smo se složili sa pretpostavkom Faradeja, da je polje uzrok sili, jesmo li mi time i bliže definisali polje u fluidu. Da ti pomognem, kada otsustvuje rezultirajuća sila, nema ni polja. Kada, dakle, po mojoj pretpostavci, postoji polje u fluidu?

A: Nadam se da sam razumeo. Polje u fluidu postoji kada između nekih tačaka postoji razlika u pritisku ili razlika u gistini fluida.

E: Napredujemo sasvim dobro. Sledeći korak je da razmotrimo neke realne situacije u kojima se takvo polje pojavljuje u fluidu koji nam je bliži od etera, i za koji znamo da postoji i kakav je. To je, razume se, vazduh. Da li, naprimer, u atmosferi, po mirnom danu bez vetra, postoji nekakvo polje, onako kako smo ga definisali?

A: Pošto na nas ne deluje nikakva sila od strane vazduha, znači da nema ni polja.

E: Žuriš sa zaključcima, pa moram da ti pomognem. Da li je pritisak vazduha isti kod nogu i kod glave?

A: Znači, tamo ciljaš. Znam da pritisak zavisi od visine, i da sa visinom opada.

E: Razume se, a ja ću tu činjenicu objasniti malo podrobnije, možda će nam dobro doći kasnije ako to sada shvatimo. Zašto pritisak mora biti veći u donjim slojevima nego u gornjim? Zato što ceo vazdušni omotač sila gravitacije gura ka površini zemlje. Najdonji sloj na sebi drži sve ostale slojeve iznad sebe, sledeći iznad njega ono iznad sebe, i tako redom naviše do poslednjeg sloja. Na taj način, idući od tačke do tačke naviše pritisak vazduha stalno opada. U fizici se to elegantno naziva „gradijent". Dakle, može postojati, kao u ovom slučaju, gradijent pritiska, ili, ako od tačke do tačke opada (ili raste) temperatura, onda imamo gradijent temperature, gustine, brzine, i tako dalje. Ako sada uzmemo dve tačke u takvom polju, ako su raspoređene u smeru gradijenta, što su više udaljene, razlika u pritisku fluida među njima je veća. To, razume se, ne važi ako je rastojanje među njima normalno na smer gradijenta. Ako je rastojanje među takvim tačkama i proizvoljno veliko, razlika u pritisku je nula. U slučaju zemljine atmosfere takve linije se zovu izobare, ali to nije važno. Prema tome, nije tačno da na nas u vazduhu ne deluje nikakva sila. Mi nju ne zapažamo zato što je sila gravitacije koja nas gura ka Zemlji jača od sile kojom nas vazduh gura naviše. Kada bi naša specifična težina bila manja od specifične težine vazduha, odleteli bi uvis isto kao balon napunjen helijumom ili vodonikom. Verovatno pričam stvari koje već sam znaš, ali je dobro da se potsetimo, zbog važnosti da se dobro uoči šta je to polje u fluidu i kako ono deluje.

A: Čekaj malo, čini mi se da mi tu nešto nije jasno. Ti hoćeš sve sile, pa i silu gravitacije, objasniti delovanjem polja u fluidu. A sada mi objašnjavaš kako se polje u fluidu stvara zbog delovanja sile gravitacije. To mi nekako ispada da je gravitacija uzrok sama sebi.

E: Nije baš tako, iako bi moglo izgledati da jeste. Ja sada ne govorim o gravitaciji, ukazujem samo na to da se u svakom fluidu može formirati polje koje na uronjena tela deluje silom svog pritiska. O razlozima i načinima nastanka polja govorićemo kada na to dođe red. Cilj ovih okolišnih objašnjenja je samo taj da pokažu da u tim silama, kada se shvate, nema ništa čudno ni nerazumljivo, niti su potrebne svakojake magijske teorije i formule da se „objasne". Ostajemo i dalje u zemljinoj atmosferi. Često nam meteorološki izveštaj kaže, recimo, da se u oblasti Karpata formiralo prostrano anticiklonalno polje, a nad Balkanom prostrana ciklona. Sada već dovoljno znaš fiziku da predvidiš šta sledi, pa da te čujem.

A: Pa evo šta sledi. U anticiklonu je pritisak povišen, a u ciklonu snižen, što znači da treba očekivati Košavu.

E: Svaka čast, naš razgovor već daje rezultate. Sledi Košava, i ona će duvati sve dok se pritisci ne izjednače, nekada to traje danima. Ako si čitao pomorske romane, znaš kada na brodu nastaje uzbuna: Onda kad barometar pokazuje naglo opadanje pritiska, što pretskazuje oluju. A sada ćemo na ovim jednostavnim i manje-više svakome poznatim pojavama objasniti Faradejeve zakone elektromagnetske indukcije. Pošto Faradej nije znao matematiku, kao ni ti ni ja, on je svoje zakone opisivao rečima, a matematički ih je opisao Makswel. Zato ću se i ja više služiti rečima, a Makswelove jednačine ću kada to bude neophodno prepisati. Da se potsetimo, Faradej je uočio da se dejstvo strujnog toka na neki drugi provodnik ispoljava samo u kratkom vremenskom intervalu kada se u provodniku sa strujom struja isključi. Da budemo određeniji, u vreme dok u prvom provodniku struja isčezava, u drugom se pojavljuje. A kao što znamo, struja nije ništa drugo nego kretanje elektrona duž provodnika i to kretanje je uvek praćeno postojanjem magnetnog polja u oblasti oko provodnika. Prema tome, kada magnetno polje isčezava, u drugom provodniku se pojavi neka sila koja pokrene elektrone. U elektrodinamici ta sila se zove elektropokretačka. Sa druge strane, polje koje na elektrone deluje nekom silom može biti samo električno polje. Sve to sabrano na gomilu znači da u vreme isčezavanja magnetnog polja u provodniku koji se nalazi u oblasti isčezavajućeg magnetnog polja nastaje električno polje. To je važni prvi zakon elektromagnetske indukcije.

E: Sada razmotrimo drugi zakon. Pretpostavimo da imamo dve kugle na nekom međusobnom rastojanju, tako da su na jednoj nagomilani elektroni koji su skinuti sa druge kugle. Kugle su spojene provodnom žicom, ali struja ne teče, jer postoji prekidač. U takvom stanju oko negativno naelektrisane ploče, tamo gde su elektroni u višku, postoji negativno električno polje, a oko kugle sa manjkom elektrona postoji pozitivno električno polje. Kad uključimo kontakt, elektroni pojure kroz žicu sa negativne na pozitivnu kuglu. U jednom kratkom vremenskom intervalu elektroni su „na juriš" pretrčali sa jedne kugle na drugu. U tom kratkom vremenskom intervalu isčezavalo je električno polje oko obeju kugli, a uspostavljalo se magnetno polje oko provodne žice. To je drugi važni zakon elektromagnetske indukcije, i da bi nam bili jasniji postavićemo ih zajedno. Promenljivo magnetno polje izaziva stvaranje električnog polja, a promenljivo električno polje izaziva stvaranje magnetnog polja.Dobro to utuvi u glavu, i ako shvatiš sledeću analogiju sa našim ciklonom i anticiklonom, koja uostalom nije nimalo teška, znaćeš više o realnom svetu oko nas od ijednog živog ili mrtvog fizičara.

E: Dakle, u početnoj situaciji nad Karpatima imamo polje povišenog atmosferskog pritiska,a nad Balkanom polje sniženog atmosferskog pritiska. U nekom momentu vazduh se pokrene i počinje da se formira strujanje vazduha sa Karpata prema Balkanu. Tu, očigledno, teku paralelno dva procesa: Nad Karpatima postepeno slabi i isčetava polje povišenog pritiska, a takođe nad Balkanom postepeno slabi i isčezava polje sniženog pritiska. To je prvi proces, a drugi je postepeno jačanje strujanja vazduha, odnosno postepeno jačanje Košave. Neizbežno i zakonito je isčezavanje tih razlika u pritiscima praćeno pojavom vetra, odnosno strujanja vazduha.

E: Sada uzmimo drugu fazu tog istog događaja. U jednom momentu je sav suvišni vazduh sa Karpata prešao na Balkan, i Košava se postepeno smiruje. Sada dobro uoći da će vetar trajati još neko vreme i kada su se pritisci već izjednačili, zato što vazdušna struja ima svoju inerciju. Znači, razlike u pritiscima više nema, ali se vetar i dalje kreće od Karpata ka Balkanu, donoseći sada već višak vazduha koji se gomila nad Balkanom. Istovremeno, nad Karpatima je vazduha sada već manje nego nad Balkanom, dok pritisak nad Balkanom raste iznad normale, nad Karpatima pada ispod normale. Ta nova uspostavljena razlika u pritiscima, suprotna od prethodne, usmerena je protiv vetra, i njegova snaga opada. Dakle, slabljenje i isčezavanje vetra praćeno je pojavom razlike u pritiscima.

E: Sada, opet radi jasnoće, postavimo obe pojave zajedno: Isčezavanje polja sa promenjenim pritiskom uvek je praćeno pojavom vetra, ili struje vazduha. Isčezavanje vetra, odnosno strujanja vazduha uvek je praćeno pojavom polja sa izmenjenim pritiskom. Nije teško uočiti da je to jednostavna posledica zakona o održanju materije. Naprosto, vazduh koji je izišao iz polja povišenog pritiska pretiče u polje sa sniženim pritiskom. Ako neka zapremina vazduha teče u situaciji kad razlike u pritiscima nema, tamo gde ta količina vazduha uđe, pritisak će porasti, kao što će opasti u prostoru iz koga je izašla.

E: Pa sada mi reci može li biti jednostavnije analogije, samo ako se uzme da postoji eter, da je magnetno polje posledica njegovog tečenja, a električno polje posledica promenjenog pritiska? Ako tako postavimo stvari, zakoni ektromagnetske indukcije su naprosto banalna posledica zakona o održanju materije. Razmisli, pa postavljaj pitanja kakva hoćeš.

A: Moram priznati da mi nije lako sa razumevanjem pratiti sve što pričaš. Zato imam nekoliko pitanja. Prvo, kada si malo ranije govorio o polju u flidu, naglašavao si da je sila uvek posledica razlike u pritisku kojim fluid deluje sa jedne i druge strane tela, pa si rekao da se promena u pritisku od tačke do tačke zove gradijent pritiska. Ja sam shvatio da je polje ustvari taj gradijent. Onda si objašnjavao kako nastaje vetar, pa si ogromni prostor povišenog pritiska nad Karpatima, zvao polje povišenog pritiska, a takođe prostor nad Balkanom polje sniženog pritiska. Pa mi sada nije sasvim jasno šta je ustvari polje, jer, kad pokušavam zamisliti opisanu sliku, u tom velikom prostoru sa povišenim ili sniženim pritiskom promena pritiska može biti svuda ista, dakle bez gradijenta.

E: Pitanje je sasvim opravdano. U želji da budem što jasniji, postigao sam suprotan rezultat. Naime, da očigledno pokažem kako isčezavanje pritiska mora izazvati tok, a isčezavanje toka pojavu izmenjenog pritiska, razdvojio sam ih na različita mesta. Izmenjeni pritisak vazduha postavio sam na Karpate i Balkan, dok je vazduh u vidu vetra tekao između njih. Isto sam uradio i sa električnom strujom, električna polja smestio sam na dve udaljene kugle spojene žicom. Prvo da pokušamo rasčistiti nejasnoću oko polja i gradijenta. Apsolutno ostaje na snazi da je za silu uvek neophodno postojanje gradijenta pritiska. Ako u tom fluidu sa gradijentom pritiska stoji neko telo, sila će delovati na njega, zbog razlike u pritisku sa jedne i druge strane tela. Ako stranog tela u fluidu nema, sila deluje na sam fluid. Ako je pritisak u nekoj oblasti izmenjen svuda podjednako, u toj oblasti ne deluje nikakva rezultirajuća sila. Niti će neko telo biti gurano u bilo kom pravcu, niti će sam fluid prelaziti iz jedne oblasti u drugu. Međutim, ako sam dobro razmisliš, moraš uvideti da je nemoguće u bilo kojoj realnoj situaciji u slobodnom prostranstvu napraviti neki prostor sa ravnomerno povišenim ili sniženim pritiskom. To je moguće samo u zatvorenom prostoru, kroz čije zidove fluid ne može prolaziti. Za vazduh je to moguće postići, bilo da se radi o fudbalskoj lopti, automobilskoj gumi, cilindru pumpe, i slično. U slučaju etera takva situacija je nemoguća, jer sam ti objašnjavao da je svako telo za proticanje etera manja prepreka od ribarske mreže za proticanje vazduha. Sada zamisli da se prostor sa promenjenim pritiskom formirao u slobodnom prostranstvu, svejedno, u atmosferi ili u eteru. I ako se pretpostavi da je negde u sredini takvog prostora izmena pritiska od tačke u tom prostoru ne postoji , blizu periferije tog prostora to je nemoguće, tamo gradijent apsulutno mora postojati. Ako, teoretski, imamo samo prostor povišenog pritiska, recimo sfernog oblika, gradijent i sila delovaće upolje od centra sfere i vazduh ili eter kretaće se na sve strane upolje od centra. Isto važi i za prostor sniženog pritiska, samo što će se kretanje odvijati ka centru sfere. Ako razmisliš o realnoj situaciji, nemoguće je stvoriti samo jedan prostor, bilo povišenog, bilo sniženog pritiska, opet zbog zakona o održanju materije. Količina fluida istisnuta iz jednog prostora mora se naći u drugom prostoru. A opet, nemoguće je zamisliti da su ta dva prostora razdvojena na toliku udaljenost da su potpuno međusobno razdvojena. Bez obzira što je anticiklona nad Karpatima prividno daleko od ciklone nad Balkanom, verovatno da se svojim rubnim delovima dodiruju, a to je oblast gde postoji gradijent pritiska, koji pokreće vazduh iz jedne oblasti u drugu, te nastaje vetar.

E: Što se tiče mog opisa električne struje između dve naelektrisane kugle spojene žicom, on je još manje objasnio ono što je trebalo. Kod pojave elektromagnetske indukcije nikakve kugle niti postoje, niti su potrebne. Dovoljno je pored žice sa strujom paralelno postaviti drugu žicu bez struje. Kod isključenja struje pojaviće se strujni udar u smeru isključene struje u paralelnom provodniku, a kod uključenja struje u paralelnom provodniku opet se pojavljuje strujni udar, ali sada nasuprot smeru uključene struje. Opis struje sa kuglama, gde isčezavanje toka izaziva pojavu polja, a isčezavanje polja pojavu toka, ne odgovara struji sa dve paralelne žice, jer se i tok i polje nalaze na istom mestu, u žici. Za objašnjenje ove situacije moram smisliti drukčiji model, iako fizički princip ostaje isti, a to je da materija fluida istisnuta iz jedne oblasti mora postojati u drugoj.

E: Pošto sam i ranije o tome razmišljao, i za tu situaciju imam gotov odgovor. Verovatno si bio u prilici da voziš auto autoputem u povećim kolonama, kada se na graničnim rampama stvaraju gužve. Sada se priseti šta si doživljavao kada su gužve bile velike. Negde daleko od granice vozio si uglavnom ravnomernom brzinom, sa uvek jednakim rastojanjem od auta ispred i iza sebe. Sa približavanjem graničnim rampama brzinu vožnje si postepeno smanjivao, a postepeno se smanjivalo i rastojanje sa automobilom iza i ispred. Pred samom granicom si jedva mileo, kao i susedni automobili, a rastojanje se smanjivalo na neki minimum. Mogao si videti i to kako sa druge strane automobili odlaze, postepeno povećavajući brzinu, kao i međusobna rastojanja. Kada bi sliku snimio iz vazduha, video bi kolonu automobila čija se brzina idući ka granici postepeno smanjuje, a gustina postepeno raste. Maksimalnu gustinu i minimalnu brzinu kolona bi svakako imala u neposrednoj okolini granične rampe.

E: Eto, sa malo mašte možeš zamisliti da se to dešava i u žici sa strujom, samo što tamo fluid teče u ogromnom broju kolona. Dok struja ravnomerno teče, ravnomerno teče i eter, i gustina mu je svuda ista, nema ni gradijenta gustine ni pritiska. Međutim, u trenutku kada se tok struje isključi, kada se spusti „rampa" u vidu prekidača, čestice etera ispred same rampe prinuđene su na naglo zaustavljanje, one iza njih naleću na njih, na ove naleću one iza, i tako redom duž cele žice. Dakle, usporavanje toka neizbežno dovodi do povećanja pritiska i gustine unutar samog toka.

E: Ti sa pravom možeš reći da se takva slika odnosi na žicu u kojoj isključujemo struju, ali to ne objašnjava udar struje u žici koja se nalazi paralelno sa njom, i u kojoj struja nije tekla. U tome i jeste stvar, što baš strujni udar u paralelnoj žici dokazuje da eter mora postojati. Eter teče ne samo unutar žice sa strujom, nego i u njenoj okolini, tačno rečeno, svuda gde postoji magnetno polje. Dakle, kada se preseče tok struje u žici sa strujom, prekida se tečenje etera ne samo u žici sa strujom, nego i u prostoru oko nje, tako da se promena pritiska etera usled opisanog usporavanja toka pojavljuje i izvan provodnika u kome je prethodno tekla struja.

A: Pokušavam to shvatiti. Samo, sada mi nije jasno šta je u toj situaciji električna struja. Više puta si kazao da u jednoj žici struja teče, a u drugoj ne. Sada opet kažeš da eter teče i u prostoru oko žice sa strujom. Šta je tu električna struja a šta tečenje etera, je li to isto ili nije, i ako nije, kakva je razlika?

E: Izvanredno dobro pitanje. Ako ono nije potpuno jasno, ništa drugo ne može biti jasno. Sada treba naći reči koje će otkloniti svaku nedoumicu. Svaku struju, bez ikakvog izuzetka sačinjavaju dve pojave, međusobno nerazdvojno povezane. Možda je još bolje reći da su to dve strane iste pojave. Prva je kretanje elektrona. Kod struje u uobičajenom smislu elektroni se kreću duž nekog provodnika, obično bakarne žice. Međutim, moguće je zamisliti niz elektrona koji se kreću i bez provodnika, kroz, uslovno rečeno, prazan prostor. Takvi snopovi elektrona često se veštački stvaraju, ili u fizičkim eksperimentima, ili u nekim elektrotehničkim ustrojstvima. I takav niz elektrona koji se kreće bez provodne žice može se smatrati električnom strujom. To je, dakle prvo svojstvo električne struje, kretanje naelektrisanih čestica, odnosno elektrona. Usput, ti znaš da i proton ima naelektrisanje jednako po veličini sa naelektrisanjem elektrona, a suprotno po znaku. Međutim, praktično se u električnoj struji kreću uvek samo elektroni, zato što su neuporedivo pokretljiviji, i zbog manje mase, i zato što su slabije vezani sa telima u kojima se nalaze, u konkretnom slučaju sa bakarnom žicom.

E: Druga karakteristika struje, koja neizbežno prati kretanje elektrona, to je magnetno polje u prostoru oko provodnika sa strujom. Napominjem da se to magnetno polje pojavljuje i kada se elektroni kreću, kako rekoh, kroz prazan prostor. Kakva je fizička suština magnetnog polja, to savremena teoretska fizika ne zna. Samo je najpre primećeno da postoji, i to po sili koja deluje među provodnicima sa strujom. Posle su raznorazni eksperimenti istražili svojstva magnetnog polja, a na bazi tih svojstava, utvrđenih što eksperimentom što empirijski, izgrađena je sva savremena elektrotehnika i elektronika. Ja sam, na bazi razmišljanja koja sam ti već delimično izložio, zaključio da je sav prostor ispunjen eterom, i da je magnetno polje posledica kretanja etera, kojeg elektroni povlače svojim kretanjem. Prema tome, kada kroz jedan provodnik teče struja, to znači da se kroz njega kreću elektroni. Ti elektroni, koji se kreću kroz sredinu ispunjenu eterom, povlače eter, koji se ne kreće samo u njihovoj neposrednoj blizini, već i dalje od njih, a to znači i tamo gde se nalazi provodnik bez struje. Kroz taj provodnik bez struje elektroni se ne kreću, ali se eter kreće. Dok eter teče ravnomerno, promene gustine i pritiska od tačke do tačke nema, dakle u tom provodniku ne postoji gradijent pritiska etera, slično kao u opisanoj koloni automobila u kojoj svi voze istom brzinom i drže ista rastojanja. Međutim, kada se struja u obližnjem provodniku isključi, to znači da se kretanje elektrona u njemu koči. Elektroni, kao što su povukli eter da se kreće kada su se sami pokrenuli, sada ga koče, pošto prekid struje koči njih. To kočenje prenosi se u sve delove prostora u kojima se eter kreće , pa dakle i u prostor obližnjeg provodnika, gde nije tekla struja, ali je eter tekao. Opet kao i u opisanoj koloni automobila na prvi ukočenin sloj naleće drugi, na drugi treći, i tako dalje, kočenje se prenese velikom brzinom (brzinom svetlost)i, na celi tok elektrona. U tom momentu se pojavi gradijent pritiska u provodniku bez struje, koji je, kao što smo se složili, uslov za pojavu sile koja deluje na česticu u svakom fluidu. Dakle, u momentu isključenja struje koče se elektroni, koji sada koče eter, a kočenje etera izaziva pojavu gradijenta pritiska svuda gde se eter koči, a to znači svuda gde postoji magnetno polje izazvano kretanjem elektrona. To znači da se i u provodniku bez struje u tom momentu pojavljuje gradijent pritiska, koji deluje na elektrone u njemu, pokrene ih, što se zapazi kao udar struje u tom provodniku. Jesam li ti nešto objasnio, ili nisam?

A: Nešto si objasnio, a nešto još više zapetljao. Kažeš da elektroni, kada se pokrenu, povlače eter, a kada se koče, koče i eter, što izgleda očekivano i normalono. Ali kako onda objasniti da taj tok etera ne deluje na provodnike sa strujom i onda dok ravnomerno teče, kako to da ih ne nosi sa sobom? Štaviše, kako ne povuče sa sobom celu žicu zajedno sa elektronima? Kako ne gura i nas kada stojimo ispod dalekovoda, ako se oko žica dalekovoda po tebi eter kreće? Objašnjenje da je materija retka mreža kroz koju eter slobodno prolazi nikako ne stoji, jer ako je materija mreža, i elektroni su deo te mreže, pa čas povlače ili koče eter, a čas mu ne smetaju da teče. Deo mreže su i pojedinačni atomi, pa i oni pojedinačno morali bi da trpe pritisak te struje etera i da budu njome gurani, a vajkadašnje iskustvo pokazuje da se tela kroz taj tvoj eter kreću bez ikakvog otpora.

E: Pitanje ti je opet na mestu, s tim da odbijam kako je eter moj. Ako nekome pripada, onda samo Gospodu Bogu, ako ga ima, što iskreno želim. Kad kažeš da je eter moj, nekako ispada da je on moja izmišljotina. Ako te do sada nisam uverio da ne govorim koješta, još ima vremena da promeniš mišljenje. Sada ću opet izokola odgovoriti na pitanje koje si postavio. A mogu ti reći da su na tom pitanju pali svi fizičari, svi filozofi i svi ljudi koji su o njemu razmišljali. Iz toga možeš zaključiti koliko je teško. Ali, paradoksalno je da je istovremeno veoma lako, toliko lako da bode oči. Da li si čitao „Izgubljeno pismo" od Edgara Poa. U toj priči policija celog Pariza traga za jednim kompromitujućim pismom, koje je neki ucenjivač sakrio. Od tog pisma zavise čast i život neke uzvišene ličnosti. Policija je ispreturala i demontirala kompletan nameštaj u sumnjivoj kući, prekopala podove, obila malter sa zidova, prekopala baštu, ukratko, prevrnula nebo i zemlju da nađe pismo, i nije ga našla. A ličnost iz te priče koja dosta podseća na Šerloka Holmsa (moguće je da se Konan Dojl inspirisao baš njime da stvori Šerloka) odmah je pismo našla, a znaš gde? Bilo je ostavljeno na pisaćem stolu svima na oku. Lukavi ucenjivač ga je izvrnuo naopako i ostavio na najvidljivijem mestu. Baš tako izgleda i taj zagonetni eter. Već sam ti u jednoj ranijoj prilici objasnio da se najteže uočava ono što je sveprisutno. A sada ću ti objasniti i zašto eter ne nosi stvari koje se nađu u njegovom toku. Opet nećemo govoriti o eteru, nego o gasovitom fluidu uopšte. Tvoje konkretno pitanje je zašto eter ne nosi sobom pojedinačne atome ili elektrone, pogotovo što sam i sam rekao da elektroni povlače i koče eter, što izgleda potpuno kontradiktorno. Polazimo od jednostavne pretpostavke, da se neka kugla nađe u struji vazduha. Zamislićemo da je to u bestežinskom stanju, tako da ne moramo misliti o sili gravitacije. Vazduh teče, i nailazi na prepreku u vidu okrugle kugle. Ona je po pretpostavci mnogo veća od čestica vazduha, tako da struja vazduha optiče oko kugle, zaobiđe kuglu i nastavlja tok dalje. Šta se zbiva u toj struji koja optiče kuglu? Problem je toliko složen, da ga kod velikih brzina ni jedan matematičar ni fizičar ne može do kraja rešiti, baš zato što pojave nisu uvek iste, u velikoj meri zavise od brzine toka. Kod sasvim malih brzina opticanje kugle je nekako glatko, nema ni žuborenja, ni raznih vrtloga i mehurića, ni talasa. Na sreću, za rešenje našeg problema važno je baš to lagano opticanje kugle, pa ćemo se zadržati na njemu. Tim problemom se bavio i Njutn, i ustanovio da na samoj površini kugle, gde je fluid u direktnom kontaktu sa njom, fluid ne teče. Dakle, taj prvi sloj fluida, u ovom slučaju vazduha, uopšte ne teče. Udaljavanjem od kugle vazduh najpre teče lagano, da bi već na maloj udaljenosti od površine kugle dostigao punu brzinu, kojom se kreće u prostoru bez kugle. Kod tih brzina, dakle gde je opticaje kugle glatko i bez vrtloženja, fluid deluje na kuglu silom koja je proporcionalna radiusu kugle, brzini toka fluida i nekom koeficijentu koji zavisi od vrste fluida. Znači, vazduh ima svoj koeficijent, voda svoj, helijum svoj, i tako dalje. Sada ja pitam tebe, da te malo nateram da i svojom glavom razmisliš o tom problemu, otkuda potiče ta sila kojom struja vazduha gura kuglu.

A: Pa to mi se čini očigledno. Tok vazduha udara u kuglu i tako je gura.

E: Izgleda očigledno, a možda i nije. Čuli smo da je eksperimentalno utvrđeno, pa to moramo uvažiti, da se vazduh na površini kugle uopšte ne kreće, u njemu nema toka. A ako toka nema, kako onda može udarati u površinu kugle?

A: Vidi ti vraga! Čekaj malo, možda se onda može reći da tok vazduha udara u taj sloj vazduha koji miruje na površini kugle.

E: To je bliže istini, nešto slično zamišljam i ja. Međutim, ni ta pretpostavka ne rešava problem u potpunosti. Kada bi bilo tako, onda bi sila zavisila samo od brzine toka, i težine čestica fluida, a nije tako. Opet je merenjem utvrđeno da sila zavisi od nekakvog unutrašnjeg trenja kojim slojevi fluida deluju međusobno prilikom tečenja. Iz tog nekako proizilazi da sila koja gura kuglu potiče od trenja koje deluje među slojevima fluida koji optiču kuglu. Prvi sloj fluida miruje, a sledeći koji klizi preko njega vuče i taj sloj fluida i kuglu. Sledeći sloj se kreće brže, pa se i on tare sa onim ispod sebe, pa i on učestvuje u vuči, i tako redom, dok se brzine među slojevima ne izjednače. Po lošoj navici sam opet upotrebio izraz „vuča", iako znamo da se molekuli vazduha ne vuku, već guraju. Da li smo tako objasnili taj proces? Opet samo približno i samo prividno. Upotrebili smo „silu trenja", a ne znamo kakva je to sila. Da objasnim tvoje pitanje, ja ne smem uvoditi u odgovor sile nepoznate prirode. Zato sam ja to sebi morao objasniti sam, jer nisam našao gotovo objašnjenje. Dakle, zašto molekuli vazduha, obilazeći kuglu, ovu vuku sa sobom, ako nešto ne drži kuglu na mestu? Zato što u sudarima sa slojem koji miruje gube nešto od sopstvene brzine, i tu brzinu predaju kugli i nepokretnom sloju vazduha na njoj. Na svom obilasku kugle oni se, faktički neprekidno koče, sve dok ne obiđu kuglu i udalje se iz te zone kočenja. Opisani proces ima za posledicu to da sa prednje strane kugle, koja je okrenuta nasuprot tečenju, molekuli vazduha imaju veću energiju nego molekuli vazduha na strani koja gleda u smeru tečenja, jer su deo energije potrošili obilazeći kuglu. To važi i za molekule u nepokretnom sloju, zato što trpe udarce od strane molekula sa većom brzinom i energijom. Moguće je da je iz istog razloga i gustina vazduha veća na toj strani koja gleda nasuprot toku. Sve to konačno ima za posledicu da je pritisak vazduha u nepokretnom sloju vazduha veći sa strane koja gleda nasuprot toku od pritiska sa strane koja gleda u smeru toka. Krajnji zaključak je taj da i ovde razlika u pritisku gura kuglu u smeru toka.

A: Nemam ništa protiv tog objašnjenja, samo što to nije odgovor zašto eter ne gura istu kuglu u istim uslovima. Objasnio si zašto fluid gura kuglu u svom toku, ali sam ja pitao zašto eter ne gura kuglu.

E: Znam ja šta si pitao a znam i odgovor. Ovaj uvod je bio potreban da ti skrene pažnju na to da fluid ne gura kuglu direktnim delovanjem svog tečenja, već da sila potiče od razlike u pritisku između prednje i zadnje strane kugle.A sada dolazi to neočekivano finale: Fizičari su teoretski izuračunali da bi mogao postojati takozvani „idealni fluid", koji bi opticao kuglu tako da se razlika u pritisku između prednje i zadnje strane ne bi pojavila. Sa svih strana kugle koju optiče idealni fluid pritisak je isti, a razlika nula. Drugim rečima, idealni fluid na tela oko kojih ravnomerno teče ne deluje nikakvom silom!

A: Pravo da ti kažem, to mi izgleda nemoguće.

E: Možda izgleda nemoguće, ali matematika to tvrdi, a moja Teorija sve lako objašnjava uz pretpostavku da je taj matematički račun tačan, i da je eter takav fluid.

A: Aman božji čoveče, pa malopre si mi objašnjavao da se strujni udar javlja u provodniku zato što eter povlači elektrone u provodniku!

E: Samo se ti čudi, jer to jeste vredno čuđenja. Priseti se da se strujni udar događa samo u trenutku isključenja i uključenja struje, a to znači samo u trenutku kada se eter ubrzava ili usporava. Kada struja ravnomerno teče, eter u magnetnom polju takođe ravnomerno teče, a prethodna analiza se odnosi na ravnomerni, a ne na ubrzani tok. Pri ravnomernom toku eter ne deluje nikakvom silom na tela koja optiče. Ubrzani tok je nešto drugo, a o njemu ćemo još pričati.

A: Znači da je taj tvoj eter idealni fluid, koji deluje na tela u njemu samo kada se kreće sa ubrzanjem?

E: Sa ubrzanjem ili usporenjem. U fizici se svaka promena brzine zove ubrzanje, a ravnomerno kretanje, bez promene veličine ili smera brzine, zove se inerciono kretanje. Pri inercionom kretanju eter ne deluje na tela koja optiče, ili kroz koja protiče.

A: Opet mi nije jasno da je tako nešto moguće!

E: Pravo da ti kažem, ni meni to nije do kraja jasno, ali pošto su tako izračunali bolji matematičari od mene, poverovao sam da je moguće. Samo, znaš da se ja ne slažem da matematika bude neprikosnoveni gospodar u nauci. Glavni sudija mora ostati razum, a ne da olovka bude pametnija od pisca, kako je izjavio Dirak, to jest, on je rekao da je njegova olovka pometnija od njega. Ne samo olovka, nego ni najsavršeniji kompjuter nikada ne može biti pametniji od čoveka, jer ga je čovek stvorio. To ti je kao da se tvrdi da je čovek pametniji od Boga. Hoću da kažem kako sam ja ipak razmišljao kako je moguće da fluid teče oko tela, a da ga ni malo ne gura svojim tokom. Zato sam i pričao opširno o načinu kako i zašto gura, jer je to uvertira za poentu. Najvažnije je, zaključio sam, da fluid oko samog tela ne teče, i da je za silu, kod malih brzina bez vrtloženja i talasa, važna samo razlika u takozvanom statičkom pritisku koja postoji sa raznih strana tela. Onda sam zaključio da je ipak moguće, ako je brzina toka apsolutno simetrična i jednaka i sa prednje i sa zadnje strane tela, da nema ni razlike u statičkom pritisku, jer sa obe strane tela na nepokretni sloj fluida delovanje od tekućeg fluida je takođe simetrično i jednako. Ako slučajno ne znaš, statičkim pritiskom se zove pritisak koji vrši fluid koji se kao celina ne kreće. Kreću se samo pojedinačni molekuli, haotično i jednako u svim smerovima. Prema, tome, ako prilikom nailaženja fluida na prepreku, posle, nazovimo ga, prvog sudara fluida sa kuglom, dođe do uspostave takvog simetričnog opticanja kugle, bez trenja među slojevima fluida, statički pritisak u nepokretnom sloju fluida takođe mora biti jednak i simetričan.

E: Razmišljao sam i o tome šta to može značiti „idealan fluid", u kome nema unutrašnjeg trenja među tekućim slojevima? Da odgovorim sebi na to pitanje, najpre sam morao promisliti kada trenja ima i zašto se javlja u običnom fluidu kao što je vazduh. Zaključio sam da se trenje javlja u slučaju kada se čestice fluida međusobno sudaraju neelastično, što će reći da je u tim sudarima moguć gubitak energije iz zapremine u kojoj se čestice sudaraju. A zašto je u sudarima molekula vazduha gubitak energije moguć, a u sudarima čestica etera nije? Onom ko se razume u fiziku odgovor u principu nije težak: Molekuli vazduha su po svojoj prirodi složeni sistemi, sastoje se od protona i elektrona. U međusobnim sudarima, bez obzira što nema vrtloga ni talasa, u slučaju vazduha zvučnih, u sudaru se deo energije može predavati elektronima, koji u svojim vibracijama emituju elektromagnetske talase. Ako se to u sudarima čestica etera ne može događati, znači da one nisu složene ni iz kakvih jednostavnijih elemenata, koji bi mogli vibrirati unutar čestice. Sudari među česticama etera su apsolutno elastični, a to znači da prilikom njih nema gubitka energije iz oblasti u kojoj se čestice sudaraju. Kod velikih brzina toka, gde se prilikom opticanja etera oko nekog tela mogu pojaviti talasi etera, čitava slika se menja, ali sada još nije vreme da pričam o tome.

A: Ja stalno pokušavam da sredim u glavi to što si mi ispričao. Sada mi objasni, kako to da gradijent pritiska, koji se u eteru pojavljuje prilikom ubrzavanja ili usporavanja toka, deluje samo na elektrone, pa izazove udar struje? Kako to da ne deluje na obična, nenaelektrisana tela? Pitam zato što pritisak vazduha deluje na svako telo u njemu, potpuno je svejedno da li je naelektrisano ili ne.

E: Opet si postavio pravo pitanje. Odgovor je sasvim jednostavan: I eteru je svejedno o kakvom se telu radi. Pritisak je pritisak, čestice etera ne biraju koga će bombardovati, jednako bombarduju sva tela koja su izložena bombardovanju.

A: A zašto se to ne oseća? Ja naprimer, znam toliko iz fizike da su pojave iste kada se eter ubrzava u odnosu na telo, ili se ubrzava telo u odnosu na eter. Zašto se nikakva sila od strane etera ne oseća kada se ubrzavaju tela u odnosu na njega?

E: To tvoje pitanje odražava u potpunosti neverovatno slepilo, ne samo tvoje lično, već slepilo u kome od svog postanka živi čitavo čovečanstvo. Kažeš, zašto se ne oseća nikakva sila? Pa probaj, poguraj bilo koje telo koje vidiš oko sebe, pa reci da li osećaš nekakvu silu, ili možeš gurati tela, kako veliš, bez sile.

A: Stani, pobogu. Znam da se ubrzavanju suprotstavlja inercija tela. Ali, gde je tu otpor etera, gde je tu sila kojom se eter suprotstavlja ubrzanju?

E: Pa, dopusti da sada pobliže posmotrimo to što si rekao da „znaš". Znaš da se svaka masa suprotstavlja ubrzanju, zato što je inercija, to jest, težnja da se ostane u stanju mirovanja, neko fundamentalno svojstvo svake mase. A zar sam nisi rekao u ovom našem razgovoru da fizičari nemaju pojma šta je to masa. Pa kad ne znaš šta je to masa, kako onda možeš reći da znaš prirodu sile koja deluje na masu? Kako se može govoriti o inerciji mase, kad se ne zna šta je masa?

A: Najbolje je da nastaviš sa objašnjenjima, jer se čovek teško snalazi u tim tvojim paradoksima. Pretpostavljam da ćeš sada izložiti nešto o prirodi mase.

E: Svakako da nameravam i to, ali prethodno moramo završiti priču o onim osnovnim, nestvorenim, večnim i nepromenljivim svojstvima materijalnog bića Svemira. Masa tu ne spada, tu spada materija. Znam da običan laik, a u te verovatno spadaš i ti, ta dva pojma poistovećuje, ali je to prilično daleko od istine. Kada sam počeo priču o materiji, rekao sam da je sačinjavaju tri čestice. Jedna od njih je čestica etera, a iz onog što smo do sada rekli, mislim da si dovoljno mogao razumeti da je eter gasoviti fluid koji ispunjava vaskoliki prostor Vasione. Kod malih brzina tečenja on se ponaša kao idealni fluid, a za eter su brzine „velike" tek kada se približe brzini svetlosti, a to znači brzini kojom se u njemu kreću elektromagnetski talasi, u koje, kao što znaš, spada i svetlost. O eteru će biti reči stalno u toku našeg razgovora, a sada ističem ono što je i samo po sebi jasno, a to je da elektromagnetski talasi nisu ništa drugo nego mehanički talasi etera, praktično u potpunosti analogni zvučnim talasima vazduha. Manje više svima je poznato da im je brzina prostiranja jednaka blizu tristo hiljada kilometara u sekundi. Toj brzini svetlosti je Ajnštajn pripisao nekakvo mistično značenje, a bez ikakvog osnova ili objašnjenja. Uočio si sigurno da ja u svakoj prilici ističem neosnovanost i besmislenost postulata njegove Teorije relativnosti, i izražavam čuđenje zbog čega ih je nauka prihvatila sa tako malo kritičnosti. Sada možeš videti da u brzini svetlosti nema nikakve mistike, potpuno isto kao što u brzini zvuka nema nikakve mistike. Brzina zvuka veoma jednostavno zavisi od brzine haotičnog, toplotnog kretanja molekula vazduha, kojom se oni kreću u svim pravcima podjednako. Kinetička teorija gasova je tu vezu odavno utvrdila, a prvi ju je izračunao Laplas. Ja neću to ovde izvoditi, zato što bi me taj metod izlaganja mogao odvesti u izlaganje cele opšte fizike, što bi ispalo nepodnošljivo opširno. Ono što je već izvedeno i dokazano samo ću kao takvo navesti, a po dobrom običaju mogu navesti i knjigu u kojoj se to može naći. Evo, tu mi je pri ruci jedna od knjiga američkog nobelovca Feinmana. Na 398 stranici četvrtog toma njegovih „Lekcija iz fizike" možeš pročitati da je brzina zvučnih talasa povezana sa brzinom toplotnog krtanja molekula ovom relacijom:

(1)

$$ c^{2}=\frac{\gamma}{3}v^{2}$$

E: Kao što vidiš, na kraju sam morao da pređem i na pisanje formula. Bez njih se neće moći ni ubuduće, ali obećavam da ću ih koristiti što je manje moguće, i što je najvažnije, neće to biti zastrašujuće diferencijalne jednačine, kojima matematičari i fizičari demonstriraju svoju pamet. Služiću se običnim linearnim jednačinama i proporcijama koje može rešavati svaki bolji osnovac. Tvrdim, a nadam se da ćeš to uvideti i sam, da je veličina moje Teorije, osim što je tačna, u tome što je jednostavna, i uz mali napor razumljiva svakome.

E: Sada samo da objasnim značenje pojedinih slova u prethodnoj formuli. Sa „c" je označena brzina zvuka, što u eteru odgovara brzini svetlosti, dok je sa „ v" označena brzina haotičnog toplotnog kretanja molekula vazduha. Za eter to je brzina haotičnog kretanja njegovih čestica. Simbol u brojiocu označava koeficijent za specifični toplotni kapacitet gasova. Šta je to, opet ne mogu opširno izlagati, iz navedenih razloga. Ako neko želi, a to se odnosi i na tebe, može to pročitati iz iste ove knjige, na stranici 271, a i na drugim mestima. Uglavnom, taj koeficijent zavisi od prirode gasa, a za gasove čije su čestice jednostavne, dakle, ne sastoje se, u slučaju običnih gasova, iz više atoma nego iz jednog, taj koeficijent je jednak 5/3. To je teoretski izračunato pod pretpostavkom da je atom tako jednostavna čestica da može imati samo kinetičku energiju svog sopstvenog kretanja kroz prostor, što se odavno zna da nije tačno, jer se u atomu nalaze i elektroni koji takođe imaju svoju energiju. O tim pitanjima biće dosta reči, sada samo površno. Zbog toga se utvrdilo da taj teoretski koeficijent ne odgovara eksperimentalno izmerenom. Međutim, pošto je eter zaista sastavljen o jednostavnih kuglica bez ikakve unutrašnje kompozicije, taj koeficijent za njega mora važiti. Kad kažem „mora", to znači da će se to u budućem izlaganju dokazati, a ne zato što tako treba mojoj Teoriji. Ovim ti samo pokazujem da se veoma rado oslanjam na postojeće teoretske rezultate ako se mogu osloniti. To mi itekako uliva sigurnost da pravilno razmišljam, a osim toga, većinu tih proračuna ja ne bih ni mogao izvesti, a da i ne govorim o merenjima subatomskih veličina koje su mi neophodne za postavljanje i dokazivanje Teorije. Iz relacije (1 ) lako se izračuna da je brzina kojom se kreću čestice etera na sve strane haotično jednaka 1,341 c. Kao što se vidi, ta brzina dosta prevazilazi brzinu svetlosti, što automatski obara jedan od temeljnih i ničim niti obrazloženih a pogotovo ničim dokazanih postulata Terije relativnosti, a to je da je brzina svetlosti najveća moguća i nedostižna brzina.

E: Moram opet napraviti malu digresiju i upitati se: Zašto ni jednom fizičaru nije palo na pamet, pogotovo što su mnogi razmišljali, a i danas razmišljaju, o eteru, da objasne brzinu svetlosti na taj jednostavni način na koji je objašnjavam ja, kad je rešenje pred samim nosom, kad dobro znaju od čega zavisi brzina zvuka u vazduhu? Zašto su spremno prihvatili nekakav Ajnštajnov postulat koji apsolutno ništa ne objašnjava, već naprotiv sve komplikuje do totalnog apsurda. Ako brzina zvučnih talasa zavisi po utvrđenoj funkciji od brzine haotičnog toplotnog kretanja molekula vazduha, zar nije normalno i logično prertpostaviti da i brzina svetlosnih talasa na isti način zavisi od brzine haotičnog kretanja čestica etera?

E: Još samo jedna asocijacija o prirodi etera, pa onda idemo dalje. Poznata i dobro utvrđena istina je da energija i izuzetno jakih zvučnih talasa nije ni blizu osnovne toplotne energije vazduha. Pritisak u zvučnom talasu uglavnom je gotovo beznačajno odstupanje od osnovnog statičkog pritiska vazduha. Iz tog se, opet po analogiji može sa velikom verovatnoćom zaključiti da je i osnovni statički pritisak etera, kao i odgovarajuća energija, daleko veća od energije elektromagnetskih talasa. A da je upravo nepojmljivo velika, gigantska, dokazaću u nastavku razgovora. O eteru za sada toliko, a ako želiš neka dodatna objašnjenja, pitaj.

A: Pravo rečeno, sve manje sam u situaciji da pitam, a sve više da jednostavno slušam šta govoriš. Kažeš da postoji jednostavna veza između brzine zvuka i brzine haotičnog kretanja molekula vazduha, pa si to potkrepio i formulom, koja sama po sebi nije komplikovana. Uprkos toj priči ja ipak ne mogu sebi jasno predstaviti kako te dve brzine stoje u međusobnoj vezi, pa me to prosto čini nervoznim. Ako je veza jednostavna, onda mi je na jednostavan način i objasni. Molekuli vazduha se bez ikakvog reda kreću na sve strane, pa kako to da zvuk odjednom tom istom, odnosno sličnom, brzinom putuje u jednom određenom smeru.

E: Razumem ja dobro tvoju nedoumicu. Nisam rekao da je pojava jednostavna, rekao sam da je jednostavna veza. Tačno sebi predstaviti zašto se fluid u konkretnim situacijama ponaša baš tako, često na prvi pogled izgleda paradoksalno. Nama se čini da bi trebalo biti baš suprotno. Daću ti jedan primer, koji sam ja primetio, možda zato što se zabavljam ovakvim razmišljanjima. Primetio sam da kada preko snežnog polja duva vetar, kada nanese sneg oko drveća na polju, da nikada ne naslaže smet direktno na površinu drveta, skoro uvek između snežnog smeta i stabla ostane udubljenje. Ja sam se tome čudio, jer je po nekakvoj logici normalno da sneg bude naslagan uz samo drvo. A onda sam shvatio ono o čemu sam ti pričao kada fluid optiče oko drveta. U vazduhu koji optiče drvo postoji neposredno uz stablo sloj u kome je statički pritisak veći nego u sloju malo dalje od stabla. Ta razlika u pritisku odbacuje pahulje snega dalje od stabla, tako da se uz samo stablo ne mogu slagati. To nema direktne veze sa tvojim pitanjem, ali pokazuje kako treba dobro razmisliti kada se procenjuju sile koje se pod različitim okolnostima pojavljuju u fluidu. A što se tiče tvog pitanja, sasvim jednostavnog objašnjenja nemam, ali ti to mogu nekako ovako pretstaviti: Prvo, šta je to uopšte, zvučni talas? To je neka mala deformacija onog osnovno, statičkog pritiska u fluidu, koja se izazove tako što neko telo brzom kretnjom pomeri neku zapreminu vazduha iz njenog ravnotežnog položaja, odnosno, gurne je unapred. Usled toga se pritisak i gustina vazduha ispred te prepreke malo povećaju. Ta deformacija pritiska i gustine sada se brzinom zvuka prenosi dalje u istom smeru. Ti pitaš, kako i zašto baš tom brzinom. Pa, evo, da to predstavim na najjednostavniji način, koji je samo približno tačan. Recimo da se u toj zapremini normalno nalazi tri miliona molekula, a kada se sabije tako da postane zvučni talas, recimo da sada u toj zapremini ima tri miliona i još sto molekula. Šta sad biva? Ako zvučnog talasa nema, u tu zapreminu stalno ulazi i iz nje izlazi isti broj molekula, dakle, tri miliona. A ako imamo tri miliona i sto molekula, onda iz okoline u zapreminu ulazi tri miliona mlekula, a iz nje izlazi, istom tom brzinom, tri miliona i sto molekula. Usled početnog impulsa, kojim je tih prekobrojnih sto molekula gurnuto u istom smeru, oni će svi preći u zapreminu ispred sebe, razume se, svojom brzinom koja je jednaka brzinama svih ostalih molekula. Rezultat je takav da se zapremina sa viškom molekula pomerila napred i to premeštanje zapremine sa viškom molekula sada se odvija neprekidno, konstantnom brzinom koja je u ovoj pojednostavljenoj analizi jednaka toj brzini haotičnog kretanja. Nadam se da ti je pojava sada nešto jasnija. A zašto brzina zvuka nije tačno jednaka toj brzini? Egzaktno objašnjenje moraš potražiti uz pomoć matematike, ako insistiraš na njemu, a velim ti da ga imaš u pomenutoj knjizi, pa zašto da ga tu sad pišem, kad ga imaš napisano. Zašto je brzina zvuka manja od te haotične brzine, to se ipak može pogoditi i bez matematike: Zato što tih sto prekobrojnih molekula ne putuju slobodno, već se na svom putu sudaraju sa molekulima na koje nailaze, što dovodi do toga da je njihova putanja u najmanju ruku krivudava, a nije teško shvatiti da se brže iz Banjaluke u Beograd stigne autoputem, nego kroz Republiku Srpsku, iako bi se vozilo istom brzinom. Jednostavno, krivudavi put je duži.

A: Pa dobro, to mi je sada malo jasnjie. Ali si pomenuo i ranije i sada sudare među molekulima. Rekao si da su kod etera savršeno elastični, bez gubitka energije, a kod vazduha neelastični, sa gubitkom energije. To mi takođe nije jasno, pa ako je moguće, objasni.

E: O tome će lakše biti govoriti kada se upoznamo sa građom atoma, ali neko grublje objašnjenje mogu dati i sada. Rekao sam da su kuglice etera savršeno proste, i savršeno elastične, kao nekakve savršeno glatke bilijarske kugle, koje se ne mogu nikako ni deformisati, ni razbiti. Možda si video nekada kada u bilijaru jedna kugla u direktnom čeonom sudaru pogodi drugu. Prva ostane u mestu, a druga nastavi u istom smeru, istom brzinom, a što znači i sa istom kinetičkom energijom. Ako se kugle sudare pod uglom, neće se posle kretati u istom smeru, ali će ukupna energija dveju kugli biti jednaka energiji naletajuće kugle pre sudara. Pošto su savršeno čvrste, u sudaru nije došlo ni do kakvih unutrašnjih vibracija, koje bi imale neku svoju energiju, obe kugle mogu imati isključivo energiju tog svog kretanja po stolu. Napominjem da ovo važi ako se kugle kreću bez kotrljanja. Ako se vrte oko svoje ose, zaključak opet pada, jer i na okretaje oko sebe može otići deo energije.

E: Sad pretpostavi da tela koja se sudaraju izgledaju drukčije. Recimo da oko svake pojedinačne kugle postoji veći broj manjih kugli, koje su za nju pričvršćene čeličnim oprugama. Ako se sada sudare dve kugle sa tako složenom konstrukcijom, očigledno da je posle sudara situacija komplikovanija. Obe kugle se kreću po stolu, ali istovremeno na čeličnim oprugama vibriraju manje kugle, posredstvom kojih se je odigrao sudar. Vibracije malih kugli na čeličnim oprugama su tako brze da su praćene emitovanjem zvučnih talasa, što znači da se tako gubi energija iz vibrirajućeg sistema. To ti je slika grube analogije, a tu prirodnu pojavu možeš sebi demonstrirati ovog trena. Ako sada nađeš neku čvrstu čašu, koja se pri padu na glatke i tvrde pločice neće razbiti, pa je ispustiš da padne na njih, čućeš kako posle udara o pod zvoni. Štaviše, ako o pod udaraš gumenu loptu, dešava se isto, jer je i šum koji stvara lopta zvuk preko koga se gubi energija. Da li si sada razumeo zašto se u sudaru kuglica etera energija ne gubi, a u sudaru moekula vazduha gubi?

A: Tvoj opis kugli i sudara sam razumeo, ali sad ne razumem zašto u vazduhu oko nas, u kome se sudaraju molekuli vazduha, stalno ne zvoni, objasni mi to?

E: E, sad moram da se smejem. To bi pitao crnac Džim Haka Fina! Pa ta zvonjava neprekidno traje, samo što je ne osećaš ušima, nego kožom, u vidu temperature. Zbog vibracija do kojih dolazi u sudarima molekula vazduha neprekidno se emituju talasi etera, odnosno elektromagnetski talasi. A ako istrajavaš na daljnjim objašnjenjima, preduprediću moguće pitanje, pa reći da se tim putem gubi energija iz sistema, ali samo ako je temperatura napolju veća od ove u sobi. Ako bi zidovi sobe bili savršena izolacija od zime, energija se ne bi gubila, samo bi se unutar sobe međusobno razmenjivala među molekulima vazduha i zidovima sobe. To se u fizici zove „stanje termodinamičke ravnoteže", i to stanje su fizičari dobro istražili. Rezultati njihovih istraživanja su mi itekako dobro došli u mojoj Teoriji.

A: Teraj dalje.

E: Slediću nekakav plan izlaganja. O eteru sam ono osnovno rekao, da je to približno idealni gasoviti fluid. Energija, pritisak i gustina su mu ogromni, a čestice mu se kreću brzinom većom od tristo hiljada kilometara u sekundi. Sve, apsolutno sve „sile" koje se realno mogu zapaziti posledica su bombardovanja tela tim česticamo. Čestica etera je jedna od tri osnovne, od kojih se sastoji materija Svemira. Sada mi predstoji da kažem nešto o preostale dve.

E: Osnovno i glavno što se o njima može reći je to da jedna učestvuje u izgradnji elektrona, a druga u izgradnji nuklona, odnosno protona i neutrona. Praktično pitanje je sada koje ime da dam tim česticama. Da li da im ime izmislim, ili da upotrebim neko već postojeće u subatomskoj fizici. Prvobitno, u radu koji sam već napisao ali nisam uspeo da izađem sa njim pred javnost, nazvao sam ih „čestica leptonskog naelektrisanja i čestica barionskog naelektrisanja". Sada se dvoumim da li da te nazive zadržim, ili da smislim druge, kraće. Šta ti misliš, šta je pametnije?

A: Pa, ako ne iz drugih, onda iz praktičnih razloga bolje bi bilo smisliti kraće nazive.

E: Tako nešto se i meni čini. Šta misliš da česticu etera krstimo imenom „Eteron"?

A: Što da ne, sasvim odgovara.

E: Pošto je elektron složena čestica, ne može se zadržati to isto ime. Za onu osnovnu odgovornu za njegovu konstrukciju treba smisliti drugi naziv, a da bude sličan. Recimo, da se zove „Eltron", kako to zvuči?

A: Što se mene tiče, zvuči odlično, a i liči na elektron, što je takođe dobro.

E: Ide kao po loju. Ostao je još jedan član Agie trijade, svetog trojstva. U subatomskoj fizici se teške čestice, prirodne i veštački stvorene, zovu „Barioni", pa sam po tome i ja nazvao tu treću česticu, koja je glavna u konstrukciji prirodnih bariona, to jest protona i neutrona. To znači da je najbolje zadržati vezu sa tim nazivom, ali ga opet malo izmeniti. Ja bih toj čestici dao ime „Baron". Zvuči nekako krupno i zaobljeno, što baš odgovara atomskom jedru. Šta veliš?

A: To su tvoja deca, pa je najbolje da im i imena daješ, a meni sasvim odgovaraju.

E: Odlično, i to je rešeno, nova era nauke počinje sa ta tri imena, Eteron, Eltron i Baron. O eteronu je već rečeno sve što treba, a o preostaloj dvojici se i nema mnogo šta govoriti, osim onoga što je već rečeno. Pošto eter ispunjava sav prostor, a vidljivih materijalnih tela ima samo mestimično, onda se mora zaključiti da je broj eterona mnogo veći nego broj eltrona i barona. Ta konstatacija je u neku ruku problematična, kada se ima u vidu da i jednih i drugih i trećih ima beskonačno veliki broj. To opet samo ukazuje i na nemoć ljudskog uma i na nemoć matematike, nesposobnost da se shvati beskonačnost. Takođe se nameće zaključak da je ukupan broj eltrona i barona međusobno jednak, ili bar približno jednak. To se mora zaključiti iz činjenice da su sva tela u vasioni električno neutralna, a naelektrisanje se pojavljuje tek kada se elektroni, ili eltroni, prenesu sa jednog tela na drugo. Iz razloga koji će postati jasni u nastavku izlaganja zaključuje se da je pojedinačno eteron najlakši, a da je eltron nešto lakši od barona. Pojam „teži i lakši" ovde se ne odnosi na silu gravitacije, već prosto na količinu materije koja ih izgrađuje. O samoj intimnoj građi materije nemoguće je bilo šta reći, ni o gustini, ni o čvrstoći, ni o obliku. Jedino što možemo reći je to da postoji takva kakva jeste, da je postojala oduvek i da će takva večno i ostati. Apsolutno ništa nije moguće reći ni o tome da li je materija tih triju čestica u kvalitativnom smislu ista ili različita. Ne znam šta bi rekli filozofi, ali ja sam svoje mišljenje rekao već ranije, da se o tim poslednjim, nestvorenim, večnim i nepromenljivim svojstvima materijalnog Svemira i ne može ništa bitno reći, osim konstatacije da postje takvi kakvi jesu.

A: Čekaj malo, moramo nešto razjasniti. Rekao si da su elektron i proton složene čestice, a da u njihovoj konstrukciji učestvuju malopre kršteni eltron i baron. To valjda znači da se elektron i proton sastoje od još nekih čestica. Od kojih, ako se materija sastoji od samo tri osnovne čestice? Ispada da se elektron sastoji od više eltrona, a proton od više barona, pošto ne izgleda moguće da je elektron složen od eterona i eltrona, a proton od barona i eterona?

E: Na to pitanje uskoro ćeš dobiti precizan odgovor, kada budem govorio o fizičkoj suštini mase, pošto su i elektron i proton, kao i neutron, čestice sa tačno izmerenom masom. Kada objasnim šta je „masa" to što si pitao „kašće ti se samo". Pre toga treba zaokružiti prvi deo priče, reći nešto najpre o kretanju, a posle o vremenu, kao o preostalim osnovnim, nestvorenim, večnim i nepromenljivim svojstvima postojanja materijalnog bića.