A: Od našeg poslednjeg razgovora sam dosta lupao glavu o toj tvojoj masi, i došao sam do nekih zaključaka koji izgledaju toliko apsurdni, da sam sad u nedoumici, da li sam lud ja, ti, ili te možda nisam dobro razumeo, pa moram zatražiti dodatna objašnjenja.
E: Samo napred. Ako budeš samo slušao i klimao glavom, znaću pouzdano da niti slušaš kako treba, niti razumeš šta pričam.
A: Evo šta. Ako sam razumeo, masa čestice je nešto slično oblaku od etera, a unutar tog oblaka se nalazi čestica nazvana baron ili eltron. Je li tako.
E: Ako to uzmemo kao slikovit opis mase, može se reći da jeste tako.
A: Dobro. Ali ono što iz tvog objašnjenja sledi liči mi na neku halucinaciju. Kada se masa kreće, brzina koju vidimo i koju merimo kao „brzinu kretanja mase", to je brzina kojom se kreću baron i eltron. Je li to tako?
E: Baš tako.
A: A sad mi reci, koliki je udeo barona i eltrona u masi nuklona i elektrona, to je veoma bitno pitanje?
E: Ne znam na koju vrstu udela misliš. Ako misliš na udeo u izgradnji polja koje sačinjava masu, on je apsolutno bitan, i to ću tek objasniti. A ako misliš na udeo u smislu veličine mase, on je zanemarljiv. U mojim računima takav udeo se nigde ne uzima u obzir, pa su računi ipak tačni. Tu i tamo moglo bi se govoriti o greškama od hiljaditog ili najviše stotog dela. A osim toga, mase veštački stvorenih čestica, ako je verovati eksperimentatorima, iste su kao i mase odgovarajućih prirodnih čestica, a veštački stvorene čestice u sebi ne sadrže ni baron ni eltron. Zato se odmah i raspadaju.
A: To sam hteo da čujem. A znaš li ti šta to znači, kakve su posledice? To znači da se materija koja izgrađuje masu uopšte ne kreće brzinom mase. Ono što mi vidimo kao kretanje mase, to je neki privid njenog kretanja. To je brzina kojom se, doduše, realno kreću samo eltron ili baron, a materija etera se ne kreće tom bnrzinom, već daleko manjom, koju mi niti vidimo niti možemo izmeriti.
E: To je sasvim tačno, pa to sam ti odmah rekao.
A: Ali čoveče, da li si svestan šta to znači?
E: Ja mislim da sam svestan svega što pričam, ali govori da čujem šta te toliko uznemirava?
A: Šta me uznemirava! Ali to znači da se to što čini masu tela stalno menja.Čim bilo koje telo mrdne sa mesta na kome stoji, sve čestice etera koje sačinjavaju njegovu masu se promene. Masa našeg tela je kao neki privid, nekakva sablast u prostoru, nekakva avet čiji se obrisi uspostavljaju i naziru oko barona i eltrona. Materija koja izgrađuje masu nije nešto stalno, već se neprekidno menja, ali u kompletu. Stalan je samo taj „kostur" od barona i eltrona!
E: Mogu reći da si to dosta lepo opisao. Ali nisi u pravu ako misliš da nisam bio toga svestan. To jeste potpuno neverovatna činjenica, ali još više šokira to što je istinita. Ispravno si rekao, naše telo, kao i svako telo, mrtvo ili živo, atom ili ogromnu zvezdu, sačinjava kostur od barona i eltrona. Ako neko telo ima donekle stalan oblik i trajanje, to je samo na osnovu postojanosti tog kostura, čiji je kvantitativni udeo u masi zanemarljiv. A materija etera, kao nekakvo „meso" na tom kosturu, koje u količinskom smislu određuje masu u celini, ni jednog trenutka ne ostaje nepromenjeno, stalno se menja. Ja to, iz mnogo razloga, koje ćeš uvideti, upoređujem sa talasom. Zvučni talas vazduha ne vidimo, ali naprimer vodeni talas vidimo, vidimo da ima svoj oblik, veličinu, a vidimo i brzinu kojom se kreće. A kakva je to ustvari brzina? Je li to brzina kojom se kreće voda. Da li brzina kretanja talasa određuje energiju talasa? Stvarnu brzinu kojom čestice vode osciluju u talasu mi uopšte ne vidimo. Talas nam samo pokazuje mesto u prostoru na kome osciluju čestice vode, a to mesto oscilovanja se premešta u prostoru brzinom kojom se kreće talas. Potpuno, ili skoro potpuno, isto ti se dešava sa svakim telom, ili masom. Masa tela je u stalnoj razgradnji i izgradnji. Kada se kostur tela pomeri u prostoru, masa nestaje na mestu gde je kostur bio, a nastaje u mestu gde je trenutno taj kostur stigao.
E: Znači da si to znao. Skoro kompletna materija svakog našeg organa, kostiju, pa i mozga, ni jednog trenutka ne ostaje ista. Demokritova misao, da se nikada ne možemo okupati u istoj reci, nije ni blizu istinita. Po tebi je istina da se nikada ni sa istim našim telom ne možemo okupati u istoj reci.
E: Tako je.
A: Pa ko smo onda uopšte mi? Šta sam tu ja, kako se održava taj osećaj kontinuiteta, otkuda taj osećaj da sam stalno isti, kad kažeš da si dokazao da nam se svakog trenutka menja čitavo telo, pa čak i mozak, koji je po opštem mišljenju, sedište svesti, pa dakle i tog osećanja sopstvenog identiteta? Je li to sve neka samoobmana, a ako jeste, ko nas u tom stalnom raspadanju i izgradnji obmanjuje?
E: Udaljio si se na teren filozofije. Rekao sam ti da se na njemu slabo snalazim. Ne mogu reći da o tome nisam razmišljao, to se ne može izbeći. Sećaš se šta sam ti rekao negde na početku razgovora: Da se postojanje duha, koji izmiče svakoj racionalnoj analizi, može dokazati posredno. Naime, ako do kraja proučimo i shvatimo materiju, i sve zakone po kojima postoji i funkcioniše, možda ćemo utvrditi da je njena duhovnost u bilo kojem obliku nemoguća. Pošto duhovnost ipak postoji, jer „cogito, ergo sum", time ćemo dokazati da duh postoji nezavisno od materije. A to bi bio odgovor na tvoje pitanje, ko si. Osećaj svoga „ja", na taj način ne potiče ni od mase ni od kostura mase, već od nečega što je izvan njih, što se ne menja u toj neprekidnoj promeni. Ne mislim da ova filozofija rešava takva pitanja, ali nije ništa gora o ostalih sličnih.
A: Opet moram reći da je skoro nemoguće napustiti sliku sveta, sa kojom smo rođeni i u kojoj živimo, sliku relativno mirnog i stabilnog mesta, i prihvatiti tu tvoju ideju večnog i neprekidnog raspadanja i izgradnje svega što postoji, uključujući i sopstveno telo.
E: Nisam ni rekao da je to lako. Ali, da filozofiranje odložimo za neku drugu priliku, pa da ja nastavim sa izlaganjem prostijih problema.
A: To što zoveš prostim problemima ne bi se moglo smisliti ni u najkošmarnijim halucinacijama.
E: Zovem ih prostim zato što smatram da se mogu racionalno obrazložiti i matematički dokazati. Sada se nameravam pozabaviti objašnjavanjem načina na koji se formiraju mase elementarnih čestica, dakle nuklona i elektrona. Pošto su od njih izgrađena sva makroskopska tela, pitanje mase će njihovim objašnjenjem biti manje-više u potpunosti rešeno.
E: Krenućemo od suštine problema, koju si i sam odmah uočio, a to je kako se formiraju i održavaju ta polja povećane ili smanjene gustine. Više puta sam isticao da u mojim objašnjenjima ne sme biti nikakve mistike i metafizike. Osnovnu prirodu etera smo uglavnom definisali. To znači da je eter gasoviti fluid u kome moraju važiti svi mehanički zakoni koji važe i za vazduh. Jedan od najosnovnijih zakona, koji nije teško razumeti je taj da u statičkoj situaciji pritisak u fluidu mora biti svuda jednak. Ako pritisak nije svuda jednak, pošto se u oblasti gde izmenjeni pritisak prelazi u normalan mora pojaviti gradijent prtiska, mora se pojaviti i sila koja fluid gura iz prostora većeg u prostor nižeg pritiska, što dovodi do izravnavanja pritiska. Iz te činjenice mora se izvesti jedini mogući zaključak: Pritisak etera je jednak i u polju koje čini masu i izvan tog polja. Svaka druga pretpostavka je isključena, ako poštujemo zakone mehanike i odvela bi nas u kojekakve spekulacije jednake ovima koje trenutno vladaju u teoretskoj fizici.
E: Kako je, dakle, i da li je uopšte moguća različita gustina pri istom pritisku? Da bi uopšte imali osnov na kome ćemo razmišljati, moramo razmisliti o pritisku kao takvom. Za obične mehaničke fluide kinetička terorija je to dovoljno jasno i pouzdano utvrdila. Pritisak je posledica bombardovanja neke površine česticama fluida. Uobičajeno se tu misli na površinu zidova suda u koju je fluid zatvoren. Takvu pretstavu i pritiska i suda kada je eter u pitanju treba zaboraviti jednom zauvek. Eter se ne da nikakvim sredstvima kojima raspolaže čovek ni zatvoriti ni sabiti u neku ograničenu zapreminu. Već sam rekao da eter kroz sva tela prolazi lakše nego vazduh kroz ribarsku mrežu. U opisivanju prirode mase videli smo da eter sačinjava i samu masu, pa kako ne bi mogao prolaziti kroz sredinu koja je od njega samog. Kad govorimo o pritisku etera, moramo imati u vidu da se radi isključivo o pritisku unutar njega, koju jedna zapremina etera vrši na drugu zapreminu etera. A pošto ne postoji pregrada koja ih deli, nemoguće je i postojanje razlike u pritisku, a da se odmah ne uspostavi tok koji izravnjava pritiske.
E: Sada u razmišljanju krenimo istim putem dalje. Bombardovanje česticama bilo kojeg gasovitog fluida posledica je kinetičke energije koju imaju čestice fluida. U kinetičkoj teoriji se ta kinetičćka energija funkcionalno povezuje sa temperaturom fluida, a sam pritisak je posledica bombardovanja česticama koje se haotično kreću na sve strane podjednako. Ukupan pritisak, očigledno, zavisi od energije pojedinačne čestice ali i od broja udara, a to znači od broja čestica koje vrše bombardovanje. To znači da bi se, u principu, promena gustine mogla kompenzovati promenom energije pojedinačnih kuglica. To konkretno znači da bi se u nekoj zapremini povećala gustina etera ako bi se u njoj uspostavila i održavala temperatura niža o temperature u okolnom prostoru. Isto tako, povećanjem i održavanjem povišene temperature u nekoj zapremini postigla bi se manja gustina. Da li je to moguće? Ispada da nije, opet ako poštujemo zakne mehanike i termodinamike, bar u onoj formi kako trenutno izgledaju. Ima li načina da se iziđe iz ćorsokaka?
E: Pokušao sam napad sa druge strane, i uzeo u obzir da kinetičku energiju čestica fluida ne sačinjava samo neuređeno haotično kretanje njegovih čestica. Po analogiji sa vazduhom, koja me je uvek izvodila na pravi put, prisetio sam se da postoje i drugi oblici kretanja u fluidu, kao vrtlozi i talasi, stojeći i putujući. Kada sam se toga setio, setio sam se i Arhimedovog „Eureka". Setio sam se da je i Dekart smatrao da česticu sačinjava neka vrsta vrtloga, pa sam se najpre uhvatio za tu ideju, te je počeo okretati na razne strane i načine. Nema svrhe da ti objašnjavam zašto, ali sam od nje morao odustati. Ostali su talasi. Što sam više razmišljao, sve verovatnije i očiglednije mi je postajalo da su baš talasi u temelju Teorije. Prvo, setio sam se koliko se i u postojećoj teoretskoj fizici provlači ideja talasa u raznovrsnim situacijama i formama, kao „talasi materije" „talasno-korpuskularni dualizuam", „Eksperimenti sa interferencijom elektronskih snopova", i tako dalje. Iako je ne znam rešavati, niti sam se trudio da naučim, pogotovo kada sam se čvrsto uverio da je nepotrebna, izgleda da je i Šredingerova jednačina talasna. Ako otvoriš bilo koju knjigu o Kvantnoj mehanici, u naslovu svakog drugog poglavlja je reč talasi. Odatle sam zaklčjučio da su eksperimentatori prinuđeni nešto uočiti, ali da sve to nedovoljno tačno tumače. Prisetio sam se i toga da je nemoguće sprečiti čestice vazduha da prođu kroz šumu, ali da se zvuk, u vidu odjeka, može odbiti od šume. Ne znam da li si to lično iskusio, a ja jesam. Talas, bar u obliku u kome dođe, ne može proći kroz svaki otvor, dok čestice pojedinačno mogu. Sve mi je to dalo čvrst osnov da počnem razmišljati o talasima etera kao uzročniku formiranja polja koja pretstavljaju masu. Zakjlučio sam da uzrok pojave mase mora biti neki poremećaj oscilovanja talasa, koji svojim prisustvom u talasu izazivaju baron i eltron. Pomisli samo to da najmanja kuglica pričvršćena za žicu gitare ili violine u velikoj meri menja zvuk koji proizvodi žica. Takođe sam siguran, iako to nisam probao, da bi prisustvo nekih stranih tela u unutrašnjosti duvačkog instrumenta promenilo karakter zvuka. Osetio sam da sam uhvatio zmiju za rep, i trebalo ju je samo uhvatiti i za glavu.
A: Ako je tako kao što pričaš, ako se i u savremenoj teoriji toliko priča o talasima, kako i drugi fizičari nisu došli do tih tvojih objašnjenja? O kakvim talasima oni pričaju?
E: Na to pitanje možeš odgovoriti i sam otprilike isto kao što ti mogu odgovoriti i ja. Jedan od razloga je što su moja objašnjenja, kako si rekao, nalik na neke košmarne halucinacije, što svakako znači da u svesnom stanju nije lako smisliti tako nešto. Drugi razlog sam ti već rekao: Previše su opterećeni i naučenim znanjem, i autorotetima od kojih su to znanje preuzeli. Može biti da igra ulogu i sujetno samozadovoljstvo zboz posedovanja tog znanja, ambicija da se ono dalje razvije i time postigne društveni ugled i priznanje, a to je najlakše postići ako se svojim nadređenim ponavlja ono što sami misle i čemu su nas učili. Znaš i sam da se ispit obično najlakše položi ako se nagruva ono što će ispitivač pitati. Sve to ograničava i parališe samostalno razmišljanje, ili mu bar postavlja stroga ograničenja, iz kojih samo malobrojni mogu da se izvuku. Treći razlog sam ti takođe rekao, a to je robovanje matematičkom formalizmu. Pišu se komplikovane jednačine bez da se razume kakva stvarnost se njima opisuje, i da li takva stvarnost uopšte postoji. Kriterijum naučne istine postalo je pravilno rešavanje postavljenih jednačina. Jednačina je talasna, rešenja talasne jednačine su ispravna, ali niko ne zna da li jednačina opisuje neki realni talas, ostaje se na čistoj matematičkoj apstrakciji. A moj pristup je sasvim drukčiji. Ako mislim i govorim o talasu, ja moram u glavi imati jasnu fizičku predstavu tog talasa, moram ga, takoreći, jasno videti. Fizičari, međutim, kako se meni čini, kad govore o talasu vide u glavi talasnu jednačinu, u kojoj piše da je fX = f( X - ct ), pa se zanimaju raznim rešenjima, slažu sinuse i kosinuse, traže prvi, drugi, treći izvod, slažu razna rešenja u „talasne pakete" i tako dalje. Toj veštini treba skinuti kapu, ali običnom čoveku bi mnogo više koristilo u razumevanju talasa da se jasnim, običnim rečnikom kaže kako talas nastaje, kako se kreće, kolika mu je veličina, kakav mu je oblik, da ima predstavu kakva je to pojava i kako izgleda. Samo što za tako jednostavnu priču treba prvo sebi objasniti pojavu, treba prvo sebi jasno predočiti šta je to elektromagnetski talas, i zašto su neka svojstva materije slična svojstvima talasa. Na jednom mestu sam pročitao kako nobelovac Feinman, koga sam pomenuo, kaže svojim studentima otprilike ovo: „Ova prostorija u kojoj vam držim predavanje puna je elektromagnetskih talasa. Tu su talasi koji stižu sa Sunca, iz dubine Svemira od vidljivih i nevidljivih zvezda, tu su talasi koje emituju mnogobrojne televizijske i radio antene, talasi od sijalica, i od bezbrojnih drugih izvora. Ja već preko dvadeset godina razmišljam o tim talasima, i ako me pitate šta su oni, ne mogu vam odgovoriti". A kada se radi o žongliranju sa talasnim jednačinama, Feinman je svakako vrhunski majstor. Što se mene tiče, nisam sposoban ni da mu budem šegrt početnik, ali to nije razlog da se smatram inferiornim glupakom. Imam glavu i mozak, pa imam i sposobnost i pravo da razmišljam o čemu god hoću i kako god hoću. Ako Feinman ne može objasniti šta su to elektromagnetski talasi, a mene to zanima, imam pravo razmisliti svojom glavom šta bi mogli biti. Pa isto to savetujem i tebi, i svima drugima.
A: Lep si govor održao. Ne verujem da baš niko od njih ne razmišlja slično kao i ti. Sam si rekao da je baš to izjavio i taj nobelovac, da dvadeset godina lupa glavu nad elektromagnetskim talasima, pa opet bez uspeha.
E: Šta time želiš reći? Valjda opet to da nisam ja toliko pametan da to prvi objasnim. A šta ti mogu odgovoriti na takvu misao i na takvo pitanje? Zašto baš ja prvi? A zašto bi to bio neko drugi? Jedino što se može reći da u svakoj trci neko mora biti prvi, a znaš dobro da ponekad trku dobiju i autsajderi.
A: Ako ništa drugo, mora se priznati da odgovor imaš na sve.
E: A zar je to čudno? Feinman je razmišljao dvadeset godina, a ja sam razmišljao trideset, a razmišljam i dalje. Teško ćeš se ti setiti nekog pitanja koje sam sebi nisam postavio, pa i više pita i u raznim varijantama.
A: Ipak ću postaviti i ovo: Šta te je navelo da o tome razmišljaš ceo život, kako je uopšte počelo?
E: Da se odgovori na takvu vrstu pitanja, ne bi bio dovoljan ni autobiografski roman. Radije ću nastaviti sa započetom temom, konkretno sa uverenjem da je promena u oscilovanju talasa u kome se nalazi baron ili eltron razlog formiranja mase, odnosno razlog promene gustine etera. Tu sam se, naravno, svom svojom raspoloživom intelektualnom snagom upregao da tu pretpostavku izanaliziram i shvatim što je moguće bolje.Uopšte, zaključio sam da se izmena talasa može odnositi na smanjenje ili povećanje njegove energije. Analizirajmo obe mogućnosti po redu. Ako čestica u talasu, baron ili eltron, smanjuje energiju talasnog oscilovanja, znači da se smanjuje ukupna količina kinetičke energije čestica etera. A pošto je pritisak posledica upravo kinetičke energije, svako njeno smanjenje znači i smanjenje ukupnog pritiska u zapremini u kojoj osciluje talas. Rekli smo da je po zakonima mehanike nemoguće stanje u fluidu u kome se pritisak od tačke do tačke razlikuje. Po tom zakonu pritisak u talasu sa smanjenom energijom oscilovanja mora se nekako izjednačiti sa pritiskom izvan tog prostora. A kako? Samo tako što će čestice fluida iz prostora sa većim pritiskom biti ugurane u prostor sa sniženim pritiskom. To znači da se eter sabija u tu zonu delovanjem talasa izvana, a time se uspostavlja polje povećane gustine.
E: Ako se zna nešto iz kinetičćke teorije, onda se mora znati i to da se svaki fluid u procesu sabijanja zagreva. Tim pitanjem ću se pozabaviti kad se upustimo u detalnjiju analizu tog prcesa, a sada konstatujmo činjenicu da se eter mora zgušnjavati u talasu čije se oscilovanje odvija sa manjom energijom nego u talasima okolo. Pre nego što krenemo dalje, da li ti je jasno to što tvrdim, i da li to prihvataš kao logički dobro zasnovano?
A: Sam si rekao da o tome razmišljaš ceo život. Razlozi koje navodiš izgledaju čvrsti, ništa drugo ne mogu reći.
E: To volim čuti. A sad pretpostavimo drugi slčučaj, da baron ili eltron svojim prisistvom povećavaju energiju oscilovanja. To opet, kao u ogledalu, pruža istu sliku, samo izvrnutu. Kinetička energija čestica etera u zapremini tog talasa je veća nego izvan nje, što znači da je i ukupni pritisak etera veći. Jedini način da se izravna je da čestice etera budu izgurane iz tog prostora. Tako se uspostavlja polje smanjene gustine. Da li je i to logično i zasnovano na zakonima mehanike?
A: Zakone mehanike ne znam baš dobro, ali i bez njih vidim da bi moralo biti tako.
E: Tako mi je još draže, jer znači da sam dobro objasnio.
A: Sačekaj, nešto mi nije jasno. U kolikom prostoru se uspostavlja polje, šta određuje njegovu zapreminu?
E: Sad si postavio pravo pitanje, koje me je mučilo godinama, a muči me još i danas, jer nisam baš sto posto zadovoljan odgovoropm, nigde u postojećim teorijama nisam našao sigurno uporište na kome bih zasnovao odgovor. Zato sam i izgovorio onu tiradu kako se naučnici zabavljaju slaganjem sinusa i kosinusa u harmonijskim funkcijama i talasnim jednačinama, umesto da objasne koliki je talas, kolika mu je zapremina i kakvog je oblika. Morao sam se ispomagati sam i tragati za logičnim odgovorom. A po mom uverenju, kakav god bio, talas kao realni fizički proces mora oscilovati u nekoj određenoj zapremini. To je opet zakčjučak na bazi Šerlokove dedukcije. Onda sam razmišljao, ako neko strano telo ometa oscilovanje talasa, kako se to odražava na talas? Da li zapreminu koja osciuje kao celina sa određenom frekvencom, amplitudom i energijom, ta čestica i ometa kao celinu ili delimično? To je glavno pitanje koje me je mučilo. Da li shvataš pitanje, i da li bi mogao dati neki odgovor?
A: Pitanje shvatam odlično, a što se tiče odgovora, sam kažeš koliko dugo muči tebe, pa što da se mučim i ja. Bolje reci odmah do čega si došao.
E: Pa evo do čega sam došao: Ako zapremina, ma kakva da je, osciluje kao celina, onda je logično da bude i ometana kao celina. To znači da sam zaključio da će se izmeniti frekvenca, amplituda i energija cele zapremine koja osciluje, jer ne vidim nikakvu mogućnost da deo zapremine talasa osciluje jednom frekvencom, a deo drugom. Ako bi se nešto tako i desilo, onda to više nije jedan talas, nego dva ili više, što opet teško da ima logiku. Malo sam se oslonio i na analogiju žice na gitari sa pričvršćenom kuglicom.Tu se ne menja oscilovanje dela žice uz samu kuglu, već celog talasa sa kojim kuglica osciluje. Takav sam odgovor sebi dao, ali ni do danas ne mogu reći da mi je proces potpuno jasan.
A: A šta kažu matematički računi, kojima kažeš da si dokazao Teoriju?
E: Razume se samo po sebi da ne bih mogao prihvatiti kontradiktorna rešenja. Svi proračuni se slažu sa prtetpostavkom da zapreminu mase određuje zapremina etera koja osciluje u pojedinačnom talasu.
A: To mi izgleda u redu. Ipak nisi objasnio zašto ti izgleda nemoguće da strana čestica svojim prisustvom u talsu može taj prvobitni talas razbiti u više manjih?
E: U prvom redu zato što bi se to, pretpostavljam, na energiju talasa moralo odraziti mnogo više nego što činjenice pokazuju. Osim toga, uzeo sam u obzir da taj izmenjeni tlas ne osciluje sam, već da je sa svih strana opkoljen drugim talasima, koji ga, da se prostački izrazim, prisiljavaju da svoje oscilovanje usklađuje sa njima. Sad se prisetih da sam prevideo istaći da cela ta teorija predviđa da je sav prostor Vasione ispunjen elekltromagnetskim talasima, stojećim i putujućim. A po zakonu o održanju energije, oni su nestvoreni i večiti, kao i svi osnovni atributi Svemira.
A: Moram da zatražim dodatno objašnjenje. Kažeš da je Svemir sav ispunjen talasima, koji su nestvoreni i večni. Ali šta je sa zvezdama, Suncem, sa talasima koje oni zrače, kako se to uklapa u tvoju teoriju?
E: U moju Teoriju se to uklapa odlično, ali se nikako ne može uklopiti u postojeće teorije. Energija tih talasa koji ispunjavaju celu Vasionu tako je ogromna da je energija u centru najsjanijih zvezda samo maleno odstupanje od te osnovne energije. To što savremena nauka zove „apsolutnom nulom" ustvari je stanje termodinamičke ravnoteže sa džinovskom energijom u svakoj jedinici zapremine vasionskog prostora. A temperature „visoke" po merilima koje je postavio čovek samo su ništavno mala odstupanja od te osnovne. Talase do sada nisam pominjao, ali seti se šta je rečeno o eteru: Da mu je gustina ogromna, a da mu se čestice kreću brže od svetlosti. Energija talasa je po redu veličine u odnosu na energiju haotičnog kretanja otprilike u istom odnosu kao i enerija nekog slabog zvuka prema toplotnoj energiji vazduha. Međutim, sa našeg gledišta, i u odnosu na energiju koju zovemo toplotom ili temperaturom, nezamislivo je ogromna.
A: Toliko sam se čuda već naslušao da nemam snage ni da se začudim. Predosećam da će pitanje biti naivno, ali ga ipak postavljam: Reci mi kako to da to, kako kažeš, beznačajno odstupanje od osnovne temperature, koje je maleno čak i unutar zvezda, ima tako ogromne posledice po svet u kome živimo, dok tu osnovnu džinovsku energiju uopšte ne zapažamo. Ispravljam se , zapažamo je, ali kao užasnu hladnoću mrtvog međuzvezdanog prostora, u kome se sve smrzava i prestaje da se kreće.
E. Ne bih rekao da je pitanje naivno, već da je, kao i obično, posledica naviknutog načina gledanja na svet i naučenog načina razmišljanja. Šta je veliko a šta malo, šta je vruće a šta hladno, kao i sve druge veličine, čovek je odredio sasvim subjektivno, prema svojoj veličini i svojim potrebama. Takve kategorije za Vasionu, koja je beskonačna, i čiji su svi osnovni parametri beskonačno veliki, ne postoje, za nju ništa nije ogromno, već naprosto takvo kakvo jeste. A zaviri samo malo ispod naviknutog načina gledanja na pojave oko sebe, pa ćeš lako uvideti da međuzvezdani prostor nije ni mrtav ni nepokretan. U njemu se kreću, naprimer sva nebeska tela. Sunce juri brzinom od 360 km u sekundi oko centra galaksije. A kojim brzinama se kreću elektroni u atomima i molekulima? Da li se njihovo kretanje nešto mnogo usporava u smrznutoj vodi, u odnosu na isto kretanje u ključaloj vodenoj pari? U telima meteora koji se kreću u međuzvezdanom prostoru elektroni se kreću takođe istim, ili praktično istim brzinama kao u komadu usijanog kamena. Pa reci sad da li je to mrtvi prostor u kome nema nikakvog kretanja?
A: Da, moram priznati da sam opet matiran. Ali mi ipak objasni i to zašto malo povišenje osnovne energije dovodi do topljenja, pa i isparavanja tog meteorita, a na toj ogromnoj osnovnoj temperaturi ostaje čvrst?
E: Kada malo usvojiš moju Teoriju biće ti jasno samo po sebi. Kad bi mogao zaključivati na osnovu onoga što sam ti već rekao, ne bi morao ni postavljati takva „naivna" pitanja. Razlog je jasan sam po sebi: Ta ogromna osnovna energija ne može razbijati molekule i velika tela zato što baš ta energija stvara uslove za njihovu izgradnju i drži ih na okupu. Masa, kao i sva ostala polja sile, nastaju zbog sasvim male promene u toj osnovnoj energiji, i na osnovnoj temperaturi su taman dovoljne da atome grupišu u molekule, a molekule u kristale, i tako dalje. Gravitacione sile dalje ih grupišu u velika nebeska tela. Međutim, to stanje ravnoteže koje sa našeg gledišta i po našim subjektivnim merilima, izgleda čvrsto i stabilno, krajnje je osetljivo i na samoj tankoj granici raspada. A da se ta tanka granica pređe, da se sistem raspadne, dovoljno je neznatno povećati osnovnu energiju sistema.
A: Stani malo, pa neka opet ispadnem naivan. Meni izgleda, ako ta ogromna osnovna energija stvara, kako kažeš, uslove za igradnju atoma i molekula, da njeno povišenje ne bi dovelo do raspada, već naprotiv, do učvršćenja i atoma i molekula, jer bi se povećale i sile koje ih drže na okupu.
E. Pa da vidiš, kad to pitaš, nisi nimalo naivan. Zaista, kad bi se nekim čudom, što je nemoguće, povisila osnovna energija cele Vasione, dogodilo bi se baš to što ti predviđaš. Ali treba imati u vidu neke suptilnije činjenice kada se razmišlja o tim problemima. Osnovno je da se nikada ne može, niti će moći, povisiti energiju cele Vasione. Energija se povisi lokalno, na nekom određenom mestu, a na uštrb energije na nekom drugom mestu. A nije ti teško uočiti da je razlika uzrok svih dalnjih dešavanja, jer razlika znači odsustvo ravoteže. Da li bi Sunce zračilo energiju, da je na njegov nivo podignuta energija cele Vasione? Naravno da ne. Da li bi voda isparavala ako bi pritisak vazduha i vodene pare na njenu površinu bio isti kao unutar nje? Opet ne. Konačno, da li bi se molekul raspadao ako bi sile koje deluju u njemu, a posledioca su oscilovanja atoma, bile uravnotežene sa silama koje deluju izvana? Takođe ne. Znači, nije ti teško uvideti da je nejednakost energija i sila, a to znači otsustvo ravnoteže, uzrok svih promena. A tu treba još nešto uzeti u obzir, naime da se u ravnotežnom stanju svi oblici kretanja u Vasioni nalaze u određenom odnosu, što je takođe uslov da stanje bude ravnotežno. To konkrtetno znači da je odnos energije haotičnog kretanja čestica etera, energije stojećeg talasa, energije putujućih talasa, energije konvekcionih tokova, određen i da se održava kroz večnost. Ako se taj odnos naruši, poveća se energija talasa, bez povećanja ostalih oblika kretanja, to je takođe stanje neravnoteže, koje mora imati neke posledice. Međutim, ovakvo razmišljanje me odvodi na teren nedovoljno određenih spekulacija, pa bih ga radije napustio. Nadam se da sam ipak odgovorio na tvoje pitanje.
A: Ne mogu poricati da su ti argumenti ubedljivi. A već mi je dosadilo ponavljati kako je teško usvojiti takav način razmišljanja.
E: Nego, opet smo odlutali u stranu, pa mi se prekinula nit razmišljanja. Gde sam ono stao? Da, kod zaključka da se gustina menja u celoj zapremini koja osciluje kao pojedinačni talas. To znači da veličinu, to jest, zapreminu čestice određuje zapremina talasa koji osciluje. Ali tu još nije kraj nedoumicama i mukama. Pitanje je, kakav oblik ima ta zapremina? Iako pitanje nije ni jasno ni prosto, ja sam se odulčio da je najlogičnije prertpostaviti da ta zapremina ima oblik sfere. Neću ni čekati da pitaš zašto, odgovaram odmah. Između ostalog što svaka druga pretpostavka ima još manje smisla. Uzmi bilo koju drugu zapreminu, kocku, valjak, trostranu prizmu, sve to izgleda naprosto nemoguće. A onda sam razmišljao i ovako: Po pretpostavci, sav prostor Vasione ispunjen je talasima, od kojih svaki ima neku svoju zapreminu. Sada, ako neki talas osciluje sa manjom energijom, na površinu njegove zapremine sa svih strana i iz svih smerova deluje sila podjednake jačine. Pošto su vektori svih tih sila radijalno simetrični, radijalno simetričan mora biti i rezultat njihovog delovanja, a to znači da je polje povišene gustine etera obavezno sfernog oblika. Opet kažem, svaka druga pretpostavka nema logike. Nema logike pretpstaviti da je smer oscilacija talasa u nekom smeru veći a u nekom manji. Oscilovanje, naravno, ne može postojati odjednom u svim smerovima podjednako, jer ga u takvom slučaju ne bi ni bilo nikako. Kada kažem da je podjednako u svim smerovima, mislim na oscilovanje „usrednjeno po vremenu", kako se to kaže u fizici. Možeš i sam zaključiti šta to znači: Unutar nekog vremenskog intervala podjednak broj oscilacija će se desiti u svakom smeru, bez obzira što se svaka oscilacija odvija u nekom posebnom trenutku. A pošto je frekvenca tih talasa ogromna, vremenski interval u kome se oscilovanje može posmatrati kao „usrednjeno u vremenu" toliko je mali da nikakvi instrumenti ne bi mogli unutar njega registrovati razliku oscilovanja u pojedinim smerovima. Da li si me razumeo i da li se slažeš sa zaklčjučkom?
A: Jedino mogu reći da razmišljanje izgleda logički korektno, i da ja nemam nikakve argumente protiv njega.
A: Dobro, onda ćemo i usvojiti taj zaklčjučak: Zapremina mase elementarne čestice ima oblik sfere, a veličina sfere je određena veličinom zapremine koja oscilije kao pojedinačni talas.
A: Čekaj malo, pa ti si nedavno izjavio da se masa elektrona nalazi rasturena po celom Svemiru!
E: Nisam zaboravio šta sam rekao, ali sve po redu i poretku. I kada bih hteo, ne može se reći sve odjednom, a žurbom se može samo postići nejasnoća. Prethodna analiza se odnosi na najjednostavniju masu, na masu elementarne čestice koja je cela, kao homogeno polje, ograničena površinom sfere određenog radiusa. To znači da je reč o masi, sferi i radiusu nuklona. Elektron je naelektrisana čestica, a za njihovu analizu nužno je uvesti još neke pretpostavke.
E: Prvo da se priupitamo, kakav talas, po nekoj logici, stoji u osnovi formiranja mase nuklona, stojeći ili putujući? Da li bi ti, na osnovu do sada rečenog, mogao nešto zasklčjučiti u to smislu?
A: Priznajem da nemam neke velike argumente, ali bih rekao da je stojeći. Jedina logička osnova za takav zaključak je ta da ne može isti tip talasa formirati i nenaelektrisanu i naelektrisanu česticu. Prema tome mi izgleda verovatnije da stojeći talas formira nenaelekltrisanu, a putujući naelektrisanu.
E: To se zove logika! Ja sam se poslužio istom i pogodio. A sada da to pokušamo i direktno zaključiti. Ako oslabe oscilacije stojećeg talasa, pritisak pada samo u njegovoj sopstvenoj zapremini, pa će i gustina etera, da kompenzuje taj pad pritiska, porasti samo u toj zapremini. A po osnovnoj prertpostavci slabljenje oscilacija izaziva prisustvo barona u toj zapremini. Sada moramo zaključiti šta biva sa putujućim talasima koji neprekidno, iz svih smerova, prolaze kroz oblast u kojoj „operiše" baron. Ako ometa stojeći talas, zakonito mora ometati i putujući koji u datom trenutku prolazi kroz tu oblast. Štaviše, fizički način ometanja mora u oba slučaja biti jednak. Dakle, sve što se dešava u slučaju sa stojećim talasom, dešava se i sa putujućim, slabe mu oscilacije, smanjuje se amplituda i energija, a kao posledica svega toga opada ukupni pritisak u toj zapremini. Razlika u pritisku je po zakonima mehanike neodrživa, te u tu zapreminu biva ugurana količina etera koja izravnava razliku u pritisku.
E: Sada moramo dopustiti još jednu važnu mogućnost: Da zapremine stojećeg i putujućeg talasa ne moraju biti međusobno jednake, a takođe da ni njihove energije ne moraju biti međusobno jednake. Ako je slabljenje energije srazmerno energiji talasa, što bi najverovatnije trebalo biti, onda ni polja ne moraju biti jednaka, ni po jačini, ni po veličini sfere u kojoj se formiraju. Biće jasnije ako taj zaključak primenim na proton. Njegovo nuklearno polje može imati svoju jačinu, a električno polje svoju. Takođe, moguće je da je sfera nuklearnog polja manja ili veća od sfere električnog polja. Ako je sfera nuklearnog polja manja (kasnjie ćemo se uveriti da jeste) nuklearno i električno polje će se unutar nuklearne sfere međusobno preklapati, a nuklearnu sferu će obuhvatati koncentrična električna sfera. Naročito zapamti da ja termine „nuklearna" i „električna", upotrebljavam zbog tradicije i navike, a fizička suština obaju polja je ista. Da li je ovo do sada rečeno jasno?
A: Nešto je jasno, a nešto nije. Jasno mi je da će baron delovati na putujući talas dok je on tu, dok su njih dvojica u međusobnom kontaktu. Ali kako ih ja vidim, putujući talas i baron su u kontaktu samo veoma kratak trenutak, pošto putujući talas preko barona pređe brzinom svetlosti. Kako je onda moguće da je delovanje isto kao i na stojeći talas, koji stalno osciluje na istom mestu, tako da baron može da ga koči daleko duže vreme, praktično sve dok se sam ne pomeri sa tog mesta. Kad tako razmišljam, čini mi se da ni kočenje stojećeg talasa ne bi moglo biti uvek isto. Ako se baron kreće, on neko vreme koči jedan talas, pa onda drugi, treći, i tako dalje, sve dok se ne zaustavi. Od brzine kretanja barona zavisi kroz koliko će stojećih talasa proći u toku tog svog kretanja. Ima li to nekog uticaja na masu, pošto je masa posledica opadanja energije stojećeg talasa u zapremini koju masa zauzima?
E: Po toj primedbi se vidi da ti se zapažanje izoštrilo. Izgleda logično, ali već iz iskustva znaš da se masa čestice ne menja prilikom njenog kretanja, bar ne kod brzina koje nisu bliske brzini svetlosti, a to u normalnim uslovima znači nikada.
A: To ispada da vreme u kome se talas koči nema nikakvog značaja. Uobičajenom logikom to je skoro nemoguće, osim ako baron masu stvorenu u jednom talasu ne vuče sa sobom u sledeći talas, i tako redom. Ali ako je tako, onda ispada da je vreme kočenja uvek isto, i da traje do granice kada masa čestice dostigne neku veličinu koja nadalje ostaje konstantna.
E: Logika je opet ispravna, a i zaključak je ispravan, pošto se zna da je masa čestice konstantna veličina. Ostaje kao ispravan zaključak da vreme kočenja nema značaja, pošto je je uvek isto.
A: Kako se to objašnjava?
E: I lako i teško, kao i sve u mojoj Teoriji. Teško, jer se uvek mora razmišljati o neuobičajenim pitanjima na neuobičajeni način. A lako zato što konstruktor vasionskog mehanizma uvek primenjuje jednostavna rešenja. U konkretnom slučaju rešenje je takvo da je kočenje talasa ograničeno do strogo određene granice, a kada se ta granica dostigne, talas se više ne koči.
A: To samo zvuči jednostavno, ali mi se čini da sistem kočenja ne može biti jednostavan.
E: Priznajem da to nije baš lako ni razumeti ni objasniti, zato što u svakodnevnom iskustvu nema dovoljno bliskih analogija koje bi u tome pomogle. Pokušao sam naći neku dovoljno blisku kojom bi sebi pomogao da to shvatim, pa sam pronašao ovu, koja ne odgovara u potpunosti, ali ipak pomaže: Zamisli da se uključi kretanje vazdušne struje kroz cev koja je u nekoj većoj dužini istog promera, a na jednom mestu je loptasto proširena. Sada obrati pažnju šta se dešava na ulazu u to proširenje. Kada je struja uključena, vazduh se, guran konstantnim pritiskom koji deluje u cevi, ravnomernom brzinom kreće kroz cev sve dok ne stigne do loptastog proširenja. Nešto slično kao u opisivanoj koloni automobila, i u ovom slučaju vazduh koji ulazi u proširenje se razređuje i jedno vreme teče sporije, tako da će sa manjom brzinom izlaziti na drugom kraju proširenja, gde se cev opet sužava do normalnog preseka. Promisli sada da li će se vazdušna struja u proširenju kočiti stalno, ili samo ograničeno vreme?
A: Mislim da shvatam šta želiš reći. Vazduh se svakako neće kočiti stalno, već samo dok ne napuni proširenje na cevi.
E: Eto vidiš! A kad se proširenje napuni, i kad vazduh proteče celom dužinom cevi, brzina se više nigde ne menja, ali i dalje u proširenom delu teče sporije. A koliko je trajalo kočenje, čime je određeno vreme kočenja? Po zdravoj pameti, određuju ga dimenzije proširenja i brzina kojom se puni proširenje. Obadve veličine su, kako bi fizika rekla, konstante, pa je i konstantno vreme punjenja. U slučaju koji želimo sebi objasniti prostor kočenja znamo, a talasi protiču brzinom svetlosti. Za još bolje razumevanje cele pojave moraš obratiti pažnju na neke finije detalje koji se mogu uočiti kada se već uspostavio stacionarni tok u zamišljenoj cevi sa strujom vazduha. U oblasti konstantnog promera vazduh teče ravnomerno. Šta se dešava na ulazu u proširenje? Vazduh se ne može usporiti ni bez razloga ni momentalno do brzine koju ima u proširenom delu. On se usporava na nekom konačnom delu puta, na kome se brzina menja od tačke do tačke, što znači da tu postoji gradijent brzine. Takođe je dobro poznato da je statički pritisak vazduha u proširenom delu, gde je tok sporiji, veći nego u neproširenom, gde je brzina veća. A pritisak takođe ne skače odjednom i bez razloga. Na istom rastojanju gde opada brzina raste pritisak, znači da na tom rastojanju postoji gradijent pritiska koji usporava tok.
E: Na izlazu iz proširenja imamo iste pojave, ali kao u ogledalu: Pritisak opda, a brzina raste, porast brzine izaziva pad pritiska. Gradijent brzine i gradijent pritiska su opet zajedno, u istom odnosu. Da li ti je sada jasnije zašto se talas koči samo do određene granice?
A: Moglo bi se reći da mi je to jasnije, a istovremeno još manje jasno. Stalno govoriš o stojećem talasu, koji osciluje u određenoj zapremini. A sad mi se čini da si sve postavio na glavu. Zašto objašnjavaš kako vazduh izlazi iz proširenog prostora, kad stojeći talas ne izlazi nikud iz svog prostora? On se u tom prostoru koči i tu ostaje.
E: Da, postavljaš prava i sve teža pitanja, koja su me itekako namučila, i muče me još uvek. Ja ću ti uvek davati odgovore koje sam morao najčešće pronalaziti sam, i koje sam dao sebi. Pri tome, kao i uvek, morao sam kombinovati i znanje, i logiku , i iskustvo, i intuiciju. Kažeš, pošto je talas stojeći, znači da osciluje uvek u istom prostoru i da iz njega ne izlazi. To je istovremeno i tačno, i nije tačno. Radi se o tome da talas stoji, ali energija talasa ne stoji, ona periodično uitiče u taj prostr i ističe iz njega. Već sam ti rekao da je ponašanje fluida teško neposredno sagledati i razumeti. Sa talasima je još gore. Šta je u suštini stojeći talas, kako nastaje, zašto je uopšte „stojeći"? Kao prvo, stojeći talasi nastaju kada se u prostoru susretnu putujući talasi, koji se kreću u suprotnim smerovima. Pri tome se njihove oscilacije tako međusobno slože i uklope, da se dobije slika stacionarnog stanja, gde pojedina mesta u fluidu stalno osciluju, a druga stalno miruju, na stalno utvrđenim mestima koja se ne pomeraju, i na utvrđenim rastojanjima. Mesta koja stalno osciluju obično se zovu „trbusi taslasa", a mesta koja stalno miruju „čvorovi talasa". Međutim, sada se potrudi da to sebi u glavi pretstaviš ako možeš, da samo izgled, ili slika tog procesa daje utisak da talas stoji. U suštini, kao što sam rekao, to su putujući talasi koji se kreću u suprotnim smerovima sa tačno određenim međusobnim odnosom. Ja to zamišljam kao beskrajne železničke kompozicije od kojih jedne voze u jednom smeru, a druge u drugom, jednakom brzinom. Ako se tačno podese polasci, sa tačno određenim razlikama u polascima, slika u prostoru će uvek biti ista: Na uvek utvrđenim mestima vagoni će biti jedan naspram drugog, a takođe će uvek na istim mestima biti međuprostori koji razdvajaju vagone. Ako bi vagoni išli nekom ogromnom brzinom moglo bi se desiti da se njihovo kretanje uopšte ne vidi, videla bi se samo mesta u prostoru gde vagoni prividno stoje, kao i prostori između prividno stojećih vagona. Možeš li zamisliti takvu situaciju?
A: Recimo da mogu. Ali mi sada nije jasna razlika između puitujućih i stojećih talasa, ako i jedni i drugi ispunjavaju čitav prostor Vasione, pa i jedni i drugi jure u svim smerovima podjednako.
E: Naravno, i to pitanje nije lako i gađa problem pravo u glavu. Ja sam morao zaključiti da je razlika baš u neregularnosti polazaka vozova.Stojeće talase niko ne zrači, oni postoje oduvek, ne menja im se, da se malo stručnije izrazim, ni faza, ni amplituda, ni frekvenca, ni energija. Poredak je nestvoren, večan i nepromenljiv. Međutim, putujuće talase zrače izvori koji se sami kreću, tako da se odnos u prostoru među putujućim talasima stano menja. A kada je tako, nije moguće da se uspostavi slika stacionarnog stanja, u kome pojedina mesta u nizu talasa stalno osciluju a pojedina stalno miruju. Mesta oscilovanja i mirovanja neprekidno se premeštaju u prostoru. Da li ti je tu išta jasno?
A: Dok objasniš jedno, zapetlja se nešto što bi trebalo da je već objašnjeno. Sada mi objasni sledeće: Ako u stojećem talasu (koji i nije stojeći) neka mesta u prostoru stalno osciluju, a druga stalno miruju, to znači da se i baron može naći ili u jednom ili u drugom mestu. Utiče li mesto na kome se nalazi na kočenje talasa, i uopšte na sve što se odnosi na masu?
E: Pitanja su ti sve teža. Srećom, nisam ih prevideo, sam sam ih sebi postavljao i uz mnogo znoja na njih odgovarao. Pa dakle, pošto je masa konstantna veličina, odgovor mora biti odrečan. Samo kako to dovesti u sklad sa tvojom opravdanom pretpostavkom? Prvo sam razmišljao da se masa možda i menja, ali ako se baron neprekidno kreće, on je čas u jednom a čas u drugom prostoru. U tom slučaju bi se moglo pretpostaviti da nuklon ima neku masu koja se doduše menja u vremenu, ali ima neku konstantnu srednju vrednost. Ako su promene dovoljno brze, instrumenti bi mogli registrovati samo tu srednju vrednost. Međutim, iz razloga koje neću navoditi da te ne gnjavim nepotrebnom opširnošću, od te pretpostavke sam odustao. Onda sam razmišljao ovako: Ako se nalazimo u nekoj prostoriji sa zidovima koji savršeno odbijaju zvuk, pa ako bi tu postojala buka stalno jednaka i jednakog intenziteta, moglo bi se pretpostaviti da smo u prostoru gde osciluju stojeći talasi zvuka. Upitao sam se, da li je realno pretpostaviti da bi osetljivi instrument mogao registrovati u prostoru mesta u kojima se zvuk ne čuje, naizmenično sa prostorima u kojima se čuje. Zaklčjučio sam da to nije realno očekivati, pa sam opet lupao glavu kako se to može i „naučno" obrazložiti. Zaključio sam sledeće: U istom prostoru moraju postojati i čvorovi i trbusi talasa, samo ne u istom trenutku. Naizmenično, dok u prostoru postoji čvor od talasa iz jednog pravca, istovremeno postoji trbuh talasa iz drugog pravca. Srednji broj trbuha i talasa koji se smenjuju u određenim vremenskim intervalima jednak je u svakoj zapremini. Na taj način su uslovi u kojima se baron nalazi jednaki svuda po prostoru Vasione, i masa ne zavisi od mesta gde se formira. Osim toga, čak i ako pretpostavimo da se energija oscilovanja periodično menja od tačke do tačke, logično je pretpostaviti da se baron nije privezao za određenu tačku, bilo za čvor, bilo za trbuh talasa. U sredini sa tako ogromnom energijom i on sam se haotično kreće na sve strane, pa se čas nalazi u zoni sa najvećom energijom talasa, čas u zoni sa najmanjom. Prema tome, gledajući proces u vremenu, baron se nalazi izložen nekoj srednjoj energiji talasa, ni najvećoj ni najmanjoj. Rezultat kočenja talasa, i masa nuklona kao posledica kočenja, moraju biti povezani sa tom srednjom energijom koja deluje na baron. Da li ti to izgleda logično?
A: Rešenje izgleda prilično dobro, ali sam ja postao i cepidlaka i tvrdoglav. Ako je ispravna ta pretpostavka, da se u svakom delu prostora smenjuju podjednako čvorovi i trbusi, kako se onda uopšte može odrediti i utvrditi gde se nalaze jedni a gde drugi. Sam si mnogo puta ustvrdio, što sam i prihvatio, da nam je sama fiziologija mozga takva da sve saznajemo samo na osnovu razlika, a ovde razlike nema.
E: Svaka ti čast, napadaš sa svih strana! To mi ni malo ne smeta, pogotovo kad imam odgovor, a i kad ga nemam, prisiljavaš me da ga tražim. Evo odgovora, koji sam sebi dao: U toj situaciji, gde talsi osciluju i putuju u svim smerovima podjednako, nezavisno jedni od drugih, nije moguće pronaći mesta trbuha i čvorova, iz razloga koje sam naveo. Trbusi i čvorovi mogu se pronaći na određenim mestima u prostoru samo kada jednaki talasi putuju samo u jednom pravcu a suprotnom smeru. Naprimer, kada se svetlosni zrak odbije od ogledala, pa se „ukrsti" sa istim tim dolazećim zrakom. Tada dobijamo onu sliku železničkih kompozicija koje se kreću nasuprot jedna drugoj. Ako bi železničke kompozicije jurile u svim smerovima i u svim ravnima, presecajući pruge jedne drugima, mesta gde postoje samo vagoni i mesta gde postoje sam prostori među vagonima ne bi postojala. Da predupredim moguće pitanje, podvlačim da talasi, za razliku o železničkih kompozicija, slobodno prolaze jedni kroz druge. To je takođe jedno neobično svojstvo talasa, ako ga nisi znao.
A: Trenutno nemam više pitanja.
E: U tom slučaju možemo nastaviti. Smatraću da smo se složili kako baron u svakom delu prostora, i bez obzira da li se nalazi u prostoru stojećeg ili putujućeg talasa, na isti način do neke mere ukoči talas, te mu umanji energiju i pritisak. Sada da vidimo da li, osim sličnosti, postoje i razlike. Ako se koči stojeći talas, energija i pritisak umanjuju se samo u prostoru gde osciluje stojeći talas, čime je određena i zapremina nenaelektrisane čestice. Tada smo zajedno zaključili da masu naelektrisane čestice mora formirati putujući talas. Na koji način? Pokušajmo pratiti šta se zbiva sa nekim pojedinačnim putujućim talasom, koji na svom putovanju kroz prostor naiđe na baron. Po pretpostavci, ovaj mu umanji energiju i sa tako umanjenom energijom talas napušta oblast barona i nastavlja put.
A: Stani, moram te odmah prekinuiti! Zar nisi rekao da se, ustvari kreće i stojeći talas, a da je njegovo mirovanje nekakav privid. Ako se kreće, onda i stojeći talas napušta oblast barona i ide dalje. Gde je tu razlika?
E: Ima razlike, ali je treba uočiti. Na tom primeru će se demnstrirati kako je matematika nužna za konačno razumevanje mnogih pojava. Ali budi bez brige, matematika kojom se ja služim jednostavna je, mnogo jednostavnija od trgovačkih računa kojima nam obračunavaju cenu robe. Šta smo rekli koja je glavna karakteristika stojećeg talasa? Ta da se ustvari sastoji od dva jednaka talasa koji se kreću jedan nasuprot drugom. Sad dobro pazi, ako hoćeš da razumeš o čemu pričam. Seti se upoređenja sa železničkim kompozicijama, pa zamisli da u oblasti vagona eter osciluje napred- nazad, ili gore dole, svejedno. Sad zamisli situaciju da su se vagoni u toku krertanja našli uporedo, i da su oscilacije etera tada u vagonu jedne kompozicije usmerene suprotno oscilacijama u vagonu druge kompozicije. Pošto kompozicije talasa prolaze jedna kroz drugu, a ne jedna pored druge, kao vozovi, oscilacije se naprosto međusobnon poništavaju, bolje reći, međusobno se direktno sudare, usled čega se tu eter zaustavi, te se tako i formira čvor talasa. To se dogodi kada oslabljena oscilacija stojećeg talasa iziđe izvan prostora kočenja, gde je odmah sačeka nasuprot usmerena oscilacija drugog talasa, i zaustavi njeno putovanje kroz prostor. Ti sa punim pravom možeš upitati šta se desilo sa energijom oscilacije, jer nije mogla propasti. Jednostavno, potrošila se na sabijanje etera u čvor talasa. U sledećem momentu čvor se širi, pola energije iz njega ide na jednu stranu, pola na drugu, i oscilovanje se nastavlja. Polovina energije se vraća u prostor formirane mase, baron je tamo smanjuje, ali pritisak koji je formirala prethodna oscilacija istu količinu vraća talasu na izlazu natrag. Ako ne razumeš, seti se cevi sa vazdušnom strujom: Kinetičku energiju koju vazduh gubi na ulasku u proširenje, nadoknađuje kad izlazi iz proširenja. Na taj način se sve sledeće oscilacije u prostoru gde se formirala masa odvijaju bez gubitka energije oscilovanja.
A: Recimo da se tako objašnjava što oslabljena oscilacija ne ide dalje kroz prostor. Ali ne razumem zašto se to ne odnosi na putujući talas?
E: To je baš finesa koja se bez pomoći matematike teško može uvideti neposredno. Fizički razlog je taj što se putujući talasi kreću kroz prostor neuređeno, tako da se njihove oscilacije u nekim pravilno raspoređenim delovima prostora ne postavljaju nasuprot jedna drugoj. Sa podjednakom verovatnoćom mogu se postaviti pod svim mogućim uglovima, a matematika dokazuje da je efekat takvih slučajnih orjentacija jednak nuli. To ćemo i pokazati jednostavnim računom. Da ga uprostimo do kraja, sve veličine u jednačini koje se ne menjaju ćemo skratiti, pa ćemo ostaviti samo brzinu oscilovanja. Po prertpostavci, prostor je ispunjen stojećim i putujućim talasima. Svi putujući talasi imaju neke svoje međusobno jednake frekvence i energije, a stojeći svoje. Kada se susretnu u prostoru, dolazi do takozvane interferencije, što u suštini znači njihovog međusobnog slaganja. To se odnosi baš na ono naše opisivanje uporednog postavljanja vagona u železničkoj kompoziciji. U toj situaciji im se slože i brzine, pa to slaganje može dovesti do povećanja ili smanjenja energije oscilovanja u prostoru gde se brzine slože. Mi ćemo sada videti kako to izgleda postavljeno u jednačinu:
\[ \left( v_{1 }+ v_{2} \right)^{2} = v^{2}_{1} + v^{2}_{2} + 2v_{1}v_{2}cos\varphi\]
E: U ovoj jednačini brzine su vektorske veličine, pa kada se zbir dvaju vektora podigne na kvadrat, rezultat izgleda tako kao što sam napisao. Iz njega se vidi, ako znaš nešto malo matematike, da rezultat tog podizanja na kvadrat zavisi od uzajamne orijentacije vektora, u ovom slučaju brzina oscilovanja, koje su međusobno jednake po veličini. Što se tiče izajamne orijentacije, nju određuje kosinus ugla u jednačini. Prethodno sam ti objašnjavao da se kod stojećeg talasa vektori brzina u čvoru talasa uvek postavljaju međusobno paralelno, a da im je smer suprotan. U takvoj situaciji je ugao koji međusobno zaklapaju jednak 180 stepeni, a kosinus takvog ugla je jednak (-1). U takvom slučaju je vrednost trećeg člana sadesne strane jednačine (16) negativna, a ako su brzine međusobno jednake, onda je zbir sve tri člana jednak nuli. To objašnjava zašto u čvoru stojećeg talasa eter ne osciluje. Ako je razlika u veličini brzina mala, onda je i zbir tih triju članova takođe mali, pa je i energija oscilovanja u čvoru talasa mala.
E: Šta iz toga možemo zaključiti? Pa to, da se oscilacija talasa koji sa nešto umanjenom energijom osciluje u prostoru mase nuklona ne može kretati dalje kroz prostor, jer je na izlazu iz tog prostora oslabi taj treći, interferencioni član u jednačini (16).
E: A šta smo rekli za putujuće talase? Rekli smo da se vektori njihovih brzina postavljaju međusobno pod svim mogućim uglovima sa podjednakom verovatnoćom. Kada je tako, kosinus ugla varira od +1 do -1, pa mu je srednja vrednost jednaka nuli. Jednačina (16) pokazuje da u tom slučaju interferencije nema, svuda u prostoru energija oscilacija putujućih talasa ima istu enerrgiju, i one se nesmetano kreću kroz prostor. Na izlazu iz barona putujući talas ponekad naleti na suprotni talas čije se oscilacije slože sa njegovim tako da ih pojačaju, a ponekad se slože tako da ih ponište. Pošto je verovatnoća i za jedno i za drugo podjednaka, srednji efekat je jednak nuli. Da li si sada shvatio zašto putujući talas, kada ga baron oslabi, napušta taj prostor i putuje dalje?
A: Shvatio sam onoliko koliko se može shvatiti nešto što čovek čuje prvi put.
E: Ja se trudim da objašnjavam koliko god mogu jednostavnije. Ako je poptrebno i neko dodatno objašnjenje, slobodno pitaj.
A: Nije u tome glavna teškoća. Može izlaganje biti savršeno jasno, ali kad je materija koja se sluša toliko nova i neobična, teško je sve to na brzinu složiti u glavi.
E: Ja nastavljam, a ti, koliko možeš, prati. Prati putujući talas koji izlazi iz prostora u kome ga je nešto malo oslabio baron, i koji kreće dalje. Sada dobro uoči da se iz suprotnog smera kreće drugi talas, i čim je oslabljeni talas izišao napolje, susreće ga dolazeći talas sa nešto većom energijom. Odlazeći talas gura eter od prostora kočenja, a dolazeći gura ka prostoru kočenja. Pošto dolazeći talas ima veću energiju i veću silu, on sabija eter ka površini u kojoj se nalazi baron. To je proces koji se je odigrao na samoj vanjskoj površini prostora kočenja. Međutim, tu nije kraj. Oslabljeni talas nastavlja put dalje sa jednakom energijom ali koja se raspoređuje na sve veću i veću površinu. Na tom putu stalno mu dolaze u susret talasi koji imaju veću energiju i veću silu od njega, te oni stalno sabijaju eter ka površini prostora u kome se nalazi baron. Taj proces se odvija neprekidno do u beskonačnost, dolazeći talasi stalno preovlađuju energijom i silom nad odlazećim, i do u beskonačnost sabijaju eter u smeru barona.
E: Pratili smo jedan talas, ali je pretpostavljam jasno da proces teče neprekidno u svim smerovima simetrično u odnosu na položaj barona. Svuda u prostoru talasi koji idu ka njemu imaju veću energiju od talasa koji su prošli kroz oblast barona i udaljavaju se od njega. Zbog toga dolazeći talasi sa svih strana guraju i sabijaju eter ka prostoru gde se nalazi baron. To je grubi pojednostavljeni opis načina na koji se formira elektrostatičko polje po celom prostoru Vasione, u čijem središtu se nalazi baron koji koći putujuće talase koji prolaze preko njega. Da li ti je ta slika razumljiva i možeš li nju sebi predočiti?
A: Čini mi se da prilično dobro mogu zamisliti sve to kako si opisao. Samo što predosećam da će se zakomplikovati kada se krene u detalje.
E: Pravo da ti kažem, ja smatram da je važnije shvatiti baš tu grublju, kvalitativnu stranu svake pojave. Detalji, i njihov matematički opis su druga, i za običnog čoveka manje važna faza učenja i razumevanja, i ona više zanima specijaliste. Za ilustraciju, zar nije važno i dovljno znati da se planete rotiraju oko Sunca, i da Sunčev sistem ima nekoliko planeta koje se rotiraju po različitim orbitamo. Sve dalje je manje bitno, kao Keplerovi zakoni, broj i naziv planeta,veličina svake planete, rastojanje do Sunca, brzina rotacije, i tako dalje. Meni je mnogo važnije da ti postane bliska i razumljiva ta osnovna slika realnosti koju opisujem, nego njeni detalji. Samo, nažalost, bez detalja i matematičkih dokaza koji opisuju detalje moglo bi se uvek sumnjati u verodostojnost globalne slike. Zato ću te i dalje morati gnjaviti sa njima, a teško možeš zamisliti koliko sam se ja namučio da ih razjasnim, a mnoge ni do sada nisam razumeo do kraja. Možeš li sam uočiti neki detalj koji je ostao nerazjašnje?. Više volim da to čujem od tebe, jer tako najbolje pokazuješ da si uočio glavne odlike pojave.
A: Uočio sam za sada dva. Kada si opisivao zašto puitujući talasi u prostoru do beskonačnosti formiraju polje, rekao si da je to zato što dolazeći talasi imaju veću energiju od odlazećih, pa zato guraju eter ka baronu. Je li tako?
E: Svakako, to sam rekao, i nadam se da ti je opisana slika jasna i logična.
A: Logična je i jasna, osim ove pojedinosti: Ako dolazeći talasi imaju veću energiju od odlazećih, opet ispada da oni tu razliku u energiji ostavljaju u prostoru oko barona. I ja dovoljno znam da se mora poštovati zakon o održanju energije, i da ta razlika mora negde biti. Mora se objasniti šta je sa njom, ako sam ja dobro razumeo tvoje izlaganje, ako u njemu nisam nešto prečuo.
E: Opet ti moram odati priznanje za dobro zapažanje. Nisi ništa prečuo, samo sam ja opisanu sliku uprostio, da se uoče njene bitne odlike. Sada ću biti precizniji a ti me pokušaj pratiti. Kada sam govorio o formiranju polja, isticao sam zašto se polje formira i zašto dolazeći talasi guraju eter ka baronu. Da ne bih komplikovao priču, u tom opisu sam izostavio jedan suštinski važan detalj: Kada dolazeći talas gura i sabija eter u smeru barona, po zakonima gasne mehanike talas vrši rad i saopštava sabijenom eteru deo svoje energije. To se u trenucima dok traje formiranje polja dešava sa svakim dolazećim talasom. Svaki od njih onaj višak energije koji ima u odnosu na odlazeći talas potroši na sabijanje etera. Kada taj dolazeći talas stigne do prostora barona, on je već potrošio deo svoje energiji, i kada ulazi u prostor barona, tamo ostavlja još svoje energije, i to onoliko koliko u tom prostoru ostavlja stojeći talas . Sada moraš u glavi sebi pretstaviti sliku završenog procesa, kada se polje formiralo. Dolazeći talas na izlazu (kao i na ulazu) ima manju energiju nego talas na beskonačnosti, u slobodnom prostoru bez polja. Međutim, odlazeći talas sada putuje ka beskonačnosti kroz polje u kome postoji gradijent gustine i pritiska etera, i u tom polju njegova energija postepeno raste, da bi na beskonačnosti postigla maksimalnu vrednost koju ona ima u slobodnom prostranstvu bez polja. A dolazeći taslasi? Sve isto, samo obrnuto. Gradijent koji povećava energiju odlazećeg talasa, umanjuje na celom putu od beskonačnosti do prostora barona energiju dolazećeg talasa. Na taj način se stanje trajno održava, bez gubitka ili priraštaja energije tog sistema. Energija koju dolazeći talasi donose u sistem, iz sistema odnose odlazeći talasi.
A: Moram priznati da sam zadivljen kakva jednostavna rešenja Tvorac ima za pojave koje izgledaju tako neshvatljivo složene. A i tvojoj logici moram skinuti kapu, meni kao laiku deluje besprekorno. Ne znam da li će u njoj veći poznavaoci fizike naći neke slabosti koje ja ne uočavam. A sada me intetesuje i ovo: Rekao si da baron smanjuje energiju stojećeg i pitujućeg talasa u zapremini pojedinačnog talasa. Takođe si rekao da je energija smanjena do tačno određenog iznosa, koji ne zasvisi ni od mesta ni od vremena. Jesam li to tačno razumeo?
E: Odlično si to formulisao.
A: Nadam se da nije čudno i nepristojno ako upitam na koji način on to radi?
E: Nije ni čudno ni nepristojno, nego krajnje opravdano. I da ga nisi postavio ja bih ga postavio sam, a o njemu će biti govora više nego o bilo kojem problemu koji se tiču moje Teorije. Moram odmah priznati da objašnjenje kojim bih sam bio poptpuno zadovoljan nisam pronašao, pa nad njim često i sada razbijam glavu. Nastojaću da ti iznesem sve do čega sam došao. Na kraju svakog razmišljanja sam morao sebi reći da nekog razjašnjenja možda i nema, da je to naprosto neko osnovno svojstvo koje karakteriše međudejstvo etera i barona, ali stalno iznova pokušavam da se probijem dublje od te konstatacije. Najviše bode oči i intrigira jednostavnost matematičke formule koja to opisuje. Evo kako izgleda, pa sudi sam:
\[ \Delta W_{t} = \frac{W_{t }}{3}\frac{R_{n}}{\lambda_{t}}\]
E: Možeš i sam pretpostaviti šta znače oznake u njoj. Sa leve stranme je razlika za koju je umanjena energija talasa u prostoru barona. Sa desne strane u brojiocu stoji energija talasa i radius sfere u kojoj se formira masa, a u imeniocu talasna dužina odgovarajućeg talasa.
A: Zaista, i ova formula zadivljuje svojom jednostavnošću. Kako si do nje došao, i na osnovu čega tvrdiš da je tačna.
E: To je takođe poduža priča, koju ćeš čuti. Kada su mi neka eksperimentalna merenja pokazala da bi formula morala tako izgledati, odmah mi je palo u oči da je u osnovi slična formuli do koje je došla klasična elektrodinamika, a koja opisuje zračenje elektromagnetnih talasa od strane elektrona. Ona je kasnije uglavnom napuštena, u teoriji je preovladala ideja energetskog kvanta. Ti znaš moje uverenje, da je fizička teorija bila uglavnom ispravna sve do pojave Teorije relativnosti i Kvantne mehanike. I ideja na kojoj se zasnivalo izvođenje te formule u osnovi se slagala sa mojom, odnosno, da je ubrzanje elektrona uzrok zračenja. Pošto se nije znalo šta je elektron, nije se moglo znati ni šta se ubrzava. Ja sam, prema modelu koji sam pretpostavio, znao da se ubrzavanjem elektrona u suštini ubrzava eterska sredina, na sličan način kao što se kod emitovanja zvuka ubrzava vazduh. Po analogiji sam išao dalje, pa morao zaključiti ono o čemu smo već dosta pričali: Ako se eter ubrzava, kada se u odnosu na njega sa ubrzanjem kreće eltron, onda mora važiti i obrnuto pravilo, da će se eter kočiti na eltronu, ako se u odnosu na njega kreće sa ubrzanjem. Sećaš li se šta je rečeno o tome?
A: Uglavnom.
E: Moraš bar u osnovi pamtiti prethodna izlaganja da bi mogao dalje pratiti. Teorija se može razumeti samo kao celina. Mogao si do sada uvideti kako je previše neverovatna i kad se prati tačku po tačku, korak po korak, a bilo koja ideja izložena sama za sebe izgledala bi potpuno nerazumljiva i besmislena.To imaj na umu.
A: Uvideo sam to i imam na umu, ali je teško sve pamtiti. Ali se u neku ruku lakše pamti baš zato što je toliko neobično. Sećam se da je eter idealni fluid koji pruža otpor samo prilikom ubrzanog kretanja kroz njega.
E: To je osnovno. Dakle, klasična elektrodinamika je izvela ovu formulu za zračenje elektrona:
\[ \Delta W_{e} = \frac{W_{e}4\pi R_{e}}{\lambda}\]
E: Formula (18) pokazuje koliko se energije izrači u toku jedne oscilacije elektrona, a po klasičnoj elektrodinamici. Ne moram ti govoriti koliko liči na formulu (17), koja pokazuje za koliki iznos se umanji energija talasa prilikom kočenja na baronu. Tu bodu oči dva izvanredno važna detalja. Prvi je sličnost formule, koja se lako objašnjava Principom relativnosti Galileja, da su pojave iste, bilo da se kreće telo u odnosu na fluid, ili se kreće fluid u odnosu na telo. Ali drugi detalj je daleko interersantniji, taj što se formulom (17) opisuje kočenje etera na baronu, a formulom (18) ubrzavanje etera eltronom, jer je zračenje talasa posledica guranja, dakle, ubrzavanja etera. Zar to nije odmah na prvi pogled neobično i neverovatno, jer ukazuje da su te dve čestice u ponečemu slične, zato što su slične formule koje opisuju kočenje etera od strane barona i ubrzavanje etera od strane eltrona. Osim toga, iz formula (17) i (18) se može zaključiti još jedna izvanredno važna činjenica, naime da eltron osciluje i zrači talase, dok baron koči talase! Eto, ako možeš, uoči i zaključi sa kakvom se doslednom i gvozdenom logikom Teorija izgrađivala kamen po kamen.
E: Moji pokušaji da sam izvedem teoretski formulu (17) morali su se zasnivati na osnovnoj ideji da je ona posledica kočenja talasa na baronu, a naravno, morali su unapred imati u vidu koji se rerzultat mora dobiti. U tim razmišljanjima nije mi toliko bio značajan brojni koeficijent, koji zavisi od nekih lokalnih faktora, koje ionako ne mogu ni videti ni proveriti da li su tačno uzeti u obzir. Važno mi je bilo da dobijem to da je kočenje talasa proporcionalno radiusu mase, a obrnuto proporcionalno talasnoj dužini talasa koji se koči na baronu. A što se tiče radiusa mase, ako se sećaš, ranije sam ispričao koji su me razlozi naveli da pretpostavim kako se zapremina pojedinačnog talasa koči kao celina, i da radius mase mora odgovarati rasdiusu zapremine pojedinačnog talasa.
E: U glavi sam sebi pretstavio šta se zbiva kada se na mestu gde se nalazi baron počne uspostavljati oscilacija te zapremine etera. U vremenu jednog perioda eter se ubrzava, udara u baron i koči se na njemu. Kada se fluid koči, po zakonima mehanike se to opisuje ovom jednačinom:
\[ - \rho a = \frac{dP}{dX}\]
E: Žao mi je, ali ćemo se ubuduće često morati oslanjati na matematiku. Za utehu, jednačine nikada neće biti komplikovane i nerazumljive. Ova gornja govori da se unutar fluida koji se ubrzava pojavljuje gradijent pritiska. U konkretnoj situaciji eter se koči na baronu, a kočenje je ubrzanje sa znakom minus. Šta se može izvući iz te formule, što bi nas približilo formuli (17). Ja sam je najpre napisao u ovom obliku:
\[ \rho \frac{dv}{dt} = - \frac{dP}{dR}\]
E: Napominjem i to da mi ni znaci nisu mnogo važni, pošto ionako ne mogu znati koliko mi je izvođenje formule ispravno. Kao što vidiš, ubrzanje sam zamenio sa promenom brzine sa vremenom, a promenu rastojanja po koordinati X promenom po radiusu zapremine.
E: Da bi mi račun bio što jednostavniji, uzeo sam da je gradijent jednak u celoj zapremini talasa sa radiusom R. Ako tako pretpostavim, onda je ukupna promena pritiska u eteru koji se koči na baronu jednaka naprosto proizvodu između gradijenta i radiusa zapremine u kojoj postoji gradijent:
\[ \Delta P = \frac{\rho v}{t} R\]
E: Taj rezultat se naprosto dobija rešenjem prethodne jednačine. Ako ti to nije jasno, moraš mi verovati na reč, jer bi ipak bilo previše da te sada ja učim kako se rešavaju neke najjednostavnije diferencijalne jednačine.Kao što vidiš, zamenio sam opšti oblik za ubrzanje tako što sam u brojioc stavio brzinu etera, a u brojioc vreme jedne oscilacije. Bez ulaska u detalje, smatrao sam da se ubrzanje može pretstaviti kao promena ukupne brzine etera u vremenu jedne oscilacije. Ta formula ne vodi računa o činjenici da radius zapremine koja se koči nije svuda jednak R, pogotovo ako se radi o sferi. Nadam se da razumeš šta mislim: Gradijent se u toku kočenja formira u smeru kočenja, pa se u tom smeru vrši i pritisak, a on se računa duž radiusa u smeru kočenja. Kroz sredinu sfere on je jednak 2R, a svi drugi paralelni njemu su sve manji što se ide ka periferiji sfere. Na taj način bi srednji pritisak računat za celu sferu svakako morao biti manji. Međutim, pošto ja ionako nisam siguran da su mi osnovne pretpostavke računa ispravne, nema svrhe da se opterećujem brojnim koeficijentima.
E: Ako tu jednačinu podignem na kvadrat, i podelim sa brzinom svertlosti na kvadrat, dobijam sledeće:
\[ \frac{(\Delta P )^{2}}{\rho c^{2}} = \frac{\rho v^{2}}{\lambda^{2}} R^{2}\]
E: Nadam se da te u njoj ne buni pojava talasne dužine u imeniocu sa desne strane. Dobio sam je zato što se vreme oscilacije pomnožilo sa brzinom svetlosti. Iz ove formule mogu se, sa malo žongliranja, naravno bez proizvoljnosti, izvući interesantna zapažanja. Opet ću se osloniti na knjigu nobelovca Feinmana, četvrti tom njegovih „Lekcija iz fitike". Na 397 strani stoji formula ovog oblika:
\[ c^{2}_{s} = \frac{dP}{d\rho}\]
E: U toj jednačini sa leve strane stoji kvadrat brzine kojom se kreću talasi zvuka, a sa desne odnos promene pritiska i promene gustine vazduna u zvučnom talasu. Ja ću tu formulu jednostavno primeniti na eter, gde se talasi prostiru brzinom svetlosti, a promenjeni su pritisak i gustina etera. U ovom slčučaju pritisak i gustina su promenjeni, prema pretpostavci, u zapremini koja se koči.
E: Kombinujući dve poslednje formule, iz njih dobijam ovu:
\[ \frac{\Delta P \Delta \rho}{\rho} = \frac{\rho v^{2}}{\lambda^{2}} R^{2}\]
E: S obzirom na (20), leva strana se može napisati i ovako:
\[ \frac{(\Delta \rho c)^{2}}{\rho} = \frac{\Delta P \Delta \rho}{\rho}\]
E: Iz nekih formalno matematičkih razloga treba napomenuti da je promena gustine etera, koja stoji u brojiocu te formule, u kvantitativnom smislu skoro beznačajna u odnosu na osnovnu gustinu. Kada bi bila velika, recimo po redu veličine bliska osnovnoj gustini, iz tih formalno matematičkih razloga sve te formule ne bi se mogle smatrati tačnima.
E: Pošto sam izveo formulu (21), vreme je da objasnim zašto sam se pomučio oko toga. Zato što ona pokazuje da se eter sabija prilikom kočenja talasa na baronu, a što je glavno, iz kinetičke teorije je poznato da se gas prilikom sabijanja zagreva. Pa i ljudi koji ne znaju kinetičku teoriju većinom znaju da se u dizel motorima smeša benzina i vazduha pali tako što se ona sabija u cilindrima motora. Sve to znači da talas koji se koči na baronu, deo svoje energije troši na sabijanje i zagrevanje etera. Formulu (21) iskoristićemo da izračunamo koliki rad treba izvršiti da se u nekoj zapremini etera uspostavi takvo polje. U izvođenju se opet pozivam na istu stranu knjige istog autora, gde se kaže da se u zvučnom talasu sabijanje vazduha vrši adijabatski, a to znači bez gubitka toplotne energije iz zapremine koja se sabija. A kada se gasoviti fluid sabija na takav način, izmena pritiska je jednaka proizvodu između promene gustine i brzine zvuka, podignute na kvadrat. Bez ovakvih podataka nikada ne bih mogao ni postaviti, a kamoli dokazati svoju Teoriju, zato im hvala „đe čuli i ne čuli". To kažem najozbiljnije.Razume se da su u eteru talasima zvuka u vazduhu analogni elektromagnetski talasi, a njihov brzina je brzina svetlosti.
E: Prelazim na računanje rada, koje je jednostavno, pa to mogu i sam. Pretpostavimo, radi lakšeg računanja, da se eter sabija u nekoj zaspremini oblika kocke, tako što se jedna stranica kocke sasvim malo pomera ka unutra. To „sasvim malo" ističem zato što račun ne bi bio tačan ako bi se zapremina kocke mnogo smanjila tim pomeranjem. Mislim da manje više svi znamo iz Njutnovih zakona šta je to rad i kako se dobija: Tako što se pomnoži sila i put na kome sila deluje. Kada je u pitanju fluid, sila se dobije množenjem pritiska i površine na koju deluje pritisak. U našem opisanom slučaju, ta površina je očigledno stranica kocke koja se pomera unutra, a pređeni put je ono malo rastojanje za koje se pomerila stranica. Tu treba, zbog korektnosti računa, imati u vidu da je pritisak koji na stranicu kocke deluje u samom početku pomeranja isti unutar i izvan kocke, te je tada sila koja deluje iznutra jednaka nuli. Sila se pojavljuje tek kada se stranica već pokrenula za neki delić puta, i u toku pomeranja stalno ravnomerno raste, a maksimalnu veličinu dostiže na kraju pomeranja. To znači da je srednja vrednost sile jednak polovini maksimalne. Kada sve to znamo lako je izračunati izvršeni rad, on je jednak:
\[ A = \frac{dP S dl}{2}\]
E: Ako je pomeranje stranice kocke maleno, onda mora važiti i ova jednačina, u kojoj sam površinu S zamenio sa kvadratom ivice:
\[ \rho a^{2 } da = \Delta\rho a^{3}, \rho da = \Delta\rho a\]
E: Kada to postavimo u prethodnu jednačinu za izvršeni rad, dobijamo:
\[ A = \frac{\Delta P \Delta \rho a^{3}}{2\rho}\]
E: Kada to uporedimo sa jednačinom (21), videćeš da se rad izvršen na sabijanju zapremine kocke može naspisati i malo drukčije:
\[ A = \frac{(\Delta\rho c^{2 })}{2\rho} a^{3}\]
E: Dobro pogledaj tu formulu, jer je njen značaj za Teoriju ogroman. Zato zaslužuje da se o njoj još razmisli. Kada sam je izvodio, izraz za promenu pritiska „pozajmio" sam iz navedene literature, gde se pritisak u zvučnom talasu dovodi u vezu sa brzinom prostiranja zvuka. A sada obrati pažnju na jedan detalj koji može biti veoma značajan. Taj pritisak, pozajmljen iz literature, se odnosi na zvučni talas koji se slobodno kreće kroz prostor. Međutim, ja sam formulu za rad izvodio sabijajući u mislima eter u zatvorenom prostoru, u kome se čestice etera, vršeći pritisak na zamišljenu površinu kocke, odbijaju od nje. A po zakonima mehanike, impuls koji čestica predaje nekoj prepreci kada se odbija od nje dva puta je veći od impulsa koji se predaje u neelastičnom sudaru, kada čestica posle udara ostaje u prepreci. To sada moraš sam sebi predočiti, da zvuk koji se kreće kroz fluid ustvari se na svom putu stalno neelastično „zabija" u fluid pred sobom. Ako taj detalj uzmemo u obzir, onda je pritisak od povećane gustine etera u zatvorenom prostoru dva puta veći od pritiska koji vrši putujući zvučni talas, te se u formuli (22) u imeniocu dvojka pretvara u jedinicu. Napisaću je i u tom obliku, a ivicu kocke na treći stepen zameniću oznakom zapremine V, tako da formula ima u neku ruku opštiji oblik, koji ukazuje na to da zapremina može imati bilo kakav oblik, jer svaku zapreminu možemo po matematičkom formalizmu pretstviti u vidu sume kockica sa jako malenim dužinama ivica.
\[ A = \frac{(\Delta\rho c^{2})}{\rho} V\]
E: Šta možeš, ako si zapamtio nešto od prerthodnog izlaganja, videti iz ove formule? Ako se potsetiš na moje opredeljenje mase, vidiš da se formula (23) može napisati ovako:
\[ A = m c^{2}\]
E: Ako do sada nisi uviđao šta pitam, pretpostavljam da sada vidiš.
A: Vidim da je to epohalna Ajnštajnova formula. Toliko i ja znam njegovu Teoriju. To je formula takozvane „energije mirovanja" svake mase.
E: Tako je, formula je identična njegovoj. Samo što si sada mogao videti da se ona veoma jednostavno može dobiti iz moje Teorije, bez ikakvih mistifikacija. A što se tiče ukupne energije koju sadrži masa, to ćemo tek razmatrati, a sada ćemo se vratiti načinu na koji sam došao do te formule. Prvo sam pretpostavio das se elerktromagnetski talas koči na baronu, usled čega se u zapremini talasa pojavljuje polje povećane gustine i statičkog pritiska etera. Na osnvu te pretpostavke sam izveo ovu formulu:
\[ \frac{(\Delta\rho c)^{2}}{\rho} = \frac{\rho v^{2}}{\lambda^{2}} R^{2}\]
E: Tom prilikom sam naglasio, a naglašavam i sada da ona pretstavlja pokušaj da se objasni formiranje mase u prostoru talasa koji se koči, ali da nemam siguran oslonac za svoje zaključke, jer je polje razmišljanja na kojem tumaram potpuno nepoznato. Iz te formule vidimo da se u njemu sadrži ova energija, koju mu je od svoje energije saopštio talas koji se koči:
\[ \frac{(\Delta \rho c^{2})}{\rho} \frac{4\pi R^{3}}{3} = \rho v^{2} \frac{4\pi R^{3}}{3} \frac{R^{2}}{\lambda^{2}} = 2 W_{t} \frac{R^{2}}{\lambda^{2}}\]
E: Dakle, desna strana predstavlja iznos energije sadržan u polju koje je nastalo kočenjem talasa na baronu. Vidimo da on ne odgovara iznosu koji nam je potreban, a napisao sam ga u jednačini (17) :
\[ \Delta W_{t} = \frac{W_{t }}{3}\frac{R_{n}}{\lambda_{t}}\]
E: Međutim, energija utrošena za formiranje polja u toku kočenja u formuli (25) ipak zavisi od odnosa radiusa i talasne dužine, doduše, podignutom na kvadrat. Da li među tim energijama ipak postoji neka veza? Rekao sam ti, nekakva mora postojati, ali kakva?
E: Razmišljam i ovako: Već i samo polje koje nastaje u toku kočenja ne odgovara polju koje izgrađuje masu, pa im samim tim ni energije ne treba da budu jednake. Naime, polje mase je unutar sfere nuklona homogeno, bez gradijenta, dok je polje koje postoji u aktu kočenja nehomogeno, u njemu postoji gradijent koji uvek postoji u fluidu koji se koči. Iz toga se može zaključiti da se homogeno polje koje izgrađuje masu uspostavlja kada je proces kočenja već završen, kada je talas koji se koči dostigao energiju koju smo već pominjali kao minimalnu i konačnu. To znači da bi ovo polje kočenja, čije je glavno svojstvo gradijent pritiska, pretstavljalo neku prelaznu fazu u formiranju homogenog polja. Kako bi to moglo biti?
E: Pretpostavimo da se polje sa gradijentom uspostavi odmah u početku kočenja, za vrlo kratko vreme, potrebno da se poremećaj pritiska nastao delovanjem barona proširi po celoj zapremini. Koje vreme bi za to bilo dovoljno? Pošto se takav poremećaj u eteru širi brzinom svetlosti, vreme da se poremećaj pritiska proširi na celu sferu trebalo bi biti jednako R/c. Međutim, sam proces kočenja traje i dalje, za celo vreme dok se odvija oscilacija talasa, a to vreme je jednako talasnoj dužini podeljenoj sa brzinom svetlosti c. Iz toga bi se mogao izvesti zaključak da je ukupna energija potrošena od strane talasa veća, i da je određena ukupnim vremenom kočenja. Znači da tu konačnu energiju koju je potrošio talas dobijamo ako (25) podelimo sa njenim vremenom kočenja, pa pomnožimo sa celim vremenom kočenja:
\[ \Delta W_{tkon} = 2 W_{t} \frac{R^{2}}{\lambda^{2}}\frac{\lambda}{R} = 2 W_{t} \frac{R}{\lambda}\]
E: Ta konačna energija koju smo ovako dobili šest puta je veća od energije iz formule (17), koja bi se morala dobiti nekim ispravnim računom. Nažalost, ja ga ne znam, sve što sam prethodno izveo su samo domišljanja. Sam brojni koeficijent bi se uveliko izmenio ako bih izmenu gustine i pritiska koji su posledica gradijenta prepolovio. To bi se moralo svakako uraditi, jer pritisak od jednog kraja zapremine koja se koči do drugog kraja po pretpostavci raste od nule do maksimalne vrednosti. Ako to ne razumeš, pomisli da na sličan način pritisak vode raste od njene površine do dna. Srednji pritisak je jednak polovini maksimalnog. Dakle, ako bih tu promenu gustine i pritiska prepolovio, energija poptrošena na kočenje bi opala četiri puta, pa bi tada ova energija iz prerthodne formule bila 1,5 puta veća od energije (17). Time ti samo želim pokazati kako se brojni koeficijent može „uštimavati", ali pošto nisam siguran u tačnost osnovnih pretpostavki, bolje da se time ne gnjavimo. Ako si prethodnu priču razumeo, možemo ići daje, a ako nisi, pitaj.
A: Ne znam šta bih pitao. Sam kažeš da su to tvoja domišljanja. Ako nisi siguran da su tačna, onda ne znam zašto si ih iznosio.
E: Kažeš da ne znaš zašto iznosim domišljanja u koja nisam siguran? Mogu ti reći da u besmislenost te primedbe jesam siguran. Zato ih iznosim što su u početku sva domišljanja bila nesigurna, a iz njih sam postepeno iskopao dokaze koji su sigurni. Uostalom, put do novih ideja i otkrića uvek je takav. Po logici tvoje primedbe Kolumbo je za Ameriku trebao krenuti tek kada je imao tačnu mapu putovanja. Možda će moja domišljanja pomoći nekom drugom da sve to sagleda još bolje i tačnije. Možda ćeš i ti, ako počneš razmišljati, shvatiti ono što je meni promaklo. Eto zašto govorim i o problemima koje nisam do kraja rešio, a znaš i sam da niko i nikada neće rešiti sve do kraja. Svaki novi korak napred najčešće proširuje horizont nepoznatog.
A: Dobro, priznajem da sam bubnuo glupost, ali nisam baš mislio tako kako si to obrazložio. Krenimo dalje. Pošto si iz svoje Teorije dobio čuvenu Ajnštajnovu formulu, mene ipak interesuje znači li to da je formula tačna, i da u Teoriji relativnosti ima i dobrih stvari.
E: Sve će se to objasniti postepeno. Ako baš pitaš, u smislu koji joj daje Ajnštajn, njegova formula je potpuno netačna. Kad bi bila tačna, šta bi sprečilo svaku česticu da eksplodira kao atomska bomba, kako bi se tolika energija držala zatvorena u prostoru mase, kakvi lanci bi mogli okovati takvog džina?
A: Ipak mi onda nije sasvim jasno šta znači ista formula koju si ti dobio. Rekao si da je za izgradnju mase utrošen rad, i izračunao si taj rad, koji se pretvorio u energiju polja. Pa to mi nekako izgleda da masa ipak ima tu energiju.
E: Vidiš da nisi sve razumeo i da treba pitati. Polje ima tu energiju, ali otkuda ta energija u polju? Ptethodno je talas izgubio deo svoje energije oscilovanja, a u tom istom prostoru se stvorilo polje sa svojom toplotnom energijom. Pa sada promisli da li je ukupna energija porasla, opala ili ostala ista i kako se u sve to uklapa Ajnštajnova formula i pretpostavka. U najmanju ruku vidiš kako je problem složen. Ako razmišljaš o ukupnoj energiji koja se sadrži u zapremini koju zauzima masa, ako si zapamtio osnov moje teorije, moraš jednostavno znati ukupnu gustinu materije i njenu kinetičku enertgiju. Ukupna gustina materije, to je realno gustina etera, jer baroni i eltroni na gustinu praktično ne utiču, odnosno, utiču sasvim malo. A kinetička energija je naprosto energija kretanja čestica etera, uglavnom i daleko najviše energija haotičnog kretanja, a zatim energija talasa i konvekcionih tokova. A šta u toj stvarnoj slici pretstavlja Ajnštajnova formula? Baš ništa što bi odgovaralo stvarnosti.
A: Ali, utvrđeno je merenjem da se u atomskim eksplozijama masa umanji za iznos oslobođene energije i to baš po njegovoj formuli.
E: Račun ne poričem, tačan je i moja će Teorija i to objsniti. Međutim, slaganje računa sa Ajnštajnovom formulom je prividno. Kad bi se celokupna masa u atomskoj eksploziji prertvorila u energiju onda bi se potvrdila tačnost te formule. Atomska eksplozija potvrđuje nešto sasvim drugo, a to je da, naprimer, dva nuklona u grupi koja se zove helijum imaju zajedno manju masu nego kada se razdvoje. Međutim, vezani zajedno uvek imaju tačno utvrđenu masu, kao što i razdvojeni uvek imaju tačno utvrđenu masu. To dokazuje, ako se strogo poštuje logika, da njihova veza na neki način utiče na ukupnu masu, a u mojoj Teoriji jednostavno se može izvući zaključak da dva barona „udruženim radom" stvaraju manje mase nego kada rade odvojeno. Drugim tečima, dva ili više barona u grupi manje koče talase etera nego kada se nalaze odvojeni jedan od drugog. A da li je to nekakav mistični relativizam, da se u grupi može postići manje nego pojedinačno? I da li se ikada neki atom, u bilo kakvoj reakciji ili prilici ceo raspao u energiju po toj Ajnštajnovoj formuli.
A: Iskreno, to ne znam.
E: Ali svi fizičari to odlično znaju, ali i dalje kao očenaš ponavljaju kako je to epohalna formula. Čime je dokazana? Sad sam ti objasnio da atomska eksplozija tako nešto ne dokazuje. Oni misle da raspadanje veštački stvorenih čestica dokazuje tačnost formule, pošto se one raspadaju cele. Ali je i to sasvim prirodno jer se za stvaranje veštačke čestice mora uložiti sva energija koja se oslobodi u raspadu. To znači da se u zapreminu koju zauzima veštački stvorena čestica intervencijom izvana ubaci višak energije. Taj višak, baš zato što je višak, munjevito i u celini se raspada po okolnom prostranstvu. A ima li viška u zapremini prirodne čestice? Očigledno da nema, jer da ga ima, on bi se pokazao. Pa dovoljno je da se osnovna energija samo malo poveća, pa je ravnoteža već narušena, i taj višak se predaje okolini sve dok se ne izjednači sa njom.
A: Šta se na to može reći? Razlozi koje navodiš su neosporno logični, ali laik se u ta pitanja ne razume, baš mnogo ga i ne zanimaju. Uglavnom živi u uverenju da to tamo neki stručnjaci znaju i da ne pričaju bez osnova. Običan čovek se zainteresuje tek kada mu se kaže nešto senzacionalno, na način da mu se zagolica mašta.
E: Da, oko toga smo se već složili. A pošto si me opet isprovocirao da skrenem sa osnovnog puta, moram reći i ovo: Čovek i ne znajući, naivno o realnom svetu sudi prema svojim ličnim potrebama. A to se odnosi i na energiju, možda i najviše. Kada, po tim merilima, neki sistem ima energije? Razmisli, kako o tome sudi čovek? Tako, što po iskustvu zna da taj sistem može ili ne može osloboditi neku energiju koja će moći poslužiti njemu. Taj način prosuđivanja odnosi se na sve izvore energtije, hranu, ugalj, drvo, naftu, gas, tokove reka, Sunce, atomsku energiju i tako dalje. Već po samom terminu „izvor energije", vidi se ta naivna čovekova sebičnost. Energiju ima „izvor energije". A da li je to, strogo uzevši, naučni pristup, da energiju ima samo sistem od koga se može energija izvući? Naravno da nije, i što je čudno, fizičari i to znaju, a opet ne razmišljaju dosledno. Na osnovu utvrđenih zakona je dokazano da i ako bi osnovna energija prostora bila proizvoljno velika, ako ne bi bilo razlike od tačke do tačke, tok energije iz jednog dela prostora u drugi bio bi nemoguć, nikakvih „izvora" energije ne bi bilo. Pa zašto su to naučnici u svojim teorijama prevideli kad to dobro znaju? Zašto su postulirali da je energija samo taj višak, koji se zapaža u izvorima, bilo da su izvor Sunce, zvezde, kvazari, hemijski molekuli, ili bilo šta drugo? Ispada da su o tome znali više mistici raznih filozofija i religija, koji govore o „kosmičkoj energiji", „prani", „apsolutnom duhu", „božanskoj sili", i tako dalje, koja ispunjava celu vaseljenu. Oni, dakle, o tome znaju više, ili bar slute, nego egzktna nauka, za koju je prostor prazan i ukočen, okovan večitom i apsolutnom hladnoćom. Doduše, nisu svi naučnici baš toliko kratkovidi. Oni zaista veliki na sve to ipak gledaju drukčije. Sam Tesla je rekao da je „vakum izvor najveće energije".
A: Verovatno ćeš to smatrati posledicom mog neznanja, ali memi je najlakše pratiti ta tvoja odstupanja od osnovne linije izlganja. Njih najlakše pratim, a možda ću te razočarati kad kažem da su mi i najinteresantnija. Nekako mi više govore od analize pritiska, gradijenta pritiska, odstupanja od osnovne gustine i slično. Suvoparnost tih činjenica ubitačno zamara pa i zbunjuje.
E: Sada si rekao u nekoj formi istinu koja se takođe odavno zna, a verovatno je u samoj osnovi ljudske prirode. Naime, uvek je i lakše i intertesantnije , pa i lepše, ostajati pri, da ih tako nazovem, površnim utiscima koju nam o svetu pružaju naša čula. Odavno su istočnjački mudraci zaključili da se prava priroda cveta može doživeti i osetiti njegovim posmatranjem i mirisanjem, a ne tako što će se iskidati na komadiće, pa utvrditi kakva mu je građa i u kakvu vrstu biljaka spada. Po njima, suština prirode cveta osetiće se „ulaskom u cvet, poistovećivanjem sa njim", a ne tako što ćemo prethodno uništiti sve što cvet čini cvetom. Takođe je rečeno da lepotu duge ništa nećemo bolje doživeti ako utvrdimo koje taslasne dužine imaju pojedine boje u njoj. A sve to je možda zato što pravi i osnovni život čine doživljaji i emocije koji se u našoj svesti indukuju utiscima koje o spoljašnjem svetu dobijamo neposredno preko naših čula, a ne apstraktna čeprkanja po nekoj nevidljivoj stvarnosti koju zaklanjaju ta priviđenja. Možda time što zagledamo iza tih priviđenja činimo neki nepotrebni greh, kojega nismo ni svesni.
A: Vrlo lako bih se moga složiti da je to nepotrebno. Iz ličnog iskustva znam da mi je većina stvari interesantnija i uzbudljivija pre te analize koja ih raskomda na sastavne komponente. Kada sam bio dete, svaka bara mi je bila ponor pun ogromnih riba i svakovrsnih tajanstvenih čudovišta koja bi me mogla odvući u dubinu. Svaki put kada bi zadrhtao plovak očekivao sam da se nešto od toga zakačilo na udicu. A što se tiče greha, pretpostavljam da ti je na umu praiskonski greh branja zabranjenih plodova sa drveta poznanja, zbog čega je čovek i prognan iz raja.
E: Trenutno nisam imao baš to imao na umu, ali mi je možda izvirilo iz podsvesti. Ipak, ja bih produžio izlaganje o toj stvarnosti sakrivenoj iza svetlosti pozornice, u mraku iza kulisa. O načinu stvaranja povišene gustine etera zasad sam rekao sve što mi pada na um. To je bila uglavnom kvalitativna slika, onakva kakvom je ja zamišljam. Malo strožiju matematičku analizu izvršićemo kada prethodno na isti način razmislimo o stvaranju polja snižene gustine etera, koja se formira u oblasti gde dejstvuje, po pretpostavci, eltron. Kada znaš kako se pojavljuje polje povišene gustine etera, i sam možeš zaključiti šta je osnovni uslov da bi se pojavilo polje snižene gustine. Tek da vidim da li me pratiš i da li nešto od toga shvataš, reci koji je taj osnovni uslov.
A: Nije vreme da me postavljaš u ulogu đaka, ali ću odgovoriti. Ako je osnovni uslov za stvaranje povišene gustine etera umanjena energija talasa etera, onda je za polje snižene gustine obratno: Potrebno je da energija talasa bude veća nego u slobodnom prostoru, gde se ne nalazi eltron.
E: Potpuno tačno. Odgovor me raduje dvostruko. Znači da pratiš, i znači da mi je zaključivanje logički dosledno. Dakle, u oblasti eltrona energija talasa mora biti veća nego u slobodnom prostoru. To je osnovno, a sada treba razmisliti kako se taj osnovni uslov ostvaruje, i da li je realno moguć. Prvo što pada u oči, i što u razmišljanju moramo uzeti u obzir, to je potpuna jednakost elektrostatičkih polja u oblasti barona i u oblassti eltrona, samo, razume se, sa obrnutim znakom. To je izvanredno važna činjenica, i po prirodi moje Teorije upućuje na sasvim određeni put razmišljanja i zaključivanja. Naime, nameće se pomisao da je u osnovi stvaranja obadvaju polja isti uzurok, jer samo isti uzrok može dovesti do istih posledica. Koja pomisao se nameće? Šta drugo nego da talasi koje zrači eltron, na njemu stvaraju negativno polje, jer eter guraju upolje od eltrona, a da ti isti talasi, kočeči se na baronu, guraju eter ka njemu, te ga na njemu sabijaju i stvaraju jednako po snazi pozitivno polje. Reci sam može li se zamisliti jednostavnije i logičnije objašnjenje te velike prirodne misterije?
A: Malopre si rekao čemu vodi objašnjenje misterija, da svet i život time samo gube od svoje lepote. Svejedno, moram priznati da to stvarno izgleda jednostavno i logično objašnjenje.
E: Dabome, utoliko pre što je tačno. Ja sam u tim svojim traganjima došao do važnog prirodnog zakona, koji je uvek tačan. Nazovimo ga Zakonom za sve ostale prirodne zakone, a on glasi: Svi prirodni zakoni su jednostavni. A amandman na taj zakon bi glasio da ništa što se u fizici smatra prirodnim zakonom nije tačno ako nije jednostavno. Za ilustraciju priseti se nekih prirodnih zaskona, koji se mogu smatrati dokazanim, za razliku od meni omražene Teorije relativnosti: Daltonov zakon, Gej-Lisakov zaskon, Avogadrov zakon, Kulonov zaklon, Njutnovi zakoni, Periodni sistem Mendeljejeva, Zakoni elektromagnetne indukcije, Zakoni održanja materije i energije, Keplerovi zakoni. Svi su oni toliko jednostavni da u osnovnoj školi u naše vreme niko nije mogao proći razred a da ih ne zna. A ovi novi zakoni, koje je izmislio Ajnštajn i tvorci Kvantne mehanike, niti bilo šta objašnjavaju niti ih iko razume, uključujući najveće stručnjake koji ih tumače drugima.
A: Nikako nisam načisto da li si u pravu kad tako žestoko napadaš današnje teorije.
E: Napadam ih otprilike onoliko koliko si ti napao današnji moral i politiku u početku razgovora. Što se tiče toga da li je kritika opravdana, to će se čuti i pokazati u toku ovog razgovora. Nastavljam sa opisivanjem načina na koji nastaje elektrostatičko polje elektrona i njegova masa. Nadam se kako si dovoljno shvatio da je to jedno te isto, odnosno, ne baš sasvim isto, jer je polje kvadratni koren iz mase pomnožen sa brzinom svetlosti.Pravilno smo zaključili da osnovni razlog pojave polja sa smanjenom gustinom etera mora biti višak energije talasa u prostoru gde se formira polje. Otkuda ta energija, kolika je i kakva je uopšte veza energije elektrona sa njegovim poljem, kao i sa elektrostatičkim poljem protona, to ću sve potanko objsniti kasnije. U ovoj fazi izlaganja uglavnom opisujem pojavu sa kvalitativne strane, da shvatiš kako je zamišljam i kako izugleda. Kada ti slika sedne u glavi , kad imaš pred očima sliku te realnosti, mislim da ćeš lakše razumeti i ono malo jednostavne matematike koja je potrebna da se ona i na taj način dokaže.
E: Prvo ćemo se zadržati u centralnoj zoni polja, koja ima oblik sfere, sa radiusom koji pretstavlja sopstveni radius elektrona. To je prostor u kome se odvija neki proces, u kome nekakva aktivnost eltrona povećava energiju talasa koji tu osciluje. A kakva to može biti aktivnost, osim ta da i sam eltron osciluje sa talasom, i na taj način utiče na energiju. U klasičnoj elektrodinamici svojstvo elektrona da zrači talase prilikom krertanja sa ubrzanjem nazvano je „radiaciono trenje". Kao i većina postavki te teorije i ova je bila ispravnija nego što je i sama teorija mogla da shvati, zato što se u razmišljanjima fizičara toga vremena elektron kretao u praznom prostoru. Razume se da nije bili moguće dati iole logično objašnjenje o šta se to može „trati" elektron u praznom prostoru, pa kad se pravo objašnjenje ne može naći moraju se smišljati svakojaka, uvek netačna i često apsurdna. Bez obzira na to, termin radiaciono trenje je ispravan, jer je sada jasno da se eltron tare o eter u kome osciluje. Ranije smo zaključili da se, kod kočenja talasa, teško može zamisliti da se zapremina etera koja osciluje u talasu koči samo delimično, već da se mora kočiti kao celina. Ovde važe svi logički argumenti kao i tamo, da eltron svojim oscilovanjem, ako već utiče na energiju talasa, to radi u celoj zapremini koja osciluje. Dakle, ako povećava energiju, povećava je u celoj zapremini, što znači da je radius elektrona ustvari radius talasa čijom povećanom energijom se formira polje. Pretpostavljam da ti je jasno šta to znači „povećana energija", povećana je u odnosu na energiju u prostoru gde ne osciluje eltron.
E: Dakle, imamo pravo pretpostaviti da se unutar sfere gde sa talasom osciluje eltron uspostavlja homogeno polje. Drugim rečima, po celoj zaspremini koja osciluje zajedno sa eltronom polje ima jednaku jačinu. Energija jedinice zapremine tog polja data je relacijom (21). Uobičajeni termin za količinu nečega u jedinici zapremine je gustina, pa ćemo i to zvati gustinom energije, a po toj formuli je jednaka:
\[ \frac{(\Delta \rho c)^{2}}{\rho} = \frac{\Delta P \Delta \rho}{\rho}\]
E: Pretpostavljam da je to jasno iz konteksta, ali ipak napominjem da sam gustinu energije označio slovom S. Priseti se da smo do te formule došli sabijaući u mislima eter u zapremini zamišljene kocke. Energiju cele zapremine, pošto je polje homogeno, lako nalazimo množenjem gustine sa zapreminom sfere elektrona. Ubuduće, da bude jasnije o čemu se radi, sve veličine koje se odnose na elektron obeležavaćemo indeksom e. Prema tome je energija polja elektrona u njegovoj sferi, a to znači po ranije datom objašnjenju, rad potreban da se polje formira unutar sfere, jednaka:
\[ W_{esf} = \frac{(\Delta\rho _{e} c)^{2}}{\rho} \frac{4\pi R^{3}_{e}}{3}\]
E: A sada treba dobro razmisliti, da ne upadnemo u grešku, gde se nalazi energija koja je u vidu rada utrošena da se uspostavi polje elektrona? Razmisli pa pokušaj sam to zaključiti.
A: Čini mi se da se nema o čemu razmišljati. Energija se nalazi u polju.
E: Znači, po tvome mišljenju je širenje etera u polju unutar sfere povećalo energiju etera unutar sfere?
A: Tako je.
E: Ali, skrećem ti pažnju da bi to protivurečilo zakonima mehanike. Gas koji se sabija se zagreva, a kada se širi, gas se hladi.
A: Jesi li siguran?
E: Kakvo pitanje! Naravno da sam siguran, kažem ti da je to zakon gasne mehanike.
A: Priznajem da si me opet zbunio.
E: To sam i očekivao, jer se automatski zaključuje tako kako si i sam pomislio. A to samo opet pokazuje da stvari vrlo često nisu onakve kakve izgledaju na prvi pogled. Ovde je zakon mehanike jasan: Unutar sfere u kojoj se eter raširio temperatura etera se morala sniziti u odnosu na okolinu. A to automatski znači da je energija potrošena na širenje etera otišla izvan sfere i rasporedila se po okolnom prostranstvu. U konačnom bilansu ispada da je energija talasa u sferi povećana, a haotična toplotna energija smanjena. Sad možeš videti da je jedino tako i logično, jer bi bilo nelogično da se unutar sfere povećaju obadva vida energije.
A: Zbog čega je to nelogično?
E: Razmisli i sam. Ako bi u istom prostoru bile povećane i energija talasa i energija haotičnog kretanja čestica etera, ravnoteža bi bila jako poremećena. Teško bi se mogao naći neki razuman razlog zbog koga bi taj višak energije tu ostajao. Ovako, ako je jedan oblik energije povećan, a drugi umanjen, samo po sebi je jasno da je to bliže nekom ravnotežnom stanju.
A: Pa kakva je to onda energija iz formule (26), ako je za toliko u sferi elektrona manje energije haotičnog toplotnog krertanja? Znači li to da je ona negativna?
E: Sad si postavio pitanje koje ima principijelan značaj. Zato ću ga ja formulisati ovako: Može li energija ikada i u bilo kom obliku biti negativna? Ako je energija posledica kretanja materijalnih čestica, kako može biti negativna? Da bi bila negativna, morala bi biti negativna ili materija ili kretanje. A da li je to po zdravom razumu moguće? Ako je neka veličina negativna, znači da je manja od nule. Po toj logici ni jedna realna fizička veličina ne može biti manja od nule. A meni se čini da savremene fizičke teorije prilično ignorišu tu činjenicu. Matematički formalizam dozvoljava da se znak minus stavi bilo gde, pa ćeš u jednačinama savremene fizike naći da je negativna i energija i vreme, i rastojanje, da ne govorim o masi pojmova čija se suština i ne zna.
A: Ali još uvek nisi odgovorio kakva je energija u formuli (26).
E: Odgovorio sam indirektno da energija nikada ne može biti negativna, pa to važi i za formulu (26). Ta energija je pozitivna, a označava količinu rada koji se mora utrošiti da bi se izgradilo homogeno polje u sferi sa radiusom elektrona. Međutim, ta energija nije unutar sfere, izgurivanjem etera iz sfere zagrejao se eter izvan sfere. Ako baš hoćemo da formulom naglasimo stanje u sferi, formula mora izgledati malo, ali bitno drukčije, ovako:
\[ - \Delta W_{esf} = \frac{(\Delta \rho_{e} c )^{2}}{\rho} \frac{4\pi R^{3}_{e}}{3}\]
E: Kao što vidiš, sada ispred znaka „delta" stoji znak minus. On označava da je razlika od osnovne energije negativna, zato što je u toj sferi haotična toplotna energija manja od energije izvan sfere. To pravilo bi se u fizici i u njenim jednačinama moralo poštovati kao sveto pismo. Ne može realna fizička veličina biti negativna, što znači manja od nule. Kada iz nekih razloga u fizici natrapamo na takvu veličinu, kao recimo negativno naelektrisanje, ili „antimaterija", sigurno se ne može raditi o stvarno negativnoj veličini, već o odstupanju od neke osnovne, o njenom umanjenju. Ti si video šta je u mojoj teoriji negativno naelektrisanje. To je umanjenje osnovne gustine etera, a sa znakom „minus" se s pravom označava ta razlika između osnovne gustine i gustine u negativnom polju.
E: Ako usvojimo da je moje gledište tačno, a dokazaću da jeste, možeš odmah uvideti neistinitinost Ajnštajnove epohalne jednačine. U najmanju ruku vidiš da su neke stvari još „relativnije" i od same Teorije relativnosti. Kako dovesti u sklad njegovu formulu sa činjenicom da je haotična toplotna energija u pozitivnom polju uvećana, a u negativnom umanjena? Na koju se vrstu energije odnosi njegova formula, kada znamo do kakvih je promena haotične toplotne energije došlo unutar obaju polja, kao i to da je sa talasnom energijom obrnuto, u negativnom polju je povećana, a u pozitivnom smanjena. A ako uzmemo u obzir stvarnu, ukupnu energiju etera, formula je još besmislenija.
A: Recimo da mi je to sada jasnije, ali se meni ta slika komplikuje sa druge strane. Rekao si da se polje elektrona prostire po celom prostoru Vasione. Pa to onda znači da je elektron na neki način „ohladio" celu Vasionu.
E: Izgleda da sam i ja malo naseo na matematički formalizam. Kada se razmišlja o realnoj situaciji, mora se tačno znati šta je u njoj bitno. To što si ti primetio moglo bi se smatrati tačnim kada bi u celoj Vasioni bio samo jedan elektron. Međuitim, elekltron je samo jedan u beskonačnom mnoštvu drugih elekltrona i protona, čija se polja uzajamno preklapaju i poništavaju. To ima za posledicu da je rezultirajuće polje u svakoj tačci prostranstva rezultat zbira svih polja od svih naelekltrisanih čestica u Vasioni. Kad opisujem polje izdvojenog elektrona, u mislima moram zamisliti baš takvog usamljenog u pustom prostranstvu, da bi se moglo opisati njegovo polje. Taj metod se u razmišljanju o fizičkim problemima uvek primenjuje. Situacija se u mislima uprosti, nastoje se izdvojiti bitni elementi od nebitnih, pa se onda donose zaključci o karakteru razmatrane pojave. Galilej je, naprimer, prvi shvatio da će u bezvazdušnom prostoru jednakom brzinom padati i perce od ptice i olovna kugla, zato što je tim metodom zaključio da je bitna odlika slobodnog padanja sila Gravitacije, a da je uticaj vazuduha nebitan za suštinu pojave. Inače, pošto polje elektrona opada sa kvadratom rastojanja od površine sfere u kojoj osciluje eltron, manjak u toplotnoj energiji u polju opada čak sa četvrtim stepenom rastojanja. A pošto je radius sfere elektrona, što ćemo kasnije videti, veoma mali, ako se, recimo, elektron udalji za jedan stoti deo milimetra od protona, može se već smatrati da je beznačajno mali deo od njegove ukupne energije i mase poništen elektrostatičkim poljem protona. Međutim, tamo gde je elektrostatičko polje elektrona poništeno elektroststičkim poljem protona, eter već nije ni ohlađen ni zagrejan, već ima svoju normalnu srednju temperaturu. Promena srednje temperature etera postoji samo u prostoru gde postoji polje, a pošto se u slobodnom prostranstvu negativna i pozitivna polja međusobno poništavaju, polje tamo ne postoji, pa nema ni promene srednje temperature.
A: A imaš li ti neko objašnjenje zašto i kako eltron osciluje, a zašto opet baron ne osciluje.
E: Nikakvo objašnjenje nemam, osim da je njihova priroda takva. Moguća pretpostavka je da jer baron teži, to jest da ima veću inerciju od eltrona. U tom slučaju bi se moglo zamisliti da stojeći talas, koji se na baronu koči, zato što je ovaj masivan i inertan, prosto rečeno mlatara sa česticom eltrona, te i ona sama postaje izvor putujućih talasa, koji se posle koče na baronu kada dostignu oblast u kojoj se on nalazi.
A: Tu mi sada moraš, ako možeš, objasniti dva detalja. Prvo, kako je moguće da baron miruje, kada se nalazi u stojećem, pa i u pitujućem talasu koji ima, kako si sam rekao, ogromnu energiju. Ako takvu sliku zamislim na okeanu, ona je nemoguća. Ma koliki brod bio, on se mora ljuljati na talasima, pogotovo ako su veliki i jaki. Putovao sam brodom, pa sam lično osetio da i relativno slabi talasi ipak izazovu ljuljanje broda.
E: Odlično si to zapazio, i kao i obično, pitanje me nije iznenadilo. Itekako sam razmišljao o tome, i zaključio da baron ne može mirno izdržavati udarce tih talasa. Ali sam zaključio da je moguće nešto drugo, a to je da zbog veće inercije baron ne može oscilovati zajedno sa talasom sa istom frekvencom. Talasi osciluju sa nekom svojom frekvencom, i guraju tamo-ovamo barona, ali ga čas guraju, čas koče, zato što on, pošto ne prati njihovo oscilovanje, sa jednakom verovatnoćom može da se kreće u istom smeru sa eterom ili nasuprot njemu. Teorija takvog kretanja bi izuračunala da je kinetička energija barona funkcionalno povezana sa energijom etera, ali to nije toliko bitno.BiItno je da baron, „tumarajući" bez nekog reda u zapremini gde osciluje talas, ipak ometa njegovo oscilovanje. Ako ti to nije dovoljno ubedljivo, zamisli sebe u koloni automobila, koji svi voze u istom smeru i istom brzinom, a ti u toj koloni voziš na svoju ruku tamo amo. Valjda ti je jasno da je takva vožnja nemoguća bez toga da smetaš svima u koloni.
A: Mislim da sam to shvatio. Drugo što mi nije jasno, to je otkud eltronu tolika energija da bude večiti izvor putujućih talasa? Ako energiju odnekud i dobija, kakav je to izvor koji se ne može iscrpsti, i kako se Vasiona sve više ne puni tim talasima?
E: I to je dobro pitanje, koje pogađa u sam centar problema, a dosta sam se namučio da nađem odgovor. Meni je odmah bilo jasno da eltron ne može biti neki „perpetum mobile". Ili se to mora objasniti, ili cela Teorija pada u vodu. Pa kao i uvek, ispostavilo se da Tvorac, ma ko to bio, uvek sve rešava genijalno jednostavno. Zbog čega se eltron ponaša kao izvor talasa, to nam je u principu jasno: Zato što pod dejstvom stojećih talasa i sam osciluje. A kao što sam već rekao, talasi koje zrači guraju eter dalje od njega, a kada stignu do barona, guraju eter ka njemu. To je kvalitativna slika koju nije teško razumeti. Teškoće nastaju kada se sagledaju detalji procesa i njihove posledice. Jedna od njih je ta koju si naveo: Kako se taj proces može održavati večito, bez promene enjergije nekog od učesnika, znači, bez promene energije bilo stojećih, bilo putujućih talasa. Odgovor može biti samo jedan: Talasi koje zrači elektron ne odnose nepovratno energiju u prostor Vasione. Oni je vraćaju elektronu. Kako? Posredstvom formiranog gradijentnog polja u prostoru izvan sfere sa homgenim poljem. Isto kao u slučaju barona samo izvrnuto kao u ogledalu. Kod barona je polje usporavalo dolazeće talase, a ubrzavalo odlazeće. Kod eltrona je gradijent polja usmeren obrnuto pa je i njegovo delovanje obrnuto. Usporava odlazeće talase, a ubrzava dolazeće. Psledica toga je da talasi u oblasti eltrona imaju stalno veću energiju nego u slobodnom prostranstvu, u beskonačnosti. Ali i tu postoji jedan finiji detalj, i ja neću čekati da ga ti uočavaš, zato što je teže uočljiv. On se pokazao, bar za mene, najteži za objašnjenje. Evo o čemu se radi: Ako energija talasa koje zrači elektron slabi na putu kroz njegovo polje, onda to znači da im je energija kada stignu do barona manja nego kada krenu „na put" od eltrona. A ako su slabiji, kako onda mogu stvarati polje jednake jačine. Da to bude posledica nejednakosti delovanja, to objašnjenje se nije dalo matematički uklopiti. Onda sam pomislio ovako: Pošto su polja jednaka, sa jednakim ali suprotno usmerenim gradijentom, onda talas povrati isto toliko energije u polju protona koliko izgubi u polju elektrona, tako da i u oblasti elektrona i u oblasti protona ima jednaku energiju. To mi je objašnjenje izgledalo veoma dobro i obradovalo me je kada sam ga našao. Alii je oduševljenje brzo splasnulo kada sam prokljuvio da povlači jednu ubitačno neprijatnu posledicu. Kada sam ideju primenio na delovanje tih talasa na elektrone, ispostavilo se da se izgubio razlog za stvaranje polja. Zašto? Pa evo zašto: Ako elektroni međusobno izmenjuju putujuće talase jednakih energija, onda se gubi razlog za formiranje polja, jer dolazeći talasi jednako guraju eter ka elektronu kao što ga odlazeći guraju od elektrona.
E: Problem je dugo izgledao nerešiv, i logički i matematički. Ali sam konačno ipak polomio zubima i taj orah. Shvatio sam da je rešenje sledeće: Na neki način, elektron emituje dve vrste putujućih talasa. Jedna vrsta slobodno, bez gubitka energije, odlazi u prostor, ali ne nepovratno, zato što se isti takvi talasi emituju od svih elektrona u svemiru, pa istu energiju koju odnose u prostranstvo vraćaju elektronima nazad. To je, dakle, stanje „termodinamičke ravnoteže". Posredstvom tih putujućih talasa elektroni jednostavno međusobno razmenjuju jednake količine energije. Isti ti taslasi se koče na baronu i stvaraju na njemu elektrostatičko polje.
E: Druga vrsta talasa svu svoju energiju troši na putu kroz polje elektrona do beskonačnosti, da bi je svu povratili na putu od beskonačnosti do elektrona. A sećaš se kada sam govorio da je stojeći talas ustvari nastao slaganjem dva putujuća talasa, kao kada dve železničke kompozicije sa istim oblikom vagona i istim razmacima među njima putuju jedna nasuprot drugoj. Eto, bez hvale, to je uistinu velika ideja koja jednostavno objašnjava naizgled neobjašnjivo. Ta dva niza nasuprot usmerenih talasa u prostoru oko elektrona formiraju sferne stojeće talase čija amplituda opada sa kvadratom rastojanja, a gustina njihove energije sa čertvrtim stepenom rastojanja. U središtu tog sfernog talasa osciluje eltron, koji putem „radiacionog trenja" predaje energiju sfernim stojećim talasima, ali istu količinu energije koju eltron predaje talsima „ispred sebe", talasi mu vraćaju „sa leđa". Šta kažeš na tu mehaničku bajku?
A: Kažem da je kao i većina bajki lepa i zanimljiva, ali je i većina bajki izmišljena i u realnom životu nemoguća. To se naravno šalim, ali to zaista izgleda komplikovano. Dve vrste talasa, od kojih jedna vrsta cela odlazi u prostranstvo, a druga vrsta cela ostaje u polju elektrona. Nekako ispada nategnuto, kao da si smislio nešto za ličnu upotrebu.
E: Slažem se da može tako izgledati, ali ćeš morati promeniti mišljenje. Sve ćemo razmatrati detaljno, tačku po tačku. Prvo da vidimo šta će reći zakoni mehanike, da li je po njima opisana slika moguća. Rekao sam da u središtu stojećeg sfernog talasa osciluje eltron, koji posredstvom „radiacionog trenja" deluje na eter u zoni oscilovanja. A šta to, po zakonima mehanike, znači? Pa to, da eltron, gurajući eter, deluje na jedinicu zapremine etera nekom silom, koja, opet po zakonima mehanike, izgleda ovako:
\[ \rho a = - \frac{dP}{dX}\]
E: Tu jednačinu smo već ranije koristili. Šta će se na osnovu ovog zakona gasne mehanike dešavati u opisanoj situaciji. Prvo pogledajmo unutrašnjost sfere u kojoj osciluje eltron. Faktički, on ne gura erter u nekom određenom smeru, gura ga na sve strane podjednasko, te unutar sfere gradijent pritiska i gustine ne može postojati. Nema nekog preovlađujućeg smera ubrzanja, te je po jednačini (19) gradijent jednak nuli. Unutar sfere postoji povećanje pritiska usled oscilovanja eltrona, a kao posledica povećanja pritiska smanjila se gustina ravnomerno unutar cele sfere.
E: A kakva je situacija izvan sfere? Na celu površinu sfere iznutra deluje jednaki pritisak koji izaziva oscilovanje eltrona, a celokupna sila koja deluje jednaka je proizvodu između površine i pritiska:
\[ F = \Delta P_{e} 4\pi R^{2}_{e}\]
E: Sada moraš imati u vidu da to nije napumpana lopta na čije zidove vazduh iznutra pritiskuje. Sfera o kojoj govorimo nema nikakve zidove na koje se iznutra vrši pritisak. Pritisak od strane etera u sferi vrši se opet na eter izvan sfere. Iznutra pritisak vrši eter kojeg svojim oscilovanjem gura eltron. A kako se uspostavlja pritisak izvana, koji drži u ravnoteži ovaj iznutra? Nema drugog načina, osim gradijenta usmerenog ka površini sfere. Oscilovanje eltrona gura eter izvan sfere, a gradijent gustine i pritiska gura eter u sferu. Te dve suprotstavljene sile moraju biti izjednačene, jer u protivnom ravnotežno stanje ne bi bilo moguće. Da li se to slaže i sa logikom situacije?
A: Čini mi se da se slaže, ali me nešto zbunjuje. Čas kažeš da eter iz sfere gura eltron svojim oscilovanjem, a čas da eter u sferi gura eter izvan sfere. To mi zvuči nekako zbrkano.
E: Pa, mogao bih teći da je to više stvar formulacije. Zamisli da je eltron neka vrsta lepeze kojom maše stojeći talas. Stojeći talas maše lepezom, lepeza gura eter sa kojim je u kontaktu, time pokreće talas koji izlazi iz sfere i gura erter u smeru od površine sfere. Ovaj se usprotivi guranju na taj način što uspostavlja gradijent pritiska koji ga gura ka sferi. Da li je sada slika jasnija?
A: I jeste i nije. Govoriš kao da su to svesna bića koja to planski udešavaju.
E: Ko bi ga znao da li su zakoni mehanike nečiji plan. Ali ovde nije takav slučaj, sve se to udešava spontano, samo od sebe. Zamisli naprosto da talas koji osciluje unutar sfere svojim pritiskom izgura deo etera iz sfere. Taj izgurani eter sada teži da se vrati natrag, ne zbog svoje želje, već zato što ga je sada vani više nego unutra. Znači, u sferi je talas koji je izgurao eter vani i ne dozvoljava mu da se vrati, a vani je višak etera koji gura natrag.. Te dve suprotstavljene sile se drže u ravnoteži. Da li ti je takav opis razumljiv?
A: Mislim da jeste.
E: Dobro. Sada uzmi u obzir da talas ne osciluje samo unutar sfere, već svuda u polju osciluju stojeći sferni talasi, koji moraju biti takvi da spreče gubitak energije iz polja, i da ceo sistem drže u ravnoteži. Kako se to može postići? Moramo uočiti kakve sile deluju u eteru, od kuda potiču, i da li se potčinjavaju zakonima mehanike. Ranije smo već identifikovali poreklo sila koje deluju u eteru. Jedna potiče od energije talasa, a druga od energije haotičnog kretanja čestica etera. U ravnotežnom stanju te sile moraju biti u ravnoteži. Kinetička energija jedinice zapremine etera koja osciluje sa talasom ne može biti ništa drugo nego:
\[ S_{Wt} = \frac{\rho v^{2}_{t}}{2}\]
E: Ako je gustina energije svuda ista, onda je razumljivo da je i pritisak od strane te energije svuda isti, i rezultirajuće sile nema. Međutim, pretpostavka je da amplituda i energija sve više opadaju sa rastojanjem od centralne sfere. Na koji način to mora biti da bi bilo u skladu sa zakonima mehanike. Sila koja se javlja kao posledica promene energije talasa od tačke do tačke i koja deluje na jedinicu zapremine etera u opštem slučaju je jednaka:
\[ F_{\rho} = \rho \frac{dv}{dt}\]
E: Pretpostavljamo da u polju talas osciluje između dve koncentrične sferne površine. Na putu između tih površina brzina kojom se kreću čestice etera u talasu menja se od tačke do tačke, a po pretpostavci,opada sa udaljavanjem od centra sfere. Pošto se talas kreće brzinom svetlosti, vrermenski interval u formuli (29) možemo zameniti kao mali otsečak puta pređen sa brzinom c, pa kad tako uradimo, formula dobija ovakav izgled:
\[ F_{\rho} = \rho \frac{dvc}{dR}\]
E: Otsečak puta kojim se kretao talas smo označili sa dR zato što se talas tako i kreće, radijalno od centra sfere. U stanju ravnoteže rezultirajuća sila koja deluje na jedinicu zapremine etera mora biti jednaka nuli. To znači da sila koja je posledica gradijenta statičkog pritiska mora biti jednaka ovoj po veličini a usmerena ka centralnoj sferi, nasuprot sili (30). Kada to stavimo u jednačinu, to ovako izgleda:
\[ \rho\frac{dvc}{dR} = - \frac{dP}{dR}\]
E: Žao mi je ako te ovo malo matematike muči, ali bez nje ne mogu strogo dokazati to što ti pokušavam opisati i objasniti rečima. A jednačina (31) je matematički opis činjenice da sila kojom talas gura eter od centralne sfere mora biti jednaka sili kojom gradijent statičkog pritiska gura eter ka sferi. Rešenje ove jednačine je ovakvo:
\[ \rho vc = - \Delta P\]
E: U jednoj ranijoj prilici, ako se sećaš, rečeno je da je pritisak u zvučnom talasu, gde se fluid sabija ili širi adijabatski, jednak proizvodu između izmenjene gustine i brzine prostiranja talasa u fluidu na kvadrat:
\[ \Delta P = \Delta\rho c^{2}\]
E: Tada sam na osnovu zakona mehanike obrazložio da ovaj prtitisak, koji važi za izmenjenu gustinu koja se u vidu talasa slobodno treće kroz prostor, mora biti dva puta veći za tu istu izmenu gustine ako ona ostaje zatvorena u nekoj zapremini. Razloge neću ponavljati, ostali su zapisani tamo gde sam ih objašnjavao. Ako se držim tog zaključka, onda je na snazi ova jednačina, ako se odosi na pritisak od izmenjene gustine koja stoji u nekoj zapremini:
\[ \Delta P = 2 \Delta \rho c^{2}\]
E: Iz nje takođe sledi da je i ovo tačno:
\[ \rho v c = - 2 \Delta \rho c , \rho v = - 2 \Delta \rho c\]
E: Verovatno te grdno zamaram ovim formulama, pa ako baš ne možeš, nemoj ih ni pratiti. Pišem ih zato što ću pokušati objaviti Teroriju, pa ako je budu čitali stručnjaci, matematički dokazi su namenjeni uglavnom njima. Ti ih slobodno preskači, i traži da ti rečima objasnim šta te formule znače. Sve su one jednostavne, što ne znači da je lako odmah razumeti njihov smisao, pogotovo ako čovek nije treniran da se služi tom vrstom alata.
E: Preostao nam je još jedan korak u matematičkom opisivanju elektrostatičkog polja kakvog sam ga ja zamislio u mojoj Teroriji. Rekli smo da je energija sfernih stojećih talasa sve manja sa udaljavanjem od centralne sfere, a takođe je i odstupanje od osnovne gustine sve manje. Najveće razređenje je u centralnoj sferi, a u beskonačnosti pada na nulu. Potrebno je naći u kakvoj su funkcionalnoj vezi te veličine sa rastojanjem od centra sfere u središtu polja. Maksimalnu energiju talas ima unutar centralne sfere, što svakako mora značiti da je maksimalna i brzina oscilovanja i pritisak kojim talas iznutra deluje na površinu sfere. Po definiciji, sila je jednaka proizvodu između pritiska i površine na koju deluje, prema tome možemo napisati jednačinu:
\[ F_{tal }= \rho v_{0} c 4 \pi R^{2}_{e}\]
E: Ta sila deluje iznutra, po celoj površini sfere, a usmerena je radijalno na sve strane upolje ka beskonačnosti, sa težnjom da višak etera izgura u okolno prostranstvo. Mislim da ti je jasno kako tu nema nikakve stvarne „površine sfere" u smislu nekog gumenog ili kožnog omotača u koji je zatvoren višak energije talasa etera. Ta sferna površina je samo misaona granica između zone u kojoj je gustina energije talasa etera ravnomerno povećana, i okolnog prostranstva u kome gustina počinje opadati. Prema tome se sila kojom povećana gustina energije talasa deluje na tu zamišljenu površinu ustvari predaje prvom sloju etera koji se nalazi uz tu površinu. Ovaj sloj tu istu silu predaje sledećem koji naleže na njega, ovaj sledećem, i tako sve do beskonačnosti, uvek se ista sila predaje od sloja do sloja. A svaki naredni sloj je raspoređen po sferi koja je veća i koncentrična sferi prethodnog sloja. Pretpostavljam da to nije teško sebi pretstaviti.
A: Pa, nije. Prvi sloj gura drugi, drugi gura treći, treći gura četvrti, i tako dalje, ista sila guranja se predaje od svakog sloja sledećem sloju do sebe.
E: Tako je. A pošto se uvek radi o jednakoj sili, možemo napisati i ovu jednačinu:
\[ \rho v_{0} 4 \pi R^{2}_{e} = \rho v_{n} 4\pi R^{2}_{n}\]
E: Ona prosto označava to što smo prethodno rekli, da je sila koja se predaje od sloja do sloja etera uvek ista. Brzinu svetlosti, pošto se nalazi sa obe strane jednačine, skratio sam.
E: Sada obrati pažnju da se iz jednačine (36) može izračunati gustina talasne energije u svakom delu zapremine prostora. Ona je jednaka:
\[ S_{Wtal} = \frac{\rho v^{2}_{0}}{2} \frac{R^{4}_{e}}{R^{4}_{n}}\]
E: Odavde možeš videti da gustina energije opada veoma brzo sa udaljavanjem od centralne sfere. A ako želimo izračunati ukupnu energiju elektronovih stojećih talasa, ni to nije teško. Unutar centralne sfere gustina energije je svuda ista, pa se taj deo energije dobije jednostavno množenjem zapremine sfere sa gustinom. Energija raspoređena po ostalom prostoru Vasione dobija se na isti način na koji smo računali masu u formuli (11), pa je ukupna energija stojećih talasa elektrona koji osciluju u njegovom polju jednaka:
\[ W_{etal} = \frac{\rho v^{2}_{0}}{2} \frac{16 \pi R^{3}_{e}} {3}\]
E: Odavde vidimo isto što smo videli i za masu elektrona, da se jedna četvrtina energije stojećih talasa nalazi u centralnoj sferi, a tri četvrtine izvan nje, svuda po prostoru Vasione.
E: A sada obrati pažnju na jednačinu (34):
\[ \rho v c = - 2 \Delta \rho c , \rho v = - 2 \Delta \rho c\]
E: Izvedena je ranije, pa nećemo ponavljati, ali je važno da iz nje izračunavamo ovu vezu:
\[ \frac{\rho v^{2}}{4} = \frac{(\Delta \rho)^{2} c^{2}}{\rho} c^{2}\]
E: Ranije sam izračunao da veličina sa desne strane pretstavlja rad koji je potrebno uložiti da se izgradi jedinica zapremine polja. Na to se možeš potsetiti ako pogledaš jednačinu (23). Sporazumeli smo se i oko toga da se u slučaju elektrona eter u polju širi i hladi, te da se energija utrošena u vidu rada na izgradnji polja ne nalazi u polju, već u prostoru Vasione izvan polja. Ako sada pogledamo kolika je ukupna utrošena energija, ne moramo je računati posebno, odmah vidimo, uporerđujući jednačine (38) i (39), da je jednaka:
\[ W_{epolj} = \frac{W_{etal}}{2}\]
E: To je interesantna veza, a njena važnost pokazaće se u budućnosti. Ona pokazuje da je energija stojećih talasa elektrona dva puta veća od energije koja je otišla iz sistema i utrošena na zagrevanje etera izvan polja. To znači da je „energetski bilans" elektrona pozitivan, ako se gleda sadržaj talasne energije, i energije koja je otišla u slobodni prostor kao haotična toplotna energija. Rezultat tog pozitivnog bilansa je takav da prema jednačini (39) elektron u odnosu na slobodan prostor ima višak energije jednak:
\[ W_{e} = \frac{ (\Delta \rho_{e} ^{} ) ^{2}}{\rho} c^{2} \frac{16 \pi R^{3}_{e}} {3}\]
E: Polako se približavamo terenu na kome će početi dokazivanje ovih lepih priča što ih ti strpljivo slušaš. Energija iz formule (41) je izmerena, pošto vidiš da je jednaka me c2, a to iznosi 0,511 Mev, ili 511000 elektron volti. To su jedinice za merenje energije koje se obično koriste u atomskoj i subatomskoj fizici, i ne moraš puno misliti o njihovoj veličini.
E: Sada je vreme da se rasčisti još jedan važan problem, sa kojim se fizičke terorije bezuspešno muče do danas. Radi se o radiusu elektrona. Ti vidiš iz više mojih formula šta je radius elekltrona, i da je to precizno određen pojam: To je radius sfere unutar koje je polje elektrona homogeno, i u kojoj oscilacije eltrona indukuju oscilacije stojećih talasa, proširenih po celom prostoru Vasione. Formula (41), a i neke druge, pokazuje da taj radius određuje i masu i energiju elektrona, a i da on sam ima tačno određenu veličinu, i da elektron nije ni neodređen ili „razmazan", niti pak „tačkast" i beskonačno mali i jednak nuli, što su načini na koji ga, kao bajagi, opisuju savremene teorije. Iz empirijske činjenice da je elektrostatička uzajamna energija dvaju naelektrisanja jednaka q1q2R u klasičnoj teoriji je postavljena ispravna pretpostavka da svako naelekltrisanje ima i neku sopstvenu energiju, koja je određena na sličan način, te da je jednska q2Rq, gde sam sa Rq označio sopstveni radius naelektrisanja. Ta pretpostavka je klasičnu teoriju uvalila u velike teškoće, iz kojih nikada nije uspela izaći, a vidiš i sam zašto. Zato što bi elektron, kao tačkasto naelektrisanje, sa nultim radiusom, morao imati beskonačno veliku sopstvenu energiju. To bi se još nekako i moglo progutati, ako bi se prosto uzelo da je ta energija na neki način privatno vlasništvo elekltrona, koje nema uticaja na njegove odnose sa okolinom. Nažalost, Ajnštajnova Teorija ne dopušta takvo razmišljanje, jer čestica koja ima beskonačnu energiju mora imati i beskonačnu masu, što se već ne može tolerisati, jer je masa elekltrona tačno izmerena.
A: Voleo bih da mi objasniš, ako je to moguće, otkuda ta pretpostavka da neki realni objekat, kao što je elektron, ima radius jednak nuli. To se običnim razumom nikako ne može zamisliti.
E: U pravu si, i ja smatram da to nikakav normalni razum ne može zamisliti, utoliko pre što po istoj teoriji koja mu pripisuje nulti radius ispada da ima beskonačno veliku energiju. Kakva je fantazija potrebna da se zamisli nešto što ima nulti obim a beskonačnu energiju! A kako se tačno došlo na tu pomisao, ne znam ti tačno objasniti. Verovatno je do toga dovelo ono metafizičko poimanje sile i polja sile o kome sam govorio u početku. U takvom shvatanju, gde elektrostatička sila ima neka mistična nematerijalna svojstva, moguće su svakakve fantazije, pa i ta da je elektron neka tačka bez dimenzija iz koje izviru linije takve sile.
E: Inače, kada se pojavio Ajnštajn sa svojom epohalnom formulom da svaka masa ima „energiju mirovanja" mc2, ispadalo je da bi rasdius elektrona trebao biti određen energijom mirovanja . To bi dovelo do ovakve jednačine:
\[ \frac{e^{2}}{R_{e}} = m_{e} c^{2}\]
E: Pošto su sve veličine u jednačini osim radiusa elektrona poznate i izmerene, iz nje je lako izračunati radius. Tako izuračunat radius se u teoretskoj fizici zove „klasični radius elektrona" i u svakoj knjizi koja se bavi tim pitanjima navodi se u tabeli prirodnih konstanti. Međutim, zanimljivo je da se to ne smatra nekom stvarnom veličinom, koja ima neku konkretnu vezu sa stvarnim radiusom elektrona. To je samo matematička formula bez jasnog fizičkog značenja, a napisana je u skladu sa čuvenom Ajnštajnovom formulo.
E: Šta tu možeš uočiti kao zanimljivo? Pa to da je tu Ajnštajnova formula praktično identična sa formulom po kojoj se radiuis elektrona računa u mojoj Teoriji. Samo, osećam potrebu naglasiti da je slaganje slučajno. Moja formula je reultat doslednog i logičnog razvijanja jedne osnovne ideje, a njegova je nekakav „postulat", postavljen bez jasnog osnova kao pokriće za neke konkretne potrebe. Postoji i jedna mala tehnička razlika, koju ću odmah objasniti. Naime, ja se ne slažem da se sopstvena energija naelektrisanja može pretstaviti formulom (42), a obrazlažem to ovako: Pretpostavimo u mislima da se neko naelektrisanje sastoji od dve jednake polovine q. Ako njihovu sopstvenu energiju napišem u funkciji njihovog sopstvenog zajedničkog radiusa, a po formuli (42), dobijam sledeće:
\[ W_{zj} = \frac{(q + q )^{2}}{R_{q}} = \frac{q^{2}}{R_{q}} + \frac{q^{2}}{R_{q}} + \frac{2 q^{2}}{R_{q}}\]
E: Ovo predstavlja obično dizanje na kvadrat zbira dva broja, koje mora znati svaki osnovac, pa i ti mopraš znati da je treći član sa desne strane „dvostruki proizvod prvog i drugog člana". A u ovom slučaju taj član pretstavlja uzajamnu energiju dvaju jednakih naelekltrisanja. A šta ova formula pokazuje? Pokazuje da formula za sopstvenu energiju naelektrisanja nije tačna, jer uzajamna energija dvaju naelektrisanja nije 2q2Rq. Zna se, jer je tako izmereno, da je jednaka:
\[ W_{uzj} = \frac{qq}{R_{q}}\]
E: Takvu, upola manju vrednost uzajamne energije dobićemo ako postavimo da je sopstvena energija dvaju naelektrisanja, koja imamo pravo tretirati kao jedno a dva puta veće, jednaka:
\[ \frac{e^{2}}{2R_{e}} = m_{e} c^{2} (42.1)\]
E: Nadam se da si to razumeo, jer je dokaz dovoljno jednostavan. Razlika izgleda samo formalna, ali nije tako. Izraz (42) je tačan, a što je tačno ne može biti formalno. Osim toga, netačnost jedne fundamentalne fizičke veličine povlači netačnost svih vezanih za nju, a često se i ne može uklopiti ni u teoriju ni u eksperimentalne rezultate.
E: Dakle, formula (42) omogućuje da se tačno izračuna radius elektrona, jer znamo i energiju i naelektrisanje, pa ćemo to i učiniti, pošto će nas ta formula ubuduće često pratiti:
\[ W_{sops} = \frac{e^{2}}{2 R_{e}}\]
E: Masa je izmerena, a kada se pomnoži sa kvadratom brzine svetlosti, dobija se veličina dobro poznata u teoretskoj fizici, i takođe se može naći u svakoj tabeli prirodnih konstanti, a iznosi, što sam već rekao, 0,511 MeV. Kada se to postavi u jednačinu (43), izračunava se da je radius elektrona jednak:
\[ R_{e} = 1,408969 X 10^{-13} cm\]
E: On je dva puta manji od takozvanog „klasičnog radiusa elektrona", i važno je znati da je to stvarni radius elektrona, a ne matematička fikcija. To je radius sfere u kojoj je elektrostatičko polje elektrona homogeno, i unutar koje osciluje eltron zajedno sa svjim stojećim talasom.
E: Vreme je da rasčistimo sa nedoumicom koja može biti izazvana načinom mog izlaganja. Ja čas govorim o „polju promenjene gustine", čas o „elektrostatičkom polju", a čas o „masi", kao pojavi vezanoj za polje. Zbrka je zbog nedovoljno precizne terminologije. Elektrostatičko polje i polje izmenjene gustine su ustvari identične pojave, a masa je kvadrat polja pomnožen sa zapreminom polja. Po mogućnosti drži to u glavi, da se smanji mogućnost nesporazuma. Takođe drži na umu i to da su po svojoj suštini sve mase kvadrati električnog polja. Razlika je samo u tome što su neke mase, ili neka naelektrisanja, ograničena u sferi sa homogenim poljem, kao što je slučaj sa masom nuklona. Sa punim pravom možemo nuklon smatrati naelektrisanjem sa poljem sadržanim samo unutar centralne sfere. Prema onome što sam rekao, i što bi trebalo da znaš ako nisi zaboravio, takvo naelekltrisanje ima četiri puta manju masu od naelektrisanja čije se polje prostire i izvan centralne sfere, opadajući obrnuto kvadratu rastojanja od nje. Takođe, za izgradnju takvog naelektrisanja ulaže se četiri puta manje energije nego što bi trebalo za polje koje opada sa kvadratom rastojanja. Da me ne bi pogrešno razumeo, to ne znači da je masa nuklona četiri puta manja od mase elektrona. Ni govora, nuklon ima 1838 puta veću masu, zato što je jačina njegovog polja veća. Kada bi polje elektrona unutar centralne sfere bilo jednako sa poljem nuklona, u tom slčučaju bi elektron imao četiri puta veću masu od mase nuklona.
E: Sada bi si i sam trebao zaključiti u čemu se još, u iskustvenim pojavama, razlikuju ove dve vrste naelektrisanja. Po tome što među nuklonima ne deluje na rastojanju nikakva elektrostatička sila. Razlog sam veoma opširno i katergorički naveo kada sam govorio o prirodi sile uopšte. Ako se sećaš, logičkim putem sam dokazivao da su sile koje deluju na rastojanju apsolutno nemoguće, bar u materijalnom svetu. Da li postje neke druge sile u oblasti duhovnog, ovde neću spekulisati, jer sam izlaganje ograničio na materiju. Dakle, naelektrisanja sa električnim poljem takođe ne deluju međusobno posredstvom sila „na rastojanju", zato što se ne samo dodiruju, već se i prožimaju svojim telima, odnosno masama svuda gde im se prožimaju polja, a to znači do beskonačnosti.
A: Uočio sam da si često pominjao kako i promena gustine opada sa udaljavanjem od centralne zone. Ako nisam prečuo, sada si opširno objasnio kako opada brzina oscilovanja stojećih talasa i njihova energija, ali promenu pritiska sa rastojanjem nisi objašnjavao.
E: Ispustio sam iz vida da to posebno treba reći, verovatno zato što već proizilazi samo po sebi iz prethodno rečenog, pa i iz napisanih jednačina. Dovoljno je da pogledaš jednačine (32) i (36), i iz njih direktno dobijaš da je
\[ \Delta\rho_{n} c^{2} = \Delta \rho_{0} c^{2} \frac{R^{2}_{e}}{R^{2}_{n}}\]
E: Do tog matematičkog rezultata može se doći i logičkim putem, a kao i uvek na osnovu zakona mehanike. To će reći da u ravnotežnom stanju nije moguće da unutar fluida postoji razlika u pritisku. Ako je porastao pritisak talasa, mora ga kompenzovati pad statičkog toplotnog pritiska, i obratno.
E: Čini mi se da sam za sada o elektrostatičkom polju elektrona i načinu njegovog formiranja rekao dovoljno. Treba da se vratim na nuklon, da i njegovo polje osmotrimo u svetlosti zakona mehanike. Pretpostavljam da nisi zaboravio osnovni uslov za njegovo formiranje, a to je da baron svojim prisustvom u stojećem talasu smanjuje energiju oscilovanja talasa, a time i pritisak koji je posledica te energije. Veći pritisak talasa u okolini ugura neku količinu etera u tu zapreminu tako da se pritisci izjednače. Što se tiče matematike, sada prosto možemo primeniti jednačine do kojih smo došli analizirajući polje elektrona. Unutar zapremine gde se nalazi baron zbir pritiska koji vrši oslabljeni talas i porasta statičkog toplotnog pritiska mora biti jednak pritisku talasa van tog prostora. I za jedan i za drugi već imamo gotove formule, pa ćemo ih jednostavno primeniti:
\[ \rho v_{0} c = \rho v_{1} c + 2 \Delta\rho c^{2}\]
E: Iz ove jednačine lako je izračunati i rad potreban da se eter sabije u zapreminu koja osciluje sa umanjenom energijom:
\[ A = \frac{\Delta\rho c^{2}}{\rho}\frac{4 \pi R^{2}_{n}}{3} =( \frac{\rho v^{2}_{0}}{4} - \frac{\rho v^{2}_{1}}{4} ) \frac{4 \pi R^{3}_{n}}{3}\]
E: Ovde se priseti da sam skretao pažnju kako je kod elektrona porast energije talasa dva puta veći od pada haotične toplotne energije. U polju nuklona vidiš iz jednačine sličnu pojavu, ali obrnutu: Pad energije stojećeg talasa dva puta je veći od porasta haotične toplotne energije. Dakle, energetski bilans nuklona je negativan, delovanje barona je u većoj meri prouzrokovalo pad energije talasa nego što je porast haotične toplotne energije. Netačnost Ajnštajnove formule je sada više nego očigledna. Baš činjenica što je energija talasa u polju nuklona manja nego u slobodnom prostranstvu uzrok je formiranja nuklona, kao i uslov njegove stabilnosti. Kada bi Ajnštajnova formula bila tačna, svaki nuklon bi bio atomska bomba koja bi trenutno eksplodirala.
A: Hteo bih da mi podrobnije objasniš dve stvari. Prvo, rekao si da je iz jednačine (45) lako izračunati rad potreban da se izgradi polje nuklona. Možda je tebi lako, koji to znaš, ali ja ne vidiim to lako. Ako celu jednačinu podignem na kvadrat, dobijam nekakve članove koji se ne uklapaju u jednačinu (46).
E: Znam šta te buni. Zaboravio sam napomenuti da je jednačina (45) vektorska, a dizanje zbira vektora na kvadrat nije isto kao dizanje na kvadrat dva obična algebarska broja. Rezultat zavisi od uzajamne orijentacije vektora. Član koji se dobije množenjem jednog vektora sa drugim množi se i sa kosinusom ugla koji ti vektori međusobno zaklapaju. Ako je kosinus jednak nuli, taj član otpada. Samo, ja te ipak u ovom razgovoru ne mogu naučiti i matematiku. Ili je uči sam, ili mi moraš verovati na reč.
A: To ja razumem, ali si rekao da imam pravo pitati sve što mi nije jasno. Pa mi sad ipak reci koji su to vektori koji u jednačini (45) međusobno zaklapaju ugao čiji je kosinus jednak nuli. Štaviše, ne znam ni koji ugao ima kosinus jednak nuli.
E: To je ugao od 90 stepeni. Ali je, kad već insistiraš na objašnjenju, konkretna situacija malo komplikovanija. U toj jednačini stoje vektori brzine talasnog oscilovanja i vektori brzine haotičnog toplotnog kretanja čestica etera. Svakako da je glupo pretpostaviti kako se oni kreću stalno pod uglom od 90 stepeni. Ugao koji oni međusobno zaklapaju neprekidno se menja od nule do 180 stepeni. I baš u tome i jeste finesa koja se mora uočiti. Nije u pitanju kosinus nekog fiksiranog ugla, već njegova u vremenu promenljiva srednja vrednost. A trenutna vrednost stalno osciluje između (-1) i (+1), što znači da je srednja vrednost jednaka nuli. Da li ti je sada nešto jasnije?
A: Svakako. Drugo, pošto si, kako izgleda, dokazao da je Ajnštajnova jednačina o „energiji mirovanja" netačna, kako je onda moguće da je tačna ova:
\[ \Delta W = \Delta m c^{2}\]
A: Iako se ne bavim fizikom, više puta sam čuo da je dokazana merenjem mase i oslobođene energije.
E: Ta formula je tačna, i može služiti kao odličan primer kako i neka istina može zaključivanje odvesti u katastrofalne greške. Ova istina je uzurok što su se sve besmislice Teorije relativnosti bez razmišljanja prihvatile kao Sveto pismo. Kako je ja objašnjavam? Prilično jednostavno, kao i sve ostalo, oko čega fizička teorija ispreda fantastične bajke. Dovoljno je da se prisetiš kako se formira masa u eteru, pa već imaš 99 procenata problem objašnjen. Da ne zamaram tvoj mozak, malo ću ti, kao dobar učitelj, pomoći da nađeš odgovor. Zamisli da se nas dvojica nalazimo u vodi, u kojoj osciluju talasi, koji nas lupaju sa svih strana. Ima li načina da se to udaranje talasa po nama smanji promenom našeg međusobnog položaja?
A: Neverovatno! Znači, kada se dva nuklona naslone jedan na drugog, tako se smanji pritisak talasa na svakog od njih, i to je razlog opadanja ukupne mase?
E: Eto vidiš kako je to prosto. A ta obična pojava u fizici se tumači neverovatno zamršenim i komplikovanim mehanizmima, koji su ne samo komplikovani, nego često i apsurdni. Naravno da ih prati i odgovarajuća matematika, koja laiku uliva takvo strahopoštovanje i osećaj inferiornosti da mu ni na pamet ne može pasti drskost da posumnja u njihovu genijalnost. Ja sam ti dao grubo, ali tačno, objašnjenje, a naravno da su detalji složeniji, a i o njima ćemo pričati kad se bolje upoznamo sa energijom stojećih i putujućih talasa etera. Uglavnom, kada se nukloni naslone jedan na drugog, ukupni pritisak talasa na njih dvojicu skupa manji je nego kada se u eteru nalaze odvojeno, zbog čega je i ukupna količina etera koji talasi sabijaju na njima manja. Doduše, to nije jedini razlog smanjivanja ukupne mase dvaju ili više nuklona koji se međusobno naslanjaju, pojava je složenija, ali o tome ćemo detalnjije govoriti kada za to dođe vreme.
A: Znači li to da si izračunao i energiju talasa.
E: Naravno. Da nisam sve izračunao i računom dokazao sve što si do sada čuo, ne verujem da bih se usudio to objaviti kao naučnu teoriju. I sa neoborivim dokazima ne mogu naći načina da to iznesem pred stručnjake, ali ću morati da se izborim sa nekom vrstom stida, i da to o svom trošku objavim, jer mi saznanje da sam u pravu ipak daje snagu i motivaciju.
A: Nije mi jasno o kakvom stidu govoriš.
E: Nije jasno ni meni, pa bolje da to ne analiziramo. Nego, da ovu temu zaokružimo, treba još nekoliko reči dodati o elektrostatičkom polju protona. Kad sam ga opisivao sa kvalitativne strane, rekao sam puno o njemu, a sada ću samo sve rečeno dovesti u sklad sa zakonima mehanike. U osnovi sve ostaje gotovo isto kao i kod elektrostatičkog polja elektrona, samo što je ovde sve izvrnuto kao u ogledalu: Smanjena je energija talasa, a povećana gustina i pritisak etera. Postoji još jedna „tehnička" razlika, a to je da polje elektrona izgrađuju njegovi stojeći talasi, a sa rastojanjem im opada amplituda i energija. Kod protona, pak, u njegovoj oblasti putujući talas, koji takođe emituje elektron, biva oslabljen, tako da mu je energija manja u oblasti protona nego u slobodnom prostoru, na beskonačnoj udaljenosti od protona. Sada treba uočiti da ta razlika u energiji se sve više smanjuje ukoliko je udaljenost od protona veća. Osim toga treba uočiti po kakvoj funkciji energija putujućeg talasa zavisi od rastojanja sa centralnom sferom protona, gde je njegova energija umanjena za određeni iznos u odnosu na energiju na beskonačnosti.
E: Kada sam proces opisivao sa kvalitativne strane, objasnio sam zašto se oslabljeni stojeći talas gasi odmah na izlasku iz centralne sfere, tako da pad energije i pritiska ostaje ograničen u zapremini te sfere. Međutim, putujući talas, pošto je unutar sfere izgubio deo energije, krene dalje. U prvom momentu, dok polje još nije formirano, talas prošavši kroz sferu putuje dalje, a u susret mu dolaze putujući talasi. Sada moraš imati u vidu da gustina energije tog oslabljenog putujućeg talasa sa rastojanjem od sfere sve više opada, jer se njegova energija raspoređuje na sve veću površinu. Faktički, moramo pojavu posmatrati tako kao da se energija tog talasa raspoređuje na celu površinu koncentričnih sfera kroz koje prolazi na putu ka beskonačnosti.
A: Moram te prekinuti, jer mi tu nešto nije jasno. Čuo sam i ja za taj princip, da kroz površinu svake sfere mora proteći ista količina energije koju zrači neki izvor, jer tako zahteva zakon o održanju energije. Međuitim, čini mi se da ovde nije baš tako. Centralna sfera, kako je ti zoveš, nije izvor energije koja se zrači po celoj površini sfere. Kroz nju samo proleti putujući talas koji na prolasku biva, sam si rekao, malo prikočen. Kako je onda moguće da pri izlasku iz te sfere rasporedi energiju na celu njenu površinu, pa posle putuje u svim mogućim smerovima, a to znači i u smeru suprotnom onom iz koga je stigao u sferu.
E: Mogu samo da ti čestitam na zapažanju. Putujući talas, po svemu sudeći, uopšte se ne raspoređuje na celu površinu sfere, već kao ravan talas, a to znači bez rasipanja, ili bar sa veoma malim rasipanjem energije putuje dalje. Izgleda da se ponaša skoro kao „kvant" kako ga tretira savremena teorija.
A: Izgleda mi da me opet postavljaš pred neki paradoks. Prvo kažeš da se energija raspoređuje na celu površinu sfere, a odmah zatim da se uopšte ne rasipa, već da se kreće kao ravan talas, odnosno, kao kvant. Zar to nije protivurečnost?
E: Donekle zvuči kao protivurečnost, ali se ona može objasniti i otkloniti. Ja sam doslovno rekao da pojavu moramo posmatrati „kao" da se energija raspoređuje na celu površinu sfere. A kad se u nekoj formulaciji upotrebi reč „kao", onda znači da je i tako i da nije sasvim tako.
A: U tom slučaju objasni šta je „tako", a šta „nije tako".
E: To ćeš brzo uvideti. Pretstavi sebi u mislima, a ako ti je to teško, možeš i nacrtati kako iz raznih smerova kroz sferu proleću nekakvi projektili, a nije ni bitno kakvi, mogu biti i puščani meci. Oko te centralne sfere opiši neku sa većim radiusom. Šta zapažaš, kakva je gustina „pogodaka" na centralnoj sferi, a kakva je na koncentričnoj većoj sferi?
A: Verujem da sam shvatio. Gustina pogodaka je sve manja što je sfera veća.
E: Naravno. A pošto je broj projektila koji prolazi kroz površinu svake sfere isti, onda mora biti proizvod između gustine pogodaka i površine sfere konstantan. A to logično znači da i ukupna sila kojom projektili guraju eter na svakoj površini sfere mora biti ista. Slažeš li se sada sa tim.
A: Kada se tako predstavi situacija moram se složiti.
E: Eto vidiš. A sada samo malo već poznate matematike, da se pitanje dokrajči. Kada talasi pri prolazu kroz centralnu sferu ne bi gubili energiju, onda bi sila kojom oni pri odlasku deluju na površinu svake sfere koja okružuje nuklon bila jednaka sili kojom na tu sferu deluju dolazeći talasi, iz prostog razloga što bi i dolazeći i odlazeći talasi u stvari bili identični, kao što bi metak koji je leteo ka sferi i kroz nju prošao bez gubitka energije bio identičan metku koji je nastavio put. Međutim, kada projektili, ili talasi, prošavši kroz sferu izgube deo energije, sila kojom guraju eter od sfere manja je od sile kojom dolazeći talasi guraju eter ka sferi. Ranije smo konstatovali da je ukupna sila koja deluje na površinu sfere jednaka proizvodu između pritiska i površine sfere. Kada sve rečeno izrazimo jezikom matematike, to izugleda ovako:
\[ \Delta F = (\rho v_{t0} c - \rho v_{tbar} ) 4 \pi R^{2}\]
E: Iz ove relacije možemo izračunati i gustinu energije na svakom rastojanju od centralne sfere, a to ćeš lako uvideti ako napišemo ovu jednačinu:
\[ (\rho v_{0t0} - \rho v_{0tbar} ) 4\pi R^{2}_{e} = ( \rho v_{t0} - \rho v_{tbar} ) 4\pi R^{2}\]
E: Iz ove relacije možemo izvući ovaj račun:
\[ \frac{\rho v^{2}_{t0}}{2} - \frac{\rho v^{2}_{tbar}}{2} = ( \frac{\rho v^{2}_{0t0}}{2} - \frac{\rho v^{2}_{0tbar}}{2} ) \frac{R^{4}_{e}}{2}\]
E: Kao što vidiš, razlika u gustini energije talasa u slobodnom prostranstvu i u elekltrostatičkom polju protona opada sa čertvrtim stepenom rastojanja. Unutar centralne sfere, koja je jednaka centralnoj sferi elektrona, ta razlika ima neku konstantnu vrednost. Pošto je energija u polju manja nego u slobodnom prostranstvu, da bi se ta razlika kompenzovala, pritisak i gustina, kao i haotična toplotna energija etera u polju moraju biti veći. Kvantitativni odnos svih tih veličina isti je kao i u polju elektrona, računa se na isti način, pa to nećemo ponavljati.
A: Sve mi je manje više jasno i logično, osim jednog. Rekao si da je centralna sfera jednaka centralnoj sferi elektrona, a govorio si o elektrostatičkom polju protona, a ne elektrona. Da li je to jezička greška?
E: Nije greška. To je činjenica od velike važnosti. Sećaš se da sam u nekoj prilici iznosio logičke argumente da zapreminu mase određuje zapremina pojedinačnog talasa u kome se energija menja. Naveo sam i logičke argumente za pretpostavku da i polje elektrona i elektrostatičko polje protona formiraju talasi koje proizvodi isti izvor, a to je elektron. Iz toga sledi zaključak da i jedni i drugi talasi imaju jednaku zapreminu, pa tako su i jednake centralne sfere elektrostatičkih polja elektrona i protona.
A: To je intertesantno, pogotovo ako je tačno. A šta je sa radiusom nuklona?
E: Radius nuklona određuje radius stojećeg talasa koji se koči na nuklonu, to bi trebalo da ti je jasno.
A: To je meni jasno, pitao sam da li je i taj radius jednak radiusu elektrona?
E: Ne, nije jednak nego nešto manji. Nuklon faktički ima dva radiusa od dve koncentrične sfere. To ćemo pitanje podrobno obraditi kada dođe vreme.
A: A šta je sa silom koja deluje među naelektrisanjima? Pominjao si je više puta, ali , koliko se ja sećam, nisi je do kraja nikada objasnio, a ne verujem da se sa njom nisi bavio u svojoj Teoriji. Pamtim da si kategorički tvrdio da ni ta, niti bilo koja sila ne može delovati na rastojanju, već samo u direktnom kontaktu među telima. Shvatio sam i to da su elektrostatička polja faktički „tela" naelektrisanih čestica, i da se sila javlja u direktnom kontaktu preko tih delova tela, ali mi se čini da objašnjenje nije dovedeno do kraja.
E: U pravu si, o elektrostatičkoj sili treba još ponešto reći. Njenu fizičku suštinu lako ćeš shvatiti ako malo razmisliš o ovoj jednačini:
\[ A = \frac{(\Delta\rho c^{2 })}{2\rho} a^{3}\]
E: Tu jednačinu sam izveo kada sam računao koliki rad treba uložiti da se u nekoj zaprermini V izgradi elektrostatičko polje. Iz nje vidiš da se gustina energije u polju izražava ovom formulom:
\[ S_{epolj} = \frac{(\Delta \rho c^{2})}{\rho}\]
E: Iz te formule lako ti je videti šta će biti ako se u prostoru na nekom konačnom rastojanju nalaze dva naelektrisanja. Svako od njih ima u svakom delu prostrtanstva svoje polje, tako da im se polja svuda preklapaju, dajući rezultirajuće polje jednako zbiru tih dvaju polja. Očigledno je da se zbog toga gustina energije menja svuda po prostoru i u opštem slčuaju je jednaka:
\[ S_{sum} = \frac{(\Delta \rho_{1} + \Delta \rho_{2} )^{2}}{\rho} c^{2}\]
E: Kada ovu jednačinu podignemo na kvadrat, vidimo da se ukupna gustina energije povećala za, nazvimo ga „interferencioni" član, koji zavisi od obaju polja i jednak je njihovom dvostrukom proiozvodu:
\[ S_{int} = \frac{2\Delta \rho_{1} \Delta \rho_{2}}{\rho} c^{2}\]
E: Sada zamisli da jedno od dvaju naelektrisanja stoji na mestu, a drugo se pomera, tako da im se rastojanje povećava ili smanjuje. U tom slučaju u bilo kojoj maloj zapremini, na bilo kom rastojanju od nepokretnog naelektrisanja, jačina polja naelektrisanja se mora menjati. Ako se rastojanje među naelektrisanjima smanjuje, naelektrisanja svojim poljima faktički ulaze jedno u drugo, preklopljena polja su sve jača. Kod udaljavanja je očigledno obrnuto, naelektrisanja se postepeno izvlače jedno iz drugog. Pretpostavljam da to nije teško uvideti.
A: Razumem.
E: Sada pogledaj jednačinu (51). Ako se u odnosu na q1 pomera q2, polje prvog naelektrisanja ostaje u formuli neizmenjeno, a polje drugog naelektrisanja se menja. E, sada, da bi znao matematički izraz za tu promenu morao bi znati nešto malo matematike. Uglavnom, više puta sam pominjao, a i matematički izvodio, da polje naelektrisanja opada sa kvadratom rastojanja od centralne sfere. To je i napisano u formuli (44):
\[ \Delta\rho_{n} c^{2} = \Delta \rho_{0} c^{2} \frac{R^{2}_{e}}{R^{2}_{n}}\]
E: Iz ove formule vidiš da svaka promena rastojanja do neke tačke menja jačinu polja u toj tačci. A morao bi se sećati, pošto je to više puta rečeno, da se promena neke veličine od tačke do tačke u prostoru naziva gradijentom. To malo matematičkog znanja, ako ga imaš, reći će da se „diferenciranjem" formule (44) dobija ovaj izraz za gradijent polja:
\[ \frac{d P_{n}}{dR} = \Delta P_{0} \frac{R^{2}_{e}}{R^{3}_{n}}\]
E: U matematici se, dakle, to zove diferenciranje funkcije, a dobijeni izraz je diferencijal ili izvod funkcije. Prema tome, diferenciranje funkcije (51) daje nam ovaj njen diferencijal:
\[ \frac{dS_{int}}{dR} = \frac{2\Delta\rho _{2 } \Delta\rho_{01}}{\rho} c^{2} = \frac{R^{2}_{e}}{R^{3}_{n}}\]
E: Ova formula pokazuje da pomeranje jednog naelektrisanja u odnosu na drugo menja gustinu energije u svim tačkama u prostoru gde se preklapaju polja dvaju naelektrisanja. A pošto se preklapaju svuda po prostoru Vasione, to znači da se menja gustina energije po celom tom prostoru. Ako se, pak, menja gustina energije, znači da se menja i energija. Dakle, konačni zaključak sledi neposredno iz rečenog: Sa promenom rastojanja između dva naelektrisanja menja se i energija njihovog međudejstva. A po mehaničkim zakonima koje je formulisao Njutn, promena energije nekog tela sa rastojanjem vrši se pod dejstvom sile. To opet neposredno znači da se promena rastojanja među naelektrisanjima vrši pod dejstvom sile.
E: Formula (51) pokazuje da se ukupna energija međudejstva dvaju naelektrisanja formalno-matematički može naći izračunavanjem integrala te funkcije. A kada bi se ta ukupna energija izračunala, lako bi se izračunala i sila koja deluje među naelektrisanjima. Šta je bitno uočiti iz svega rečenog: To da je pogrešna predstava kako je sila posledica delovanja polja na naelektrisanje u tačci gde se naelektrisanje nalazi, faktički, da sila deluje na centar naelektrisane čestice. Realno, sila deluje svuda gde se preklapaju polja, a to opet znači po celom prostoru Vasione. Ukupna sila jednaka je zbiru bezbrojnog mnoštva malih vektora, i njihova rezultanta teži da udalji ili približi naelektrisana tela. Možda će biti jasnije ako to formulišem na ovaj način: Sila deluje na celo telo naelektrisane čestice, a ne na njegov centar. A telo se prostire svuda gde se prostire polje. Gruba analogija će pomoći da još bolje shvatiš pojavu ako to uprediš sa naduvanim balonom zagnjurenim u vodu. Pritisak vode deluje na celu zapreminu balona, i cela zapremina balona određuje ukupnu silu, a ne neko fiktivno polje koje deluje u centru balona. Da li ti je jasno to što sam rekao?
A: Jasno mi je, ali po ko zna koji put moram reći da je teško promeniti način mišljenja koji se o tim pojavama utvrdio u svesti. Muka je u tome što ta tvoja Teorija nalaže da se preispita gotovo celokupno neposredno iskustvo o svetu u kome živimo. Ispada da su sve te predstave pogrešne i lažne.
E: Razmišljanje na tu temu opet bi nas odvuklo na teren filozofije. Sama činjenica da nam te čulne predstave daju mogućnost da preko njih otkrivamo suštinu stvari znači da nisu ni pogrešne ni lažne same po sebi. Pogrešno i lažno može biti samo njihovo tumačenje. Posebno je greška velika ako te zablude učvršćuje i uvećava nauka, čiji je osnovni zadatak upravo da preko privida otkriva suštinu. Nego, vratimo se predmetu izlaganja. Pokazao sam ti da je priroda elektrostatičke sile lišena svake misterioznosti. Međutim, moram priznati da tu postoje tehnički detalji kojima ja nisam dorastao. Konkretno rekao sam ti da se ukupna energija međudejstva dvaju naselektrisanja može izuračunati kao integral funkcije (53). Ja taj integral ne znam izračunati, za mene je previše komplikovan. Štaviše, propitao sam se tu i tamo kod fizičara i matematičara, ne znaju ni oni. Verujem da bi to mogli savremeni računari, sumiranjem po celom prostranstvu, ali šta mi vredi što to verujem. Inače, da bi model tih mojih elektrtostatičkih polja bio u skladu sa realnošću trebalo bi da je integral energije jednak:
\[ W = \frac{q_{1} q_{2}}{R}\]
E: Tu formulu verovatno znaš, uči se u osnovnoj školi, pa znaš da R u imeniocu označava rastojanje među naelektrisanjima. Diferenciranjem te energije po rastojanju dobija se elektrostatička sila koja opada sa kvadratom rastojanja među naelektrisanjima, što je Kulon ustanovio merenjem, pa se to tako i zove, Kulonov zakon.
E: U nemogućnosti da izračunam taj integral razmišljao sam o indirektnim potvrdama da je jednak energiji iz formule (54). Prte svega, ja sam ranije već dokazao da je uzajamna energija dvaju naelektrisanja tolika ali samo u specifičnom slčučaju, kada se dva naelektrisanja nalaze zajedno, na istom mestu, odnosno unutar iste sfere, i tada je uzajamna energija jednaka:
\[ W = \frac{q_{1} q_{2}}{R_{sf}}\]
E: Ako ta dva naelerktrisanja razdvojimo i udaljimo na beskonačno međusobno rastojanje, uzajamna energija će postepeno, u toku udaljavanja, padati do nule. Međutim, kolika će biti na određenim rastojanjima, moglo bi se znati samo računanjem integrala funkcije (53), a to ne znam. Opet sam se pokušao ispomoći nekim zaobilaznim putem. U istoj knjizi nobelovca Feinmana, evo je tu pred nama, na strani 248 nalazimo objašnjenje kako za, kako ga on naziva „fotonski gas" važi ova jednačina:
\[ P V^{4/3} = C\]
E: Sada naravno treba objasniti šta ona znači, a znači sledeće: Ako adijabatski, a to znači bez gubitka energije, sabijamo „fotonski gas" od neke određene zapremine u manju, ili ga širimo u veću, onda je proizvod pritiska fotonskog gasa sa zapreminom dignutom na 4/3, jednak konstanti. A šta je fotonski gas? To je neka određena koncentracija fotona obuhvaćena odgovarajućom zapreminom, a fotoni nisu ništa drugo nego elektromagnetski talasi.
E: Ja sam tu formulu, do koje se dolazi putem kinetičke teorije gasova, primenio na slučaj dvaju naelektrisanja. Ti si mogao videti da se električna polja formiraju pritiskom koji vrše elekltromagnetski talasi, dakle, pritiskom „fotonskog gasa". Pritisak, i sila kao posledica pritiska, video si da je prouzrokovana poljima i u jedinici zapremine jednaka proizvodu polja koja potiču od različitih naelektrisanja. A prethodno uočimo da se formula (55) može napisati tako što će se zapremina pretstaviti kao da ima sferni oblik, što je poptpuno logično i dozvoljeno:
\[ P \frac{4\pi R^{3(4/3)}}{3} = C\]
E: To se može očigledno napisati jednostavnije:
\[ P \frac{4\pi R^{4}}{3} = C\]
E: A sada moraš uočiti, kako se popularno kaže, poentu. Pošto proizvod pritiska i zapremine pretstavlja energiju gasa u zapremini, prethodnu formulu pišem u konačnom obliku, pa ću je zato i obeležiti brojem:
\[ P \frac{4\pi R^{3}}{3} = C/R\]
E: Vidiš li sad kuda sam ciljao? Energija neke zapremine elektromagnetskih talasa menja se sa radiusom zapremine, tako da je jednaka nekoj konstanti podeljenoj sa radiusom zapremine. A kakva je sila potrebna da se zapremina širi ili skuplja? Diferenciranjem jednačine (56) po radiusu dobija se da je sila jednaka:
\[ \frac{dW}{dR} = \frac{C}{R^{2}}\]
E: Ti se s pravom pitaš kako ću ove formule dovesti u vezu sa silom kojom međusobno deluju dva naelektrisanja. Veza nije baš najstrožija, ali ipak postoji dovoljno logična i očigledna. Dva naelektrisanja nisu dve apstraktne tačke u prostoru, razdvojene rastojanjem R kako se to naviklo gledati u postojećim teorijama. Ti si mogao videti da su to grupe elektromagnetskih talasa koji osciluju u prostoru gde postoji elektrostatičko polje. Ja sam zasmislio da se oba naelektrisanja obuhvate sferom koja sadrži njihovu zajedničku energiju. I tu je ta nedovoljna određenost, zato što ne postoji sfera sa tako određenim radiusom. Ipak, ako najpre opišem dve sfere, jednu oko jednog a drugu oko drugog naelektrisnja, a sa radiusom jednakom rastojanju među njima, sada ih mogu obuhvatiti jednom zajedničkom, sa centrom na sredini rastojanja među naelektrisanjima. To je, kao što se može videti iz crteža koji možeš sebi nacrtati, najmanja moguća sfera koja obuhvata obadva naelektrisanja. Očigledno je da se njena zapremina smanjuje i povećava prilikom promene rastojanja među naelektrisanjima. To znači da se na zapreminu te najmanje zajedničke sfere sa dovoljno opravdanja mogu primeniti formule (56) i (57). Ako je tako, sporan ostaje prostor izvan te najmanje sfere. Šta bi se moglo, bar približno, zaključiti o zajedničkoj energiji koja se sadrži u njemu?
E: Kada razmišljamo o tome, razume se da moramo imati u vidu elekrtostatička polja od dvaju naelektrisanja koja se preklapaju svuda unutar tog prostranstva. Ako se udaljava dovoljno daleko od površine minimalne zajedničke sfere, polja se sve manje razlikuju po jačini, i relativno brzo postaju praktično jednaka. Na samoj površini najmanje zajedničke sfere, u tačkama gde se polja najviše razlikuju, polje bližeg naelektrisanja je 4 puta jače od polja jačeg nelektrisanja, a gde se razlikuju najmanje, tamo su međusobno jednaka. To znači da se može smatrati da je srednji odnos među njima jednak 1:2. Drugim rečima, tu gde se razlikuju najviše, istog su reda veličine. Pošto se sa udaljavanjem od površine najmanje zajedničke sfere brzo izjednačavaju, za približnu ocenu energije možemo uzeti kao da su svuda jednaka. U takvom približenju možemo lako izračunati integral enerrgije po celom prostranstvu izvan najmanje zajedničke sfere. Jednak je C/R, gde je R radius te sfere, a to je veličina koju je potrebno dobiti.
A: Ja ipak mislim da je taj račun nekako previše približan za dokazivanje tako važnog zakona. Nije to isto da li su polja u prostoru jednaka, ili „skoro jednaka".
E: Slažem se sa tim, i ne navodim raču kao dokaz da je integral ravan C/R, već kao indiciju da je toliki. Ako neko ima mogućnost da ga izračuna tačno, to se uvek može uraditi. To bi svakako bilo veoma važno, pogotovo za sve one koji budu osporavali Teoriju. Ali, koliko god to izgledalo apstraktno, ja smatram da se približavanje ili udaljavanje dvaju naelektrisanja može smatrati njihovim sabijanjem u manju, ili širenjem u veću zapreminu. Probaj zamisliti da se oko opisane najmanje zajedničke sfere opiše još proizvoljan broj većih koncentričnih sfera, i da se sada to predstavi na crtežu. Sada nacrtaj ta dva naelektrisanja, sa istim tim rasporedom sfera, a da je najmanja sfera povećana ili umanjena. Da bi crteži pretstavljali umanjenu ili uvećanu sliku jedan drugog, sve sfere na njima moraju pretstavljati takve iste parove. Znači da promena veličine najmanje sfere povlači promenu veličine svih ostalih sfera. Je li tako ili nije? Nacrtaj pa pogledaj.
A: Nema potrebe da crtam, vidim to u glavi. Ako se pojava pretstavi na taj način, onda ispada da si u pravu.
E: Eto vidiš. A ako se prizna da se radiusi tih sfera menjaju na opisani način, onda po zakonu tremodinamike za njih važe jednačine (56) i (57). A one dokazuju da uzajamna energija i uzajamna sila dvaju naelektrisanja kako ih pretstavlja moja Teorija odgovara iskustvenim i realnim činjenicama.
A: A šta ako ih je više na gomili? Ti stalno ističeš „dva naelektrisanja", a šta ako ih je deset, ili milion?
E: Koliko ih je, uopšte nema značaja. Isto kao i u klasičnoj teoriji, uvek se zbir ukupne sile ili energije može izračunati kao zbir međudejstava svih sa svima, pa će rezultat opet odgovarati realnoj situaciji. To je čisto tehnički račun, pa je bolje da se sa njim ne zamaramo. Ima nešto drugo o čemu vredi pričati, jer to, iako pretstavlja malu i dosta običnu pojavu, ima tako ogroman značaj za čitav materijalni svet da je to rečima nemoguće dovoljno snažno opisati.
A: Treba opravdati tako velike reči, pa da čujem o čemu se radi?
E: Radi se o tome, da bi izgradnja atoma, molekula i kristala bila nemoguća bez te male i obične osobine elektrostatičke sile i elektrostatičkog polja.
A: Kako to, zar nisi o tome ispričao sve što je bitno.
E: Umesto odgovora, postaviću pitanje: Zašto elektroni kruže oko atomskog jedra na tačno određenim rastojanjima? Zašto se atomi u molekulima i kristalima postavljaju na tačno određena mesta u prostoru? Valjda ti je jasno da elektrostatička sila, onako kako se opisuje, kao odbijanje i privlačenje, ne može omogućiti tako nešto.
A: Mnogo me pitaš. Načuo sam nešto o energetskim nivoima, o Borovskim orbitama elektrona, pa i o nekakvom „kvantovanju" energije. Pretpostavljam da hemičari o tome znaju dosta, s obzirom da konstruišu sve nove molekule sintetičkih materijala.
E: Što se toga tiče, slažem se da hemičari mnogo znaju, ali samo „kako" postaviti atome na određena mesta u molekulu, ali nemaju pojma „zašto" na tom mestu ostaju.
A: A šta je važnije, znati „kako" ili znati „zašto"?
E: To je pitanje za filozofiju, a ne za fiziku. Ja mislim da je važno i jedno i drugo. Za praktičan život verovatno je važnije znati kako nego zašto. Ako se izrazim elegantnije, za čoveka kao materijalno biće to „kako" mu je neophodno da stvara uslove za održavanje svog materijalnog bića. Ali pošto čovek „ne živi samo od hleba", pošto ima i svoju duhovnu stranu, i ona traži da bude zadovoljena. A šta je važnije? Iskustvo pokazuje da je za većinu važniji „hleb" od „slobode" ili „ljubavi". Međutim, sve religije i većina filozofskih pravaca upozoravaju da je zastranjivanje štetno i opasno. To upozorenje baš u našem potrošačkom i globalizovanom vremenu postaje aktuelno, pa bogme i dramatično. Lično mislim da je moralno opravdano da gladan čovek daje prednost hlebu nad poezijom i filozofijom, ali kada pijani i prežderani pojedinci ili narodi svu svoju energiju usmeravaju ka uvećanju materijalnih dobara kojih već imaju u štetnom izobilju, to već liči na opasnu perverziju i degeneraciju, koja se ne može dobro završiti. Kad već pitaš, ja mislim tako, a šta ti misliš o tome?
A: Vidim da se po tom pitanju možemo lakše sporazumeti nego o prirodi elektrostatičke sile. Ja takođe smatram da je besomučna jurnjava za materijalnim bogatstvima i čulnim uživanjima prešla u perverziju. Štaviše, sve to mi, bar kad su u pitanju „visoko razvijena" društva, liči na orgiju lišenu svakog razuma. U toj orgiji se opasnom brzinom upropaštavaju sve rezerve, svi resursi, pa i osnovni uslovi za život, a to su voda i vazduh. Štaviše, to se već uglavnom i uviđa, ali su se kola otela kontroli i jure niz brdo. Izgleda da ih je nemoguće zaustaviti dok se ne razbiju. Meni se često čini da razum baš ni malo ne upravlja životom čoveka, već neke sile koje ne shvatamo, a pogotovo ne kontrolišemo. Čovek se prilično gordi svojim „napretkom", bilo u organizaciji društva, bilo u nauci. Što se tiče organizacije društva, o tome sam već rekao dosta ružnih stvari koje si izbacio iz ovog teksta zato što nisu u duhu osnovne teme izlaganja. Ali razmisli malo kritičnije o tom „razvitku" nauke. Pošto je to više tvoj domen, možda ćeš zaključiti da govorim paradoksalne neistine, ali razmisli na šta se u suštini svodi taj „napredak" nauke. Čitav napredak nauke svodi se na iznalaženje tehničkih sredstava za što brže trošenje materijalnih rezervi koje omogućavaju život na Zemlji. Ono što je priroda stvarala milionima godina, nauka i njen napredak su omogućili da se proćerda u toku ove naše generacije. Pa kakav je to napredak? Da li bi iko razuman mogao nazvati napretkom kada bi neki lakoumni naslednik imanje koje su preci štedljivo skupljali kroz generacije, potrošio na svoje uživanje, ne vodeći računa o potomcima.
E: Govoriš o štetnim posledicama naučnih otkrića, i sa tim se potpuno slažem.
A: Kažeš, štetnim posledicama. A koje su to korisne posledice? Ja sam siguran da korisnih posledica i nema. Te korisne posledice uglavnom su one koje, po uobičajenom mišljenju, omogućavaju lepši i konforniji život. Ali uz taj lepši život obavezno ide ono bančenje nasledstva. Koliko je na taj lepši život svaki od nas potrošio benzina, uglja, posekao šuma, zagadio vode i vazduha. Koliko smo otrova popili i pojeli da sebi ulepšamo život. A sve je to omogućio „naučni napredak". Motorna pila je život drvoseče možda učinila konfornijim, ali po koju cenu? Po cenu uništenja miliona hektara šuma, bez kojih se uslovi za život opasno remete. U suštini, kad baš to pominjem, šta je osnovni cilj tog praktičnog „naučnog napretka", razmisli pa odgovori?
E: Ne, postupiću kao i ti kad ja pitam. Pošto već znaš odgovor, zašto da se ja sa tim mučim.
A: Onda dobro. Zar nije osnovni cilj naučnog napretka da oslobodi čoveka fizičkog rada?
E: Kad se razmisli, ispada da je tako.
A: A da li je korisno i recimo zdravo i prirodno na taj način fizičkom organizmu oduzimati osnovnu funkciju koju mu je omogućila priroda, samo zato što je ponekad neprijatna? Da li to vodi, u konačnom rezultatu, čovekovom napretku ili degeneraciji? Kada se problem tako postavi, lako se dođe do zaključka da je nauka, pa i civilizacija u celini, krenula pogrešnim smerom. Umesto da razvija čoveka, razvija tehnička sredstva koja ugrožavaju čoveka.
E: Znaš šta, tema je i aktuelna i zanimljiva, ali ako je počnemo razvijati, nepovratno ću se udaljiti od moje teme. Zato se vraćam na tu malu osobenost elektrostatičkog polja i sile koja omogućava izgradnju atoma, molekula i kristala. U pokušajima da to objasni, fizička teorija je poslednjih decenija iskonstruisala čitavu nauku, sa zbirkom kojekakvih pravila i zakona čudnijih od svega što je smislila i magija i astrologija zajedno. Tu naravno mislim na Kvantnu mehaniku. Poznavanje njenih pravila i zakona, te sposobnost rešavanja odgovarajućih diferencijalnih jednačina razlog su velikog osećanja duhovne superiornosti poštovaoca te nauke. Tvrdo se veruje da je ona najveće dostignuće ljudskog uma, bar kada se radi o poznavanju materijalnog sveta. Osim toga, za savremenu fizičku teoriju je veoma tipično da se uporno pokušava proizvesti jedan krajnje neprirodan i čudan hibrid, ukrštanjem Kvantntne mehanike sa Teorijom relativnosti, iako tvorci jedne i druge nisu imali takvo mišljenje ni takav cilj. Tu bi se možda mogla pomenuti Teslina izjava da mu nije krivo što neki kradu njegove ideje, već što nemaju svojih. A već smo se u tom smislu složili i nas dvojica, da je najlakše biti pametan ponavljanjem nečega što je proizvela neka priznata pamet.
A: Složili smo se, ali ne treba preterivati sa cinizmom. Normalno je i prirodno oslanjati se na saznanja do kojih su došli drugi ljudi i prethodne generacije. Čemu bi služilo bilo kakvo znanje ili iskustvo, kada ih ne bi nsleđivale i koristile generacije koje dolaze?
E: Znaš dobro da nisam tako mislio. Mislio sam na tupo i papagajsko ponavljanje tuđih misli koje se često i ne razumeju. Ali dobro, slažem se da treba biti umeren u svakoj vrsti kritike. „Ne sudi, jer će ti biti suđeno", opomenuo nas je naš Gospod. Ja sam taj uvod napravio da istaknem kako se od obične pojave koja se ne razume može isplesti neverovatna bajka, kao u onoj Puškinovoj pesmi, kada Vanja na groblju u mraku čuje vampira kako ždere mrtvace, a tamo ustvari pas glođe kost.
E: Nego, da ja tu običnu pojavu objasnim. Nadam se da znaš osnovno svojstvo koje određuje prirodu elektrona. To je sistem sfernih talasa etera, u čijoj centralnoj zoni zajedno sa njima osciluje eltron. Kuda god ide u prostoru eltron, ide i njegov sistem stojećih talasa zajedno sa njim, a razume se i njegovo elektrostatičko polje. Ako bi se hteli izraziti slikovito, eltron je duša, neka vrsta kreatora sopstvenog tela, a telo mu je, u doslovnom smislu, elektrostatičko polje i sferni talasi koji svojim oscilovanjem podržavaju polje i sprečavaju ga da se ne raspadne.
E: Sada se moraš prisetiti šta je osnovno svojstvo stojećih talasa. To je da se u prostoru gde osciluju u podjednakim razmacima smenjuju čvorovi i trbusi, kako je uobičajeno da se kaže. Ako nisi zaboravio, objasnio sam na koji način do toga dolazi. Kada paralelno osciluju dva putujuća talasa, ako su im faze tako usklađene da se oscilacije odvijaju u suprotnom smeru, onda na utvrđenim mestima u prostoru dolazi do uzajamnog poništavanja oscilacija. U zoni gde se oscilacije sudare i ponište, eter se sabije i pojavi se polje povećane gustine. To je čvor talasa i takvi čvorovi se formiraju u pravilnim razmacima od jedne talasne dužine. Pošto su talasi elektrona sferni, to ima za posledicu da je elektron okružen koncentričnim sferama po kojima su raspoređeni čvorovi stojećih talasa, između kojih se opet nalaze koncentrične sfere sa trbusima talasa. Valjda ti je jasno da se naizmenično smenjuju sfere sa trbusima i čvorovima, a raspored određuje činjenica da se unutar centralne sfere nalazi prvi, početni i najveći trbuh. Sledeća sfera sa trbusima nalazi se na rastojanju od jedne talasne dužine, druga na dve, treća na tri, i tako do berskonačnosti. Razume se da su trbusi sve „tanji", jer je energija talasa sve manja, kako se povećava rastojanje od sfere. Da li je opisana slika jasna?
A: Rekao bih da je jasna.
E: U redu. Opisana slika ima jednu važnu posledicu: Elektrostatičko polje elektrona je dvostruko nehomogeno. Prva nehomogenost odnosi se na veličinu njegove srednje vrednosti, a kao što je dobro poznato, i iz klasične i iz moje Teorije, ono opada obrnuto proporcionalno kvadratu rastojanja od centralne sfere. Međutim, ono što je nepoznato klasičnoj teoriji, to je da je električno polje elektrona nehomogeno na još jedan način. U oblasti čvorova talasa ono je u odnosu na srednju vrednost, koja je negativna, pozitivna, jer je u čvoru eter gušći nego izvan čvora. Možeš li ti sada zaključiti kako će to delovati na odnose između elektrona i protona u situaciji kada se nađu u nekoj relativno manjoj udaljenosti?
A: Znam da se međusobno privlače, to jest gura ih eter jednog ka drugom.
E: To si naučio u osnovnj školi kao Kulonov zakon. Pitam kako na tu silu utiče opisana nehomogenost elektronovog polja? Da ti opet pomognem u odgovoru, postaviću podpitanje: Ako se elektron rotira oko protona, razmisli dobro gde je centar rotacije? Gde je protonu povoljnije da se smesti, u trbuh ili čvor elektronovog talasa, ili mu je to svejedno?
A: Sačekaj malo. Rekao si da je eter u čvoru zgusnut. U protonu je eter takođe zgusnut, a to znači da se međusobno odbijaju. Ergo, proton se radije postavlja u trbuh talasa.
E: Eto vidiš šta znači moja Teorija. Sa njom si za minut objasnio pojavu koju svi fizičari sveta, mnogi nosioci Nobelovih nagrada, ne mogu da reše. Proton se zaista postavlja u trbuh talasa, na rastojanju od elektrona jednakom jednoj ili više talasnih dužina. U tome je ta velika tajna „kvantovanja" svih veličina koje zavise od rastojanja među česticama. Ima li razloga da se zbog toga pravi komplikovana nauka, koja uz to ništa ne objašnjava, već od obične pojave pravi neobjašnjivu misteriju?
A: Jasno mi je da je to interesantno i važno što proton i elektron zauzimaju samo određena međusobna rastojanja. Ali ipak ne razumem zašto taj fakt ima toliki značaj da bi njegovo postojanje i objašnjenje učinilo čitavu modernu nauku nepotrebnom.
E: Pa, objasniću ti. Šta je, u suštini, to čuveno misteriozno „kvantovanje" subatomskih fizičkih veličina? To, da mogu imati samo određene veličine. Eto, nabrojaću neke. Prva i najvažnija je energija elektrona koji se kreće u sastavu atoma. Davno je uočeno da talasne dužine koje zrači elektron povezan sa protonom imaju uvek strogo određenu veličinu, koja je uz to karakteristična za svaki atom. To su tako zvani linijski spektri atoma. Oni su toliko karakteristični da pretstavljaju u pravom smislu lične karte atoma. Po izgledu linijskog spektra tačno se može utvrditi koji atom zrači spektralne linije. Analizom svetlosnog spektra sa Sunca može se utvrditi koji atomi se nalaze u njegovoj atmosferi. Ta činjenica, da spektralne linije koje zrače atomi imaju samo određene talasne dužine, bila je jedna od prvih „cigala" za zidanje građevine zvane „Kvantna mehanika". Uzrok je bio pravilno objašnjen, a pogodio ga je Nils Bor, naime baš taj da elektron može oko protona kružiti samo po određenim orbitama. To ćeš razumeti ako pogledaš formulu za elektrostatičku energiju sistema elektron- proton. Opštu formulu uzajamne energije dvaju naelektrisanja smo napisali u formuli (54):
\[ W = \frac{q_{1} q_{2}}{R}\]
E: Ako u njoj zamenimo naelektrisanja sa naelektrisanjima elektrona i protona, koja su jednaka po veličini a suprotna po znaku, dobijamo da je energija jednaka:
\[ W_{e} = -\frac{e^{2}}{R}\]
E: Sada se prisetih da nisam prethodno napisao formulu za naelektrisanje elektrona na bazi moje Teorije. Doduše, ona se direktno vidi iz formula (41) i (42):
\[ W_{e} = \frac{ (\Delta \rho_{e} ^{} ) ^{2}}{\rho} c^{2} \frac{16 \pi R^{3}_{e}} {3}\]
\[ \frac{e^{2}}{R_{e}} = m_{e} c^{2}\]
E: Odmah vidiš da se izjednačavanjem desnih strana jednačina za naelektrisanje elektrona, odnosno za njegov kvadrat, dobija izraz:
\[ e^{2} = \frac{(\Delta \rho_{e})^{2}}{\rho} c^{2} \frac{32\pi R^{4}_{e}}{3}\]
E: Bor je pretpostavio, što je logično, da energija spektralnih linija koje zrače elektroni iz atoma mora zavisiti od uzajamne energije elektrona i protona. Iz formule (58) se vidi da ta energija zavisi samo od međusobnog rastojanja elektrona i protona. Rezultat logičkog zaključivanja je jasan: Pošto energija spektralne linije, koja zavisi od rastojanja, ima samo određena značenja, onda i rastojanje ima samo određena zračenja. To je razlog „kvantovanja" energije atoma. Na sličan način se došlo do saznanja da i za druge subatomske veličine važi isti princip, odnosno da mogu imati samo određena diskretna značenja. Pošto manje više sve te veličine zavise od rastojanja između elektrona i protona, onda je jasan i razlog „kvantovanja". Ali si mogao videti da po mojoj Teoriji u toj pojavi nema nikakve misterije, da se ona objašnjava prilično jednostavno. Naime, u polju elektrona osciluju njegovi stojeći talasi, čiji se trbusi i čvorovi nalaze na jednakim rastojanjima od jedne talasne dužine. Pošto se proton postavlja u trbuh talasa, onda očigledno njegovo rastojanje mora biti jednako celobrojnom umnošku talasne dužine elektrona.
A: Ako si u pravu, onda zaista misterije nema. Štaviše me čudi, ako je to zaista toliko jednostavno, čemu ta komplikovana nauka? Kako se toga niko još nije dosetio? Imaš li, osim logike, koju ne poričem, i nekog dokaza da je tako?
E: Imam više od stotinu dokaza. Verovao ili ne, pokušao sam baš neke od tih dokaza pretstaviti stručnjacima, ali sa stoprocentnim neuspehom. Otuda i potiče moj sarkazam kad govorim o pameti i sposobnosti tih ljudi, i o birokrastskim barijerama i zidinama kojima brane tvrđavu svoje nauke. Svi reaguju kao klonovi: Čim uoče da se ne slaže sa njihovom ideologijom, momentalno isključe svaku komunikaciju sa mnom. Ovih dana vodim prepisku sa jednim visoko rangiranim profesionalcem, i za pola godine nisam postigao da jednostavnim računom proveri neke od mojih dokaza. Čim je primetio da se formula ne slaže sa sa onom koju je naučio, pola godine odbija da moju proveri. Umesto toga stalno mi pokazuje i dokazuje da mi formula ne može valjati jer se ne slaže sa onim što je naučio.
A: Veliš da imaš više od stotinu dokaza. Da to ne liči na priču o jazavcu i lisici, gde se lisica hvali da ima sto načina da se oslobodi iz zamke, a jazavac samo tri, ali dobra. Bez ljutnje, ali je pitanje koliko su ti dokazi dobri.
E: Zar misliš da sam glupak? Kad kažem da imam dokaze, onda su to dokazi, a pravi dokaz ne može biti sumnjiv, jer to onda i nije dokaz. Doduše, baš takvi dokazi se uveliko koriste u Teoriji relativnosti i Kvantnoj mehanici, ali to nije moj metod.