E: Do daljeg me nemoj prekidati, nego koncentriši pažnju na to što govorim, jer rešavamo zagonetku dostojnu Šerloka Holmsa. Dakle, polazimo opet od elektrona. Kao što smo više puta konstatovali, njegovo mezonsko polje osciluje zajedno sa eltronom u sebi. Logično je pretpostaviti da je radius elektrona usled oscilovanja povećan. Pošto proton ne osciluje, njegov radius je verovatno manji, i po ranijoj pretpostavci, jednak radiusu stojećeg talasa koji se koči na njemu. Znači, elektron verovatno mora imati veći radius od protona. Sada zamisli ovu situaciju: Elekltron ne stoji na mestu, već se praktično stalno premešta u prostoru. Činjenica je da se prilikom tog premeštanja ne menjaju ni njegov radius, ni frekvenca, ni energija. Međutim, bez obzira na to, kada promeni mesto u prostoru, on se izloži delovanju stojećeg talasa sa radiusom protona. U tom sadejstvu, stojeći talas sa radiusom protona, ne menjajući svoju energiju prinuđen je preći na novi radius i novu frekvencu, jer ga na to prisiljava prisustvo eltrona koji osciluje u njemu. Znači, u tom sadejstvu stojeći talas prelazi od oscilovanja sa radiusom protona na oscilovanje sa radiusom elektrona. Možeš li zamisliti sliku koju ti opisujem?
A: Trudim se, iako mi je to sasvim apstraktno.
E: Sada prizivamo u pomoć princip koji sam već pomenuo. Stojeći talas, menjajući radius i frekvencu, ne može izabrati bilo koji radius i bilo koju frekvencu. Po zakonima fizike, nova frekvenca sa starom mora se nalaziti u odnosu prostog celog broja, jer samo pod tim uslovom novi stojeći talas može bez teškoća oscilovati u društvu sa talasima čija se frekvenca nije izmenila. Znači, tu ćemo naći nekoliko uslova koje mora zadovoljiti novi stojeći talas. Prvi uslov je da energija i stojećeg talasa i elektrona ostaju neizmenjene. Drugi uslov je da nova frekvenca mora sa starom biti u odnosu prostog celog broja. I treći uslov je da Qe2 pretstavlja konstantnu veličinu, fizičku konstantu karakterističnu za elektron koji osciluje u svom normalnom stanju. Ja sam je, nemajući bolju mogućnost, nazvao „mezonsko naelektrisanje elektrona". A šta to znači, da Qe2 mora biti konstantno? To znači da za sve hipotetičke radiuse i talasne dužine elektrona mora biti ispunjen odnos (176). Pa i u slučaju da elektron u nekom momentu ima radius protona, taj uslov mora biti zadovoljen. Ako to pretstavimo formulom, dobijamo jasniju pretstavu te ćinjenioce:
Rp3λ02= R13λ12 (193)
E: Sada ćemo malo razmisliti o veličinama iz jednačine (193). Sa leve strane u brojiocu stoji radius neizmenjenog stojećeg talasa, što po pretpostavci odgovara i radiusu protona. A šta možemo pretpostavljati za talasnu dužinu λ0 ? Prva pretpostavka neka bude da prisustvo eltrona u stojećem talasu ne bi izmenilo tu talasnu dužinu onda kada bi eltron oscilovao na tom istom radiusu. Samo, u tom slučaju bi energija kočenja ostala ista, pa bi elektron imao istu energiju mezonskog polja kao i proton, što ne odgovara istini. Sada se pitamo, na koji način elektron može zadržati svoju staru energiju? Očigledno, samo izmenom talasne dužine i radiusa. Pretpostavimo najprostiji slučaj, da se talasna dužina menja najmanje što je moguće, a to znači da poraste za dva puta. Tako se postiže odnos 2:1. Sa tom pretpostavkom lako nam je već da izračunamo novi radius, pri kome bi energija kočenja bila jednaka 2/3 energije kočenja pri radiusu protona:
WstR12λ0= 2WtsRp3λ0 R1= 43 Rp (194)
E: Sada je pitanje, da li smo ovim izračunali radius protona?
A: Pa, valjda ispada da je izračunat, pošto se radius elektrona zna odranije.
E: Tako bi moglo izgledati. Međutim, skrećem ti pažnju da ovim razmatranjem nismo uzeli u obzir eventualne promene radiusa i talasne dužine usled činjenice da realni elektron zrači elektromagnetske talase. Kada ih ne bi zračio, energija njegovog mezonskog polja bi stalno bila jednaka 2/3 energije protona. Međutim, pošto zrači, to je njegova energija usrednjena u vremenu, koja osciluje između donje i gornje granice. Energija karakteristična za donju granicu, kako pokazuje jednačina (174), jednaka je:
575,758 MeV=K Reλe =Wd (174)
E: Matematička analiza koju sam upravo sproveo pokazala je da važi jednačina (192):
Qe2= 32PIWd2K Re (192)
E: Sada dobro obrati pažnju da bi u slučaju elektrona, koji hipotetički ne bi zračio, on imao konstantnu energiju mezonskog polja, jednaku 2/3 energije protona, i da bi se ta energija pretstavljala istom jednačinom (174):
628,5595 MeV=K R1λ1 =Wsr (195)
E: Istim matematičkim putem kojim sam došao do jednačine (192) doći ćemo do novog izraza za Qe2, koje je, po usvojenoj pretpostavci, za elektron u prirodnom stanju konstantna veličina:
Qe2= 32PIWsr2K R1 (196)
E: Iz jednačina (192) i (195) izvodimo sledeću:
628,55952 R1= 575,7582 Re (197)
E: Kao što treba da imaš na umu, R1 je radius elektrona koji po pretpostavci ne bi zračio, i koji je jednak 4/3 radiusa protona. To smo izračunali u jednačini (194). A iz ove poslednje (197), ako u nju postavimo tu vrednost za R1, dobijamo da je radius realnog elektrona, dakle elektrona koji zrači, jednak:
Re= 1,5891 Rp (198)
E: Po mojoj teoriji, kako sam ranije objašnjavao, radius elektrona je dva puta manji od „klasičnog radiusa elektrona" do koga je došla klasična elektrodinamika. Da se ne mučimo, tu veličinu uzimam gotovu iz prve kljige koju imam pri ruci, iz tabele prirodnih konstanti:
Re=1,408964 x 10-13 cm
E: Prema tome, moja Teorija predviđa da je radius protona jednak:
Rp=0,8866 x 10-13 cm (199)
E: Dogovorili smo se da me ne prekidaš nikakvim komentarima dok ne završim sa radiusom protona. A sada ću ti pokazati kako se on može izračunati i drugim putem. Naime, pretpostavimo da u momentu kada stojeći talas sa radiusom protona deluje na elektron, ovaj počne oscilovati na radiusu protona, ali sa nekom svojom frekvencom, različitom od λ0. Ta nova talasna dužina mora biti takva da odgovara mezonskom naelektrisanju elektrona. Znači, radius elektrona je jednak u tom momentu radiusu protona, a talasna dužina odgovara mezonskom naelektrisanju elektrona. Matematički, to znači da mora važiti ova jednačina:
Re3λe2= Rp3λe12 (200)
E: Imamo puno pravo pretpostaviti da se taslasna dužina λe1 nalazi u nekom brojnom odnosu prema talasnoj dužini kojom osciluje stojeći talas u slobodnom prostranstvu. Tu razliku prouzrokuje eltron, koji svojim radiacionim trenjem deluje na frekvencu stojećeg talasa. Ali, desna strana jednačine ne može omogućiti to da mezonsko polje elektrona ima 2/3 energije protona. Radius i talasna dužina sa desne strane jednačine (200) moraju se izmeniti tako da se to omogući. I šta sada? Nova, još jednom izmenjena talasna dužina mora zadovoljiti i uslov odnosa prostih celih brojeva. Opet sa dosta prava pretpostavljamo da će Tvorac odabrati najprostije rešenje. To znači da će se talasna duđžina λe1 najverovatnije opet povećati dva puta. Ako je tako, prema teoriji mora važiti ova jednačina:
Rp3λe12= Re34λe12
E: Iz ove relacije dobijamo interesantan rezultat, da je radius elektrona jednak radiusu protona pomnoženom sa trećim korenom iz 4, što iznosi:
Re=1,5874 Rp (201)
E: Ako odatle izrazimo radius protona u santimetrima, on je jednak:
Rp=0,8876 x 10-13 cm (202)
E: Konačno, vidiš da sam dobio istu vrednost za radius protona na dva različita načina, oba u potpunom skladu sa Teorijom. A sada imaš reč.
A: Pa, mogu reći da ti je metod zaista u stilu Šerloka Holmsa. Razlika je samo u tome što su rezultati njegove dedukcije od strane pisca planirani unapred. Za slučaj koji ti rešavaš to se ne može reći. Iskonstruisati ovakvu priču, i sve njene elemente složiti tako da daju planirani rezultat, nemoguće je. Svakako je posebno interesantno što si na dva različita načina dobio istu veličinu za radius protona. Meni je zanimljiv i rezultat sam po sebi, to jest da je radius elektrona jednak radiusu protona pomnoženom sa trećim korenom iz 4. Prosto neverovatna jednostavnost. Samo, ne želim da te razočaram ili naljutim, i pored svega toga ja tu još uvek ne vidim nikakav siguran dokaz da su ta dva načina računanja tačna, bez obzira što daju isti rezultat. I dalje ostaje mogućnost da su oba puta dovela, doduše, do istog cilja, ali pogrešnog.
E: Nisam ja još završio svoju priču, ni izneo sve dokaze do kojih sam došao. A šta bi ti, recimo, smatrao sigurnim dokazom da je radius protona stvarno taj koji sam dobio teoretski?
A: Pravo da ti kažem, pošto se u razne teorije ne razumem, niti mogu ceniti koliko se na njih može osloniti, za mene bi bilo jedino sigurno da se taj radius izmeri.
E: Misliš, da se uzme metar pa da se postavi preko protona, i tako vidi koliki je?
A: Nisam baš tolika neznalica da bih mislio takvu besmislicu. Pretpostavljam da bi se mogao smisliti neki eksperiment koji bi omogućio to merenje.
E: Da vidiš čuda, to je već učinjeno.
A: I kakav je rezultat, baš me zanima.
E: Pa evo, na internetu možeš potražiti i naći, pod imenom „CODATA", što otprilike znači „Komitet za naučne i tehnološke podatke", informaciju da je radius protona, sa mogućim odstupanjem od jednog procenta, jednak:
Rp=0,8768x 10-13 cm (203)
E: Kao što vidiš, od mog radiusa protona, izračunatog teoretski, razlikuje se otprilike za jedan stoti deo.
A: E, sada sam ostao bez teksta!
E: Ako si pametan, ne moram ti dalje o tome mnogo pričati. Misliš li i dalje da bi mogao biti u pitanju čist slučaj, da se kraj ove moje složene priče o radiusu protona i njen rezultat slučajno poklopi sa izmerenim radiusom?
A: Ne, to je isključeno.
E: Pa onda, mora li se prihvatiti kao činjenica da je račun, a samim tim i pretpostavke na kojima je izveden, tačan?
A: Iako je teško suočiti se sa tim, tako je. Nemam ni jedan razumni argument protiv.
E: A zašto ti je teško suočiti se sa tim, ne razumem? Ako se profesionalni fizičari opiru da to prihvate, njihovi razlozi su mi jasni. Ne mogu prihvatiti da im običan amater uništi sve na čemu su gradili život i karijeru. A šta tebi smeta da se suočiš sa istinom, ma kakva da je, kad te ona ničim ne ugrožava?
A: Kako me ničim ne ugrožava? Ta tvoja priča o eteru izvrće naopačke čitav svet u kome ljudi žive, pretvara u ruševine sve pretstave o tom svetu sa kojima se živi odvajkada. Zar to nije ugrožavanje, i to kakvo?! Taj svemir pun džinovske energije liči na bombu užasne snage, koja u trenu može razvejati čitav Sunčev sistem, pa i cele Galaksije. Zar ne vidiš neprijatne rezultate koje donosi ne samo ta tvoja Terorija, nego i nauka uopšte. Od Sveta u kome je Zemlja bila Centar sveta, a čovek privilegovano božansko biće, nauka je, uz pomoć Džordana Bruna, Galileja, Kopernika, Keplera, Njutna, pa sad i tebe, donela pretstavu o svetu u kome su i Zemlja, i čovek, potpuno beznačajni i izloženi mogućnosti trenutne Apokalipse. Pa sad reci, kakva je korist od takve nauke?
E: Takav način razmišljanja izlazi izvan okvira mog izlaganja. Već sam ti ranije rekao da su to pitanja za filozofe i religiozne mislioce i mistike. Za mene su preteška i nerešiva. Da sebi nekako olakšam dileme te vrste, razdvojio sam , da se tako izrazim, ta pitanja duše i duha, od pitanja koja se tiču materijalne strane postojanja. To bi vetovatno značilo da sam, sa formalne strane, u filozofiji dualista. Kako dovesti u sklad ovakav Svemir kakav je razotkrila moja Teorija sa čovekovim mestom u njemu, sa pitanjem postojanja besmrtnog duha i Boga, ako uopšte postoje, nisam sposoban da zamislim u bilo kakvom racionalnom vidu. Stekao sam neku intuitivnu sigurnost da je to i konačno nemoguće, bar za mene. Samo, lukavo sam sebi ostavio mogućnost da se sve te dileme automatski razrešavaju posle smrti, bilo time što prestaju postojati, bilo time što se čovek vraća u večnost iz koje je bio privremeno otsutan, u kojoj mu je sve jasno, samim tim što je deo večnog, beskonačnog i savršenog Duhovnog bića. A što se tiče kortisti od nauke, u prvu si da je ta korist , u najmanju ruku, prilično problematična. Relativno nedavno čovek je bio upao u glupavu euforiju u kojoj je počeo zamišljati kako je toliko moćan da uz pomoć te nauke ovlada prirodom. A šta je bio uzrok te glupe euforije? To što mu je nauka omogućila da na brzinu proćerda, rasfućka, potroši i uništi dobra koja je priroda na Zemlji stvarala milionima godina. Nauka mu je omogućila da za svoj konfor i zabavu na brzinu uništi šume, plodno zemljište, rudna bogatstva, pa da zaprlja i vodu i vazduh. Često sam bio u prilici da pobornike stava kako nam je nauka omogućila blagostanje i lepši život, a takvih je većina, pitam: Da li je to napredak, ako bi jedna generacija u nekoj porodici na svoju zabavu i uživanje potrošila svo nasledstvo koje su preci štedljivo i dugo skupljali? Da li je napredak za neku porodiocu ako svoje naslednike, zbog rasipnog života, ostavi na prosjačkom štapu? I da li nam je nauka donela napredak, ako je omogućila da Zemljinu kuglu iscrpimo i potomcima je ostasvimo golu, prljavu i siromašnu? U najmanju ruku, mora se uvidetio da je takav „napredak" sumnjiv. Kao što vidiš, i ja sam razmišljao da li nauka više donosi štete ili koristi.
A: Pa što se onda baviš takvom naukom?
E: Između ostalog, mogu ti odgovoriti da se ne bavim takvom naukom. Nikad me nije intertesovalo ni da napravim brži avion, ni traktor koji brže ore, ni kombajn koji na brzinu pobere pšenicu, kukuruz ili maline. Lično mi se više sviđalo kada su to ljudi radili polako i uz pesmu. Sa nostalgijom se sećam toga iz mog detinjstva, i mučno je to uporediti sa današnjim vremenom, kada sve to obave mašine, a milioni i milijarde ljudi rade nepotrebne poslove i žive kao paraziti na račun rada tih mašina i nepovratnog uništavanja rezervi energije. Ja predviđam gori scenario u budućnosti od onog koji Anatol Frans opisuje u „Istoriji pingvina". Kada nestane rezervi energije, ovi ogromni milionski gradovi, u kojima su parazitskim i praznim životom živele milijarde ljudskih mrava, izumreće i ostati kao čudnovati spomenici jedne izopačene civilizacije.
A: Gadna je to prognoza, ali i sam mislim nešto slično. Ali mi nisi odgovorio zašto se onda baviš naukom?
E: Rekao sam ti da se ne bavim takvom naukom. Bavim se jednostavno iz radoznalosti, da saznam istinu o svetu u kome živim, i da po mogućnosti shvatim kakvo je moje mesto u njemu.
A: Otkriće atomske energije nije imalo za cilj da se stvori atomska bomba. I to je bio rezultat nečije radoznalosti, a čuo si da je put u pakao popločan dobrim namerama. Ko zna u što će neki praktični um iskoristiti tvoju energiju etera.
E: Svestan sam toga, ali ako nam je suđeno da sami sebe uništimo, znači da tako i treba. Tesla je po svemu sudeći bio nanjušio tu energiju „vakuma", pa je i eksperimentisao sa ciljem da nađe način kako bi se mogla upotrebiti na „korist" čoveka. Biće, naravno, još takvih, ali ja lično niti sam takav, niti takve cenim. Moj isključivi motiv je, kao što rekoh, saznanje istine. A šta je za čoveka korisno, a šta štetno, to niti znam, niti me interesuje. Uostalom, danas je već počela da nas pristiže kazna zbog neodgovornog i prepotentnog mešanja u poslove prirode, koji su u nadležnosti Boga. Mnogi to već i shvataju, ali većina i dalje misli da se sa tim može igrati, pa se i igraju, smišljaju načine da se proizvede i proda još više zatrovane hrane i vode, da se genetskim inženjeringom stvore životinje i biljke koje će brže rasti i donositi veći profit. Siguran sam da će priroda to nemilosrdno kazniti. Ima ih koji misle da je Apokalipsa već počela. Šta će biti sa svim tim milijardama dolara na računima ludaka koji navodno vode ovaj svet, biće zanimljivo gledati. Teško da će za njih moći kupiti makar gutljaj čiste vode ili jedan udisaj čistog vazduha. Šta misliš, na šta će se moći upotrebiti?
A: Ne znam. Možda misle da je i Bog pohlepan na novac, možda se nadaju da se i On može korumpirati, jer čovek sve, pa i Njega, zamišlja prema svojoj prirodi. Prema tome, mogli bi se nadati da je propast namenjena za sirotinju, a da će elita naći način da se izvuče. Slušao sam tu i tamo razne teoretičare zavere, da već postoje gotovi scenariji za plansko uništenje većine ljudskog mravinjaka, i da su tvorci tog scenarija, naravno, baš ti odabrani, čiji dolari pune trezore banaka.
E: Ne bih se začudio da je to istina. Nego da mi takve teme ostavimo za neku drugu priliku, pa da ja nastavim svoju prizemniju priču. Pretpostavljam da si morao priznati to da je moj račun za radius protona tačan?
A: Rekao sam, nemam nikakav razuman način da to osporim.
E: Vidim da vrdaš, ali ja još nisam ispucao sve svoje karte. Za sada skrećem ti pažnju na jednu važnu okolnost, a to je da sam radius protona izračunao preko radiusa elektrona, utvrdivši funkcionalnu zasvisnost među njima. Radius elektrona, kao i tu funkcionalnu zavisnost, pretpostavio sam i izračunao čisto teoretskim putem. Na kraju, izmereni radius protona potvrdio je moj račun za radius protona. To automatski znači da se potvrdila i teoretski izračunata veličina radiusa elektrona, kao i tačnost pretpostavki na osnovu kojih se do svega toga došlo. Shvataš li značaj toga, i može li se to osporiti?
A: Shvatam značaj, i opet mogu ponoviti da se ne može naći razuman razlog da se to ospori.
E: Moram se zadovoljiti takvom izjavom, iako mi se ne sviđa u potpunosti. No, krenimo dalje. Na osnovu jednačina (175), (176) i (196), za potrebe Teorije prinuđen sam se ponovo vratiti na te fizičke veličine, koje, sada to možemo smatrati dokazanim, pretstavljaju bitnu kartakteristiku subatomskih čestica. Te veličine, pošto su karaktertistične za elektron, prirodni i smanjeni, kao i za proton, u nedostatku boljeg naziva, krstio sam kao Leptonsko naelekltrisanje eltrona, Mezonsko naelektrisanje elekrona, i Barionsko naelektrisanje protona. Te veličine su dovoljno važne da ih obradimo u posebnom poglasvlju.